Н1: Сви „атентати“ на Александра Вучића - Много пропагандне буке, нула осумњичених и оптужених

Број атентата на председника Србије Александра Вучића које је или он најавио у својим обраћањима или су их "открили" прорежимски медији одавно је двоцифрен. Представници власти и сам председник Републике никада своје тврдње нису поткрепили неким доказима, а камоли да је подигнута и једна једина оптужница или осуђен неки "завереник", а ускоро ће осма годишњица првог "атентата" у Јајинцима.

Информације о последњем наводном атентату на председника Србије Александра Вучића обелоданио је он сам у петак када је изјавио да „тајкун и криминалац Драган Шолак преко својих слуга је дошао на идеју да ме у провођењу револуције, убију“, изјавио је председник Србије, пише нова.рс.

По уобичајеној матрици, драматичним гласом, са драмским паузама, забринути председник је још забринутијим члановима Српске напредне странке, рекао да „можда могу да ме убију, али у Србији никада неће победити“. И то би био један од уобичајених „покушаја атентата“ на председника државе, да Вучић већ сутрадан није изјавио да није рекао то што су сви чули да је рекао.

„Никада нисам рекао да он жели да ме убије. Никада нисам рекао да би он тако нешто урадио. Има много људи који тако нешто желе из криминалног миљеа“, одговорио је колико у суботу председник Републике на питање новинара Н1 о његовој, у најмању руку, неозбиљној изјави.

А ко су ти људи који покушавају да убију Александра Вучића и колико је то атентата било на њега у последњих десетак година? Истини за вољу, иза решетака јесте завршило неколико десетина људи који су Вучићу претили преко друштвених мрежа, али чак ни он, нити његова медијска машинерија то не могу назвати покушајима атентата.

Колико је познато, никада се нико није нашао на оптужници за покушај атентата на Александра Вучића.

Нешто најближе томе, догодило се у октобру 2016. године, када је у Јајинцима, недалеко од дома где живе родитељи председника, Ангелина и Анђелко Вучић, пронађен аутомобил пун оружја и муниције, од којег је неко још било у сандуцима. Додуше, ни тај случај није добио судски епилог, јер је тужиаштво проценило да нема елемената за покретање кривичног поступка. Али, већ тада се назирало да су „атентати“ омиљена тема Александра Вуића, тадашњег премијера Србије, поготово када се нађе у незгодној ситуацији, било због унутрашње било због спољне политике.

Први „медијски“ атентат на Александра Вучића

И тог 29. октобра тадашњи премијер Вучић је ламентирао над својом судбином, али и показао чврстину и храброст пред имагинарним атентаторима, као што показује и данас. Одржао је конференцију за новинаре, јер тада није био толико активан на друштвеним мрежама.

„Немам податке осим оних до којих сте ви дошли, и са таквим стварима се не играм“, рекао је те давне 2016. Вучић, који се данас не боји да директно именује све људе који му раде о глави, а има их много: Запад, ЦИА, Исток, опозиција, еколошки активисти, тајкуни, Шолак, Ђилас….“

„Ако не пронађемо парцијални ДНК, биће јасно о чему се ту ради, а то ће бити до вечерас. Ја се надам да је то случајно неко оставио, али ме брине што се тамо деца играју, зоље да је експлодирала убила би двадесеторо деце. Да је неко то хтео да сакрије, отишао би километар и по даље“, рекао је тада Вућић 29. октобра 2016. године.

„Зоља може да гађа на 200 метара, а ако још неко познаје терен, ту промашаја нема. Ја мислим да је то неко случајно оставио, а то је још већи проблем, јер је могло да страда много деце – рекао је Вучић, додавши да је поносан што за те четири године није било ниједног политичког убиства, „нити ће их бити“.

Ипак, са променом функције, Александар Вучић је ревидирао став, па су пропагандни „атентати“ на њега постали свакодневница.

Стефановић: Повезали смо нека лица са неким просторима…

Цела та прича око оружја пронађеног у Јајинцима изгледала је чудно и конфузно, а додатну конфузију додао је и тадашњи министар полиције Небојша Стефановић једном, сада већ легендарном изјавом.

„Ми смо повезали нека лица са неким просторима, нека лица са неким предметима, нека лица смо повезали са другим лицима која су била умешана у таква дела. Али када бих вам рекао ко, шта, где и како, ја бих их упозорио шта знамо“, рекао је Стефановић.

Стефановићево шта, како и где није било довољно за Више тужилаштво које је руководило истрагом па је оно на крају одустало од покретања кривичног поступка.

Три године касније, рачније 5. новембра 2019. године, догодио се инцидент приликом гостовања председника Републике на Радио телевизији Србиј е (РТС). Тада се група незадовољних грађана, учесника протеста „Један од 5 милиона“, оккупила испред зграде у Таковској улици и чекали су председника да изађе да разговарају са њим. Иако су организатори протеста тврдили да су блокирали све улазе у РТС, емисија је емитована, а остала је енигма како је председник ушао у зграду. Касније су прорежимски таблоиди лансирали причу да се председнику републике спремао линч и да су га у гомили чекали и атентатори.

Храбри Вучић без панцира отвара споменик

Приликом отварања споменика Стефану Немањи на Савком тргу у Београду у октобру 2021. године, одржаване су две представе. Једна је била свечано откривање споменика, друга је била – атентат на Вучића. Тада је тадашња премијерка Ана Брнабић, јавности је открила да се спремао још један атентат. Њене речи је потврдио и тадашњи министар полиције Александар Вулин.

„Планирано је дуго и детаљно. Формиране су паралелне структуре у Министарству унутрашњих послова и вођене су кампање у тајкунским медијима, које су преносили медији у региону како би Вучића дехуманизовали и од њега и његове породице напрвили криминални клан“, рекла је Брнабић за ТВ Пинк.

Бивша премијерка је рекла да надлежне службе „раде“ на овом случају, а иако су га многи саветовали да не иде на отварање споменика, председник је ипак храбрно отишао. Како је скромно изјавио за прорежимске медије: „Нисам ни панцир носио“. Нико није никада ни ухапшен због целе ове приче.

Ретко су атентати на Александра Вучића били везани уз неко име и презиме, али то је урадио тадашњи мнинистар полиције Алекдандар Вулин, у априлу 2022. године, када је рекао да „док је год Радоје Звицер на слободи, постоји опасност од атентата на Вучића“.

Радоје Звицер је вођа кавачког клана који је већ годинама у бекству, а занимљиво је да је филијала тог клана у Србији, Вељко Беливук и Марко Миљковић, имала директну помоћ појединаца из државног апарата све до хапшења почетком 2021. године, које је српска полиција спровела после проваљивања СКАЈ ЕЦЦ комуникације од стране француске полиције. Радоју Звицеру се додуше судило у Србији, али за бенигно дело, фалсификовање исправа.

Вучић: Ако ме убију…

Прича о атентатима добила је у јуну 2023. године потпуно бизарни обрт, када је Александар Вучић у причу умешао и своју породицу, брата, па чак и децу.

„Ако мене убију, иза мене остаје мој брат Андреј. Ако убију мога брата, остаје мој син Данило. Ако убију мога сина, остаје моја ћерка Милица. Ако убију и њу, моју ћерку, остаје мој син Вукан… И гробови наши бориће се против усташа“, изјавио је тада Александар Вучић пред својим сарадницима, а све је и снимљено.

Марко Миљковић о Јајинцима

Али, много година касније, прича о првом атентату на Вучића актуелизована је на другом месту, у Специјалном суду у Устаничкој, на суђењу криминалној групи Вељка Беливука и Марка Миљковића, којима се на терет ставља неколико убистава, трговина дрогом, поседовање оружјем и још неколико кривичних дела. О том случају проговорио је другооптужени Марко Миљковић:

„Да вам предочим акцију, то је акција где су Александар Станковић звани ‘Мутави’, сада покојни, Александар Видојевић звани ‘Рошави’ и Ненад Вучковић звани ‘Вучко’, заједно са Александром Вулином, по његовом наређењу, напунили ауто пун оружја и ставили близу куће Александра Вучића у Јајинцима. На тај начин су хтели да прикажу медијима како је Вучић био мета, а до дан данас нико није одговарао за тај ауто пун оружја“, навео је Миљковић.

Убиства политчких противника у Србији

Србија је земља којој политичка убиства нису страна. Премијер Зоран Ђинђић убијен је 2003., Иван Стамболић, потенцијални кандидат опозицје 2000. године, убијена су четири члана тада опозиционог Српског покрет обнове на Ибарској магистрали, а на Васкрс 1999. убијен је Славко Ћурувија, новинар и власник „Дневног телеграфа“ и „Европљанин“. Сви настрадали су у тренутку смрти били на супротној страни политичке арене од садашњег председника Републике. Неукусно је због пијетета према жртвама правити цирскус од политичких убистава ради политикантства и стицања јефитиних поена.

(Н1)