Момир Турудић: Ко је пуцао у Москви и зашто?

 Последње званичне информације кажу да је у терористичком нападу у тржном центру „Крокус сити хол“ у Москви, који се догодио у петак увече, убијено 137 особa а повређено око 180. Четири нападача отворила су ватру из аутоматског оружја на посетиоце концерта групе Пикник, а тржни центар је захватио пожар пошто су нападачи бацили запаљиву материју у сали у којој се концерт одржавао .

Нападачи су успели да побегну аутомобилом, али су ухваћени око 350 километара југозападно од Москве, у руској области Брјанск, на путу ка руско-украјинској граници. Рамзан Кадиров се похвалио да су борци чеченског пука „Ахмат“ учествовали у откривању и хапшењу терориста. Федерална служба безбедности (ФСБ) Русије саопштила је да су терористи имали намеру да пређу границу Русије и Украјине и да су имали контакте на украјинској страни.

Одговорност за напад преузела је Исламска држава. Новинска агенција Исламске државе „Амак“ је на свом Телеграм каналу саопштила да је ИД извела напад „у контексту немилосрдног рата између Исламске државе и земаља које се боре против ислама“. Уследила је серија првих реакција са различитих страна.

Са украјинске стране, уз почетно ликовање које је, макар јавно, утихнуло чим су Руси поменули могућу умешаност Кијева и тешку освету онима који су масакр у Москви организовали, стигле су и тврдње да је напад организовала сама Русија да би имала изговор за још жешће ударе на Украјину.

Сједињене Државе које су, иначе, неколико дана реније издале саопштење у коме упозоравају своје држављане који живе у Москви да имају информације да су „у наредних 48 сати“ могући терористички напади у овом граду, одмах су демантовале наводе руских званичника о могућој умешаности Украјине у напад у „Крокус ситију“.

Таџикистанска веза

Руске службе безбедности саопштиле су да су у аутомобилу који су користили нападачи пронађени пасоши Таџикистана. У медијима су објављени снимци саслушања ухапшених. Један од њих, двадесетпетогодишњак, рекао је да је стигао из Турске 4. марта, да је пре месец дана контактиран преко Телеграма и да је наређење које је добио гласило да се побију сви присутни у концертној сали, а да му је за то обећана награда од милион рубаља. Пола новца му је наводно одмах пребачено на картицу, након чега је уследила обука. Рекао је још да не зна ко му је дао оружје, као и да је у контакт са налогодавцима ступио преко свог проповедника.

Други ухваћени терориста признао је да је понуду да убија људе добио преко Телеграма од неког Абдула, којег је затим и лично упознао. Након што су му припадници руских безбедносних снага показали слику Абдула, терориста је потврдио да је то он.

На објављеном видео снимку сви ухапшени слабо говоре руски (или се претварају да слабо говоре), а један од њих разговарао је са оперативцима преко преводиоца на таџичком, наводе руски медији.

Терористи Исламске државе

Досадашње информације које стижу о терористичком нападу у Москви у многим аспектима делују збуњујуће. Први утисак је да напад није „традиционални“ начин оперисања Исламске државе (ДАЕШ), чији чланови обично изводе самоубилачке ударе, не беже са лица места нити касније причају да су све урадили због пара. Што не значи, наравно, да није могуће да је регрутацију и обуку терориста из Москве обавила ИД или неки њен дериват.

Друго, зашто је Русија у овом тренутку мета исламистичких терориста? Русија се јесте борила и бори се против Исламске државе у Сирији, али до сада се није налазила на „листама земаља које се боре против ислама“, шта год то значило, а камоли да на њима буде постављена толико високо да би због тога била приоритетна мета ИД – сукоб у Чеченији одавно је утихнуо, а он и није имао верски елемент, совјетска интервенција у Авганистану је давно завршена, док Москва у палестинско-израелском рату покушава да има неутралну и посредничку улогу.

Поред тога, Русија је европска држава са најбројнијом муслиманском популацијом (14 милиона, скоро 10% становништва), а на државном нивоу никада нису постојали изражени међуверски проблеми, ни званично ни незванично.

Cамо признање Исламске државе да је она извела напад може, али и не мора ништа да значи. Много пута у прошлости се ова организација хвалила да је извшила неки терористички напад, па се касније испоставило да је то била лаж. Ипак, ИД је данас, у недељу, објавила нови, детаљан и мучан снимак са „ексклузивним сценама крвавог напада на хришћане у Красногорску код Москве“, којим као да је хтела да оповргне сумње да она стоји иза масакра.

Последњи велики теористички напад терориста Исламске државе, пре московског, десио се у јануару ове године у иранском граду Керману, када су током обележавања годишњице смрти генерала Касема Солејманија, кога су убили амерички дронови у Багдаду 2020. године, у нападу бомбаша самоубица страдале 84 особе, а рањено је више од 250. Солејмани, командант иранске Револуционарне гарде, био је, иначе, један од организатора борбе Иранаца против Исламске државе у Сирији и Ираку. Напад у Керману био је највећи терористички напад у Ирану од када је 1979. године Исламском револуцијом срушен шах Реза Пахлави.

Исламска држава још увек делује у Сирији, мада у мањем обиму него раније. Власти у Дамаску и Техерану редовно износе оптужбе да то ради у дослуху са Американцима, јер милитанти ИД-а се боре само против Асадових снага, а не нападају америчке војнике који су још присутни у региону.

Истина, ИД није више она јединствена организација од пре десет година, већ мутант састављен од припадника Исламске државе Корасана, чији је главни центар у Авганистану, и бројних џихадистичких група сличног имена које дејствују по Сирији, Ираку и северној Африци, изводећи нападе где год стигну и могу, али се тешко може говорити о некој централној управи, колико год се ИД у својим саопштењима трудила да одржи утисак о јединству и моћи.

С обзиром да више нема ни стабилне изворе прихода као када је држала велике делове Ирака и Сирије, није немогуће да су поједини њени огранци почели да се баве вишеструким пословима. Један би био „свети рат“ у коме фанатичне самоубице убијају „невернике“, а други бизнис у коме се убице изнајмљују ономе коме затребају, за пристојну суму пара.

Како год, да ли су терористи у Москви деловали само у име Исламске државе или је било „навигације“ и са других страна, у шта сумњају руски званичници, показаће, можда, истрага руских служби безбедности. Но, до сада објављени детаљи отварају још питања о начинима деловања ове терористичке организације у последњих неколико година. 

Централна Азија као регрутна база

Они који помније прате ситуацију у вези са Исламском државом запазили су да се последњих година као њени егзекутори све чешће помињу људи из бивших совјетских централноазијских република и са Кавказа.

Пре два месеца, 29. јануара, у италијанској католичкој Цркви Санта Марија у Истанбулу убијен је један човек док је присуствовао служби. Власти су саопштиле да би напад био много смртоноснији да се маскираним нападачима није заглавило оружје. Исламска држава преузела је одговорност за тај напад, а турске службе безбедности су саопштиле да су двојица ухапшених нападача држављани Таџикистана и Русије, тачније са Кавказа.

Почетком јануара 2023, турска полиција је у Истанбулу ухапсила двојицу осумњичених припадника Исламске државе, држављане Узбекистана и Таџикистана, за које је тврдила да су планирали терористичке нападе у новогодишњој ноћи.

И ове информације, а низ сличних је много дужи, претходних година су указивале да је Исламска држава, у доброј мери потиснута из северне Африке и прилично осакаћена у Европи, тежиште регрутације пребацила на бивше совјетске централноазијске републике и Кавказ. Таџикистан у томе очигледно има важну улогу.

Још од распада Совјетског Савеза, Централна Азија у којој су Таџикистан, Узбекистан, Туркменистан, Киргистан и Казахстан, постала је „меки трбух“ Русије за продор радикалног ислама у њу, првенствено из Авганистана.

Ни у време СССР-а Таџикистан није био богато подручје, али старији Таџици и данас са носталгијом причају о временима када су свакоме били загарантовани посао, сигурност и плата. После колапса Совјетског Савеза, Таџикистан је доживео потпуни слом. Бог ову земљу осим планинама, прелепом природом и важним положајем није обдарио готово никаквим значајним природним богатствима, па су почетни понос због новостечене независности брзо сменили грађански рат и беда. Рат започет 1992. је после шест година стао, али су сиромаштво и безнађе остали да висе у ваздуху.

Таџикистан је толико сиромашан да нема средстава ни да сам чува своје границе, па je и после распада СССР-а руска војска (која овде и данас има своју базу) скоро три деценије чувалa његову 1200 километара дугу границу са Авганистаном, у коме иначе живи више Таџика него у самом Таџикистану (око 11 милиона наспрам око 8,5 милиона у „матици“).

Вишедеценијска ратна катастрофа у Авганистану неминовно је утицала и на суседни Таџикистан. А у  Авганистану се, осим рата, одавно запатила екстремна верзија ислама коју су најпре донели муџахедини, „свети ратници“ који су из држава широм исламског света  осамдесетих година прошлог века дошли овде да се боре против неверничких Совјета, потом талибани који су земљом владали од 1996. до 2001, да би се пре три године вратили на власт после договора са Американцима и њиховог повлачења. У међувремену се пре десетак година у Авганистану запатила и Исламска држава.

Беда и безнађе су експлозивна комбинација у којој се екстремисти најбоље сналазе и најлакше хватају људске душе. Можда зато и није тако чудно да се у редовима ДАЕШ-а све чешће помињу Таџици, Узбеци, Киргизи и припадници кавкаских муслиманских народа.

С друге стране, највећи део прихода Таџикистана чине дознаке Таџика који раде у Русији, углавном теже послове које домаћи не желе. Мада неопходни за такве послове, Таџици и други припадници централноазијских народа у Русији нису увек добродошли. Још од распада бивше заједничке државе често су, углавном од десничарских група, третирани као „нижа раса“, сумњичени да су исламски фундаменталисти и били мета расистичких и шовинистичких испада.

„Станови“, како се називају земље Централне Азије, нису улаз за продор радикалног ислама само у Русију. Кинеска северозападна провинција Синђанг, насељена муслиманским Ујгурима, граничи се са Таџикистаном, Киргистаном и Казахстаном. Терористичких напада радикализованих Ујгура у Кини већ је било неколико, укључујући онај најкрвавији 2014. у граду Кунмингу на југу Кине, 3000 километра далеко од Синђанга, када је ножевима и мачетама на железничкој станици убијено више од 30 људи, а рањено 140.

У Сирији и данас ратује џихадистичка бригада састављена од Ујгура, а Ујгура има у приличном броју и у редовима Исламске државе.

Руски муслимани

Већини муслимана из централноазијских држава који по Русији, од арктичког круга до Каспијског језера, радe, ћутe и трудe се да буде што мање видљиви, неће бити лако пошто су објављени идентитети нападача из Москве. Сергеј Собјанин, градоначелник Москве у којој живи око милион „домаћих“ муслимана и око 1,5 милиона радника из Централне Азије (град има око 13 милиона становника), говорио је раније да без тих радника ни Москва ни Русија не би могли да функционишу. 

Један од циљева напада у Москви могао би бити и подизање међуверске напетости у самој Русији према свим муслиманима, усред украјинског рата који је ионако за две године свима истањио живце.

Мајкл Кугелман, из Вашингтонског центра Вилсон, рекао је за „Гардијан“ да Исламска држава „види Русију као саучесника у угњетавању муслимана“, те да он сматра да су многи милитанти из Централне Азије против Москве, као и да „лидери ИД такође могу Русију, заједно са Кином, посматрати као важну за продужетак владавине талибана, коју они настоје да поткопају“.

Ове тврдње су прилично проблематичне, с обзиром на раније поменуто одсуство тензија између Русије као државе и 14 милиона муслимана који у њој живе. Осим тога, талибанима су власт у руке 2021. предали Американци, а не Русија и Кина, које са талибанима сарађују, из врло прагматичних разлога. Територијална близина је сигурно најважнији, па је и Москви и Пекингу стало да са Кабулом имају добре односе ко год био тамо на власти, тако се проблеми лакше решавају.

Русија, с друге стране, већ низ година има солидно добре односе и са најважнијим државама исламског света, Саудијском Арабијом, Ираном, Египтом, Турском. Оно у чему је „Гардијан“ вероватно у праву јесте тврдња да би напад у Москви могао бити комбинaциjа локалнe и глобалнe агендe.

Исламска држава Корасана

Исламска држава се, после терористичког напада у Москви, вратила у ударне светске вести, мада не баш као када је 2014. године ступила на велику сцену заузимајући велике делове Ирака и Сирије и ширећи своју мрачну славу невиђеном суровошћу – масовним убиствима, силовањима и ритуалним одсецањем глава заробљеницима.

У Сирији се борилa против снага Башара ел Асада и либанског Хезболаха, у Ираку махом против домаћих шиита, али на њеном удару су свуда били и сунити који нису делили њихово гледиште на веру. Пошто је постало очигледно да је ђаво однео шалу, ИД се нашла под ударом не само регионалних непријатеља, већ и САД-а и Русије, као и Ирана који је обилато помагао Асада и Хезболах у Сирији.

Исламска држава је 2018. званично побеђена, али није нестала. Попут ћелија канцера, њени припадници су се расејали по региону и другим континентима и наставили да раде оно што су радили и до тада, да шире страх и терор. Највише у Авганистану, под именом Исламска држава Корасана.

После повлачења Американаца и преузимања власти од стране талибана у лето и јесен 2021, Исламска држава Корасана објавила је, алудирајући на талибане, да су „обријане тиране сменили брадати“ и најавила „нову фазу битке за свети џихад“.

За разлику од талибана, који су и деведесетих и данас били задовољни тиме да само у свом дворишту примењују своју наказну верзију ислама, с тим што су се у новој верзији одрекли бар чињења масовних злочина, Исламска држава никада није одустала од амбиције да терором шири своју визију света и вере где год може, па се борба за превласт између ове две организације наставила.

Међутим, масовни злочини Исламске државе последњих година нису више били у ударним вестима светских медија, првенствено зато што се нису дешавали у Европи, већ у „далеким“ крајевима.

Мете Исламске државе

На удару у Авганистану су највише шиити, већином припадници народа Хазара. Серија и карактер злочина ИД-а према њима је тешко појмљива. У нападу на породилиште у кабулском кварту Дашт-е Барчи, насељеном махом Хазарима, јула 2020. убијене су 24 жене, али и деца и новорођенчад. Маја 2021. близу средње школе у Кабулу масакриране су ученице, а у експлозији у студентском образовном центру у Кабулу септембра 2022. када је међу 19 погинулих највише било девојака. Број смртоносних напада на шиитске џамије не може се не побројати...

Августа 2021. у бомбашким нападима у близини аеродрома у Кабулу, приликом евакуације због доласка талибана, у нападу бомбаша самоубица страдало је најмање 170 људи. Септембра 2022. извpшен је и самоубилачки напад припадника ИД-а испред амбасаде Русије у Кабулу, а у децембру je нападнут хотел у центру Кабула у којем одседају кинески држављани.

Све чешћа мета ИД-а је и шиитска матица Иран. Почело је, први пут, у јуну 2017, нападом самоубица на Маузолеј ајатолаха Хомеинија и зграду иранског парламента у Техерану. У октобру 2022, Исламска држава преузела је одговорност за напад на светилиште у иранском граду Ширазу у којем је убијено 13 људи, међу којима жене и деца. У последњем, већ поменутом нападу у иранском граду Керману, јануара ове године, убијено је 84 и повређено 250 људи.

Исламска држава је преживела десет година офанзива и различитих акција америчких, руских, иранских, сиријских и талибанских снага против ње. Није више моћна и многобројна као што је била 2014, али још постоји, у различитим облицима и на различитим местима.

Која је сада тачно њена улога, тешко је дефинисати. После напада у Москви, могло би се испоставити да је, поред оне фанатичне, радикалне, џихадистичке, добила и нову димензију – плаћеничку. Да ли је то тачно можда ће показати и будућа дешавања на украјинском фронту, далеко од Авганистана и Блиског истока.

(РТС)