Marko Šelić Marčelo: Ova borba nije počela prošle godine

Ima jedno pola godine otkad ste u ovoj rubrici mogli da pročitate kako su s naše strane ograde nezvanične države Ćacilend, još i pre no što se nasadila, ograđivanja jednih nas od drugih isto nas ajde-de okej dok god nisu ogađivanja. Što je bio puki hod-po-jajima apel da se strasti smire, jer svi znamo da, nažalost, ograda obavezno dolazi s ogadom i mahom tome služi: da se neko prokaže kao sumnjivac. A tu smo već na jako gadnom terenu – što mislimo različito sasvim je u redu, protiv jednoumlja se i borimo, no to je jedno, a optužbe nešto sasvim drugo. Poslednjih dana više dokazano časnih ljudi oklevetano je da buši studentsku priču, pokušava da „utiče na pokret“, da ga prisvoji… čime smo došli u suludu okolnost o kojoj moramo da propričamo.

Da ne bih opet baletirao po ljuskama, reći ću ovako: ljudi, to je sranje. Dovoditi u pitanje stavove i borbu Sviće, Tanasija Marinkovića, Steve Filipovića, raznih drugih osoba – ili, ne znam, možda posle ovih redova reći i meni da „pokušavam da utičem na mišljenje“ studenata… prvo, taj opis prestupa nema nikakvog smisla: tehnički gledano, svi svima pokušavamo da utičemo na mišljenje – već time što saopštavamo svoje, pa čak i kad je ono skroz lišeno namere da utiče.

A drugo, čemu ograđivanje od nekoga ko uopšte nije student, priča li iko od ovih ljudi kao da jeste, lažno li se predstavlja? Što ne uvedemo frazu „ne slažemo se oko toga i toga“, nije li dovoljna? Bitno mi je da se razume sledeće: režim nam je instalirao paranoju i najvoli kad nas vidi da smo kao onaj mim gde Spajdermen optužuje Spajdermena koji optužuje Spajdermena; jedini lek protiv toga jeste da se gleda ko je i koliko srčano šta radio dosad.

A šta je dosad? Verovali ili ne, dosad postoji. Ova borba nije počela prošle godine.

Svako ko kaže – a kažu – kako sav taj buljuk javnih ličnosti i aktivista ništa ozbiljno nije postigao za deceniju i kusur svog donkihotovanja, ili ni približno koliko studenti za 13 meseci – da, to je nesumnjiva istina. Pre studentske pobune, postiglo se malo do ništa. Mi, koji smo to zdušno radili, nismo uspeli. Ako smo bili nekakva vatra u mraku, možda spolja izgleda da smo svetleli, ali iznutra smo pregorevali. Imao sam tridesetak kad je počelo, sad imam četrdeset dve; ovaj rat – da: rat, apsolutno svakodnevni – pojeo mi je, što se kaže, najbolje godine, i nije mi nimalo lako da kažem kako nismo uspeli. Samo, je li do nas taj neuspeh? Bi li bilo bolje da smo ćutali, da nismo ni pokušavali, ili da smo kao većina javnosti bili okretači glave na drugu stranu (dakle: pasivni kolaboracionisti) sve dok mečka nije zaigrala na našem pragu? Nije to pregalaštvo ni za kakav orden, ne mora biti čak ni za respekt, samo eto nije loše da se razume jedna hronološka činjenica: čisto redosledno, čudno mi je svaki put kad mi neko klimne glavom što podržavam (a podržavam celom dušom) studentsku borbu koja je počela prošlog novembra, umesto da se primeti da su se studenti (zauvek im hvala, ali) uključili u borbu za koju se onoliko izgaralo i pre toga, deceniju i kusur. Studenti pre ovih studenata nisu se aktivirali, a mogli su. Nije se desilo. Jbg.

I nećemo o prosutom mleku, kao što lično neću ni o dokazivanju dobronamernosti: ej, znamo se, bili smo zajedno, grlili smo se, plakali, smejali, onoliko protesta, tribina po fakultetima, akcija, i moja je porodica prošla kroz svašta, i moji bližnji… ali takav kakvog me znate, kad u saopštenju pročitam deo o „bezuslovnoj podršci“, a u kontekstu da sad valjda i ja treba da posumnjam u Nidžu Ristića, Tasu, Ivu Bjelića, Stevu – evo, dragi mladi ljudi, biram da utičem na vaše mišljenje: ne slažem se s tim, nimalo, i mislim da treba da razmislite. To ni za jotu ne pomera moju podršku vama. Samo ni za jotu ne pomera moju podršku mojim prijateljima. Ne bira se strana tamo gde je jedna strana. Što vas neko ljuti, ne znači da nije vaš. Naš. Što vas neko nervira, ne znači da je zlonameran.

Ono što se zapravo važi jeste da Tasa i anketna komisija, svojom izjavom da svi tragovi slučaja nadstrešnica vode do Vučića lično, bukvalno rizikuju živote. Da su se Nidža, Bjelić i Jevđa onomad vezali za prugu na Prokopu i bili uhapšeni pre no što su hapšenja postala svakodnevica. Da Steva više neće snimiti nijedan film dok je ove vlasti. Ja u takve ljude ne bih sumnjao zato što su rekli nešto što mi nije po volji. U ovome smo svi zajedno, ili nas neće biti, a u tom slučaju moći ćemo do mile volje da se spajdermenski raspravljamo po belosvetskim aerodromima.

Ukratko: jedini od kojih se treba ograditi ogradili su se sami, eno ih u centru prestonice, zovu se kriminalci.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

(Danas)