Марко Шелић Марчело: Ова борба није почела прошле године

Има једно пола године откад сте у овој рубрици могли да прочитате како су с наше стране ограде незваничне државе Ћациленд, још и пре но што се насадила, ограђивања једних нас од других исто нас ајде-де океј док год нису огађивања. Што је био пуки ход-по-јајима апел да се страсти смире, јер сви знамо да, нажалост, ограда обавезно долази с огадом и махом томе служи: да се неко прокаже као сумњивац. А ту смо већ на јако гадном терену – што мислимо различито сасвим је у реду, против једноумља се и боримо, но то је једно, а оптужбе нешто сасвим друго. Последњих дана више доказано часних људи оклеветано је да буши студентску причу, покушава да „утиче на покрет“, да га присвоји… чиме смо дошли у сулуду околност о којој морамо да пропричамо.

Да не бих опет балетирао по љускама, рећи ћу овако: људи, то је срање. Доводити у питање ставове и борбу Свиће, Танасија Маринковића, Стеве Филиповића, разних других особа – или, не знам, можда после ових редова рећи и мени да „покушавам да утичем на мишљење“ студената… прво, тај опис преступа нема никаквог смисла: технички гледано, сви свима покушавамо да утичемо на мишљење – већ тиме што саопштавамо своје, па чак и кад је оно скроз лишено намере да утиче.

А друго, чему ограђивање од некога ко уопште није студент, прича ли ико од ових људи као да јесте, лажно ли се представља? Што не уведемо фразу „не слажемо се око тога и тога“, није ли довољна? Битно ми је да се разуме следеће: режим нам је инсталирао параноју и најволи кад нас види да смо као онај мим где Спајдермен оптужује Спајдермена који оптужује Спајдермена; једини лек против тога јесте да се гледа ко је и колико срчано шта радио досад.

А шта је досад? Веровали или не, досад постоји. Ова борба није почела прошле године.

Свако ко каже – а кажу – како сав тај буљук јавних личности и активиста ништа озбиљно није постигао за деценију и кусур свог донкихотовања, или ни приближно колико студенти за 13 месеци – да, то је несумњива истина. Пре студентске побуне, постигло се мало до ништа. Ми, који смо то здушно радили, нисмо успели. Ако смо били некаква ватра у мраку, можда споља изгледа да смо светлели, али изнутра смо прегоревали. Имао сам тридесетак кад је почело, сад имам четрдесет две; овај рат – да: рат, апсолутно свакодневни – појео ми је, што се каже, најбоље године, и није ми нимало лако да кажем како нисмо успели. Само, је ли до нас тај неуспех? Би ли било боље да смо ћутали, да нисмо ни покушавали, или да смо као већина јавности били окретачи главе на другу страну (дакле: пасивни колаборационисти) све док мечка није заиграла на нашем прагу? Није то прегалаштво ни за какав орден, не мора бити чак ни за респект, само ето није лоше да се разуме једна хронолошка чињеница: чисто редоследно, чудно ми је сваки пут кад ми неко климне главом што подржавам (а подржавам целом душом) студентску борбу која је почела прошлог новембра, уместо да се примети да су се студенти (заувек им хвала, али) укључили у борбу за коју се онолико изгарало и пре тога, деценију и кусур. Студенти пре ових студената нису се активирали, а могли су. Није се десило. Јбг.

И нећемо о просутом млеку, као што лично нећу ни о доказивању добронамерности: еј, знамо се, били смо заједно, грлили смо се, плакали, смејали, онолико протеста, трибина по факултетима, акција, и моја је породица прошла кроз свашта, и моји ближњи… али такав каквог ме знате, кад у саопштењу прочитам део о „безусловној подршци“, а у контексту да сад ваљда и ја треба да посумњам у Ниџу Ристића, Тасу, Иву Бјелића, Стеву – ево, драги млади људи, бирам да утичем на ваше мишљење: не слажем се с тим, нимало, и мислим да треба да размислите. То ни за јоту не помера моју подршку вама. Само ни за јоту не помера моју подршку мојим пријатељима. Не бира се страна тамо где је једна страна. Што вас неко љути, не значи да није ваш. Наш. Што вас неко нервира, не значи да је злонамеран.

Оно што се заправо важи јесте да Таса и анкетна комисија, својом изјавом да сви трагови случаја надстрешница воде до Вучића лично, буквално ризикују животе. Да су се Ниџа, Бјелић и Јевђа ономад везали за пругу на Прокопу и били ухапшени пре но што су хапшења постала свакодневица. Да Стева више неће снимити ниједан филм док је ове власти. Ја у такве људе не бих сумњао зато што су рекли нешто што ми није по вољи. У овоме смо сви заједно, или нас неће бити, а у том случају моћи ћемо до миле воље да се спајдерменски расправљамо по белосветским аеродромима.

Укратко: једини од којих се треба оградити оградили су се сами, ено их у центру престонице, зову се криминалци.

Ставови аутора у рубрици Дијалог не одражавају нужно уређивачку политику Данаса.

(Данас)