Данас: Да ли је нови Нацрт закона о радној пракси повољан за младе или ће их претворити у нови извор „јефтине“ радне снаге?

 Иако многи поздрављају то што Нацрт закона о радној пракси гарантује практикантима плаћен рад током стицања првог радног искуства, други пак упозоравају да би, усвајањем овог закона, практиканти могли да постану нова категорија „јефтине“ радне снаге, без кључних радних права.

Нацрт закона о радној пракси тренутно се налази на јавној расправи, која траје до 18. децембра.

Како смо већ писали, овај закон дефинише радну праксу као организовано стицање практичних знања и вештина код послодавца уз менторство, а ради побољшања запошљивости.

Међу практиканте спадају лица која имају најмање 15, а највише 30 година и немају претходно радно искуство у истом том занимању, док је уз испуњавање одређених услова могуће да практиканти буду и млађи од 15, односно старији од 30 година.

Максимално трајање овакве радне праксе је шест месеци, а послодавац може са истим лицем да закључи само један такав уговор. Једна од најзанимљивијих ставки је та да практикант има право на накнаду од најмање 60 одсто нето основне зараде за исти или сличан посао код послодавца, увећану за порезе и доприносе.

О овој теми разговарали смо са послодавцима и синдикатима, који имају различите погледе на овај закон, који је већ неколико пута мењао свој облик, јер је до сада више пута одбијен.

Послодавци сматрају да је накнада од 60 одсто превисока, уколико држава не да одређене пореске олакшице. Синдикати, такође, сматрају да су олакшице потребне, али да је проценат накнаде низак.

Хоће ли Нацрт закона о радној пракси донети потребна права младима или их претворити у јефтину радну снагу?

Стручњак за радно право Марио Рељановић за Данас подсећа да од 2014. године и ограничавања могућности за закључење уговора о стручном оспособљавању са практикантима, у радном праву постоји ова празнина.

„Дакле, постоји објективна потреба да се она регулише. Међутим, апсолутно није потребан нови закон већ се питање радних пракси може уредити једноставним убацивањем једног или два нова члана у Закон о раду“, наглашава.

Према његовом мишљењу, овај закон је највероватније производ политичке одлуке, под утицајем лобиста који ефективно креирају политике запошљавања и рада годинама уназад.

„Најлошије од свега је чињеница да се ради о увођењу новог облика рада ван радног односа, где практиканти неће имати ни нека основна права која имају приправници према Закону о раду“, објашњава он.

Што се злоупотреба тиче, Рељановић наводи да је јасно да овај закон није усмерен ка њиховом спречавању и смањивању, јер се на несавесне послодавце не може тако утицати.

„То је показао и закон о сезонском раду, који је уведен са формалним образложењем да би се смањио број радника на црно. То се није десило, али се годинама касније и даље примењује као извор потпуне експлоатације радника. Чини се да ће се то десити и са практикантима“, упозорава он.

Према речима нашег саговорника, на основу нацрта закона, може се закључити да се не решава основно питање које је за савесне послодавце најважније – како уредити праксу у неформалним занимањима, која нису део курикулума школа и факултета.

„Овај закон не даје одговор на то питање, напротив, праксе се директно везују за остварени степен квалификација, тако да послодавци неће имати неке веће користи од ових измена. Такође је закон јако ограничавајући када је реч о томе ко може бити практикант – старосна граница је одређена на 30 година, а након тога постоје посебни услови који се не могу сасвим рационално оправдати“, указује.

Рељановић поручује да се не види пуно доброг у овом нацрту закона за младе.

„Овако како је положај практиканата постављен у закону може се очекивати да ће практиканти бити само нови извор јефтине радне снаге, да ће служити томе да се статистички помене како расте запосленост младих, а да неће остварити сврху регулисања радних пракси као посебног облика радног ангажовања“, упозорава он.

Како истиче, нацрт закона садржи релативно добре формалне препреке злоупотреби радне праксе.

„У смислу замене редовних радника практикантима, али као и у другим претходним ситуацијама у прошлости, свакако се може рачунати на релативно лако заобилажење постављених критеријума, што ће уз традиционално слаб надзор над (не)применом закона водити злоупотребама“, каже Рељановић.

Када је реч о накнади, он указује да је она потпуно одокативно смањена на 60 одсто основне зараде за те послове.

„Код приправника се према Закону о раду може смањити само на 80 одсто, па је питање зашто се прави овакво разликовање“, пита наш саговорник.

Практиканти ће овим законом, тврди Рељановић, бити оштећени и у погледу многих других права.

„Практиканти су обесправљени у складу са својим статусом радно ангажованог лица (без заснивања радног односа). Свако ко у Србији није запослен, не може да оствари низ права која би морао да ужива према међународним стандардима рада. Осим индивидуалних права, као што је право на плаћено боловање на пример, практиканти неће имати ни колективна – не могу на пример да буду чланови синдиката, да штрајкују, али ни право да се заштите покретањем радног спора“, упозорава он.

Према његовим речима, законописци су то покушали да прикрију увођењем низа формалних одредаба којима се наглашавају нека права практиканата, а која, подсећа, иначе постоје према другим законима у односу на сва лица која учествују у процесу рада, без обзира на основ.

„Тако да је положај практиканата, према овом нацрту закона, недопустив и чини се да не постоји квалитативна разлика у односу на претходна два нацрта која су повучена и која никада нису постала предлози закона“, закључује Рељановић.

С друге стране, Гордана Адамов из Кровне организације младих Србије (КОМС) за Данас наводи да до сада нисмо имали закон који препознаје радну праксу и практиканте, те да би овакав документ по први пут у Србији регулисао оно што зовемо стицање првог радног искуства.

„Овај закон укида могућност неплаћене радне праксе, што мислимо да је изузетно важно. Послодавци често траже претходно радно искуство за неку позицију, али нико младима који по први пут излазе на тржиште не пружа могућност да стичу прво радно искуство и да за то имају новчану накнаду“, истиче она.

Поред тога, како додаје, законом се обавезују послодавци да практикантима обезбеде менторе.

„Они су задужени за њихово стицање практичних вештина на позицији за коју обављају праксу, што, такође, мислимо да може да има позитиван ефекат за практиканте“, наглашава Адамов.

Она подсећа да је, према резултатима Алтернативног извештаја о положају и потребама младих, готово свака друга млада особа била на програму радне праксе, а да је свега 14 одсто младих било на плаћеној радној пракси.

„Због тога мислимо да је ово помак у добром смеру, јер би закон укинуо могућност неплаћене радне праксе. С друге стране, ако знамо у каквом се неповољном економском положају налазе млади и да велики проценат њих одустаје од даљег школовања јер себи то не могу да приуште, а да 60 одсто младих током школовања ради пуно или делимично радно време, ова накнада би могла да омогући младима да се припремају за тржиште рада на позицији за коју су се школовали, и да за то буду плаћени“, образлаже Адамов.

Како додаје, схватају и да би ово за послодавце био потенцијално велики трошак.

„Ту видимо улогу институција, да обезбеде евентуалне пореске олакшице или одређене субвенције за послодавце који би се одлучили да имају практиканте, све у циљу унапређења положаја младих на тржишту рада“, поручује Адамов.

(Данас)