Дејан Илић: Правда за опозицију

Шта постане људско биће, радник, родитељ кад се учлани у странку? Да ли члан странке престаје да буде људско биће, радник, родитељ? Можемо то да питамо и овако: да ли јунак престаје да буде јунак ако је члан странке? Можемо и да променимо перспективу, рецимо овако: да ли се житељи Србије деле на људе првог и другог реда, где је други ред резервисан искључиво за чланове странака?

Добро, доста је било питања, пређимо на тему. Вест каже да су студенти дошли на скуп подршке Драгославу Љубичићу. Са собом су донели и транспарент – Правда за Љубичића. То је било пре скупа. Дакле, пре скупа је Љубичић био радник и за њега се тражила правда. Тражили су студенти правду за Љубичића јер је он изгубио посао у ЕПС-у зато што је отворено подржао студенте.

Љубав између радника и студената (и сељака и наставника и адвоката и таксиста) цвета у протеклих пар месеци. Тако сам ја разумео гест студената – као гест љубави, саосећања и солидарности. Дирљиво, је л да. Љубичић је знао да ризикује посао, али је упркос томе подржао студенте. Студенти су му узвратили подршком на скупу испред зграде ЕПС-а.

Љубичић је за студенте пре и једно време скупа управо то – радник, родитељ и тек пробуђени активиста. Пробудили га студенти. Само што није тако. Љубичић на скупу није говорио само као радник, родитељ и симпатизер студената. Уз своју личну безрезервну подршку, Љубичић је у име колектива чији је члан понудио студентима и подршку свих других чланова свог колектива.

Што студенте није обрадовало. Напротив, разочарало их је у тој мери да су одмах отишли са скупа. И са собом понели правду за Љубичића. Јер, тај колектив који се тако много није допао студентима јесте политичка странка. Ох, зар је Љубичић члан странке на власти? Није, наравно, али и да јесте, зар не би била добра вест да се предомислио и прешао на праву страну?

Љубичић је члан једне опозиционе странке. Из мог угла, нека ми опросте Љубичић и његове страначке колеге, та опозициона странка није превише битна. Битна је таман толико да се мирно могло занемарити његово – за студенте тако страшно – признање да је члан странке. Најпаметније што су могли да смисле студенти у тренутку када их је жедан правде Љубичић разочарао био је поклич – без политике.

На то шта значи слоган „без политике“ – а не значи ама баш ништа, барем не ништа паметно – вратићемо се. Мене сад занима нешто друго: када је рекао да је члан странке, да ли је Љубичић престао да буде радник, родитељ… Да ли његова подршка студентима, због које је изгубио посао, престаје да вреди оног тренутка када је несмотрено признао да је монструм звани – члан странке?

Да ли у Србији коју прижељкују и сањају студенти треба да има правде за чланове странке? У оба смисла: када чланове странака треба гонити због кршења закона, као уосталом и све друге; али и када чланове странака треба заштити од прогона јер су, ето, чланови (опозиционих) странака. Да ли је све оно што је Љубичић пре пар година причао у медијима о стању у ЕПС-у и посебно у постројењима у Колубари мање вредно и мање храбро јер је он – члан странке?

Како бисмо уопште сазнали шта се тамо догађа да није било Љубичића, или је на то што је причао требало слегнути раменима јер истина ништа не вреди када нам стиже од чланова странака? И да ли би сад, рецимо, чланови (опозиционих) странака требало да стану пред студенте с истим транспарентом – Правда за Љубичића. Или је то небитно, јер кад странке траже правду и говоре о њој то ни упола не вреди толико колико вреди када то ураде студенти?

Ако читалац мисли да сам ја сад ироничан и да су моја питања реторичка, грдно греши. Јер, када сељаци и житељи Србије окупирају зграде скупштина у Богатићу, Рачи и Краљеву – је л то вреди или не вреди, је л то побуна или није побуна? Или вреди и побуна је само када студенти блокирају своје факултете, јер то није политика, док се људи у Богатићу, Рачи и Краљеву баве, на њихову несрећу, голом политиком.

(Као што је гола политика и заузимање СКЦ-а и КЦБ-а, кад смо већ код тога. Или преговори Универзитета с владом о финансирању високог образовања, што је такође један од – политичких – захтева студената. Да кратко објасним: расподела буџета је чисто политичко питање и не може бити ништа друго.)

Шта кажу студенти, заслужују ли људи у Богатићу, Рачи и Краљеву подршку или не? Или, да њих пустимо на миру, да видимо где стоје наставници. Када наставници траже да текућа министарка просвете оде с тог места, као и сви остали чланови њеног тима – да ли је то политички захтев или није? Сасвим сигурно јесте. Да ли онда, када то захтевају, наставници заслужују подршку студената или не?

Да не буде забуне, студенти нису дужни да било кога подрже. Могу да раде шта год им падне на памет, барем што се мене тиче. Али, они су сами себе поставили на место судије, и сада деле житеље Србије на грађане првог и другог реда. И да поновимо – у други ред иду искључиво чланови (опозиционих) странака. Чак је, у том смислу, и власт боље прошла. Њој се постављају захтеви што је ипак неки облик комуникације. Опозиција је, пак, као парија, искључена из свих облика комуникације/живота.

Што је све у реду, студенти покренули, студенти успели, студенти бирају с ким ће и под којим условима. Али, слоган „без политике“ је управо из угла самих студената и њихових захтева бесмислен. Сами ти захтеви су политички. И никада неће бити испуњени ако не буде политичких промена, и то врло брзо. Али, слика коју креирају студенти изгледа овако: ми имамо своје захтеве, политика нас не занима, а неко ће се већ наћи да их испуни.

И ко год да их испуни, испуниће их тако што ће се бавити политиком, што је за студенте изгледа посао вредан презира. Тако да су улоге подељене овако: имамо захтеве, тражимо да се они испуне, ми нећемо да прљамо руке политиком, а ко год да их испуни заслужује наш презир, јер напослетку испуњаваће их људи који се упркос свему баве политиком.

Ствар је у томе што су тај презир према политици и заједно с њим полагање права да се постављају политички захтеви, студенти научили од нас. Када се приклањамо студентима и дивимо се њиховој чистоти, то јест политичкој невиности, ми заправо тапшемо сами себе по раменима и дивимо се самима себи. То бисмо ми: да држава ради свој посао најбоље могуће, а да ми с тим прљавим политичким стварима немамо ништа.

Кличући студентима ми тако заправо аболирамо себе: управо је тај презир према политици довео до тога да у протеклих деценију и по (или три и по деценије, кад смо већ код тога) добијемо и разорено друштво и уништену државу. И сад верујемо да ћемо на исти онај начин на који смо све изгубили – гадећи се политике – опет све вратити. То тако не иде.

(Пешчаник)