Студенти који су пешачили до Крагујевца за „Инсајдер“: Не видимо разлог за одустајање, док се не испуне наши захтеви

Студенти који су из три правца пешачили ка Крагујевцу прошле недеље, да би се "срели на Сретење", сумирали су утиске за Инсајдер, након петодневних маршева, блокаде Лепеничког булевара и протестног обележавања Сретења.

Студенткиња Елена Огњановић ишла је 4 дана пешке са својим колегама од Фармацеутског факултета у Београду, до центра Крагујевца. Како каже, није јој било потребно много времена да се одлучи за полазак.

„Било је довољно то, да колега дође са информативно едукативне трибине о - шетњама на дуге стазе коју је одржао на ДИФ-у један професор неколико дана пред сам полазак. Само ме је понео неки адреналин, док је он препричавао одређене савете које је чуо и добила сам јаку жељу да кренем, без обзира што нисам ни у каквом тренингу, нити имам било каквог искуства у шетњи дужој од десетак километара. Назвала сам родитеље и рекла „само да знате, идем пешке до Крагујевца”, прича Елена за Инсајдер.

Људи су их називали херојима и ослободиоцима током читавог пута. Према њеним речима, емоције су током пута биле нереалне, а у сваком месту их је чекала припремљена храна, пиће, медицинске ствари, као и током пута где су им давали ћебад, кабанице, па чак и играчке.

„Плакали су мушкарци и жене, баке и деке, деца, људи су нам се клањали и викали 'Хвала вам децо' и то су ситуације које су сигурно сваком од нас терале сузе на очи”, истакла је Огњановићева.

Према њеном мишљењу, шетња је била тешка и изазовна, јер је било и ноћи када је падала киша и снег. Осим тога, била је и поледица на путу док су ишли низбрдо, свакодневно је дувао јак ветар и било је много хладно током пауза које су имали.

“Осећала сам доста болова током шетње, како у ногама тако и у леђима због ранца, али се нисам жалила, лично сам их игнорисала и некако се навикла на исте, а после сваког дочека као да су “престали”, вероватно јер сам била под огромним утиском и само размишљала о дивним људима који су нас дочекивали и мотивисали да наставимо даље. Након пута нисам осетила апсолутно никакву бол”, навела је Елена.

Дочек у Крагујевцу је за њу био невероватан, како каже, „осећала се као да је у филму и да није стварност била у питању”.

„Дочекао нас је огроман број људи, црвени тепих, медаље и захвалнице, транспаренти са натписима захвалности и подршке и дивни људи који су нас грлили одушевљени. Такође, морам напоменути да је сваки дочек пре Крагујевца, тј. сваки град и свако село, у мени изазвало једнаке емоције, огромну срећу и сузе радоснице”, напомиње она.

Захвална је на свему што је проживела током пута и да у животу заиста ништа лепше није доживела. Рекла је и да ће јој Крагујевац заувек остати у памћењу као победнички град.

“Сретење у Крагујевцу је изгледао као неки фестивал радости. Људи су шетали свуда, кувала се храна, играо се спорт, певале су се песме... Имала сам осећај као да се сви међусобно познајемо, а атмосфера је била сјајна и инсипиративна”, закључила је студенткиња из Београду Елена Огњановић.

Студент Филолошког факултета у Београду Никола Добрисављевић, који је родом из Ужица, ишао је пешке са колегама из свог града ка Крагујевцу на протестно обележавање Сретења. Каже да му је мотивација за овакав подухват, пре свега била заједничка борба "свесног дела друштва за правду", а која траје месецима и предводе је студенти.

 “Постоји мотив који људи на протестима често помињу, а то је да свако од нас иступи корак више него што је до сад иступио и да ће то направити разлику која је потребна за промене које тражимо. Са тим се у потпуности слажем. Још један разлог је и пробијање личних граница и могућности, мада је то најмање кључан и битан повод мог пешачења. Свакако, и унутрашња и спољашња мотивација биле су на високом нивоу”, истакао је он.

Добрисављевић сматра да је од самог почетка пута владала охрабрујућа атмосфера, као и да је лепо било срести и упознати колеге из других градова, али и знати да их је све више како су се приближавали крајњем одредишту.

“У Мрчајевцима смо се заједно окрепили и наставили даље упознајући се и размењујући искуства. На пример, један колега из Краљева је приметио да су нам шајкаче исте по кроју, па смо закључили да смо је обојица купили код старог ужичког кројача Ђорђа Јокића”, навео је он.

По њему, није било већих потешкоћа у току самог пута, осим неизбежних жуљева који су почели да се јављају након двадесетог препешаченог километра. Рекао је и да су имали помоћ санитетске екипе из Чачка која је кренула са њима, како не би дошло до крварења, инфекција и сличних компикација. Ипак, како каже, била је неколицина озбиљнијих случајева.

“У Книћу, где смо и ноћили, имали смо помоћ локалних физиотерапеута који су масажом помогли десетинама студената. Сутрадан, када смо већ били ближи одредишту стигле су и упале мишића и болови у тетивама, али се све то прегурало без већих проблема”, истакао је Добрисављевић.

Како каже, кроз сва места која су пролазили на свом путу, дочекани су невероватно, уз храну, пиће, а негде и уз музику и ватромет. Међутим, према, његовим речима дочек у Крагујевцу је представљао посебну причу која је у њему изазвала иодушевљење.

“Сцене су изгледале као из прошлих времена, као дочек неке ослободилачке војске, људи су били озарени, неки су плакали, многи су нам давали поклоне, храну, витамине, опрему за пешачење. Најбоље је то што су та осећања била узајамна, јер ми студенти без подршке старијих и млађих суграђана не бисмо успели у свему у чему већ јесмо, као ни у подухватима којима ћемо тек приступити, а не сумњам и поново успети”, оценио је он.

Напомиње да постоји очигледна спремност студената да истрају у тражењу да им се испуне захтеви. Рекао је и да је атмосфера у Крагујевцу на протесту и блокади била свечана у складу са значајем празника, али и циља који студенти намеравају да постигну.

“Колоне људи су читав дан циркулисале улицама, угоститељи и пољопривредници су спремали храну. Студенти крагујевачких факултета су се сјајно побринули за организацију, дочекали огроман број људи из других градова, постављали шаторе и одржавали ред заједно са студентима - редарима из других градова”, закључио је студент албанистике на Филолошком факултету у Београду Никола Добрисављевић.

Студент Медицинског факултета у Нишу Матеја Грујичић каже за Инсајдер да је идеју и инспирацију за пешачење до Крагујевца добио, пре свега од колега из Београда који су пешачили до Новог Сада на претходни протест и блокаду три моста у том граду. Према његовом мишљењу, то је био невероватан догађај и оног тренутка када му се указала слична прилика, пожелео је да буде део тог подухвата.

„Лично, имам пријатељицу из Батајнице која се, сасвим непланирано, када је изашла само да поздрави студенте који пешаче, придружила шетњи БГ-НС након што је осетила атмосферу међу тим људима. Такву причу, а и саму замисао колико је тај епски догађај јединствено искуство које остаје за цео живот, ја дефинитивно нисам желео да пропустим. Још када се на то додају разлози због којих се шетало...”, напомиње он.

Грујичић каже и да је подједнако одушевљен, како људима који су их дочекивали и пружали подршку током пута, тако и самим људима који су пешачили са њим. 

„Тако позитивна атмосфера, толико дивних људи, толико тема за разговор са свима, толико људи се упознало и зближило потпуно независно од факултета на ком студирају или годишта. Видео сам негде наслов или коментар, парафразираћу "ово је једна огромна колона позитивне енергије", што најближе описује оно што смо сви осећали”, истакао је Матеја.

Што се дочека у Крагујевцу тиче, Грујичић сматра да је био диван, и поред тога што су доста каснили са доласком, али да атмосфере и енергије није мањкало. 

Међутим, њему је посебну емоцију изазвао дочек у Јагодини, његовом родном граду, где их је дочекала читава колона људи која се простирала кроз готово цео град. Према његовим речима, учесници марша од Ниша ка Крагујевцу су се сложили да је у том граду атмосфера била најбоља и најтоплија.

Када су у питању проблеми током пута, рекао је да су имали проблем са дугим паузама које су правили и да је то доприносило јачању болова и осећају умора. И поред тога, Грујичић оцењује да је пут прошао лакше, него што су очекивали пре поласка.

„Нисмо имали сасвим адекватне услове за збрињавање повређених на свакој паузи, али то је нешто на шта нико није могао да утиче, просто је природа самог пута таква - захтевна. Није нам мањкало ни хране, ни воде, ни лекова, ни елана, снаге, воље”, навео је он.

Према његовим речима протест и блокада Лепеничког булевара у Крагујевцу је био невероватан догађај који је превазишао сва његова очекивања.

„Непрегледно море људи, километарске колоне на улазу у Крагујевац, да не помињемо саме улице тог дивног града, сви са заједничким циљем за боље сутра у правом значењу те речи, сви повезани надом. Људи који су долазили - има их буквално из сваког дела нашег друштва, без одвајања по било ком основу”, рекао је Грујичић.

Што се испуњења свих студентских захтева тиче, каже да су његове колеге широм Србије и он спремни да иду до краја.

„Мислим да је сулудо причати о овоме, захтеви позивају на поштовање наше земље и њеног Устава, не видим разлог за одустајање док не дође до испуњења елементарних ствари неопходних за функционисање здравог друштва”, напомиње Матеја.

По њему, дочек у Нишу је био посебан, имајући у виду колико су студенти који су пешачили до Крагујевца били поносни, као и њихови родитељи који су их дочекали.

„Следећи је Ниш, првог марта. Видимо се”, закључио је студент медицине из Ниша Матеја Грујичић у разговору за Инсајдер.

Новинар Душан Трифуновић Милешић

(Инсајдер)