Данас: Због чега представници власти тврде да ће држава морати да плати Рио Тинту ако не буде копао литијум?

 Пре неколико дана Владимир Ђукановић, адвокат и члан СНС, мада се представља као пензионисани политичар, на свом X налогу објавио је поруку којом инсинуира да протесте против копања литијума „на неки начин форсира Рио Тинто“ и то зато што уколико буду „отерани“ под притиском јавности могу на арбитражи против Републике Србије да „узму озбиљан новац“.

„Реда величине око три милијарде евра, по некој мојој рачуници која не мора да буде тачна, али мислим да не грешим много. Колико њима година би било потребно да рударе да би дошли до те три милијарде? Па можда читаву деценију, зар не?“, поручио је Ђукановић.

Ово је заправо само поновљена изјава председника Србије Александра Вучића од пре месец дана, која је прошла прилично незапажено, да би „Накнада коју би у арбитражи Србија могла да изгуби у случају забране експлоатације литијума могла да износи две или три милијарде евра“, коју је изговорио уочи Самита о критичним сировинама Србије када је потписан Меморандум о разумевању између ЕУ и Србије о стратешком партнерству о одрживим сировинама, ланцима производње батерија и електричним возилима, а коју је пренео Блумберг Адриа.

Осим изјаве председника Србије која би била једна од страна у евентуалном спору пред абитражом у којој се већ предвиђа негативан исход, занимљива је и бројка коју је Вучић „лансирао“.

Наиме, само седам месеци раније, тадашња премијерка Ана Брнабић је оценила да је Рио Тинто дошао у Србију пре 2004. године, када су закони о рударству измењени тако да када неко има истражна права, аутоматски добија и експлоатациона права и да на основу тога, Рио Тинто данас може да тужи Србију.

Том приликом се могло чути и да би у случају међународних арбитража у случају раскида уговора, то био трошак од „бар пола милијарде за државу“.

Опет, ни то није био први пут да се прети изгубљеном арбитражом, јер је Вучић у децембру 2021. јавности поручио: „У свему томе нема ничег фер. Али хајде да сутра избацим Рио Тинто. Хоћете ли ви да обезбедите милијарду евра колико би требало да платимо због онога што су они потписивали“, тада указујући да је „важно да постоји мораторијум, а шта ће бити даље видећемо“.

Одакле суме као што су милијарду или три милијарде евра за евентуалну одђтету Рио Тинту на арбитражи је мистерија, јер је до сада, према изјави Чада Блевита, извршног директора пројекта Јадар у Рио Тинту из јуна, ова компанија уложила око 600 милиона евра.

Постоји могућност да компанија на арбитражи тужи и за надокнаду због изгубљене добити, на пример, мада је и даље нејасно по ком би основу компанија могла да тужи државу уколико не добије дозволу за експлоатацију.

Божо Драшковић, професор на Факултету за примењену екологију Футура и некадашњи члан члан Одбора агенције за борбу против корупције сматра да је лицитирање могућом арбитражом заправо средство притиска.

„То је средство притиска на народ и на противнике загађивања и распродаје ресурса. Као што власт лицитира са неком користи од 15 милијарди евра од рудника, тако лицитира и са милијардама за одштету. Иначе председник има склоност да избацује неке цифре без икакве анализе“, истиче Драшковић.

Он поставља питање и на основу чега би Рио Тинто и могао да тужи државу, јер за сада има само дозволу за истраживање.

„Друго питање је да ли су представници власти у име државе потписивали неке тајне споразуме или уговоре. Ако је неко у име државе обећао експлоатацију онда би било основа за арбитражу, али тај неко би онда морао у затвор“, сматра Драшковић закључујући да су претње арбитражом пропаганда власти и да би требало, ако је неко нешто потписивао, да то и каже јавности.

(Данас)