Борис Тадић: Време је да дође до комуникације између странака опозиције, студентских представника као и представника универзитета и зборова грађана

 „Једно од највећих достигнућа петоктобарских промена била је демократија и смењивост власти. Вучић свакако није заступник тих политичких идеја и управо због тога можемо очекивати све. Баш све од њега и напредњачког система, јер они не бране више само своју власт, већ и слободу од кривичног гоњења и огромно богатство“, истиче у интервјуу за Данас Борис Тадић, бивши председник Србије и лидер СДС-а.

Није пропуштена прилика, јер с обзиром на велике разлике у ДОС-у, прилике за оно што се данас означава као 6. октобар, није ни било. О томе је јавно говорио и Ђинђић, када је рекао да је за отпуштање свих тужилаца, судија, полицијских функционера и функционера Службе безбедности, отварање новог конкурса и поновно запошљавање после строге селекције.

Пошто тада у влади ДОС-у није било већине за једну такву идеју и радикалну реформу, није дошло ни до 6. октобра. Дакле, за очекивања грађана да се реше сви проблеми у нашем друштву и да дође до прочишћења о ком говорите ми никада нисмо имали већину.

Тадашњи гласачи ДОС-а не мисле данас тако?

За оно што се сматра 6. октобром био нам је потребан још најмање један мандат 

Међутим, сматрам да је изузетно штетно што већина наших тадашњих гласача не увиђа колико много смо ми ипак урадили и у таквим околностима и колико брзо су постигнуте важне промене и покренуте реформе. Ако говоримо о мом мандату, у том смислу ми смо и за те само 4 године извршне власти, постигли велике успехе у немогућим околностима.

Неразумевање демократских процеса и потребног времена за спровођење одређених реформи је штетно јер је довело до незадовољства грађана услед нереалних очекивања, што је у крајњем допринело доласку СНС-а на власт. За оно што се сматра 6. октобром био нам је потребан још најмање један мандат и сигуран сам да бисмо завршили започето. Није реално да за само неколико година држава која је изашла из рата и санкција дође до потпуне уређености.

Често чујемо и коментаре, посебно од студента, да је могло бар да дође до лустрације. То је био корак да се спречи да на власт поново дођу преслучени радикали и милошевићеви следбеници?

Невероватно је да се већ ево деценијама у буци понављања те мантре о лустрацији уопште не чује да за њу није постојала већина. Ево понављам то и четврт века након Петог октобра и, и даље се не чује. Након убиства Зорана Ђинђића, већина за то је створена ад хоц, али само при доношењу закона о лустрацији, али примена закона је била нешто сасвим друго. Велико је питање да ли би и дошло до илустрације и непосредно након атентата на Ђинђића да су се о том изјашњавале тадашње странке владе, јер су и у њој били некадашњи коалициони партнери Милошевића.

Међутим, до лустрације посебно није могло доћи након избора 2003. када су владу формирали ДСС, Г17 плус, СПО и Велимир Илић уз мањинску подршку СПС-а. Нису ни све дотадашње странке ДОС-а биле за илустрацију, као на пример ДСС, а камоли СПС, чији би функционери били предмет те лустрације.

Људи заборављају да је тада СПС давао мањинску подршку тој влади, а без те подршке та влада која је требало да изврши лустрацију не би ни постојала. Дакле, већ 2003. године странке ДОС-а нису имале без СПС већину за формирање владе.

Значи није постојала никаква могућност за спровођење лустрације?

Додуше, постојала је једна једина могућност да до лустрације ипак у последњем тренутку дође. Наиме, пре избора је учињена катастрофална грешка у преговорима које је тада водио Зоран Живковић, јер су практично преварене мањинске странке Љаића и Угљанина, ЛСВ Ненада Чанка, странка Милета Исакова и друге, којима је обећано учешће у коалицији са ДС.

То обећање није испуњено, па су наступили самостално и зато нису прешли цензус. Да је претходни договор који је са њима постигао Живковић поштован, ДС би у коалицији са тим странкама имала већину посланика и тада би била у прилици да покрене примену тог закона. Нажалост, то се није десило и тако смо дошли у ситуацију да је 2008. уместо да су неки функционери СПС-а лустрирани, без те странке није било могуће да формирамо владу.

Значи ли то да Живковић сноси део кривице ?

ДС је под вођством Живковића преваром спустила своје природне партнере из ДОС-а испод цензуса, што је на крају спречило и могућност примене лустрације

Када сам у последњем тренутку преузео вођење листе ДС на тим изборима, након што је Живковић на Главном одбору поднео оставку на месту носиоца листе, под условом да он буде наш кандидат за премијера, већ је било касно за такву коалицију јер су листе већ биле предате.

Дакле ДС је у суштини под вођством Живковића преваром спустила своје природне партнере из ДОС-а испод цензуса, што је на крају спречило и могућност примене лустрације.

Ово је историјска чињеница. А сасвим је друго питање да ли је уопште могуће лустрирати странке, специфичност околности под којима би била спроведена лустрација, да ли у околностима у којима те странке подржава половина бирачког тела може доћи до контраефекта лустрације и неконтролисане ситуације у земљи и сично.

Жиковић за Данас тврди да сте ви имали 8 година времена да спроведете ту лустрацију, а да сте уместо тога сами склапали коалиције са СПС-ом?

Он никада није био љубитељ истине, а ни знања из области политике. Поред тога, има и природни интерес да на сваки начин покрије своју одговорност у поменутом учешћу у преговорима пред изборе 2003. године. Као што сам рекао, управо то је омогућило улазак СПС-а поново у систем власти у Србији.

Када сам ја преузео ДС, она је била у опозицији и те четири године није ни могла да спроведе лустрацију и није потребна велика памет да би се то схватило. Ми смо након четири године као странка ушли у извршну власт, али тада више нисмо могли да спроведемо лустрацију, јер смо већину могли да формирамо само са СПС-ом.

Алтернатива је била да се заустави европски пут Србије, што је била наша основна политичка идеја и 5. октобра и након тога, да се формира влада Шешеља, Коштунице и Дачића, који би зауставили систем реформи, довели у питање и судски процес убицама Зорана Ђинђића и ко зна ко би био жив, а ко мртав, као последица формирања једне такве владе.

Ми смо направили у том тренутку огроман компромис, тежак и болан, али смо га направили управо да бисмо наставили систем реформи, европске интеграције, визну либерализацију, реструктурацију наше привреде, изградњу инфраструктуре, независних институција и декриминализације Србије.

Дакле, све оно што су била наша основна уверења скоро две деценије пре тога када смо формирали ДС. И тај тадашњи СПС је прихватио наше основне идеје, а не ми њихове. Дакле, никада није било већине након 2003. године за процес лустрације у Србији.

Колико има истине у Живковићевој тврдњи да сте баш ви омогућили Вучићу и Николићу да узму мандате радикала у парламенту и да ојачају СНС?

Што се тиче омогућавања Вучићу и Николићу да узму мандате радикала у парламенту, пре свега Вучић и није узео мандат у парламенту, већ га се одрекао. Што се тиче Николића и његових других следбеника, Живковић би требало да зна да је постојала правна колизија у Уставу и законима који су се тицали политичких странака, избора и мандата посланика. У тренутку када постоји правна колизија могућа су различита решења и о томе одлучују у оваквим случајевима надлежне институције парламента, а не председник Републике.

Међутим, оно што Живковић намерно заборавља је да смо ми као ДС били следбеници европске идеје у Србији, а Европска унија је директно захтевала у процесу реформи изборног законодавства да мандати припадају посланицима, а не политичким странкама, јер је то виши ниво демократије и виши ниво одговорности посланика према грађанима у односу на тумачење закона у коме су странке носиоци мандата.

Дакле, оно што Живковић овим напада је тековина ЕУ.

Живковићу на терет стављате да у време акције Сабља није забранио Српску радикалну странку, што би било много више од лустрације?

У околностима ванредног стања Живковић је могао да спроведе много више од лустрације – забрану рада СРС-а

У околностима ванредног стања Живковић је могао да спроведе много више од лустрације – забрану рада СРС-а. Невероватно је да баш једини човек који је то могао да спроведе, оптужује мене који ниједног тренутка нисам имао ни техничке околности за спровођење лустрације. Или баш зато његови напади и нису невероватни, него очекивани у сврху прикривања сопствених грешака.

Али он није то учинио, пошто смо ето сазнали пре неки дан да је он једини човек у земљи који није чуо да су припадници Земунског клана били чланови СРС. Вероватно није чуо ни за Шешељеву везу са Лауфером, нити је из те странке чуо и отворене и јавне претње Ђинђићу. Заиста не желим да се бавим Живковићем и да њему одговарам. Међутим, ове истине је важно изнети због историје, али и будућности ове земље. Тако да се не обраћам његовим речима, већ погубним стереотипима чији је и он острашћени гласноговорник.

Тврдите да су припадници Земунског клана били чланови СРС?

Припадници Земунског клана су били чланови Српске радикалне странке

Да, припадници Земунског клана су били чланови Српске радикалне странке. О блискости Земунског клана са СРС, отворено је и јавно говорио Војислав Шешељ пре него што је отишао у Хашки трибунал, говорећи о својој вези са тзв Лауфером, који му јавља да ће у Србији бити крви до колена. Комично је да било коме упућује оптужбе неко ко је у то време био савезни министар полиције, а каже да тек сада чује оно што је било и јавно доступно.

Када се ради о политичкој позадини убиства Зорана Ђинђића, управо то је био највећи и најважнији траг. У сваком случају моје питање и даље остаје- зашто у време ванредног стања није дошло до упада полиције у просторије СРС и претреса тих просторија и документације?

За такву акцију биле су довољне већ и претње по живот које су Војислав Шешељ, Томислав Николић и други радикали јавно упућивали Зорану Ђинђићу пред атентат. Подсећам да је Николић тада рекао да ако неко види Ђинђића, да му каже да је и Тито пред смрт имао проблема са повређеном ногом. Ништа уздржанији у тој бестијалности није био Војислав Шешељ.

Дакле, да је којим случајем дошло до истраге СРС, открила би се директна и органска повезаност убица Зорана Ђинђића, односно Земунског клана и СРС и не би била потребна лустрација да се из политике искључе људи који су чинили злодела, већ би та странка била законски, као терористичка организација забрањена. Не бисмо ни водили ове разговоре и сва је прилика да не бисмо доживели ово што се сада дешава у Србији.

Како коментаришете то што СРС-а најављује ревизију поступка против убица Зорана Ђинђића и да ли је, у нашем друштву где је све могуће, могуће и аболирање тих људи?

Немојте никада заборавити да је Војислав Шешељ кључни и градивни чинилац ове власти, да у медијима наступа скоро сваки дан, ширећи свој политички отров пуном снагом.

Док год је оваква ситуација у Србији, могућа је и ревизија процеса за убиство Зорана Ђинђића. Ми смо сведоци тринаестогодишњег систематског фалсификовања историје, који организују напредњаци, између осталог и као освету за 5. октобар.

У том фалсификовању учествују нажалост и неки петооктобарци као „корисни Идиоти“ ове власти, баш као што су на изборима 2012. „бели листици“ били „корисни идиоти“ мафијашко-политичке коалиције која је свом снагом заговарала долазак напредњака на власт и финансирала њихову кампању десетинама милиона евра.

Србија данас је у огромној мери последица деловања тих идиота.

Може ли доћи до промене власти у Србији без помоћи из иностранства и да ли је тачно да је једина помоћ коју је ДОС 2000. године имао од Американаца била куповина 6 сателитских телефона?

Промена власти у Србији увек зависи пре свега од грађана Србије

Промена власти у Србији увек зависи пре свега од грађана Србије. Спољна подршка може да помогне, ако долази из ЕУ са којом имамо политички верификовану стратешку сарадњу, иако је мала вероватноћа да би оваква ЕУ била у стању да обави ту историјску мисију.

Међутим, ништа не може да замени оно најважније — унутрашњу спремност друштва и његових грађана да кажу „доста“! А историја нам показује да се права промена у Србији никада није догодила без тог унутрашњег притиска и побуне обичног човека.

Оно што, ипак, остаје забележено је јединство опозиције 5. октобра, за разлику од данашње опозиције, која никако да се сложи?

Ни 5. октобра опозиција није била потпуно јединствена. На пример, СПО није учествовао у том догађају. У дану који сматрам и даље једним од најважнијих дана у новијој српској историји.

Тако ни сада опозиција није потпуно јединствена. Али овај пут, нажалост, није јединствена око једноставне и елементарне ствари. А то је, да је сваки глас важан. И зато мора бити успостављено јединство опозиције, како би се додатно дала снага студентском и универзитетском протесту као и протесту зборова грађана. То је једини начин да до суштинских промена дође. Надам се да ће овај пут опозиција бити на висини задатка што у неколико претходних изборних фаза то није био случај.

Колико фрустрираности опозиције доприноси став студента који чини се избегавају сваки контакт са опозицијом?

Та чињеница несумњиво производи и тензије унутар саме опозиције, поготово што студенти и универзитетска потенцијална листа преузима део гласова који су природно некада припадали опозицији.

Међутим, оно што је много важније, та листа преузима и оне гласове које опозиција никако није могла да досегне, а то је елементарна претпоставка победе над оваквим режимом.

Међутим, сада је време да дође до комуникације међу странкама опозиције, студентских представника као и представника универзитета и зборова грађана, јер само у синергији и договореном операционализованом делању можемо доћи до победе над оваквим режимом који је специфичан, јер је отео државу, све надлежности независних институција и против кога борба мора бити високо софистицирана и екстремно прецизно и вођена.

Морамо имати на уму да се са друге стране налазе људи који се више не боре у пољу политике, већ за одбрану опљачканог и своју слободу.

Коме иду у прилог свакодневне спекулације ко је све на студентској листи? Да ли она нагиње левици или десници?

Студенти су у овом политичком надметању и скоро једногодишњој борби показали своју снагу и талент, али и своје неискуство – то треба отворено рећи.

Оно што су несумњиво унели у политички живот као новост, то је нова методологија организовања. Применили су принципе из сасвим других области, уносећи на иновативан начин и принцип потпуне децентрализације, што је спречило Вучића и његов већ припремљени гебелсовски систем да свом снагом нападне и облати потенцијалне студенске вође.

Њих није било, па Вучићев пропагандистички тим није имао кога да нападне. Напао је уместо тога читав универзитет и студенску популацију, што је апсурд свога времена.

Ово је поред Бангладеша и Непала скоро јединствен пример у свету да је владајућа странка отворено против универзитета, против образовања као таквог, истичући у први план оне људе који свакако не могу бити носиоци образовања, оне који и сами себе називају ћацијима и носе једнобразне транспаренте на контрамитинзима на којим је писало оно тупаво и немаштовито „ја хоћу да учим“.

Значи ли онда да су студенти у праву када скривају имена са листе?

Студенти су у праву и када не откривају имена својих представника на овој листи, јер до последњег тренутка она треба да буду сачувана од увреженог и већ аутоматизованог Вучићевог система за блаћање и уништавање људи у јавности.

Али како ће се те ствари развијати када у једном тренутку та имена буду обнародована, то је сад посебно питање и студенти морају да развију технике политичке комуникације за тај тренутак. Сматрам да је и поред свог ограђивања од опозиције обавеза опозиционих странака да им све време буду на располагању искуством и свим другим ресурсима.

Да ли је ентузијазам студената и грађана опао и да ли је Вучић самим тим у праву када каже да је победио обојену револуцију?

Вучић говори неистине на обе стране света, не рачунајући на то да и Русија и Америка то пажљиво прате и добро знају с ким имају посла

Није у праву напросто због тога што обојена револуција ни једног тренутка није ни постојала. Ту фикцију Вучић је пласирао у Русији говорећи да су западњаци, пре свега Американци, организовали обојену револуцију. А у самој Америци, одакле сам дошао пре неколико дана из Њујорка, Вучићеве дипломате говоре да су ФСБ и Руске обавештене службе иза студентске побуне. Дакле Вучић говори неистине на обе стране света, не рачунајући на то да и Русија и Америка то пажљиво прате и добро знају с ким имају посла.

А што се ентузијазма грађана тиче, потпуно је нормално да пулс социјалног притиска расте и опада у годину дана овакве грађанске побуне.

Да ли је власт уплашена због најављеног протеста за 1. новембар?

Сигуран сам такође да се Вучић итекако плаши шта ће се дешавати у данима који долазе, а поготово уочи обележавања годишњице трагедије у Новом Саду- бруталног убиства и елементарне неправде које је уследила након губитка живота 16 невиних грађана Србије.

Вучић већ годину дана покушава да учини све да се заборави зашто је побуна студента и грађана и почела и зато стално прича о обојеним револуцијама и другим бесмислицама. Међутим, управо повод који је покренуо протесте је такав да тај протест не може да изгуби интензитет на критичан начин.

Зато сам и сигуран да ће пре или касније резултирати победом над овим режимом. 16 изгубљених живота се не може прикрити никаквом пропагандом, којом је режим свих претходних 13 година скретао пажњу са свих њихових афера. Међутим, овај пут се не ради о афери – ради се о животима људи који су нестали пред нашим очима.

Чему би требало да послуже окупљења напредњака против блокада, да ли је циљ да дође до неког јачег инцидента, како би била уведена нека врста ванредног стања, или нешто друго?

Два су примарна циља напредњака када су у питању ова окупљења против блокада. Један да се мобилише њихова организација, што значи да се напредњаци припремају за изборе, и други да покушају да разводне снагу студентског и грађанског протеста, које указује на суштинску неправедност напредњачког режима и злочин који се десио.

Они великом буком коју желе да произведу, хоће уствари покрију сећање на тај трагични догађај у Новом Саду, чија годишњица се ближи. Увођење ванредног стања је могући скривени циљ, али је свакако циљ и охрабривање напредњачког чланства, јер је данас у Србији врло непријатно бити члан те странке.

За разлику од ДОС-а, актуелна опозиција и студенти нису успели да окрену полицију и војску на своју страну, па на улицама гледамо невиђану бруталност?

Делови војске и полиције 5. октобра прешли су на страну грађана, јер је на улици била непрегледна маса против које се ни војска ни полиција нису могли борити осим најбруталнијом силом. Против тако велике масе нема ниједан режим решење и зато се Вучић окружио шаторима и Ћацилендом као физичком препреком. Међутим, видели смо како ветар лако одува ту препреку. И то није био само комичан догађај, већ и снажан симбол.

(Данас)