Boris Tadić: Vreme je da dođe do komunikacije između stranaka opozicije, studentskih predstavnika kao i predstavnika univerziteta i zborova građana

 „Jedno od najvećih dostignuća petoktobarskih promena bila je demokratija i smenjivost vlasti. Vučić svakako nije zastupnik tih političkih ideja i upravo zbog toga možemo očekivati sve. Baš sve od njega i naprednjačkog sistema, jer oni ne brane više samo svoju vlast, već i slobodu od krivičnog gonjenja i ogromno bogatstvo“, ističe u intervjuu za Danas Boris Tadić, bivši predsednik Srbije i lider SDS-a.

Nije propuštena prilika, jer s obzirom na velike razlike u DOS-u, prilike za ono što se danas označava kao 6. oktobar, nije ni bilo. O tome je javno govorio i Đinđić, kada je rekao da je za otpuštanje svih tužilaca, sudija, policijskih funkcionera i funkcionera Službe bezbednosti, otvaranje novog konkursa i ponovno zapošljavanje posle stroge selekcije.

Pošto tada u vladi DOS-u nije bilo većine za jednu takvu ideju i radikalnu reformu, nije došlo ni do 6. oktobra. Dakle, za očekivanja građana da se reše svi problemi u našem društvu i da dođe do pročišćenja o kom govorite mi nikada nismo imali većinu.

Tadašnji glasači DOS-a ne misle danas tako?

Za ono što se smatra 6. oktobrom bio nam je potreban još najmanje jedan mandat 

Međutim, smatram da je izuzetno štetno što većina naših tadašnjih glasača ne uviđa koliko mnogo smo mi ipak uradili i u takvim okolnostima i koliko brzo su postignute važne promene i pokrenute reforme. Ako govorimo o mom mandatu, u tom smislu mi smo i za te samo 4 godine izvršne vlasti, postigli velike uspehe u nemogućim okolnostima.

Nerazumevanje demokratskih procesa i potrebnog vremena za sprovođenje određenih reformi je štetno jer je dovelo do nezadovoljstva građana usled nerealnih očekivanja, što je u krajnjem doprinelo dolasku SNS-a na vlast. Za ono što se smatra 6. oktobrom bio nam je potreban još najmanje jedan mandat i siguran sam da bismo završili započeto. Nije realno da za samo nekoliko godina država koja je izašla iz rata i sankcija dođe do potpune uređenosti.

Često čujemo i komentare, posebno od studenta, da je moglo bar da dođe do lustracije. To je bio korak da se spreči da na vlast ponovo dođu preslučeni radikali i miloševićevi sledbenici?

Neverovatno je da se već evo decenijama u buci ponavljanja te mantre o lustraciji uopšte ne čuje da za nju nije postojala većina. Evo ponavljam to i četvrt veka nakon Petog oktobra i, i dalje se ne čuje. Nakon ubistva Zorana Đinđića, većina za to je stvorena ad hoc, ali samo pri donošenju zakona o lustraciji, ali primena zakona je bila nešto sasvim drugo. Veliko je pitanje da li bi i došlo do ilustracije i neposredno nakon atentata na Đinđića da su se o tom izjašnjavale tadašnje stranke vlade, jer su i u njoj bili nekadašnji koalicioni partneri Miloševića.

Međutim, do lustracije posebno nije moglo doći nakon izbora 2003. kada su vladu formirali DSS, G17 plus, SPO i Velimir Ilić uz manjinsku podršku SPS-a. Nisu ni sve dotadašnje stranke DOS-a bile za ilustraciju, kao na primer DSS, a kamoli SPS, čiji bi funkcioneri bili predmet te lustracije.

Ljudi zaboravljaju da je tada SPS davao manjinsku podršku toj vladi, a bez te podrške ta vlada koja je trebalo da izvrši lustraciju ne bi ni postojala. Dakle, već 2003. godine stranke DOS-a nisu imale bez SPS većinu za formiranje vlade.

Znači nije postojala nikakva mogućnost za sprovođenje lustracije?

Doduše, postojala je jedna jedina mogućnost da do lustracije ipak u poslednjem trenutku dođe. Naime, pre izbora je učinjena katastrofalna greška u pregovorima koje je tada vodio Zoran Živković, jer su praktično prevarene manjinske stranke Ljaića i Ugljanina, LSV Nenada Čanka, stranka Mileta Isakova i druge, kojima je obećano učešće u koaliciji sa DS.

To obećanje nije ispunjeno, pa su nastupili samostalno i zato nisu prešli cenzus. Da je prethodni dogovor koji je sa njima postigao Živković poštovan, DS bi u koaliciji sa tim strankama imala većinu poslanika i tada bi bila u prilici da pokrene primenu tog zakona. Nažalost, to se nije desilo i tako smo došli u situaciju da je 2008. umesto da su neki funkcioneri SPS-a lustrirani, bez te stranke nije bilo moguće da formiramo vladu.

Znači li to da Živković snosi deo krivice ?

DS je pod vođstvom Živkovića prevarom spustila svoje prirodne partnere iz DOS-a ispod cenzusa, što je na kraju sprečilo i mogućnost primene lustracije

Kada sam u poslednjem trenutku preuzeo vođenje liste DS na tim izborima, nakon što je Živković na Glavnom odboru podneo ostavku na mestu nosioca liste, pod uslovom da on bude naš kandidat za premijera, već je bilo kasno za takvu koaliciju jer su liste već bile predate.

Dakle DS je u suštini pod vođstvom Živkovića prevarom spustila svoje prirodne partnere iz DOS-a ispod cenzusa, što je na kraju sprečilo i mogućnost primene lustracije.

Ovo je istorijska činjenica. A sasvim je drugo pitanje da li je uopšte moguće lustrirati stranke, specifičnost okolnosti pod kojima bi bila sprovedena lustracija, da li u okolnostima u kojima te stranke podržava polovina biračkog tela može doći do kontraefekta lustracije i nekontrolisane situacije u zemlji i sično.

Žiković za Danas tvrdi da ste vi imali 8 godina vremena da sprovedete tu lustraciju, a da ste umesto toga sami sklapali koalicije sa SPS-om?

On nikada nije bio ljubitelj istine, a ni znanja iz oblasti politike. Pored toga, ima i prirodni interes da na svaki način pokrije svoju odgovornost u pomenutom učešću u pregovorima pred izbore 2003. godine. Kao što sam rekao, upravo to je omogućilo ulazak SPS-a ponovo u sistem vlasti u Srbiji.

Kada sam ja preuzeo DS, ona je bila u opoziciji i te četiri godine nije ni mogla da sprovede lustraciju i nije potrebna velika pamet da bi se to shvatilo. Mi smo nakon četiri godine kao stranka ušli u izvršnu vlast, ali tada više nismo mogli da sprovedemo lustraciju, jer smo većinu mogli da formiramo samo sa SPS-om.

Alternativa je bila da se zaustavi evropski put Srbije, što je bila naša osnovna politička ideja i 5. oktobra i nakon toga, da se formira vlada Šešelja, Koštunice i Dačića, koji bi zaustavili sistem reformi, doveli u pitanje i sudski proces ubicama Zorana Đinđića i ko zna ko bi bio živ, a ko mrtav, kao posledica formiranja jedne takve vlade.

Mi smo napravili u tom trenutku ogroman kompromis, težak i bolan, ali smo ga napravili upravo da bismo nastavili sistem reformi, evropske integracije, viznu liberalizaciju, restrukturaciju naše privrede, izgradnju infrastrukture, nezavisnih institucija i dekriminalizacije Srbije.

Dakle, sve ono što su bila naša osnovna uverenja skoro dve decenije pre toga kada smo formirali DS. I taj tadašnji SPS je prihvatio naše osnovne ideje, a ne mi njihove. Dakle, nikada nije bilo većine nakon 2003. godine za proces lustracije u Srbiji.

Koliko ima istine u Živkovićevoj tvrdnji da ste baš vi omogućili Vučiću i Nikoliću da uzmu mandate radikala u parlamentu i da ojačaju SNS?

Što se tiče omogućavanja Vučiću i Nikoliću da uzmu mandate radikala u parlamentu, pre svega Vučić i nije uzeo mandat u parlamentu, već ga se odrekao. Što se tiče Nikolića i njegovih drugih sledbenika, Živković bi trebalo da zna da je postojala pravna kolizija u Ustavu i zakonima koji su se ticali političkih stranaka, izbora i mandata poslanika. U trenutku kada postoji pravna kolizija moguća su različita rešenja i o tome odlučuju u ovakvim slučajevima nadležne institucije parlamenta, a ne predsednik Republike.

Međutim, ono što Živković namerno zaboravlja je da smo mi kao DS bili sledbenici evropske ideje u Srbiji, a Evropska unija je direktno zahtevala u procesu reformi izbornog zakonodavstva da mandati pripadaju poslanicima, a ne političkim strankama, jer je to viši nivo demokratije i viši nivo odgovornosti poslanika prema građanima u odnosu na tumačenje zakona u kome su stranke nosioci mandata.

Dakle, ono što Živković ovim napada je tekovina EU.

Živkoviću na teret stavljate da u vreme akcije Sablja nije zabranio Srpsku radikalnu stranku, što bi bilo mnogo više od lustracije?

U okolnostima vanrednog stanja Živković je mogao da sprovede mnogo više od lustracije – zabranu rada SRS-a

U okolnostima vanrednog stanja Živković je mogao da sprovede mnogo više od lustracije – zabranu rada SRS-a. Neverovatno je da baš jedini čovek koji je to mogao da sprovede, optužuje mene koji nijednog trenutka nisam imao ni tehničke okolnosti za sprovođenje lustracije. Ili baš zato njegovi napadi i nisu neverovatni, nego očekivani u svrhu prikrivanja sopstvenih grešaka.

Ali on nije to učinio, pošto smo eto saznali pre neki dan da je on jedini čovek u zemlji koji nije čuo da su pripadnici Zemunskog klana bili članovi SRS. Verovatno nije čuo ni za Šešeljevu vezu sa Lauferom, niti je iz te stranke čuo i otvorene i javne pretnje Đinđiću. Zaista ne želim da se bavim Živkovićem i da njemu odgovaram. Međutim, ove istine je važno izneti zbog istorije, ali i budućnosti ove zemlje. Tako da se ne obraćam njegovim rečima, već pogubnim stereotipima čiji je i on ostrašćeni glasnogovornik.

Tvrdite da su pripadnici Zemunskog klana bili članovi SRS?

Pripadnici Zemunskog klana su bili članovi Srpske radikalne stranke

Da, pripadnici Zemunskog klana su bili članovi Srpske radikalne stranke. O bliskosti Zemunskog klana sa SRS, otvoreno je i javno govorio Vojislav Šešelj pre nego što je otišao u Haški tribunal, govoreći o svojoj vezi sa tzv Lauferom, koji mu javlja da će u Srbiji biti krvi do kolena. Komično je da bilo kome upućuje optužbe neko ko je u to vreme bio savezni ministar policije, a kaže da tek sada čuje ono što je bilo i javno dostupno.

Kada se radi o političkoj pozadini ubistva Zorana Đinđića, upravo to je bio najveći i najvažniji trag. U svakom slučaju moje pitanje i dalje ostaje- zašto u vreme vanrednog stanja nije došlo do upada policije u prostorije SRS i pretresa tih prostorija i dokumentacije?

Za takvu akciju bile su dovoljne već i pretnje po život koje su Vojislav Šešelj, Tomislav Nikolić i drugi radikali javno upućivali Zoranu Đinđiću pred atentat. Podsećam da je Nikolić tada rekao da ako neko vidi Đinđića, da mu kaže da je i Tito pred smrt imao problema sa povređenom nogom. Ništa uzdržaniji u toj bestijalnosti nije bio Vojislav Šešelj.

Dakle, da je kojim slučajem došlo do istrage SRS, otkrila bi se direktna i organska povezanost ubica Zorana Đinđića, odnosno Zemunskog klana i SRS i ne bi bila potrebna lustracija da se iz politike isključe ljudi koji su činili zlodela, već bi ta stranka bila zakonski, kao teroristička organizacija zabranjena. Ne bismo ni vodili ove razgovore i sva je prilika da ne bismo doživeli ovo što se sada dešava u Srbiji.

Kako komentarišete to što SRS-a najavljuje reviziju postupka protiv ubica Zorana Đinđića i da li je, u našem društvu gde je sve moguće, moguće i aboliranje tih ljudi?

Nemojte nikada zaboraviti da je Vojislav Šešelj ključni i gradivni činilac ove vlasti, da u medijima nastupa skoro svaki dan, šireći svoj politički otrov punom snagom.

Dok god je ovakva situacija u Srbiji, moguća je i revizija procesa za ubistvo Zorana Đinđića. Mi smo svedoci trinaestogodišnjeg sistematskog falsifikovanja istorije, koji organizuju naprednjaci, između ostalog i kao osvetu za 5. oktobar.

U tom falsifikovanju učestvuju nažalost i neki petooktobarci kao „korisni Idioti“ ove vlasti, baš kao što su na izborima 2012. „beli listici“ bili „korisni idioti“ mafijaško-političke koalicije koja je svom snagom zagovarala dolazak naprednjaka na vlast i finansirala njihovu kampanju desetinama miliona evra.

Srbija danas je u ogromnoj meri posledica delovanja tih idiota.

Može li doći do promene vlasti u Srbiji bez pomoći iz inostranstva i da li je tačno da je jedina pomoć koju je DOS 2000. godine imao od Amerikanaca bila kupovina 6 satelitskih telefona?

Promena vlasti u Srbiji uvek zavisi pre svega od građana Srbije

Promena vlasti u Srbiji uvek zavisi pre svega od građana Srbije. Spoljna podrška može da pomogne, ako dolazi iz EU sa kojom imamo politički verifikovanu stratešku saradnju, iako je mala verovatnoća da bi ovakva EU bila u stanju da obavi tu istorijsku misiju.

Međutim, ništa ne može da zameni ono najvažnije — unutrašnju spremnost društva i njegovih građana da kažu „dosta“! A istorija nam pokazuje da se prava promena u Srbiji nikada nije dogodila bez tog unutrašnjeg pritiska i pobune običnog čoveka.

Ono što, ipak, ostaje zabeleženo je jedinstvo opozicije 5. oktobra, za razliku od današnje opozicije, koja nikako da se složi?

Ni 5. oktobra opozicija nije bila potpuno jedinstvena. Na primer, SPO nije učestvovao u tom događaju. U danu koji smatram i dalje jednim od najvažnijih dana u novijoj srpskoj istoriji.

Tako ni sada opozicija nije potpuno jedinstvena. Ali ovaj put, nažalost, nije jedinstvena oko jednostavne i elementarne stvari. A to je, da je svaki glas važan. I zato mora biti uspostavljeno jedinstvo opozicije, kako bi se dodatno dala snaga studentskom i univerzitetskom protestu kao i protestu zborova građana. To je jedini način da do suštinskih promena dođe. Nadam se da će ovaj put opozicija biti na visini zadatka što u nekoliko prethodnih izbornih faza to nije bio slučaj.

Koliko frustriranosti opozicije doprinosi stav studenta koji čini se izbegavaju svaki kontakt sa opozicijom?

Ta činjenica nesumnjivo proizvodi i tenzije unutar same opozicije, pogotovo što studenti i univerzitetska potencijalna lista preuzima deo glasova koji su prirodno nekada pripadali opoziciji.

Međutim, ono što je mnogo važnije, ta lista preuzima i one glasove koje opozicija nikako nije mogla da dosegne, a to je elementarna pretpostavka pobede nad ovakvim režimom.

Međutim, sada je vreme da dođe do komunikacije među strankama opozicije, studentskih predstavnika kao i predstavnika univerziteta i zborova građana, jer samo u sinergiji i dogovorenom operacionalizovanom delanju možemo doći do pobede nad ovakvim režimom koji je specifičan, jer je oteo državu, sve nadležnosti nezavisnih institucija i protiv koga borba mora biti visoko sofisticirana i ekstremno precizno i vođena.

Moramo imati na umu da se sa druge strane nalaze ljudi koji se više ne bore u polju politike, već za odbranu opljačkanog i svoju slobodu.

Kome idu u prilog svakodnevne spekulacije ko je sve na studentskoj listi? Da li ona naginje levici ili desnici?

Studenti su u ovom političkom nadmetanju i skoro jednogodišnjoj borbi pokazali svoju snagu i talent, ali i svoje neiskustvo – to treba otvoreno reći.

Ono što su nesumnjivo uneli u politički život kao novost, to je nova metodologija organizovanja. Primenili su principe iz sasvim drugih oblasti, unoseći na inovativan način i princip potpune decentralizacije, što je sprečilo Vučića i njegov već pripremljeni gebelsovski sistem da svom snagom napadne i oblati potencijalne studenske vođe.

Njih nije bilo, pa Vučićev propagandistički tim nije imao koga da napadne. Napao je umesto toga čitav univerzitet i studensku populaciju, što je apsurd svoga vremena.

Ovo je pored Bangladeša i Nepala skoro jedinstven primer u svetu da je vladajuća stranka otvoreno protiv univerziteta, protiv obrazovanja kao takvog, ističući u prvi plan one ljude koji svakako ne mogu biti nosioci obrazovanja, one koji i sami sebe nazivaju ćacijima i nose jednobrazne transparente na kontramitinzima na kojim je pisalo ono tupavo i nemaštovito „ja hoću da učim“.

Znači li onda da su studenti u pravu kada skrivaju imena sa liste?

Studenti su u pravu i kada ne otkrivaju imena svojih predstavnika na ovoj listi, jer do poslednjeg trenutka ona treba da budu sačuvana od uvreženog i već automatizovanog Vučićevog sistema za blaćanje i uništavanje ljudi u javnosti.

Ali kako će se te stvari razvijati kada u jednom trenutku ta imena budu obnarodovana, to je sad posebno pitanje i studenti moraju da razviju tehnike političke komunikacije za taj trenutak. Smatram da je i pored svog ograđivanja od opozicije obaveza opozicionih stranaka da im sve vreme budu na raspolaganju iskustvom i svim drugim resursima.

Da li je entuzijazam studenata i građana opao i da li je Vučić samim tim u pravu kada kaže da je pobedio obojenu revoluciju?

Vučić govori neistine na obe strane sveta, ne računajući na to da i Rusija i Amerika to pažljivo prate i dobro znaju s kim imaju posla

Nije u pravu naprosto zbog toga što obojena revolucija ni jednog trenutka nije ni postojala. Tu fikciju Vučić je plasirao u Rusiji govoreći da su zapadnjaci, pre svega Amerikanci, organizovali obojenu revoluciju. A u samoj Americi, odakle sam došao pre nekoliko dana iz Njujorka, Vučićeve diplomate govore da su FSB i Ruske obaveštene službe iza studentske pobune. Dakle Vučić govori neistine na obe strane sveta, ne računajući na to da i Rusija i Amerika to pažljivo prate i dobro znaju s kim imaju posla.

A što se entuzijazma građana tiče, potpuno je normalno da puls socijalnog pritiska raste i opada u godinu dana ovakve građanske pobune.

Da li je vlast uplašena zbog najavljenog protesta za 1. novembar?

Siguran sam takođe da se Vučić itekako plaši šta će se dešavati u danima koji dolaze, a pogotovo uoči obeležavanja godišnjice tragedije u Novom Sadu- brutalnog ubistva i elementarne nepravde koje je usledila nakon gubitka života 16 nevinih građana Srbije.

Vučić već godinu dana pokušava da učini sve da se zaboravi zašto je pobuna studenta i građana i počela i zato stalno priča o obojenim revolucijama i drugim besmislicama. Međutim, upravo povod koji je pokrenuo proteste je takav da taj protest ne može da izgubi intenzitet na kritičan način.

Zato sam i siguran da će pre ili kasnije rezultirati pobedom nad ovim režimom. 16 izgubljenih života se ne može prikriti nikakvom propagandom, kojom je režim svih prethodnih 13 godina skretao pažnju sa svih njihovih afera. Međutim, ovaj put se ne radi o aferi – radi se o životima ljudi koji su nestali pred našim očima.

Čemu bi trebalo da posluže okupljenja naprednjaka protiv blokada, da li je cilj da dođe do nekog jačeg incidenta, kako bi bila uvedena neka vrsta vanrednog stanja, ili nešto drugo?

Dva su primarna cilja naprednjaka kada su u pitanju ova okupljenja protiv blokada. Jedan da se mobiliše njihova organizacija, što znači da se naprednjaci pripremaju za izbore, i drugi da pokušaju da razvodne snagu studentskog i građanskog protesta, koje ukazuje na suštinsku nepravednost naprednjačkog režima i zločin koji se desio.

Oni velikom bukom koju žele da proizvedu, hoće ustvari pokriju sećanje na taj tragični događaj u Novom Sadu, čija godišnjica se bliži. Uvođenje vanrednog stanja je mogući skriveni cilj, ali je svakako cilj i ohrabrivanje naprednjačkog članstva, jer je danas u Srbiji vrlo neprijatno biti član te stranke.

Za razliku od DOS-a, aktuelna opozicija i studenti nisu uspeli da okrenu policiju i vojsku na svoju stranu, pa na ulicama gledamo neviđanu brutalnost?

Delovi vojske i policije 5. oktobra prešli su na stranu građana, jer je na ulici bila nepregledna masa protiv koje se ni vojska ni policija nisu mogli boriti osim najbrutalnijom silom. Protiv tako velike mase nema nijedan režim rešenje i zato se Vučić okružio šatorima i Ćacilendom kao fizičkom preprekom. Međutim, videli smo kako vetar lako oduva tu prepreku. I to nije bio samo komičan događaj, već i snažan simbol.

(Danas)