Александар Дикић: Опозициони Чернобиљ

Пред очима ми је сцена из суднице у којој друг Легасов објашњава шта се заиста десило у нуклеарној електрани у Чернобиљу.

Његова табла са позитивним и негативним факторима који утичу на претварање нуклеарне у електричну енергију омогућила је и лаицима да схвате низ грешака, пропуста и несрећних околности који је довео до катастрофе планетарних размера.

Један рутински тест провере снаге термоелектране под ванредним условима могао је да уништи живот на планети.

Србија је данас политички Чернобиљ, Београд је несрећни Припјат, а састанци покојне коалиције „Србија против насиља“ ће пост-фестум реконструкцијом личити на инжењерске свађе у контролној соби електране која је носила име оснивача СССР-а.

Питање је само ко је одиграо улогу фамозног Дјатлова, а ко улоге Топтунова и Акимова.

Ако је постојао и промил шансе да се рутинска провера односа снага на политичкој сцени којом би се само потврдио пораз режима у Београду претвори, не у катастрофу, већ у катаклизму епских размера, да се извуку контролне шипке, да се прекине доток воде, да ксенон затрује цело постројење и да се изазове експлозија јачина неколико десетина атомских бомби – опозициони лидери су ту шансу искористили.

Као што је пре четрдесет година цео свет у неверици гледао радиоактивни облак који се ширио Европом и био шокиран неодговорношћу совјетског руководства, тако данас опозициона јавност посматра атомску печурку која се надвила над Београдом и кренула да сравни са земљом сваку наду, сваки оптимизам, сваки индивидуални ентузијазам широм Србије који се јавио после децембарских избора.

Да ли је могуће? Да ли је могуће да се ово дешава на корак од првог пробоја, од првог успеха, од првог ударца који би пољуљао режим који суверено влада већ дванаест година?

Осећам се као да сам се пробудио у Зони сумрака. Све оно што је било логично очекивати да ће се догодити – догодило се управо супротно!

Уместо да опозиција сачува јединство и прошири своју линију напада, власт је та која је учврстила редове и раширених руку пригрлила нове партнере.

Уместо да опозиција капитализује све Вучићеве поразе на унутрашњем и спољашњем плану, опозиција посрће из грешке у грешку. Уместо да Вучић попусти и коначно се сломи под међународним притиском, амбасадорске пируете уз вађење старих меница из фиока биле су довољне за колапс опозиционог јединства.

Уместо да пријем Косова у Савет Европе разочара тзв. патриотске бираче режима и да их делом премести у апстиненте, а делом пресели на страну опозиције – Вучић је од себе поново направио месијанску жртву и моралног победника.

Уместо да шамари малтешке витешкиње (родно сензитивни autocorrect) покаже тзв. грађански опредељеним бирачима режима да Вучић не ужива никакав углед у свету, напротив, да га сматрају вербалним насилником који радикалским форама жели да седницу СБ ОУН претвори у Ћирилицу и кукавицом која устукне пред благим лупањем шаком о сто, он ће себе представити као борца за слободу малог, али поносног народа који трпи злостављање силника, али који се сагињати неће.

Уместо, уместо…

Да бисте победили на изборима, услов свих услова јесте да имате јасну идеју, јасан план који разрађује идеју у реалном времену и простору, компетентне и проверене партнере који ће вам помоћи у спровођењу тог плана у дело. Са тим капиталом идете пред бираче и кроз кампању своју идеју преко усвојеног и разрађеног плана конвертујете у гласове.

Да би то конвертовање било ефикасно неопходно је да поруке које шаљете буду јасне, конзистентне и прилагођене циљној групи којој се обраћате.

Нема јасноће у одлуци да не излазите на изборе у јуну, ако сте претходно изашли у децембру када су услови били гори него шест месеци касније, јер тада нисте били спремни да спречите миграцију бирача, тада није било притиска ОЕБС-а, ни препорука ОДИХР-а, тада није било никаквих уступака са супротне стране ни у погледу бирачког списка, ни у погледу медија, ни у погледу обједињавања избора.

Нема конзистентности у ставу да бојкотујете београдске изборе, а да се тако резолутно нисте одредили према изласку на изборе у општинама у остатку Србије, где су услови значајно лошији него у двомилионском граду.

Нема поштења у отровним стрелицама које испаљујете према бившим партнерима и путем којих их оптужујете да су им главни мотив мандати, а не обарање режима, јер и сами задржавате мандате (много важније, много лукративније) који су добијени на много непоштенијим изборима од оних који следе у јуну.

Темељ (релативног) успеха опозиције на последњим изборима било је њено јединство, апострофирам реч релативног, јер смо до сада уместо релативног успеха имали само апсолутне неуспехе. Сада тог јединства нема.

Поред јединства, опозиција је добила и нови квалитет у виду подршке шире културно-научне заједнице окупљене око ПроГласа.

Шанса да се постигнути резултат побољша добијена је и симултаним притиском изнутра и споља.

Чинило се да је тај трозубац довољно оштар да пробије режимску кожу даждевњака и да исти почне да крвари.

Та крв би за опозиционе гласаче, апстиненте и неопредељене произвела исто оно охрабрење које су Викинзи (Тринаести ратник) осетили откривши да су маскирана „чудовишта“ ипак само људи који крваре, ломе се и умиру.

Мит о непобедивим напредњацима био би уздрман, ако не и уништен.

Све ово је сада бачено у воду чернобиљском експлозијом која је одувала сваку наду да су промене у Србији могуће и да оне, наводно, крећу из Београда.

Каскадна реакција да слободан Београд значи неодрживу политичку нестабилност у Србији и ванредно расписивање избора на свим нивоима на којима је тријумф опозиције известан – само је плод „киселог грожђа“ или делузије политичара који у поразима других виде сопствену, макар и делимичну победу.

А где смо ми, наивни, што смо се дизали на „Хеј, Словени“… питао се некада Ђоле.

А ми преостали наивци питамо се: где смо ми, наивни, у свим тим комбинацијама, рокадама, бојкотима и кампањама, ми, наивни, шетачи, седачи, шерпачи, гутачи сузавца, бежачи од пендрека, сви ми који, као напредњаци у свог Вођу, једнако заслепљени и залуђени блејимо у варљиву наду да су ови избори пресудни и чекамо да и нас на тамној страни месеца некада огреје сунце слободе?

Да ли ћу изаћи на изборе 2. јуна. Беее-бееее!

(Данас)