понедељак, 09. децембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Економска политика > Док је у Европи на делу тренд реприватизације компанија, Србија распродаје породичну сребрнину
Економска политика

Док је у Европи на делу тренд реприватизације компанија, Србија распродаје породичну сребрнину

PDF Штампа Ел. пошта
Душан Никезић   
четвртак, 04. јул 2019.

Комунисти, социјалисти, економски либерали, десничари, националисти и синдикати удружени око економске теме – приватизације аеродрома у Паризу.

Делује немогуће? У демократској и тржишно оријентисаној Француској није. После дуго времена идеолошки удаљене француске опозиционе странке су се ујединиле и покренуле процедуру за организацију референдума како би се спречила намера председника Макрона да приватизује париске аеродроме Орли и Шарл де Гол.

Откуд тако негативан однос према приватизацији па су се француски либерали, комунисти, Саркози и Ле Пенова, удружили у ставу да не треба „продавати породично сребро“, када нас у Србији представници власти, ММФ-а и либерални економисти годинама убеђују да је излазак државе из власништва кључна мера економске реформе?

Овакав став је превасходно последица лоших искустава у приватизацији јавних ресурса, пошто се показало да промена власништва можда доводи до повећања ефикасности, али не кроз бољу организацију пословања и улагање, већ најчешће кроз кроз смањење запослених и лошију услугу. Управо то се догодило и у Ер Србији, која је прво отпустила неколико стотина запослених, а онда се од „најбоље компаније“ и „регионалног лидера“ претворила компанију са low-cost услугом и ценама националног авио превозника који и даље прави огромне губитке.

Искуство је показало и да нови власници националног ресурса покушавају да одрже или успоставе монополски положај на тржишту, иако је то био један од основних аргумената за приватизацију. Такво монополско понашање приватног партнера демонстрирано је и у случају Аеродрома Београд, где је држава дала гаранције да ће ограничити развој аеродрома у Нишу.

Коначно, иако нам финансирање државних предузећа можда највише смета, субвенционисање се наставља и након приватизације, што опет видимо на примеру Ер Србије, коју држава субвенционише са више стотина милиона евра, чак значајно више него некадашњи ЈАТ.

Откуд тако негативан однос према приватизацији па су се француски либерали, комунисти, Саркози и Ле Пенова, удружили у ставу да не треба „продавати породично сребро“, када нас у Србији представници власти и ММФ-а  годинама убеђују да је излазак државе из власништва кључна мера економске реформе?

Слична искуства имале су и друге земље, те стога не чуди што је у Европи последњих година присутан тренд реприватизације компанија, нарочито у комуналној делатности и јавним службама, где се у пракси показало да држава много боље управља тим ресурсима од приватних власника. Тако је у државно власништво враћено преко 1.000 компанија, од чега највише у Немачкој и Француској, али и више десетина у Великој Британији, која је деценијама била глобални предводник у приватизацији.

Док водеће европске земље због лоших искустава реприватизују компаније, ми распродајемо своју највреднију имовину, а што је најгоре, често путем намештених тендера са само једним учесником. На тај начин фирме и појединци блиски власти долазе до значајних државних ресурса са огромним попустом, који на крају плате грађани. Зато не чуди што је ПКБ продат за 104 милиона евра, Галеника за 40 милиона, а Лука Нови Сад за само 8 милиона евра.

Нажалост, Србија нема огромне ресурсе и зато имамо још већу обавезу да оно што имамо, попут плодне земље, руда и енергетског потенцијала, користимо на одговоран начин. У природи сваког приватног инвеститора је да у што краћем року извуче што већи профит и зато је непримерено да природне ресурсе продајемо, а често и поклањамо приватним инвеститорима.

Испада да више не знамо да сејемо кукуруз и муземо краве па смо ПКБ продали Арапима, немамо рударске инжењере и технологе па смо РТБ поклонили Кинезима, не умемо да организујемо рад Владе па ангажујемо Блера да нам прави delivery unity-е

При томе, нема спора да су постојеће државне фирме у Србији неуспешне, али не због природе власништва, већ због неспособног партијског руководства. Није мерило за струку и руковођење у РТБ Бору Спасковски, као што није ни Грчић за ЕПС, а ни Бабић за изградњу коридора – они стварно то не знају да раде, али је недопустиво да продајемо највредније ресурсе ове земље због неспособности партијских кадрова.

Највећи проблем је што због партијског кадрирања, распродаје ресурса и постављања странаца на одговорне функције, млади не виде своју будућност у Србији. Испада да више не знамо да сејемо кукуруз и муземо краве па смо ПКБ продали Арапима, немамо рударске инжењере и технологе па смо РТБ поклонили Кинезима, плаћамо 50 милиона евра годишње да нам Французи рециклирају ђубре у Винчи, не умемо да водимо предизборне кампање већ ангажујемо Израелце, не умемо да организујемо рад Владе па ангажујемо Блера да нам прави delivery unity-е … Како онда очекујемо да млади људи остану у Србији, ако не могу себе да виде као лидере у било ком сегменту друштва?

Између осталог, због одговорног односа државе просечна плата у Румунији је од средине 2012. до данас повећана са 349 на 660 евра, док је у Србији повећана са 372 на 464 евра.

Србија има стручне и способне људе, али им држава мора обезбедити шансу и финансијску мотивацију да се докажу и остану у Србији, као што мора створити и услове за повратак стручњака који су били приморани да емигрирају из земље.

У Кину се годишње организовано врати скоро пола милиона стручњака из развијених земаља, зато што им је кинеска држава обезбедила услове за наставак каријере. Замислите шта би за српску привреду, образовање и развој значило да нам се годишње врати 2.000 стручњака, а то реално зависи само од нас.

Аутор је члан Председништва Странке слободе и правде

(ССП)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер