уторак, 12. децембар 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Економска политика > Алтернативни концепт економског развоја Србије
Економска политика

Алтернативни концепт економског развоја Србије

PDF Штампа Ел. пошта
Драган Ђилас   
недеља, 18. јун 2017.

Зашто сам написао економски концепт за развој Србије, чији су основни правци дати у овом тексту? Из истог разлога што сам 92 био у студентском протесту, а нисам хтео да се бавим политиком. Да бих мењао ствари које сматрам лошим. А у Србији се лоше живи. И живеће се, ако наставимо са постојећим економским концептом, још горе.  

Зашто сам том урадио сада? Из два разлога. Први, јер сам по одласку са места председника КСС-а имао довољно времена да идеје о којима са мојим сарадницима и пријатељима разговарам већ годинама систематизујем и претворим у нешто што сам назвао економским концептом. Други,  јер сматрам да сада  као човек  који је направио једну од највећих компанија у овом делу европе и који сам имао ту част да будем градоначелник Београда, имам довољно искуства, знања и храбрости да са оваквим идејама изађем у јавност.

У Србији пола милиона људи нема посао, а још пола милиона ради за највише 200 евра месечно. Они и њихове породице живе на рубу егзистенције  и не виде излаз из ситуације у којој се налазе. У теорији, сви знају решење - да се покрене привреда. Али, у пракси су за то неопходне инвестиције, а за њих је потребан капитал, односно новац. Најважније питање је - где данас тај новац наћи?

Страни инвеститори?За то је пропуштена шанса. Док су нас 90-тих Милошевић и његов режим водили у ратове, инвеститори су одлазили у Пољску, Чешку, Словачку и Мађарску. Тамо су подигли велике фабрике и данас Фолксваген нема ниједан разлог да размишља да производњу из Чешке и Словачке пребацује у неку другу земљу. Уколико би се и појавила додатна тражња за њиховим прозводима, они ће улагати у проширење својих капацитета тамо где већ имају постављене системе и неће доћи у Србију. Овде тренутно могу да дођу неке мање компаније, углавном због јефтине радне снаге и огромних државних субвенција. Чак и уз те подстицаје, годишње се запосли тек неколико десетина хиљада људи, а више од две трећине новозапослених имају плате до 200 евра. Такве стране инвестиције не решавају проблем који има Србија – само га сакривају док он наставља да расте.

Велике домаће компаније?Немамо их. Државне су углавном губиташи, а нема приватних компанија које могу годишње да инвестирају сто милиона евра. Ко онда може да се појави као озбиљан инвеститор? Само држава. И нико други. Многима ће се од ове реченице подићи коса на глави, али светска пракса говори да држава може да буде и јесте добар инвеститор и власник. Уосталом, четвртина од 500 највећих фирми на свету је у већинском власништву државе. И при томе највећи удео државних фирми у бруто домаћем производу је баш у најразвијенијој држави централне Европе, у Пољској. Држава Немачка власник је и Дојче Телекома и немачке Електропривреде, а власник ДХЛ-а је немачка пошта. Београђане данас превози Арива, иза које стоји немачка железница. Многи нису ни чули за немачку компанију ЗФ, једног од највећих произвођача ауто делова, чији је приход у 2015. био 29,2 милијарди евра. Власник 90 одсто те фирме је град Фридрисхафен, а на сајту компаније великим словима пише да НЕМА могућности куповине акција. Ако нисте чули за ЗФ, сигурно знате за Франкфуртски аеродром и компанију Фрапорт која управља са још неколико десетина аеродрома у свету. Власник 38 одсто Фрапорта је регион Есен, дакле – опет држава. Остатак је у власништву мањих акционара, тако да држава са својих 38 одсто управља као да је већински власник. Слична ситуација је и у  Француској, Норвешкој, Шведској, а да не говоримо о Кини, Индији или Бразилу.

Нико у свету нема проблем са државом као озбиљним играчем у привреди, нити са идејом да држава буде власник предузећа. У Србији, на помен такве идеје креће салва напада у којима се помиње увек исти аргумент, да су државна предузећа рак-рана српске привреде. Заговорници овог става заправо крећу од погрешне премисе. Државна предузећа у Србији, бар њих 90 одсто, уопште нису предузећа. То су установе које служе за удомљавање високих партијских функционера на директорска места и запошљавање армије активиста за које нема довољно места у општинама и државним службама. Није то ситуација само сада, тако је већ дужи низ година. Највише правих менаџера на руководећим местима било је, парадоксално звучи, у време социјализма. Тај број се смањивао јер су нестајали критеријуми и урушавао се систем вредности и правила. Данас смо дошли до тога да на руководећа места долазе људи са купљеним дипломама, који нису могли да регулатно заврше државни факултет. Ако држава одлучи, може да реши тај проблем одмах. Отвори се конкурс за директоре фирми и понуде се плате и бонуси слични онима у страним и успешним домаћим компанијама. Тако се добија квалитетан менаџмент способан да води фирме. Није суштина у томе ко је власник фирме него ко фирмом управља!

Где држава треба да уложи?  Наши људи често кажу да је бог Арапима дао нафту и да сад они уживају и ништа не раде. Заборављамо да је изнад те нафте песак у коме се гуше и температуре изнад педесет степени. Заборављамо да је нафта тамо стајала хиљадама година и да не излази сама, већ су направљене бушотине, нафтоводи, складишта, рафинерије. Гледамо друге, а не видимо шта је нама дато. Испод земље, имамо руде и потенцијал за развој енергетике. Изнад руда, имамо реке и најплоднију земљу у Европи, на којој, шта год засадиш – израсте. Али, мора да се засади, одржава, бере, складишти, превози. Као што ни нафта не излази сама, ни јабуке, шљиве, боровнице, малине, парадајз, паприка, пшеница и кукуруз не расту сами. Арапи су своје бушотине направили, ми наше „бушотине“ нисмо. Без нафте се можда и може, без хране сигурно не. Ко је онда боље прошао у тој расподели? Ми или они? Јасно је у шта држава треба да уложи да би се Србија покренула. Пољопривреда са прехрамбеном индустријом и енергетика су, уз ИТ, сектори које треба подржати.  

Како да држава уложи? Потребно је направити холдинг од најмање десет регионалних компанија, који ће имати минимум 10.000 хектара под воћем и поврћем. У Србији се не обрађује преко милион хектара плодне земље, а свака општина располаже са десетинама хиљада хектара које пропадају. Решење се само намеће. Професионални менаџмент, са платама и бонусима као у великим домаћим или мултинационалним компанијама, минимална плата за раднике од 350 евра. За покретање таквог холдинга неопходно је произвести системе за наводњавање, противградну заштиту, хладњаче, механизацију, транспортна средства. Циљ је да се за три до пет година сировинска база подигне на 50.000 хекатара. Са растом производног потенцијала развијаће се и прехрамбена индустрија. Нико неће српску јабуку возити хиљаду километара да би је у Словачкој или Пољској претварао у кашу, него ће то радити у Србији. Превозиће се само оно воће које је спремно за исхрану. Све што се узгоји, може да се извезе, при чему у финалном производу увозне компоненте чине само неколико процената. Уместо да продајемо српског радника, продаваћемо оно што тај радник и Србија могу да произведу. Тада ће се појавити и озбиљни страни инвестирори који ће уложити средства у развој прехрамбене индустрије. Коначно, повећање производње довешће и до смањења цена хране у Србији.

Како наћи паре за инвестицију? За почетних 10.000 хектара, у зависности од тога шта се сади, уз све агротехничке мере, потребно је до 500 милиона евра. Држава би те паре могла да издвоји из буџета, али има и других решења. Грађани тренутно у банкама имају штедњу од девет милијарди евра. Банке им на то дају 0,4 одсто камате. Тај новац грађана, „стране“ банке продају држави Србији по 2,5 одсто - уз толику камату се Србија задужује, издајући хартије од вредности. Зар није логично да држава 2,5 одсто да својим грађанима, а не грађанима Италије, Аустрије, Француске, Немачке, одакле су већ дошле те „стране“ банке? Треба формирати Националну инвестициону банку, која ће грађанима дати камату на штедњу од 2,5 одсто. За улоге у њој, гарантоваће држава Србија – баш као што сада грантује за све улоге у банкама до 50.000 евра. Тако прикупљена средства биће искоришћена за улагање у пољопривреду и прехрамбену индустрију. Ако грађанин да, рецимо, 3.000 евра на штедњу, добијаће 75 евра камате. То, међутим, није све. Од добити тог великог пољопривредног холдинга, грађанин ће добијати део, да не кажем дивиденду, јер формално неће имати власништво, пошто са својих 3.000 евра није куповао удео у фирми и ризиковао, него је паре ставио на штедњу. Процена је да ће се добит појавити већ за три године и да ће расти. Реална рачуница, ако узмемо пример јабуке, показује да ће неко ко уложи 3.000 евра добијати око 7,5 одсто на тај износ на име добити. Уз то, фирма ће исплаћивати добре плате, бонусе, али и улагати у свој развој. Грађанин који је новац дао имаће мотив да прати како се фирма развија и њен развој доживљавати и као свој успех. Индивидуални пољопривредници, који раде у регионима где су отворене овакве фирме, добиће поузданог партнера са којим могу да потпишу вишегодишње уговоре о продаји својих производа, али да добију и знање, саднице и све што им је неопходно да постану део успешне приче. Кад на то додате снагу и капацитете приватних фирми које већ у овој облкасти раде јасно је да Србија може постати један од већих играча на европском тржишту хране. Наравно, читав систем треба да прати низ додатних мера и у пољопривреди и у индустрији.

Неопходно је и да држава помогне домаћим компанијама које добро раде или  извозе своје производе. Питати компаније, попут Бамбија који запошљава 800 људи са просечном платом од 500 евра, шта држава може да уради да би повећали производњу и запослили још 400. Питати их да ли им је потребан кредит за развој, за освајање нових тржишта, или би и само укидање прелевмана на шећер било довољно као први корак. Треба водити рачуна и о фирмама које данас добро послују, али су оптерећене дуговима насталим у време светске економске кризе. Многе од њих имају здрав бизнис, велики су извозници чији  финални производ нема увозних компоненти, али их дугови банкама и камате терају у минус. Зашто Србија не уради за ове фирме исто што су урадиле Сједињене Државе за Џенерал Моторс кад је био у кризи? Америка је тој компанији дала чак 49,5 милијарди долара и његовим добављачима још 1,5 милијарду. За узврат, држава је добила акције компаније. После неколико година продала их и од те продаје и пореза приходовала 73,9 милијарди. На тај начин је сачувала 1,2 милиона радних места! Ако то може либерална Америка, зашто не може Србија?

Кад се покрену велике фирме у области прехрамбене индустрије, пољопривреде, енергетике, то је шанса за средња и мала предузећа, која са њима сарађују. Повећава се број запослених и њихове плате, расте куповна моћ становништва, људи више троше, па се, самим тим, више и производи. Они који производе – више зарађују, а будући да имају више новца, онда више и троше, па се још више производи, јер расте тражња и тако у круг. Јер привреда функционише по принципу спојених судова. Једна ствар вуче другу, на горе или, нажалост као сада, на доле. Када немате довољно новца у породици, имате две могућности. Прва, да штедите и смањујете деци џепарац, а друга је да зарадите више. Прва не даје резултат на дужи рок, јер имате све мање пара док не дођете до тога да немате више на чему да штедите. Зато је друго решење - једино решење.

Потенцијал које има улагање у енергетику заслужује посебну анализу, а као илустрацију навешћу само један пример. Колубара је 2010. сама од својих пара уложила у развој 200 милиона евра. Половина је потрошена на увоз неопходне опреме, а остатак на ангажовање српске металске индустрије. Нема страног инвеститора који годишње уложи ни четвртину ових пара. Кад на инвестиције Колубаре додате и све остало што чини систем ЕПС-а, добијате праву слику колико добар рад ЕПС-а, који без професионалног менаџмента није могућ, може да покрене Србију.

Шта је уз администрацију, нереформисану управу и превисоке порезе и намете највећи проблем српске привреде? Одговор је једноставан – банке. Називамо их страним, иако су оне, заправо, домаћа правна лица, која користе новац грађана Србије, а не средства из својих централа. Прошла је деценија од како је укинута СДК која је перфектно функционисала – фирма плати фактуру и прималац за сат-два има новац на свом рачуну, уз минималне трошкове. Одлучено је да се, по угледу на западне земље, промет пребаци у пословне банке, али ту одлуку није пратило и доношење правила о раду банака која важе на том истом Западу. Банке су тај монопол злоупотребиле и „ деру кожу с леђа“ привреди и грађанима, објашњавајући нам да је то тако јер су ризици пословања у Србији много већи него у Европи. Нејасно је шта то банкари ризикују код платног промета, обраде кредитног захтева или исплате на банкомату? Услови су такви да се домаћим фирмама тражи и „брис из грла“ како би подигли кредит са каматама већим него у Европи. Банкама треба дати рок од шест месеци да све процедуре, таксе, камате и провизије изједначе са онима у ЕУ. Онима које нам буду објашњавале како је, због ризика пословања у Србији, то неисплативо, треба предложити да „не ризикују више због нас“, да се не муче. Нека затворе фирму и престану да раде. Уколико банкарски лоби одбије такве захтеве, држава треба да предузме низ мера заштите грађана и привреде – од поновног увођења  могућности плаћања преко Службе платног промета, па самим тим одузимањем великог дела пара банкама, до екстра пореза на њихове профите, као што је урађено у неким земљама ЕУ.

Ово су само смернице и неопходно је донети стотине мера које би овакав развојни концепт пратиле. А да је примена оваквог модела могућа у Србији пример је Пољопривредни комбинат Београд (ПКБ). Пре него што га је преузео град Београд, имао је 80 милиона евра дуга, 14 година није плаћао порезе и доприносе, 10 година струју, ни динар није уложен у технолошки развој. Солидно плаћени професионални менаџмент и 2.000 запослених са просечном платом од 500 евра, уз значајне инвестиције у механизацију, нове фарме и системе за наводњавање, без иједног динара из буџета града, довели су до тога да је ПКБ у 2013. остварио добит од 20 милиона евра. Политичком одлуком, менаџмент је смењен, а за само годину дана направљен је минус од два милиона евра. Сада се размишља о продаји, а не о томе да је можда направљена грешка одвајањем Пекабете, Фрикома, Имлека, Имеса. Да је ПКБ у целости сачуван, данас би то била једна од највећих компанија у овом делу Европе.

Ипак, не треба кукати над грешкама из прошлости, већ коначно отворити очи, сагледати реално стање у Србији и покренути је у правом смеру. И, не заборавити речи Расела Кроуа у филму Гладијатор: „Да бисте стигли тамо где желите морате прво да знате где се тачно налазите“.

(Текст је изворно објављен у НИН-у, бр. 3467)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће опозиција на београдске изборе изаћи у
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер