Za temeljno državotvorne korake režim, a po svoj prilici ni opozicija, nisu voljni/sposobni. Neko će jednog dana to morati da uradi, ili Crne Gore neće biti. Zli jezici bi rekli da je možda baš to nečiji zajednički cilj. Građana Crne Gore svakako nije.

 Spomenik je postavljen tako da knez zakrivljenim prstom pokazuje, barem po autorima ove umotvorine, prema Gazimestanu. Komšije to tumače da nam Lazar pokazuje prema Prištini, poručujući gde nam je glavni grad. Meni lino izgleda da pokazuje na obližnju poslastičarnicu i ko da kaže: „E tu je najbolja boza“!.

Potrebno je sistematski istražiti koliko je vremena proteklo između događaja u Srebrenici sredinom jula 1995 i konačnog uobličavanja genocidnog narativa u javnom diskursu Zapada s jedne, i bosanskih Muslimana s druge strane.

 Zato nikakav spomenik Caru Lazaru ne može da sakrije izdaju Aleksandra Vučića na Kosovu i Metohiji i primerenije bi bilo da isti podignu spomenik Vuku Brankoviću imajući u vidu da im je nacionalna politika ista. Vlast u Beogradu takvu politiku naziva mudrom, a običan narod izdajom.

Sva događanja, braćo i sestre, od nastanka sveta i veka, vrhune i dobijaju svoj večni smisao i punoću u ovom događaju nad događajima, prazniku nad praznicima - u Vaskrsenju Hrista Boga našega.

Ko god je pratio nastanak Srpske liste, morao bi da zna koliko su čelni ljudi Srpske narodne stranke uložili napora da taj program ne bude „prosrpski“, nego srpski, što je posle referenduma dalo nekakav pozitivan rezultat. Ne veliki, ne presudan, slažem se, ali značajan.

Na kraju, iz zla povoda, možda je začeto i nešto dobro, nešto što je odavno trebalo da postoji a nije – stalni dijalog između izmučene, zapostavljene ali, pokazalo se, ipak vitalne srpske akademske zajednice na Kosovu i Metohiji i predstavnika njene države. Nadamo se, u cilju jačanja a ne slabljenja i isporuke Univerziteta, postojećim vlastima nepostojeće države Kosovo.

U Srbiji, kao u svakoj državi koja pokušava da bude normalna i uređena, svako ima pravo da kritikuje svakoga, da piše i saopštava svoja mišljenja, ali čini mi se da nema nikakve odgovornosti za izgovorenu reč.

Proglašenje kosmetske nezavisnosto iz 2008. godine koje je, da se u tom trenutku na čelu Srbije nalazila odlučnija i agilnija politička garnitura, moglo biti tretirano kao presedan  na osnovu kojeg bi se, a po principu pravne analogije, zahtevala redefinicija i "avnojevske" granice današnje BiH

I tako smo došli do naše stare teme: ekumenizma, i njene novije varijacije, papine posete. Ako je ovoliko Razuma među rimokatolicima na Balkanu, koji to naši pametnjakovići veruju da će poseta njihovog poglavara našoj Crkvi nešto popraviti u uzajamnim odnosima?