Srbija se nalazi na evropskom putu, Srbija želi da sarađuje sa svim narodima i državama u regionu, Srbija je prihvatila i ispunjava sve svoje međunarodne obaveze, Srbija vodi dijalog sa Prištinom pod okriljem EU, i jedino što Srbija traži jeste pravda. Ništa više i ništa manje.

Na višestranačkim scenama RS i FBiH traju dva obrnuta procesa. U Srpskoj, uz rijetke izuzetke, važi pravilo „svi uz SNSD“, dok se kantonima sa bošnjačkom većinom u Federaciji, opet uz minimalna odstupanja, okupljanje odvija pod motom „svi protiv SDA“.

Beograd nije ni bilo lako osvojiti – tek je svaki treći pokušaj napadača bivao uspešan. Upravo zbog toga, prilikom svakog osvajanja grada, kao refleksija pobedničkog besa, Beograd je redovno rušen, i to vrlo temeljno 44 puta, po čemu je sigurno jedinstven primer u svetu, nažalost. 

Neosnovan je strah od mogućnosti da se haška „istina“ o skorijoj regionalnoj prošlosti, pogotovo nakon ovih najnovijih presuda Tribunala, vremenom nametne kao zvanična i obavezujuća, što je bio ključni, iako nikada javno deklarisani njegov cilj.

 A ako se u Srebrenici genocid zaista dogodio, ili u najmanju ruku ubijanje masovnijih razmera, da li je to bilo posledica odgovarajuće namere, ili tek nečija naknadna zamisao?

Glavna meta austrougarskih i azijskih multikulturalista, čankovaca, čedera, Pajtića i hiljada političkih parazita u Novom Sadu je srpska država.

Zbog toga je SFRJ bila država na pola, ne zato što je zaostala u nekom razvoju ka celini, nego zato što je zamišljena nakaradno. A sve iz političkog straha i nesigurnosti. Kakva je država bila, tako je i branjena, na pola. Miloševićev rat bio je tipičan primer rata ,,na pola''.

Ako bude verno sledio politiku predsednika Srbije Aleksandra Vučića o "razgraničenju" na Kosmetu - i sam često zagovarajući "podelu Kosova" - onda u nekom drugom trenutku možda na dnevni red dođu i zahtevi iz Brisela i Vašingtona za ustupcima RS prilikom razmatranja "drafta" na "putu BiH ka NATO

Kreatori sadržaja na internet portalima koji se zalažu za “preispitivanje” statusa Vojvodine u Srbiji paradoksalno i pomalo ironično nastoje da ukažu na nekakve “istorijske tradicije” i navodni neprekidni kontinuitet Vojvodine kao političkog entiteta.

Nivo pravdoljubivosti koji je iskazan povodom presude Gotovini i Markaču nije pokazan u slučaju Slobodana Miloševića, koji je pre svega iz unutarpolitičkih razloga nezakonito isporučen Haškom tribunalu.