субота, 02. јул 2022.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Црква и политика > Скопље–Београд преко Цариграда
Црква и политика

Скопље–Београд преко Цариграда

PDF Штампа Ел. пошта
Стеван Костић   
среда, 18. мај 2022.

Патријарх српски Порфирије и архиепископ македонски Стефан служиће 19. маја литургију помирења у Храму Светог Саве у Београду, најављено је из патријаршије данас, 17. маја. Патријарх Порфирије позвао је верни народ да у што већем броју присуствује архијерејској литургији.

Да ли се овом, последњом у низу вести која је дошла из Српске православне цркве, најављује да спор са Македонском православном црквом, дуг више од пола века, коначно иде ка свом разрешењу? Оно што се није десило за последњих 10 година, десило се у последњих 10 дана. Ствари су се убрзале и иду темпом који није уобичајен за цркву, навиклу на лежерније временске оквире, чак и кад решава мање комплексна питања.

Црква Светог Климента у Скопљу

Наиме, СПЦ је МПЦ-у 1959. доделио статус најшире могуће унутрашње аутономије и самосталности, али унутар СПЦ-а. Сада, судећи по саопштењу СПЦ-а, МПЦ је одлучила да тај статус, заснован на канонима, прихвати, чиме су уклоњени разлози да се црква у Скопљу сматра расколничком, и са њом се успоставља "пуно литургијско и канонско општење"

Данашњем позиву српског патријарха претходила је одлука којом се "одобрава канонско јединство СПЦ-а са Охридском архиепископијом", која је донета јуче, у понедељак 16. маја, на редовном заседању Сабора Српске православне цркве. 

Сабор СПЦ је у саопштењу након заседања навео  да је примио акт Синода Македонске православне цркве - Охридске Архиепископије", "којим иста прихвата општепризнати канонски статус додељен јој 1959. године од стране Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве".

Наиме, СПЦ је МПЦ-у 1959. доделио статус најшире могуће унутрашње аутономије и самосталности, али унутар СПЦ-а. Сада, судећи по саопштењу СПЦ-а, МПЦ је одлучила да тај статус, заснован на канонима, прихвати, чиме су уклоњени разлози да се црква у Скопљу сматра расколничком, и са њом се успоставља "пуно литургијско и канонско општење".

Ипак, СПЦ преноси и речи Македонске православне цркве која се нада да ће СПЦ "братољубиво решавати и решити и питање њеног коначног канонског статуса, чему треба да уследи свеправославно сагласје и прихватање тога статуса".

МПЦ се у време закључења овог текста званично није изјаснио, али није ни демантовао оно што стоји у саопштењу СПЦ. 

Поглавар Српске православне цркве, патријарх Порфирије

Кад се црквено саопштење преведе на лаички језик, то што је СПЦ објавио јесте велика вест која би могла да води и коначном разрешењу црквеног спора који траје од 1967. године. Тада је Македонска православна црква самостално прогласила аутокефалност. Од тада, па све до данас, СПЦ, као и остале православне цркве, сматрале су је расколничком црквом.

Универзитетски професор и добар познавалац стања унутар СПЦ-а Јован Јањић одлуку Сабора СПЦ о прихватању статуса најшире могуће аутономије за македонску цркву назвао је "великим и храбрим потезом, којим је после 55 година поново успостављено канонско и литургијско јединство СПЦ са црквом у Северној Македонији."

СПЦ у свом саопштењу наводи и да "дијалог о будућем и евентуално коначном статусу епархија у Северној Македонији није само могућ него је и целисходан, легитиман и реалан". Дакле, најавом дијалога о будућем коначном статусу МПЦ одговорено је на захтев МПЦ-а за аутокефалијом. Ипак, ово решење није коначно - следе преговори.

Поглавар Македонске православне цркве, архиепископ Стефан, на божићној литургији у Цркви Светог Климента у Скопљу, 7. јануара 2022.

Медији у Скопљу неубичајено "тихо" су примили вест из Београда. Углавном су пренели саопштење Сабора СПЦ-а, а поједини медији проблематизовали су шта за македонску цркву значи враћање на стање из 1959. године

Медији у Скопљу неубичајено "тихо" су примили вест из Београда. Углавном су пренели саопштење Сабора СПЦ-а, а поједини медији проблематизовали су шта за македонску цркву значи враћање на стање из 1959. године. Мада се на појединим страницама, попут Нове Македоније, могу прочитати и наслови попут "Српска православна црква нам шаље новог тројанског коња - да ли смо ми то тражили?, македонски медији преносе и речи појединих тамошњих познавалаца црквених прилика, који очекују да ће СПЦ сада покренути даљу процедуру и предложити васељенском патријарху да изда томос о аутокефалији МПЦ-у.

Писмо из Цариграда 

А управо је васељенски патријарх Вартоломеј подигао температуру између Београда и Скопља пре неколико дана. Наиме, Цариград је 9. маја обзнанио одлуку да Македонску православну цркву више не сматра расколничком, односно да прихвата свештенство и народ под архиепископом Стефаном (Вељановским). На ову вест узбуркали су се духови, пошто је, по канонском праву, такву одлуку могла да донесе само Српска православна црква као "мајка црква", из које је Македонска црква против њене воље иступила 1967. године. Тако бар верују у Београду.

"Одлука Синода Цариградске патријаршије јесте и неканонска и штетна, рекао бих и ништавна", реаговао је на ову вест Јован Јањић. "Неканонска јер се неовлашћено Цариградска патријаршија умешала у послове СПЦ-а. Црква у Северној Македонији је у оквиру канонске надлежности, односно на канонском подручју СПЦ, и једино СПЦ је овлашћена да регулише црквене односе на овом подручју. Нико други, па ни Цариградска патријаршија, нема такво право."

Васељенски патријарх Вартоломеј I

У Скопљу су службени кругови поздравили чин васељенског патријарха, али су били и упадљиво уздржани. "Ово је историјски корак, после седам деценија потпуне изолације", изјавио је премијер Северне Македоније Димитар Kовачевски, али и додао да се овим не решава ни проблем имена, нити је Македонска православна црква још аутокефална.

Било је уочљиво и да МПЦ није наступила тријумфалистички. Митрополит Македонске православне цркве Тимотеј саопштио је да одлука патријарха Вартоломеја не решава њен статус, пошто она и даље нити је формално самостална, нити аутокефална

Било је уочљиво и да МПЦ није наступила тријумфалистички. Митрополит Македонске православне цркве Тимотеј саопштио је да одлука патријарха Вартоломеја не решава њен статус, пошто она и даље нити је формално самостална, нити аутокефална. "Међутим, Васељенска патријаршија прима нас као епархију, да можемо да служимо са онима који ће бити сагласни са Цариградом", рекао је митрополит Тимотеј и додао да ће бити и неких цркава које неће бити сагласне. "Зато ми бирамо другачији начин, односно други пут, како бисмо били признати од свих, а не само од дела православних цркава", рекао је гласноговник МПЦ-а.

Да ли је Скопље изабрало да тај други пут води преко Београда? Да ли је тај други пут довео до саопштења Сабора СПЦ-а од 16. маја? Може се поставити и једно пластично питање - да ли Скопље сада гледа ко више нуди? СПЦ или Вартоломеј? Коначно, ко је за Скопље "мајка црква" која треба да дâ коначан суд?

Александар Спасеновски, професор Правног факулета Универзитета "Свети Kирил и Методије" у Скопљу, одлуку Синода Васељенске патријаршије сматра једним од најважнијих догађаја у новијој историји, једнак стицању независности Македоније по распаду Југославије. А када је реч о канонском праву, он наводи да стицање независности МПЦ-а не мора иде преко Београда, пошто је Васељенска патријаршија мајка свих православних цркава, укључујући и српску.  "Према одлукама Четвртог васељенског сабора, свака држава на својој територији има права на своју помесну православну цркву", каже Спасеновски. "Kраљевина Југославија одавно не постоји, а у међувремену је настала и независна Република Македонија, у којој постоји жива црква и та црква има право да буде аутокефална."

Арханђео Михаило на фресци у манастиру Лесново (14. век)

Питање како ко тумачи појам "мајке цркве", односно која инстанца унутар православног света може да некој помесној цркви призна аутокефални статус, питање је које залази у замршене хиљадугодишње унутарцрквене односе и тичу се статуса Васељенске патријаршије у односу на остале православне цркве. Да ту постоји озбиљно неслагање између Цариграда и других православних центара, видели смо недавно и у случају Украјине када је 2018. васељенски патријарх Вартоломеј, заобилазећи Москву, признао аутокефалност Православне цркве Украјине, што је Руска православна црква оштро осудила. 

Која је улога и место Васељенске патријаршије у православном свету и каква је тачно природа спора СПЦ-а и МПЦ-а?

Мајка црква

Васељенски патријарх има статус "првог међу једнакима", што је статус који црпи из "историје и части", како се то обично каже. Његово седиште је у насељу Фанар у Истанбулу, некада Kонстантинопољу - граду који је одлуком Константина Великог у 4. веку постао нова престоница Римског царства.

Након Велике шизме 1054. године, која је поцепала хришћански свет на католички и православи пол, Византија је дала црквену моћ ономе што се данас зове Васељенска патријаршија. Од 11. века под јурисдикцијом Цариграда налазили су се не само хришћани Ромејског царства чија територија се временом смањивала, већ и хришћани Северне Африке, Јужне Италије и Сицилије, Мале Азије, Балканског полуострва и Русије. Након пада Константинопоља 1453. године, Цариградска патријаршија је изгубила моћ коју је раније имала, а временом, због историјских околности, ствар се само компликовала.

Црква Свете Софије у Охриду (11. век) претворена у џамију, на фотографији из 1863.

Са буђењем националне свести код балканских народа, ослобођењем од турске власти и стицањем независности, настају бројне помесне, односно аутокефалне православне цркве; године 1928. васељенски патријарх предаје 49 епископија Грчкој православној цркви, а 1922. Српској православној цркви - која је након укидања патријаршије 1766. поново добила аутокефалност 1879, а након формирања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, 1920. поново стекла и статус патријаршије - предата је јурисдикција над територијом Јужне Србије, односно данашње Северне Македоније.

У диптиху православних цркава, односно матичној књизи у коју се уписују аутокефалне цркве, васељенски патријарх је на првом месту. Ипак, православна црква нема организацију као католичка, дакле није под вођством једног верског поглавара, већ свака помесна православна црква има свој устав, синод и независну јурисдикцију, а "због историје и части" васељенски патријарх сматра се тек првим међу једнакима

Под јурисдикцију васељенског патријарха данас улазе грчки верници у Истанбулу и епархије у Турској, затим неколико епархија на острвима у југоисточном Егеју, као и Света гора, дакле и манастир Хиландар. Аутономију, али под јурисдикцијом васељенског патријарха, има и црква на Kриту.

У диптиху православних цркава, односно матичној књизи у коју се уписују аутокефалне цркве, васељенски патријарх је на првом месту. Ипак, православна црква нема организацију као католичка, дакле није под вођством једног верског поглавара, већ свака помесна православна црква има свој устав, синод и независну јурисдикцију, а "због историје и части" васељенски патријарх сматра се тек првим међу једнакима.

И то углавном није било спорно, али после одлуке о Украјинској православној цркви 2018. године без сагласноски Москве, и сада после одлуке о Македонској православној цркви, има оних који верују да цариградски патријарх претендује да има титулу "првог без једнаких". И да ту титулу намерава да учврсти и на примеру Македоније. 

Зашто је дошло до раскола? 

А кључ за разумевање овог комплексног црквеног српско-македонског проблема лежи у историји. Током средњег века аутокефална црква која је испрва покривала данашње територије Северне Македоније, Бугарске, Србије, Албаније и Грчке, била је Охридска архиепископија. Настала је у време цара Самуила 1019. године, њена територија се мењала, мењали су се господари под којима се налазила, али опстојала је пуних седам и по векова, све до 1767. године, када је укинута, а њена територија стављена под јурисдикцију васељенског патријарха.

Документарни филм "Охридска архиепископија" из 1965.

Проглашењем Краљевине СХС 1918. године, јурисдикција Српске православне цркве и обновљене Пећке патријаршије простирала се на целој територији нове државе. Од Цариграда, односно васељенског патријарха, СПЦ је 1922. добила томос о аутокефалији за целу територију државе, дакле и за територију данашње Северне Македоније, односно за део територије древне Охридске архиепископије. Међутим, након слома Краљевине Југославије у Другом светском рату, Бугари окупирају Македонију, а бугарска црква присваја тамошње православне манастире и ствара другачију црквену организацију.

После рата у обновљеној Југославији настаје Народна република Македонија као њена федерална јединица, и тада се први пут рађа идеја о самосталној македонској цркви. 

Комунистичка партија признала је Македонцима статус засебне нације који до тада нису имали и који им је био оспораван од Бугара, Грка и Срба, а за нове власти питање заокруживања македонског идентитета ишло је преко цркве.

Црква Светог Јована у Канеу изнад Охридског језера

Комунистичка партија признала је Македонцима статус засебне нације који до тада нису имали и који им је био оспораван од Бугара, Грка и Срба, а за нове власти питање заокруживања македонског идентитета ишло је преко цркве

У тексту под називом "Флуидни лавиринти аутокефалије: Македонска православна црква", професор Православног богословског факулета у Београду Растко Јовић пише да је после ослобођења Југославије, одлуком комунистичких власти, епископима Српске православне цркве било забрањено да се врате у своје епископије на територији Македоније, укључујући и митрополиту скопском Јосифу Цвијовићу, који је пре рата био задужен за територију Македоније и кога су 1941. Бугари протерали.

Историчарка Радмила Радић, један од најбољих познавалаца питања цркве, каже да је "већ у октобру 1944. Тито на једном пријему за представнике иницијативних одбора дао подршку решењу националног питања у Македонији, који поред државног треба на неки начин да заокружи целу ствар и да самостална црква буде у оквиру тога."

Четвртог марта 1945. у новоформираној НР Македонији организован је Инцијативни одбор, Сабор, нека врста оснивачке скупштине, на којој је прокламовано оснивање Македонске православне цркве.

Сабор МПЦ-а је усвојио резолуцију којом се тражило враћање историјске Охридске архиепископије као независне локалне православне цркве, као и да први македонски епископ има титулу "архиепископ охридски", те да црква буде названа Охридска архиепископија Светог Kлимента. Није јасно да ли је Македонска православна црква тада затражила аутономију или аутокефалију, а разлог томе лежи у објави МПЦ-а, где у поглављу 7 пише да ако "Српска патријаршија промени име у Југословенску патријаршију, онда ће Македонска православна црква бити део Уједињење Југословенске Цркве."

 

Писмо Иницијативног одбора упућено Президијуму Антифашистичком собрању народног ослобођења Македоније у којем се тражи да се организује самостална Македонска православна црква, фебруар 1945.

Од Дожића до Германа 

Српска православна црква је потом одржала свој Сабор у којем је ове одлуке прогласила неканонским, али је патријарх Гаврило Дожић, који се 1946. вратио у земљу, на састанку са Kомисијом за верска питања 1947. прихватио скоро све захтеве које је тражила македонска делегација - нови епископи у Македоније је требало да буду Македонци, језик македонски, али патријарх није прихватио да се Српска патријаршија преименује у Југословенску патријаршију. 

Спорно је било име "Македонска православна црква", због односа Српске са Бугарском и Грчком православном црквом, али и са самим Васељенским патријархом.

Расправе су се наставиле и педесетих година, сада са новим патријархом српским Викентијем, који  је постао и администратор епархија у НР Македонији. Његов задатак је био да пронађе и припреми одговарајуће македонске кандидате за епископе.

Рука Светог Георгија у Цркви Светог Георгија Победоносца код Дебра

Године 1958. југословенске власти, заједно са Управним одбором Македонске православне цркве, преложили су неколико кандидата за епископе, али је СПЦ та имена одбио. Растко Јовић пише да су сви кандидати били ожењени или без одговарајућег образовања. 

Ипак, од 4. до 6. октобра 1958. у Охриду је одржан Црквено-народни сабор, који је у присуству световних власти и македонских свештеника прогласио аутономну Македонску православну цркву, односно обнову Охридске архиепископије, коју је, како су тада говорили, два века раније укинуо Цариград

Патријарх српски Викентије прихватио је само једног од предложених, епископа Доситеја, за викарног епископа патријарха, али Викентије је ускоро, јула 1958, умро. Од новог патријарха Германа очекивало се да реши проблем што пре.

Ипак, од 4. до 6. октобра 1958. у Охриду је одржан Црквено-народни сабор, који је у присуству световних власти и македонских свештеника прогласио аутономну Македонску православну цркву, односно обнову Охридске архиепископије, коју је, како су тада говорили, два века раније укинуо Цариград. 

За митрополита је изабран управо Доситеј, за друга два епископа изабрани су Kлимент и Наум, а територија њихових епархија усаглашена је са границама Народне републике Македоније. 

Овако установљену аутономију нове цркве, СПЦ и патријарх Герман прихватили су у јуну 1959. 

Раскол 1967.

У бурним шездесетим Српска православна црква се суочава са проблемом црквеног раскола у Америци (1963), али и са растућим македонским проблемом, односно амбицијом да Македонска православна црква стекне аутокефалност, што су подстицале и комунистичке власти с оправдањем македонске националне еманципације. Представници МПЦ-а су тако у Београду већ 1966. тражили аутокефалију од СПЦ-а, претећи да ће, са или без одобрења СПЦ-а, прогласити Декларацију о аутокефалној цркви, пише Јовић.

 

Доситеј Стојковић, охридско-скопски митрополит (1959-1967), а потом поглавар Македонске православне цркве (1967-1981)

Свети Синод СПЦ-а основао је тада комитет који су чинили професори канонског права и, након њиховог негативног извештаја СПЦ је у мају 1967. одбила захтев да се Македонској православној цркви додели аутокефалија, а македонске епископе је ставила пред црквени суд.

Одговарајући на овај гест, Македонска православна црква је самостално прогласила аутокефалност 19. јуна 1967. године.

На питање да ли је МПЦ чедо Јосипа Броза Тита, Александар Спасеновски данас каже: "Свакако да није. Стварање МПЦ и обнављање Охридске архиепископије је аутентична жеља православних хришћана на територији данашње Републике Македоније. Ту постоји жива црква, са својим Синодом, својом организацијом, са својом унутрашњом структуром, монаштвом и верницима. Према томе, ова црква има право да буде призната као равноправна са осталим православним црквама."

Патријарх српски Герман (1899-1991)

Након једностраног проглашења аутокефалности 1967, и васељенски патријарх је осудио епископе МПЦ-а. До пре десетак дана Васељенска патријаршија није мењала мишљење: јерархију у Скопљу сматрала је расколничком.

Нишки (не)споразум 

Између Београда и Скопља ипак су наставили разговори у покушају да се наше решење и раскол превазиђе. Вођени су преговори између 1968. и 1977, затим 1979, па након распада Југославије 1992. и 1998. године, посредовањем грчког митрополита Христодулоса. Београд је увек говорио да не може дати аутокефалију а Скопље је увек говорило да не може прихватити ништа мање од аутокефалије.

Београд је увек говорио да не може дати аутокефалију а Скопље је увек говорило да не може прихватити ништа мање од аутокефалије

Пошто је бивша југословенска република Македонија постала независна држава 1992, проблем је био, како је констатовала Радмила Радић, и то што је "МПЦ једно време поистоветила свој рад са програмом ВМРО-ДПМНЕ, о чему сведочи и говор владике Петра на конгресу странке у Прилепу 1993. године. Поглавар МПЦ осудио је у мају 1994. 'српску државу и СПЦ као непријатеље македонског народа'".

Године 1999. умро је дотадашњи архиепископ Михаило и за новог поглавара МПЦ изабран је, "на опште изненађење", како пише Радмила Радић, митрополит брегалнички Стефан. "Једном од главних фаворита, митрополиту Петру није помогло то што је одржао заједничку литургију са бугарским владикама у једној цркви у Бугарској. Он је тада изјавио да је Бугарска црква признала МПЦ, а то је касније потврдио и македонски премијер Љупчо Георгијевски. Демантовао их је поглавар БПЦ Максим. Македонски медији су писали да је нови архиепископ близак премијеру Георгијевском и његовој породици и да његов избор није био случајан.  Половином јануара 2000. председник македонске владе Љупчо Георгијевски упутио је писмо васељенском патријарху Вартоломеју у коме га моли да МПЦ-у призна аутокефалност. Истовремено, појавили су се и коментари о намери Васељенске патријаршије и Грчке цркве да посредују у преговорима између СПЦ и МПЦ и да су чак спремни да признају МПЦ под називом Охридска архиепископија, под условом да македонска држава промени своје име."

Црква Светог Климента у Скопљу

Ипак, све до 2002. ништа се није десило, а онда су представници Српске православне цркве саопштили да је у преговорима у Нишу постигнут договор са МПЦ, који је предвиђао враћање на стање из 1959. године, односно да, како каже Јован Јањић "Охридска архиепископија има свој синод, да сами бирају своје владике, да истовремено бирају и свог поглавара, архиепископа, с тим да једино њега треба да потврди Сабор СПЦ-а, а једина његова дужност је да на литургији помиње патријарха српског."

Политичким речником речено, то је била формула "више од аутономије, а мање од независности". У овим договорима патријарх српски Павле је и званично признао и македонску нацију

Политичким речником речено, то је била формула "више од аутономије, а мање од независности". У овим договорима патријарх српски Павле је и званично признао и македонску нацију.

Ипак, из МПЦ су затим поручили да они у Нишу нису потписали никакав споразум већ да је реч о радном документу. Александар Спасеновски каже да македонској јавности није био познат садржај ових преговора. Да ли је и колико било утицаја политике на цркву у Скопљу претпоставља се, тек Синод МПЦ одбацио је споразум и ствари су се поново вратиле на почетак.

Случај митрополита Јована

Један од потписника споразума у Нишу био је и митрополит велешко-повардарски Јован Вранишковски. Након што је Синод МПЦ-а одбацио Нишки споразум, Јован је послао писмо патријарху Павлу којим је прихватио канонско јединство са Српском православном црквом.

СПЦ тада оснива своју епархију, Православну охридску архиепископију, а 24. маја 2005. патријарх српски Павле је Јована Вранишковског именовао за архиепископа охридског и митрополита скопског. Истог дана је објављен и Патријаршијски и синодални томос за аутономију Православне охридске архиепископије, у складу са Нишким споразумом.

Међутим, ове одлуке је Синод МПЦ-а одмах обацио, а епископу Јовану је више пута суђено пред судовима у Македонији због "ширења верске и националне мржње" и "утаје пореза", док су у Београду протестовали због монтираног процеса и политички мотивисаног прогона, како се наводило. Епископ Јован је у затвору провео више од 5 година, а из затвора Идризово, где је служио казну, пуштен је на условну слободу 2. фебруара 2015. године, након молбе патријарха московског и целе Русије Кирила.

Епископ Јован је у затвору провео више од 5 година, а из затвора Идризово, где је служио казну, пуштен је на условну слободу 2. фебруара 2015. године, након молбе патријарха московског и целе Русије Кирила

Црквени односи Београда и Скопља пали су на најниже гране. За Београд, Православна охридска архиепископија од тада је аутономна црква под јурисдикцијом Српске православне цркве, а за Скопље, Македонска православна црква је Охридска архиепископија која је 1967. прогласила аутокефалност.

Македонска православна црква тражила је начин да реши свој статус мимо Београда. Године 2017. чак је затражила од Бугарске православне цркве да као мајка црква посредује код цариградског патријарха да се реши проблем њене аутокефалије, али Бугари су одбили такав захтев.

Након што је васељенски патријарх Вартоломеј доделио томос о аутокефалији Православној цркви Украјине 2018. године, МПЦ је помислила да више нема потребе да преговара са Београдом, већ да им је једина адреса Цариград.

Ипак, патријарх Вартоломеј, који је сада донео одлуку у корист Скопља, те 2018. године је рекао да он није задужен за случај Северне Македоније јер је то канонска територија која од 1922. године припада СПЦ-у. Дакле, ствар се поново вратила на почетак

Владика Јован Вранишковски после пуштања на слободу

Ингеренције Цариграда

Тако је било све до Ђурђевдана ове године, када је епископ зворничко-тузлански Фотије објавио ексклузивну вест о сусрету српских и македонских црквених великодостојника: "У саставу Синода СПЦ ових дана сам био у пратњи Његове Светости. Првог дана имали смо састанак са представницима Македонске православне цркве у Епархији нишкој. Занимљив је то дијалог љубави, вере и наде и надамо се да ће, ако Бог да, до јединства доћи, али прво да се сви помолимо Богу", рекао је тада Фотије.

Али после само неколико дана стигла је изненадна вест из Истанбула. СПЦ је, чини се, била затечена ставом васељенског патријарха. 

"Патријарх Порфирије и архиепископ досадашње МПЦ Стефан водили су разговоре и били су близу решења, али на канонски начин, а цариградски патријарх је одлуку донео када је сазнао да су Београд и Скопље близу решења", каже Јован Јањић. "У том тренутку цариградски патријарх панично поступа и доноси одлуку да он тобоже прима МПЦ у литургијско јединство са осталим православним светом, дакле на неканонски начин."

Васељенски патријарх Вартоломеј I служи Васкршњу литургију у Цркви Светог Ђорђа у Истанбулу, 24. априла 2022.

Ипак, за Александра Спасеновског, професора Правног факултета у Скопљу, ова Вартоломејева одлука није изненађење и подсећа да му је Синод МПЦ-а послао писмо још 2018. године којим се од цариградског патријарха тражило да искористи своје апелационо право за решавање важног македонског црквеног питања. Право апелације, поједностављено речено, значи да свака помесна православна црква може да се пожали њему у случају спора, као првом међу једнакима. Са истим захтевом писма упућена Васељенској патријаршији послата су 2020. и од државног врха, председника и премијера Македоније, наводи Спасеновски.

Поједини грчки медији, попут листа Етнос, пишу да је Руска православна црква преко Српске желела да реши питање аутокефалности МПЦ, али без Цариграда, и да је, наводно, цариградски патријарх реаговао како би то спречио. Руска црква, наиме, признаје јурисдикцију Српске православне цркве за територију Северне Македоније и поручује да је адреса за решавање проблема у Београду

"Kоначно, постоји и трећи догађај, не мање битан, а то је изјава васељенског патријарха 2019. године којом је он потврдио да ће Васељенска патријаршија донети одлуку у вези са захтевом Охридске архиепископије", каже Спасеновски. "Ова три догађаја након година стајања у месту довела су до тога да питање аутокефалности наше цркве постане интернационално, односно да не буде више ексклузивна надлежност Пећке патријаршије."

Реакције на потез патријарха Вартоломеја стигле су и из Грчке. Поједини грчки медији, попут листа Етнос, пишу да је Руска православна црква преко Српске желела да реши питање аутокефалности МПЦ, али без Цариграда, и да је, наводно, цариградски патријарх реаговао како би то спречио. Руска црква, наиме, признаје јурисдикцију Српске православне цркве за територију Северне Македоније и поручује да је адреса за решавање проблема у Београду.

Административна питања и име

Васељенска патријаршија у свом последњем саопштењу оставила је Српској православној цркви регулисање административних питања између ње и цркве на територији Северне Македоније. Ова одлука се може тумачити тако да "први међу једнакима" у православном свету упућује црквама "нижег ранга" да донесу, лаички речено, "подзаконске акте" и усагласе се са законом који је он већ донео.

"Ако СПЦ одбаци ту одлуку, чиниће се да одбацује неку врсту благонаклоног решења Цариградске патријаршије. Дакле, из перспективе Цариграда то је чин максималне благонаклоности", објашњава професор Православног богословског факулета у Фочи Дарко Ђого. "Ако га СПЦ одбаци, онда Цариград има неки повод и предтекст како би могао да се понаша. А ако српска црква прихвати овај став, онда она дерогира саму себе и прихвата да буде потчињена Цариграду као некој врсти надтела", каже Ђого, уз ограду да иступа искључиво у своје име, као богослов, а да се СПЦ о овоме још није изјаснила. 

У свему остаје нејасно шта у одлуци Цариграда значи "регулисање административних питања", јер су административна питања била и једина спорна између Скопља и патријаршије у Београду од раскола 1967. Године. Догматска и литургијска спорења нису ни постојала.

Зграда Патријаршије у Београду

Нису ни сви у Скопљу срећни због објављених одлука васељенског патријарха. Наравно, најспорније је - питање имена.

Наиме, васељенски патријарх одлуком од 9. маја 2022. не признаје цркви у Скопљу назив "македонска", већ је зове "Охридска црква" или "Црква Охрида". Тако бар гласи превод са грчког одлуке Синода Васељенске патријаршије. У њему нема ни назива "Охридска архиепископија".

Име цркве ће очигледно бити ствар преговора, не мање компликованих од преговора о имену државе окончаних Преспанским споразумом. Да ли ће то бити црква без националног предзнака, "Православна црква Северне Македоније", као у случају Украјине?

Први човек цркве у Скопљу, архиепископ Стефан, већ је демантовао наводе појединих тамошњих медија и дела јавности да ће Македонска православна црква у октобру променити име и из њега избацити одредницу "македонска".

Име цркве ће очигледно бити ствар преговора, не мање компликованих од преговора о имену државе окончаних Преспанским споразумом. Да ли ће то бити црква без националног предзнака, "Православна црква Северне Македоније", као у случају Украјине?

Наиме, васељенски патријарх је 2018. дао томос о аутокефалији Православној цркви Украјине, иако је пре тога на територији те земље постојала непризната Украјинска православна црква Kијевског патријархата, која се ујединила са такође до тада непризнатом Украјинском аутокефалном православном црквом, чиме је настала Православна црква Украјине. (У Украјини постоји и Украјинска православна црква Московског патријархата, која делује као аутономна црква, али под ингеренцијом патријарха московског Кирила).

Шта с дијаспором?

Ако се преслика украјинско искуство, осим оне о имену, још једна одлука васељенског патријарха није по вољи Скопљу, али ни македонским печалбарима.

Наиме, одлука Синода Васељенске патријаршије о Охридској цркви односи се искључиво на територију Северне Македоније, дакле та црква не би покривала македонску дијаспору.

Ово питање је важно не само због чињенице да је дијаспора велики новчани донатор македонске цркве, већ и због још једне ствари: да ли ће за македонске вернике у дијаспори  бити задужен - васељенски патријарх? Или шире, да ли се све цркве које одлуком васељенског патријарха бивају признате или као аутономне или као аутокефалне, одричу дела својих права и верника у дијаспори у корист "мајке цркве"?

Седиште Васељенске патријаршије у Истанбулу

Православна црква Украјине је одлуком патријарха Вартоломеја из децембра 2018. добила ингеренције само за територију Украјине, али не и за дијаспору. Пре нешто више од месец дана Архиепископија аустралијска, која је под јурисдикцијом Цариградске патријаршије, објавила је да украјинска заједница у Аустралији припада њима, а не Кијевском патријархату који никад није ни био канонски признат, и навела: "Подсећамо остале украјинске заједнице да аутокефална Православна црква Украјине под митрополитом Епифанијем нема канонску јурисдикцију на територији Архиепископије аустралијске."

У случају верника Македонске православне цркве ствар је, због историје и идентитета, још компликованија. Да ли ће на пример најжешћи македонски националисти у дијаспори, чији су преци били протеривани из егејске Македоније током Грчког грађанског рата, сада морати да буду под ингеренцијом грчке цркве?

У случају верника Македонске православне цркве ствар је, због историје и идентитета, још компликованија. Да ли ће на пример најжешћи македонски националисти у дијаспори, чији су преци били протеривани из егејске Македоније током Грчког грађанског рата, сада морати да буду под ингеренцијом грчке цркве?

"Kоначни статус наше цркве још није утврђен", каже Александар Спасеновски. "Ово је први и веома важан корак, али питање дијаспоре, имена и нека друга питања решаваће се у дијалогу који се тренутно одвија. Ово су ствари о којима се отворено дискутује са Васељенском патријаршијом у духу православне традиције и канона."

Овде је важан још један детаљ из саопштења Српске православне цркве, који можда тера Скопље на преговоре са Београдом. Наиме СПЦ наводи да "Сабор нема намеру да после решавања статуса условљава нову сестринску Цркву ограничавајућим клаузулама у погледу опсега њене јурисдикције у матичној земљи и у дијаспори". Дакле, поједностављено речено, Београд Скопљу овде нуди више од Цариграда. И не поставља услове. 

Поглавар Македонске православне цркве, архиепископ Стефан на служби

Такође, за разлику од осталих суседа, Београд Скопљу никада није правио проблем око имена. Српска православна црква сада Македонској православној цркви препоручује да "питање свог званичног назива реши у непосредном братском дијалогу са јелинофоним и осталим помесним православним црквама". Јелинофоне цркве су цркве чија је служба на грчком, а где наравно одлучујући утицај има васељенски патријарх. Дакле, за ово питање Београд је Скопље упутио на Цариград.

На МПЦ сада остаје да одговори на питање - и шта ћемо сад? Да размисли ко јој даје више и да одлучи која црква јој је мајка, а која маћеха. На СПЦ-у остаје да одговори шта је са Православном охридском архиепископијом и статусом митрополита Јованa и да ли сада на територији Северне Македоније постоје две охридске архиепископије?

Коначно, има ли и утицаја геополитике на одлуку васељенског патријарха од 9. маја? Има ли садашња ситуација у Украјини везе са одлуком васељенског патријарха да призна цркву у Скопљу? Да ли је васељенски патријарх одабрао да донесе ову одлуку у ситуацији када се руска црква у Украјини суочава са веома озбиљним проблемима? Ту је и питање о коме се у кулоарима такође говори: да ли је Северна Македонија као чланица НАТО-а добила изненадну подршку Фанара? Или се Србија опомиње јер се није определила око Украјине?

СПЦ је у саопштењу одговорила онако како једино у овом тренутку могла - да ће се у дијалогу са МПЦ руководити само и искључиво еклисиолошко-канонским и црквено-пастирским начелима, мерилима и нормама, не марећи за "реалполитичке", "геополитичке", "црквенополитичке" датости.

На МПЦ сада остаје да одговори на питање - и шта ћемо сад? Да размисли ко јој даје више и да одлучи која црква јој је мајка, а која маћеха. На СПЦ-у остаје да одговори шта је са Православном охридском архиепископијом и статусом митрополита Јованa и да ли сада на територији Северне Македоније постоје две охридске архиепископије?

Тек кад стигну одговори на сва та питања, можда ће нестати и вишедеценијски спор. Али заједничка литургија две цркве у Храму Светог Саве је велики почетак и може се тумачити као до сада најозбиљнија најава решења.    

(РТС)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће се Србија придружити санкцијма ЕУ против Русије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер