субота, 02. јул 2022.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Црква и политика > Признање аутокефалности МПЦ и отварање Пандорине кутије
Црква и политика

Признање аутокефалности МПЦ и отварање Пандорине кутије

PDF Штампа Ел. пошта
Младен Обрадовић   
петак, 27. мај 2022.

 Признавање аутокефалности „Македонске православне цркве“, иако је изгласано у Београду а објављено у Скопљу, по својим последицама по Светосавску Цркву и Отачаство делује као да је осмишљено и поручено у троуглу Вашингтон — Брисел — Фанар (истамбулска четврт у којој је седиште „Васељенске“ тј. Цариградске патријаршије).

Преговори о признавању аутокефалности МПЦ били су све време обавијени велом тајне и за њих је јавност сазнала тек онда када је све било решено. Непојмљиво је да о тако важном питању није био одржан макар један округли сто или „симпосион“ уз учешће теолога, историчара, правника и других стручњака чији би увиди били драгоцени и који би можда помогли да се дође и до другачијих и бољих решења.

Овим брзоплетим и далекосежно штетним потезом садашњи врх СПЦ се одрекао православних Срба који су вековима живели и умирали за Крст часни и Слободу златну од Куманова до Кајмакчалана и од Охрида до Кратова, а такође бројних цркава, манастира и споменика које су подизали наши свети владари и побожна духовна чеда Светог Саве, и који нису ништа мање вредни од наших светиња и сународника у Црној Гори или на Косову и Метохији.

Зашто свих ових дана нисмо ниједном чули да је, у складу с канонима, СПЦ Мајка Црква, а не сестринска Црква новопеченој МПЦ? Зашто нико од наших архијереја није јавно реаговао на очигледан насртај цариградског патријарха Вартоломеја на канонско устројство и простор СПЦ? Зашто је врх СПЦ, и пре него што је признао аутокефалност, називао МПЦ „сестринском Црквом“?

Тиме је озакоњена комунистичка творевина звана МПЦ која никада у историји није постојала, нити би могла постојати да србомрзачки режим Јосипа Броза није уплео своје прсте и створио нову „македонску“ нацију и цркву.

Православна јавност у Србији и широм Отачаства остала је без одговора на питања: да ли су они који су до јуче рушили богомоље Православне охридске архиепископије СПЦ, прогањали свештенство, монаштво и верни народ, расрбљивали србофилно становништво и преводили га у „Македонце“, и на крају крајева изазвали вишедеценијски раскол као најтежу рану на телу Цркве, за све то упутили макар једну реч покајања?

Зашто свих ових дана нисмо ниједном чули да је, у складу с канонима, СПЦ Мајка Црква, а не сестринска Црква новопеченој МПЦ? Зашто нико од наших архијереја није јавно реаговао на очигледан насртај цариградског патријарха Вартоломеја на канонско устројство и простор СПЦ? Зашто је врх СПЦ, и пре него што је признао аутокефалност, називао МПЦ „сестринском Црквом“?

Одрицање архијереја СПЦ од нашег вековног наслеђа и још увек постојећег народа на простору Северне Македоније отвара Пандорину кутију могућности да Вартоломеј, који претендује да постане „источни папа“, по неком следећем налогу НАТО-а раздели шаком и капом признања нових „цркава“ и „нација“ на вековном црквеном и отачаственом простору православних Срба

Остало нам је само да се надамо да ће током најављене „разраде техничко-организационих детаља“ СПЦ можда задржати некакав нарочит статус (нпр. ставропигијални) за поједине средњовековне манастире и храмове у местима где још има Срба. Уколико ни тога не буде, испоставиће се да је „македонствујућа“ одлука садашњег врха СПЦ равна капитулацији и издаји црквене и националне добробити.

Одрицање архијереја СПЦ од нашег вековног наслеђа и још увек постојећег народа на простору Северне Македоније отвара Пандорину кутију могућности да Вартоломеј, који претендује да постане „источни папа“, по неком следећем налогу НАТО-а раздели шаком и капом признања нових „цркава“ и „нација“ на вековном црквеном и отачаственом простору православних Срба.

Такође, давање аутокефалности МПЦ у данима када марионетски режим у Кијеву притиска Украјинску православну цркву Московске патријаршије да затражи аутокефалност од Руске православне цркве, послужиће као ветар у леђа антиправославним и антируским потезима НАТО кројача црквене политике у Кијеву и Фанару. Тиме се, макар и невољно и на посредан начин, сврставамо против Русије, уместо да јој се приближавамо.

Борба за то да добро превлада и у нашим душама и у свету око нас не може се добити ако се неправда одобрава, самовоља награђује, а истина прикрива. Непријатељи Православља неће се зауставити до нашег потпуног уништења — сем ако их ми не зауставимо. А то можемо једино уколико се истинским покајањем вратимо Христу, Светом Сави, својим светим прецима и државотворним врлинама и одржимо везу са Светом Русијом.

И зато, у овим судбоносним тренуцима имајмо на уму завештање Светог Петра Цетињског, упућено његовом синовцу и наследнику Петру II Петровићу Његошу: Моли се Богу и држи се Русије!

(Аутор је теолог и уредник канала "Срби за Русе")

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће се Србија придружити санкцијма ЕУ против Русије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер