О крсту и (не)компетенцији

 "Компетенција је безусловно проклетство стручњака."

Овако је Карл Густав Јунг, у своје доба, описивао проблеме сваког тадашњег "експерта", који прочитао по нешто и кренуо да показује да је личност, да зна, и да вреди.

И ништа се није променило. Осим што је "убеђење у сопствену компетенцију" код нових стручњака надограђено и умишљеним задатком који је њиховој "компетенцији" додељен.

Она искрено верује да је ту да објасни како овај свет треба да изгледа. Да каже ко је крив, ко прав, да објасни неукима, да бичује неправоверне, да "канселује", осуди, прокаже, и да, за све то, не мора баш превише да се умара.

Она искрено верује да је ту да објасни како овај свет треба да изгледа. Да каже ко је крив, ко прав, да објасни неукима, да бичује неправоверне, да "канселује", осуди, прокаже, и да, за све то, не мора баш превише да се умара

Продавати морал, "неморалнима", најлакши је посао на свету.

Велики Коментатор, тумач, патријарх истине и морала, то је данас компетенција.

Она поставља тезу, о окружењу, и онда је доказује, истовремено се и правећи паметна, и занемарујући, одбијајући и чак осуђујући, све што се у тезу не уклапа, све што је оспорава, или бар буди неку сумњу.

Има да се мисли како мисли Велики Коментатор, и никако другачије.

И ту и јесте проклетство компетенције. Пошто се и она, и њени носиоци, у том ћоравом послу доказивања суманутих теза, врло често озбиљно упропасте.

А како то раде, погину на задатку, најбоље се види из текста "Мајстор од крста и његови прогонитељи", који је, на "Пешчанику", потписао Саша Илић, проклетник компетенције главом и брадом, све да би нам објаснио како смо, јелте, неморални.

Број грешака, фактичких, које је починио, причајући причу о Митрићу, Светом Сави и сликару Јану ван Скорелу, готово је невероватан, али и у савршеној корелацији са поменутим проклетством. Стручњаку који доказује тезу, зарад тезе (Србија је гнездо нацошких култур фашиста), све је дозвољено

Његова теза у тексту је проста. Небојша Митрић, аутор великог крста на куполи Храма Светог Саве, убио се, каже Илић, јер га је, склоног западним вредностима, прогонила некадашња националистичка културна елита, иста она која и данас прогони све западњачко, модерно, и надасве вредно у Србији.

Аферим. Није да националистичке елите нема, и није да није Митрић, баш због крста, био неомиљен у једном њеном делу (јесте да га је Добрица Ћосић волео, али да не закерамо ми много), важније је како је Илић покушао ову тезу да докаже.

Немарно, рекли би неки, катастрофално, приметили би други, док би се они најдобронамернији просто насмејали. Цркли би од смеха. Упишкили се. И тако даље.

Број грешака, фактичких, које је починио, причајући причу о Митрићу, Светом Сави и сликару Јану ван Скорелу, готово је невероватан, али и у савршеној корелацији са поменутим проклетством. Стручњаку који доказује тезу, зарад тезе (Србија је гнездо нацошких култур фашиста), све је дозвољено.

Кренимо редом. Приповедајући, компетентни наш стручњак налази, могуће с правом, међу Митрићевим узорима и Јана ван Скорела, холандског сликара који је делао у XVI веку. И не само то. У ван Скореловој слици "Петорица чланова утрехтског братства јерусалимских ходочасника", коју је Митрић проучавао, Илић види, што такође може да буде тачно, и вероватну инспирацију за коначни изглед крста на Храму Светог Саве.

Најпре, Илић на тој слици види како ходочасници око врата носе "јерусалимски ходочаснички крст". Супер, само што нешто такво, 1541. године, када је слика настала, није постојало.

Све после ове поставке, буквално је, због поставке, сручено у понор полузнања и полуистина.

Најпре, Илић на тој слици види како ходочасници око врата носе "јерусалимски ходочаснички крст".

Супер, само што нешто такво, 1541. године, када је слика настала, није постојало.

"Јерусалимски ходочаснички крст" (Signum Sacri Itineris Hierosolymitani), је почаст (орден, медаља) коју је установио Папа Лав XIII 1901. године, неких триста педесет година након настанка слике. Не носи се око врата, него се качи с десне стране прса, али само у посебним, јасно наведеним приликама (у присуству Папе, на пример).

Да све буде још горе, Илић, у свом тексту чврсто верује да је Митрић био убеђен да баш такав "ходочаснички крст, мора да је имао син Великог жупана (Свети Сава лично), када се вратио са путовања по светим земљама 1229. и 1234. године". Шта да вам кажем. Вратио се, бар једном, све са папиним орденом на грудима. У присуству Папе, претпостављам.

Наравно, постоји танушна могућност да је и Свети Сава, попут данашњих туриста, пазарио и по неку бројаницу, магнет, огледалце, марамче, заставицу, па и неки крстић, можда је и повељу добио и титулу "хаџи", али, идеја да је међу свим тим сувенирима био и "Јерусалимски крст", доста је натегнута, пошто, како да вам кажем, још није био у "продаји"

Ох, проклетство ситних нетачности. Свети Сава јесте био два пута у Светој земљи (наведене су тачне године одласка), али се није оба пута из ње и вратио. При другом повратку умро је у Бугарској, у Трнову. Бугари су онда, ваљда, мазнули папин орден, по други пут свечано уручен.

И не само то, недовршеност и нетачност настављају да опседају Илићев рукопис, јер он није ни пробао да се обавести о следећем - све што је Свети Сава пазарио у Јеруслиму и Светој земљи (а пазарио је свашта, од цркава, манастира, имања, до куће Јован Богослова), врло уредно је пописано, забележено, па само летимични поглед на те списе говори и оно најбитније, да је највећа реликвија коју је донео:

Делић са крста на коме је Господ распет. Како се тај делић, тог крста, претворио у Папин орден, знају само Илић, а можда и Створитељ, мада за другог нисам баш сигуран, осим ако није хтео да се нашали.

Наравно, постоји танушна могућност да је и Свети Сава, попут данашњих туриста, пазарио и по неку бројаницу, магнет, огледалце, марамче, заставицу, па и неки крстић, можда је и повељу добио и титулу "хаџи", али, идеја да је међу свим тим сувенирима био и "Јерусалимски крст", доста је натегнута, пошто, како да вам кажем, још није био у "продаји".

Елем, постоји Јерусалимски крст (без оног "ходочаснички"), и реч је о хералдичком симболу који потиче из XI века. Тај крст био симбол који је као свој грб усвојио Годфри од Бујона, вођа Првог крсташког похода, али је у ширу употребу ушао крајем XIII и почетком XIV века, када је постао и грб краљевине Јерусалим. Свети Сава тада увелико био мртав.

Но, хајде да занемаримо грешке, и да погледамо шта је Илић видео у том крсту, то јест, шта му се учинило да је Митрић видео.

Објашњења за овај крст састављен од пет крстова има пуно. По сваком велики крст симболизује Христа, док се четири мања крста представљају и као симболи четворице јеванђелиста (то је једини податак који Илић зна), али и као Христове ране, и као стране света (о чему Илић појма нема). Шта је у њему тачно "западно", можда они мали "грчки крстови", никаквог знања немам, нема ни Илић, али да се примио на њега, примио се

Ево шта: Цео штос са тим крстом је у томе што је реч о једном великом крсту и о четири мала, грчка крста, који се налазе у квадрантима његових кракова.

Објашњења за овај крст састављен од пет крстова има пуно. По сваком велики крст симболизује Христа, док се четири мања крста представљају и као симболи четворице јеванђелиста (то је једини податак који Илић зна), али и као Христове ране, и као стране света (о чему Илић појма нема). Шта је у њему тачно "западно", можда они мали "грчки крстови", никаквог знања немам, нема ни Илић, али да се примио на њега, примио се.

И утврдио да га је Митрић "кристализацијом" и "стилизацијом" приближио "ортодоксној, сакралној верзији". И да је тако хтео да нам сугерише (нама недотупавнима), да је Свети Сава био заслужан за "оно што би се данашњим језиком могло назвати интеграцијом у свет тадашње европске цивилизације", (читај "западњачке", без обзира што такав термин, у она времена, није постојао). Преведено - хтео нас Сава на западу, интегрисане, цивилизоване.

Закључак: У том крсту, којег још зову и Крсташки крст, Митрић је, по Илићу, нашао инспирацију за крст на Храму Светог Саве, јер је, имплицира читава прича, вајар знао да је Свети отац знао да је нама место на цивилизованом западу, а не овде где смо, и да је знао да би, у таквој, цивилизованој Србији, на власти били све сами Илићи, стручњаци, док би други радили оно што им и доликује, дакле ништа, да нешто не покваре, незналице ниједне.

Онда су ту Митрићеву намеру приближавања и историје и данашњице и цркве западу, говори ова прича, српски нацоши провалили, навалили на крст и Митрића, те се несрећни човек убио.

И, шта да вам кажем, врло могуће, звучи готово литерарно, предложак за причу, или роман, само што је, у свему, прескочен један детаљ, ситница такорећи.

Илић, наиме, у целом тексту, ни на једном месту, не каже шта је уметник направио и како изгледа то што је постављено на куполу Храма..

А Митрић је, "кристализацијом и стилизацијом" Јерусалимског крста направио велики крст у чијим квадрантима кракова се налазе - четири оцила, обрнута ћирилична слова "Ц".

Па врх! Читава завера, а завршава се оцилима. Заветници у делиријуму. Бошко О. се крсти, тек сада је сазнао да су оцила "западњички" симбол, и креће у јуриш на Храм, крст да поруши.

И да сатре свакога ко би се усудио да њему и Илићу каже, да, зарад оцила, Митрић није морао да гледа само ван Скорелову слику.

Пошто је могао да их види, на пример, и у "источној" варијанти јерусалимског крста - на грбу византијске династије Палеолог на којем су велики крст и у квадрантима његових кракова четири обрнута слова Б (репрезентовали су слоган: Цар царева царује царевима); или у првим српским средњовековним верзијама крста са оцилима (преузето од Палеолога); или на грбу Кнежевине Србије (крст са оцилима); истом таком грбу Краљевине Србије...

Проста ствар. Митрић је био образован човек, све му је ово било познато, најреалније је да је повезивао ствари, разне узоре, и направио крст какав је направио.

Наравно, то, нешто обично, логично, нашег компетентног стручњака не занима.

Па, на крају сулуде конструкције, да заслади, мудро закључује како су уметници који су се бавили Јерусалимским крстом, западним вредностима, имали заједничку, тужну, судбину. Само се Свети Сава некако извукао, лично, али су његове намере погрешно протумачене и наследници нас отерали на "исток" и у три лепе материне.

Митрић се убио, а ни ван Скорел није много боље прошао, пошто је крај његовог живота "обележен нападима иконокласта, који су уништили један део његових радова, а након уметникове смрти и његову уметничку радионицу у Утрехту". Из Србије ваљда стигли ти варвари, мора да су и барикаде постављали. Па ти стигни од Амстердама до Утрехта, са сликама, ако можеш. Мало морген.

Будалаштина. Јан Ван Скорел је био, колико успешан сликар, толико и успешан инжењер, човек који је развио озбиљан посао, и онда умро богат и у савршеном миру, нико му радове није дирао.

Четири године после његове смрти покрет холандских иконокласта (калвинизму привржени протестантски верници који су, попут били против икона, слика са религијским мотивима, сликања Бога...), јесте диљем доњих земаља организова "Олују", у којој је уништен велики део уметничких дела, па и нека ван Скорелова, али он о том свом мучеништву појма није имао.

На крају, још један пропуст, али за њега нећемо кривити Илића, вероватно је човек пермутовао, па је ван Скорелову слику датирао у 1451. годину (уместо у 1541. годину), у време када се сликар још није родио. Дешава се, али би "Пешчаник" морао да има уредника који би могао и прочита текст, а не само да га објави

На крају, још један пропуст, али за њега нећемо кривити Илића, вероватно је човек пермутовао, па је ван Скорелову слику датирао у 1451. годину (уместо у 1541. годину), у време када се сликар још није родио. Дешава се, али би "Пешчаник" морао да има уредника који би могао и прочита текст, а не само да га објави.

Тај би компетентном стручњаку онда могао и да објасни да не мора да нас засењује простотом полузнања да би се доказао тако што нама доказује општа места о национализму склоним елитама.

Уосталом, да нема стручњака с ове стране, Илићеве, који се убише да нам објасне оно што и сами можемо да сазнамо, па успут сазнамо и да измишљају и лажу, да су на све спремни, могуће је да би мање било и оних против којих се такви као он боре.

Или би нам бар мање сметали.

Пошто њима глупост у доказивању националних митова и могу да опростим, сама тема им то налаже.

Али ко је наложио овима, да ложе нас да раде нешто хвале вредно, служећи се истим триковима као они најгори с друге стране?

Ко им је наложио да се представљају као суверени носиоци и свег знања и његовог тумачења? Да нас уче, а сами научили до пола.

То је питање. И ред би био да неко на њега одговори. Али компетентно, стручно. Па шта буде.