уторак, 30. април 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Судбина дејтонске БиХ и Република Српска > Смисао СДП платформе за БиХ, или шта жели Лагумџија
Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

Смисао СДП платформе за БиХ, или шта жели Лагумџија

PDF Штампа Ел. пошта
Александар Савановић   
недеља, 09. јануар 2011.

Шта жели Лагумџија?

Политичке меланхолике који су сматрали да политичка борба у БиХ послије ових избора тешко може понудити нешто ново, демантовала су дешавања око сада већ фамозне платформе коалиције СДП-СДА-ХСП-НСРБ. Имајући у виду да је већина понуђених рјешења, нарочито из дијела платформе који се односи на круцијална уставна питања, типа државне имовине, врховног суда БиХ, пописа, територијалне (ре)организације, итд., априори неприхватљива за представнике Републике Српске, а како видимо и за легитимне представнике хрватског народа, те да очигледно не може добити потребну подршку, многи се питају шта заправо СДП (Лагумџија) жели?

Аспект 1: Сламање Хрвата

У једној важној изјави из предизборног периода лидер СДП-а је наговијестио да ће, с обзиром на то да је подршку и компромис са РС-представницима нереално очекивати, фокус његовог дјеловања бити концентрисан на консолидацију Федерације БиХ. У први мах та се мисао могла протумачити као стратегија економског опоравка Федерације, којим се желе исправити системске аномалије које блокирају њену економију – од корупције присутне на свим нивоима, па до редукције прегломазног политичког и бирократског апарата. Ту је врсту стратегије са позиције Републике Српске свакако потребно узети озбиљно у обзир, већ стога што она значи напуштање наивно-кафанског приступа Хариса Силајџића, који је својим несофистицираним акцијама увелико олакшавао политичку борбу РС. С друге стране, политика економске консолидације Федерације на средњерочном плану удара на најосјетљивију тачку РС – наиме, њену економску стабилност. Захваљујући сретном моменту приватизације неких стратешких предузећа “мањи” БиХ ентитет у претходном период је био, бар краткорочно посматрано, и “бољи” БиХ ентитет. Међутим, према упозоравајућем мишљењу већине озбиљних економиста, тако добијена средства у претходном период нису искориштена за изградњу погонских капацитета економије и за једну тоталну мобилизацију економског сектора, већ су постепено исцурила у друге сврхе. Стога је вријеме које има на располагању управо формирана Влада РС по свему судећи поприлично кратко, и уколико се по том питању нешто не уради врло брзо ће се доспјети у ситуацију неминовности даљег задуживања или даље распродаје националних ресурса. У таквом сценарију, једна економски консолидована Федерација која је, више стицајем околности него памећу, сачувала већи дио својих капацитета, свакако би имала велике шансе да постепено поклопи “мањи” ентитет.

Формула формирања власти “на програму, а не на фотељама” значи: да се легитимација националног поистовјећује са пуком расподјелом функција, док се стварни интереси бирача могу бранити само програмски.

Међутим, сада се испоставило да најављена стратегија СДП-а има и додатни агресивни сегмент у Федерацији, наиме, да се Хрвати до краја маргинализују и практички прекриже као политичка чињеница. Судећи, не према илузионистичком тексту Платформе, већ према начину њеног формирања, и нарочито визији њене имплементације, метод примјењен на избору Жељка Комшића жели се промовисати као општи приступ. Формула формирања власти “на програму, а не на фотељама” значи: да се легитимација националног поистовјећује са пуком расподјелом функција, док се стварни интереси бирача могу бранити само програмски. Као снажан аргумент наводи се, с једне стране заиста катастрофално економско стање у оба ентитета; а с друге стране, и режимско-олигархијски начин владања све три националне елите у своме шору. Ипак, без обзира на поприличну валидност ових аргумената, идеја да се политички суверенитет концентрише око неке врсте програмске платформе, а не око народа као стварног мјеста суверенитета, несумљиво као свој непосредни политички циљ има потпуну елиминацију хрватског фактора са политичке сцене. Напросто се ради о томе да тзв. “програмски” приступ значи радикализовање и практичну реализацију већинскодемократског модела, као и мимоилажење остатака консоцијацијских механизама у Федерацији, с обзиром на то да Хрвати очигледно не могу никада имати довољно гласова да би наметнули било какав, па чак и најбољи и стриктно ненационалистички програм. Ова политичка дрскост заиста је без преседана у постдејтонској БиХ, како по препотенцији њене амбиције, тако и по, мора се то признати, вјешто маскираној методологији, и сасвим је у стилу њеног аутора. Међутим, таква дрскост није мотивисана само егоистичким мегаломанијама лидера СДП, већ је заснована и на рационалним процјенама будућих политичких кретања у региону. Како је у неколико наврата скренуо пажњу један од лидера опозиције у РС, Огњен Тадић, дефанзивна позиција хрватског политичког тијела у БиХ битно ће се промијенити након уласка Хрватске у ЕУ, те је извјесно да Бошњацима убрзано истиче вријеме за рјешавање „хрватског питања“ у Федерацији. Имајући то у виду, не чуди овакво заоштравање приступа.

Аспект 2: Социјалдемократија и народњаштво

Ако пак посматрамо дејство Платформе на нивоу БиХ, онда је очигледно да би њено прихватање значило преформулацију модела формирања државне власти. Ово је потпуно невезано за конкретни текст програмског документа, и исто би важило да се примјени било која друга платформа. Наиме, у постдејтонској БиХ, доминантна матрица у конституисању власти на државном нивоу увијек је била исказана кроз неку врсту коалирања три национална блока. Систем избора у пракси је функционисао као систем три национална изборна корпуса која су делегирала своје легитимне представнике на државни ниво, гдје су они даље заступали своје националне интересе. То наравно није произвољна случајност, већ одраз и друштвене реалности БиХ, као тронационалног друштва, и политичке реалности БиХ као државе “два ентитета, три народа”. Напросто у БиХ нису ријешена тзв. “предполитичка” питања, односно питања конституисања државе, усљед чега је систем, чак и тамо гдје нема институционалних прописа који то дефинишу, сам рефлектовао реалност. Типичан примјер је национална ротација на позицији предсједавајућег Вијећа министара. Иако то заиста није мјесто гдје се бране национални интереси, они који су били довољно реалистични да схвате дух БиХ, били су спремни да самоиницијативно примјене националну шему и на то мјесто. Дакле, то уопште није само ствар “фотеља”, већ резултат реалистичног увида у истинску природу Босне. У више наврата смо били свједоци да игнорисање такве реалности води пропалим покушајима и изневјереним надама. Попут, на примјер, оне ситуације када су на изборима изгубиле “националистичке” странке СДС, СДА и ХДЗ: тада се показало, а показује се и сада, да су “наднационалне” партије самом реалношћу принуђене да скрену као националном.

У више наврата смо били свједоци да игнорисање такве реалности води пропалим покушајима и изневјереним надама. Попут, на примјер, оне ситуације када су на изборима изгубиле “националистичке” странке СДС, СДА и ХДЗ: тада се показало, а показује се и сада, да су “наднационалне” партије самом реалношћу принуђене да скрену као националном.

Платформом СДП-а, и цијелим сетом потеза који ју прате, попут нпр. захтјева њеног лидера за мјестом предсједавајућег Вијећа министара, ова матрица формирања власти у БиХ жели се напустити. Тврди се да је стварни проблем у БиХ класни, а не национални, те да и суверенитет стога треба дефинисати као класни а не као национални. Уобичајна реторика којом се брани платформа је да лидери националних странака заправо желе да, под кринком националног, очувају систем личне и партијске доминације. Ситуација је додатно маскирана постојањем отворених личних анимозитета између лидера појединих партија, па се нпр. тврди да СНСД одбија једну програмски лијеву платформу искључиво због личне нетрпељивости Додика и Лагумџије. Не треба бити посебно проницљив па констатовати да ово, под плаштом лијепих идеала економског развитка и социјалне одговорности, значи увођење грађанског концепта: партија која добије највише гласова има право да предложи платформу, има право и на сва (или већину) мјеста у извршној власти која Уставом нису дефинисана као национална, те на крају, али не и најмање важно, има право да коалира са “програмски блиским” партијама, игноришући национални суверенитет. Имајући у виду бројно стање народа у БиХ, јасно је да би свака таква платформа увијек била задата од стране бошњачког народа, а све национално недефинисане “фотеље” резервисане за бошњаке. Одбијање СДП и СДА да своју коалицију самодефинишу као националну иако она то очито јесте, инсистирајући да је у питању програмско удруживање, у ствари иде у том правцу. Образлажући недолазак на састанак шест партија у Сарајеву, 29.децембра, СДП је “охрабрио” те партије да при позиву на састанак 10.јануара усагласе документ око кога би се разговарало. На истом фону је и Сулејман Тихић недвосмислено објаснио о чему се ради: СДА одбија судјеловати на формалном састанку етничких блокова око формирања власти, али пристаје на неформалне разговоре. Он је чак употребио потпуно непримјерен термин “племенски” блокови, сугеришући да сматра како се по питању националног као мјеста суверенитета у БиХ, са позиције СДА већ сада ради као о превладаној, ванправној, неинституционалној и вандржавној категорији. Формални разговори могу бити вођени само око програма, а евентуални преговори о националној заступљености у органима власти могу бити само неформални. Нажалост, у питању је још један трагични покушај фрустриране сарајевске политичке елите да хегемонизира БиХ. Што се тиче Републике Српске, након мудре и државотворне коалиције СНСД-СДС на нивоу БиХ, овај покушај не представља реалну политичку опасност, и у најгорем случају водиће политичким блокадама. Али може водити даљњем економском исцрпљивању, а свакако ће отежавати привредне активности и стога деструктивно дјеловати на стандард сваког грађанина БиХ. Оно у име чага је, иначе, “платформа” и понуђена.

Што се тиче Републике Српске, након мудре и државотворне коалиције СНСД-СДС на нивоу БиХ, овај покушај не представља реалну политичку опасност, и у најгорем случају водиће политичким блокадама.

Ако је јасно да Платформа не може добити подршку, те да очигледно води политичкој блокади, не можемо се не запитати какву врсту мотивације могу имати СДП и СДА да произведу такву кризу државе. Један могући одговор је да ће СДП предложити некој другој партији или коалицији да понуди “своју” платформу, на којој би се онда остварила синтеза релевантних политичких фактора. СДП би тиме задобила ореол кооперативности, а истовремено прогурала кључну неформалну трансформацију прећутног изборног модела у БиХ: власт на принципу програма, тј. наднационални суверенитет насупрот националноблоковском принципу. Противформула српских, и нарочито хрватских представника, треба да остане: прво формирање власти од легитимних представника народа, а тек онда та и таква власт треба да дефинише програм и изради платформу. Не треба изгубити из вида и то да је свака криза истовремено и шанса, па тако и ова криза коју продукује СДП нуди различите могућности Републици Српској да афирмише неке своје интересе, које у некризним ситуацијама не би могла пропагирати, како је, између осталог, у недавним изјавама упозорено и из СНСД-а и из СДС-а.

(Аутор је професор Факултета политичких наука Универзитета у Бањалуци)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер