Pritisci SAD, Velike Britanije i Nemačke na Republiku Srpsku u uslovima ukrajinske krize (II)

„Specijalna vojna operacija“ 2022. godine i praktično direktni sukob Zapada i Rusije samo su ubrzali gore pomenute procese. Već 11. aprila 2022. godine Velika Britanija je uvela sankcije protiv Milorada Dodika i Željke Cvijanović, zbog, kako je navedeno, „destabilizatorskih aktivnosti“.[1] Ovoga puta, nije bilo čak ni formalnog povoda za sankcije. Radilo se isključivo o reakciji Londona na rat u Ukrajini. Britanija je Republiku Srpsku posmatrala kao najzapadniju tačku ruske/pravoslavne civilizacije protiv koje je London ušao u otvoreni rat. Britanci su planski na crnu listu stavili i predsednicu Srpske Željku Cvijanović, koja je prethodno, u uslovima sankcija Dodiku, služila kao kanal za komunikaciju rukovodstva Srpske sa američkom administracijom. Britanija 2022. zahteva da se i ti kontakti preseku i da se sankcije sa Dodika prošire na celo rukovodstvo RS, ali i na privredna preduzeća. Postaje jasno da Zapad ne vidi neprijatelja u jednom političaru ili stranci, već u samom postojanju Republike Srpske.

Razmatranje vojne agresije i hapšenja srpskog rukovodstva, 2022–2025.

Ubrzo nakon početka rata, 12. aprila 2022, Kristijan Šmit je doneo svoju prvu „odluku“ da suspenduje Zakon o imovini koji je usvojila Narodna skupština Republike Srpske. Iako je u prethodnom periodu za poništavanje zakona Narodne Skupštine Republike Srpske korišćen Ustavni sud BiH, Zapadu je ovoga puta bilo bitno da pošalje poruku da Kristijan Šmit ima diktatorska ovlašćenja nekadašnjih visokih predstavnika u BiH s početka 21. veka i da je vrhovna politička, sudska i zakonodavna vlast u ovoj zemlji koncentrisana isključivo u njegovim rukama.

U prvim nedeljama rusko-ukrajinskog rata 2022. godine, pojavila se ideja da oružane snage Velike Britanije kidnapuju predsednika Republike Srpske Milorada Dodikai odvedu ga na nepoznatu lokaciju. Dodik je 16. aprila 2022. saopštio da je takvu informaciju o planu Britanaca dobio sa četiri različite strane

U prvim nedeljama rusko-ukrajinskog rata 2022. godine, pojavila se ideja da oružane snage Velike Britanije kidnapuju predsednika Republike Srpske Milorada Dodika i odvedu ga na nepoznatu lokaciju. Dodik je 16. aprila 2022. saopštio da je takvu informaciju o planu Britanaca dobio sa četiri različite strane.[2] To ne bi bio potpuni presedan u slučaju politike Zapada u BiH, s obzirom na to da su snage SFOR-a početkom 2000-ih preduzimale slične akcije prema političarima iz Republike Srpske.[3] Iako je britanska ambasada negirala ovakve navode, Dodik je u julu 2022. ponovio tvrdnju o britanskom planu za kidnapovanje i konstatovao da je dobio pouzdane informacije o tome od izvora iz šest država.[4] Da li zbog razvoja situacije na frontu, koja je išla Zapadu u prilog i nije zahtevala radikalne poteze, ili zbog procene da bi takva akcija nanela štetu reputaciji NATO-a i negativno uticala na propagandni rat protiv Rusije, od ove akcije se, makar privremeno, odustalo. Glavni razlog za odlaganje akcije verovatno je predstavljala činjenica da u uslovima u kojima Zapad, zajedno sa bošnjačkim faktorom, ima kontrolu nad Sudom i Tužilaštvom BiH, a nametnuo je i praksu da Kristijan Šmit može da proglašava i menja zakone u zemlji, ne postoji potreba za „hajdučkom“ otmicom Dodika, kada se ista može sprovesti kao deo „legalne“ pravosudne procedure kroz postupke Šmita i lojalnih tužilaca i sudija iz Sarajeva.

Kao i u slučaju zabrane Dana RS i Inckovog nametanja zakona, odbijanje Republike Srpske da prihvati Šmita kao „visokog predstavnika“, njegova apsolutistička ovlašćenja, kao i njihovu zloupotrebu protiv interesa ovog entiteta, naišla je na novi talas pritisaka zapadnih zvaničnika. U napade se tokom 2023. godine uključio i američki državni sekretar Entoni Blinken. On je u martu te godine optužio Milorada Dodika da „ide stopama Putina“.[5]

Povod za poslednji napad Zapada na Republiku Srpsku bilo je osporavanje njenog prava da bude vlasnik „državne imovine“. Iako nijedna odredba Ustava BiH ne pruža osnov za tumačenje da BiH bude upisana kao vlasnik imovine na teritoriji dva entiteta, bošnjački politički krugovi su nekoliko godina nakon zaključenja Dejtonskog sporazuma počeli da zagovaraju stav da titular celokupne „državne imovine“ mora da bude isključivo BiH, dok entiteti, eventualno, mogu da budu „korisnici“ imovine.[6] Bez uporišta u Ustavu, ova nastojanja su dobila na snazi tek u godinama pojačanog pritisaka na Srpsku za vreme Ukrajinske krize. Nakon što su Šmit i Ustavni sud BiH 2022. godine „poništili“ Zakon o imovini koji je donela Skupština Srpske, krajem te godine donet je novi Zakon o nepokretnoj imovini, slične sadržine kao i prethodni, ali delimično izmenjen. Šmit je u aprilu 2023. ponovo „poništio“ odluku Skupštine Srpske. U junu 2023. godine Skupština RS je usvojila zakon kojim se predviđa da Službeni glasnik Republike Srpske ne objavljuje odluke „visokog predstavnika“. Odluka se zasnivala na činjenici da, prema Ustavu BiH i Dejtonskom sporazumu, visoki predstavnik de fakto i de jure više ne postoji, s obzirom da, nakon ostavke Valentina Incka 2021, novo imenovanje za visokog predstavnika nije dogovoreno od strana potpisnica, niti potvrđeno u Savetu bezbednosti UN.

Povod za poslednji napad Zapada na Republiku Srpsku bilo je osporavanje njenog prava da bude vlasnik „državne imovine“. Iako nijedna odredba Ustava BiH ne pruža osnov za tumačenje da BiH bude upisana kao vlasnik imovine na teritoriji dva entiteta, bošnjački politički krugovi su nekoliko godina nakon zaključenja Dejtonskog sporazuma počeli da zagovaraju stav da titular celokupne „državne imovine“ mora da bude isključivo BiH, dok entiteti, eventualno, mogu da budu „korisnici“ imovine

Američki državni sekretar Entoni Blinken je 8. jula 2023. na društvenoj mreži X objavio da „Dodikovo potpisivanje zakona kojima se odbacuje vlast (authority) Visokog predstavnika predstavlja kršenje Ustav Bosne i Hercegovine i narušava Dejtonski sporazum“. Takođe je poručio da „Sjedinjene države podržavaju OHR BiH i njen suverenitet, teritorijalni integritet i multinacionalni karakter“.[7]Blinken nije objasnio kakvu to „vlast“ i koja „ovlašćenja“ prema Dejtonskom sporazumu ima visoki predstavnik, niti kako može da bude imenovan bez saglasnosti strana potpisnica i odobrenja Saveta bezbednosti UN, što je eksplicitno propisano ovim sporazumom.

Kristijan Šmit je 1. jula 2023. godine obznanio „izmene i dopune“ Krivičnog zakonika Bosne i Hercegovine, prema kojem se svako službeno lice u Bosni i Hercegovini koje ne bude sprovodilo njegova naređenja, ima kazniti kaznom zatvora u trajanju od šest meseci do 5 godina.[8] Time je stvoren, navodni, „pravni osnov“ za sudski progon zvaničnika iz Republike Srpske koji se ne budu povinovali njegovim zahtevima.

Jedna od često ponavljanih tvrdnji u srpskoj javnosti poslednjih decenija jeste da su Srbi, i njihovo nacionalno pitanje, marginalni u međunarodnim odnosima i nedovoljno značajni da bi bili predmet pažnje vodećih svetskih sila. Neutemeljenost ovakvog uverenja najbolje je došla do izražaja 15. septembra 2023. godine, kada je u Vašingtonu održan sastanak između američkog državnog sekretara Entonija Blinkena i nemačke ministarke spoljnih poslova AnaleneBerbok, u tom trenutku šefova diplomatija najmoćnije zemlje sveta i najmoćnije zemlje EU. Nakon sastanka je održana konferencija za novinare na kojoj je Blinken, u prvom obraćanju, govorio o tačno tri teme – prva tema je bila rat protiv Rusije u Ukrajini, druga tema odnosi sa Kinom, a treća tema je bila Republika Srpska.[9] Blinken je tom prilikom pohvalio Nemačku zato što je počela da primenjuje ekonomske sankcije protiv stanovništva Srpske. Posebno je upečatljivo da poruke Blinkena nisu dobile gotovo nikakvu medijsku pažnju u Srbiji, kao ni većina poteza koje su zapadne države preduzimale protiv Republike Srpske tokom prethodne decenije.

Kristijan Šmit je 1. jula 2023. godine obznanio „izmene i dopune“ Krivičnog zakonika Bosne i Hercegovine, prema kojem se svako službeno lice u Bosni i Hercegovini koje ne bude sprovodilo njegova naređenja, ima kazniti kaznom zatvora u trajanju od šest meseci do 5 godina. Time je stvoren, navodni, „pravni osnov“ za sudski progon zvaničnika iz Republike Srpske 

Tokom celog perioda obuhvaćenog ovim istraživanjem nije zabeležena nijedna kalendarska godina bez nove eskalacije zapadnog pritiska na Republiku Srpsku i bez preduzimanja poteza koji su do tada važili za previše radikalne. Tokom obeležavanja Dana RS 9. januara 2024, dva američka vojna aviona F-16 su kružila iznad Banjaluke.[10] U narednih godinu i po dana zabeleženo je još nekoliko sličnih letova iznad gradova u Republici Srpskoj od strane američke i britanske vojske, uključujući i avione za izviđanje, koji se koriste za precizno lociranje meta u cilju kasnijeg napada raketama i dronovima.[11] To je predstavljalo jasnu poruku ka čemu Zapad ide i za šta se sprema kada je reč o Republici Srpskoj.

Paralelno sa pripremama za vojnu agresiju, zapadne zemlje su 2024. godine aktivno radile i na dehumanizaciji Republike Srpske kroz manipulisanje činjenicama o ratu u BiH. Pošto je pokušaj donošenja rezolucije o Srebrenici u Savetu bezbednosti UN sprečen stavljanjem veta od strane Rusije 2015. godine, zapadne sile su 2024. godine odlučile da rezoluciju slične suštine i cilja donesu u Generalnoj skupštini UN, čije odluke nemaju pravno-obavezujući karakter. Formalni predlagači bili su Nemačka i Ruanda, a zvanični sponzori rezolucije uglavnom su bile članice Evropske unije i NATO pakta. Rezolucija je izglasana sa 84 glasa „za“ (43,5%), od ukupno 193 države članice sa pravom glasa, uz 68 uzdržanih, 19 protiv i 22 zemlje koje nisu glasale.[12] Većina država sveta je, odbijanjem da podrži rezoluciju, poslala poruku nezadovoljstva zbog hipokrizije, primene dvostrukih aršina i neokolonijalnog pristupa u politici zemalja NATO i EU, koje su rezoluciju inicirale.

Zapadne sankcije se postepeno šire na sve veći broj privrednih subjekata, sa namerom da nanesu što veću štetu i izvrše ekonomski pritisak na celokupno stanovništvo ovog entiteta. Republika Srpska je deo jedinstvenog carinskog prostora BiH, što donekle otežava primenu klasičnog modela ekonomskih sankcija, jer bi one pogodile i zapadne saveznike u Federaciji BiH. Stoga su se zapadnoevropske vlade opredelile za ukidanje investicija i pristupa finansijskim fondovima EU, dok američka vlada ciljano ukida finansijske usluge američkih banaka za važne kompanije iz Republike Srpske, koje Stejt Department stavlja na „crnu listu“, najčešće uz obrazloženje „povezanosti s Dodikovim režimom“.[13] Evropska banka za obnovu i razvoj je sredinom 2024. godine saopštila da neće učestvovati u kreditiranju i finansiranju autoputa 5c kroz Republiku Srpsku „zbog političke situacije u zemlji“.[14] Ista banka je tokom te godine odobravala sredstva za finansiranje puteva u Federaciji BiH, što pokazuje da je u pitanju sprovođenje politike sankcija protiv građana Srpske od strane briselske birokratije.

Na osnovu Šmitove „odluke“ o krivičnom progonu svih koji ne budu izvršavali njegova naređenja i pokoravali se „zakonima“ i „izmenama zakona“ koje on bude proglašavao, Tužilaštvo i Sud BiH su 2024. godine pokrenuli sudski proces protiv predsednika Republike Srpske, predsednika Skupštine Republike Srpska i direktora Službenog glasnika Republike Srpske

Na osnovu Šmitove „odluke“ o krivičnom progonu svih koji ne budu izvršavali njegova naređenja i pokoravali se „zakonima“ i „izmenama zakona“ koje on bude proglašavao, Tužilaštvo i Sud BiH su 2024. godine pokrenuli sudski proces protiv predsednika Republike Srpske, predsednika Skupštine Republike Srpska i direktora Službenog glasnika Republike Srpske. Sud BiH je 25. februara 2025. osudio Dodik na godinu dana zatvora i šestogodišnju zabranu vršenja dužnosti predsednika Republike Srpske zbog „nepoštovanja“ Šmitovih „odluka“.[15] Britanski plan iz 2022. godine za kidnapovanje predsednika Srpske je time konačno dobio svoju „legalnu“ osnovu u vidu „odluka“ neustavnih institucija BiH.

Tužilaštvo BiH je 12. marta 2025. izdalo naredbu za privođenje rukovodstva Republike Srpske – predsednika Milorada Dodika, predsednika Vlade Radovana Viškovića i predsednika Skupštine Nenada Stevandića zbog „napada na ustavni poredak BiH“.[16] Sud BiH je 14. marta odredio jednomesečni pritvor rukovodstvu Republike Srpske. Tri dana kasnije, isti sud je raspisao centralnu poternicu za najvišim rukovodiocima Republike Srpske.[17] Ipak, zahtev Suda BiH da poternicu za rukovodstvom Republike Srpske raspiše iMeđunarodna policijska organizacija Interpol odbijenje uz obrazloženje da poternice Interpola ne obuhvataju i političke progone.[18] U Istočnom Sarajevu se 23. aprila 2025. godine desio i prvi pokušaj hapšenja predsednika Republike Srpske, koji je osujećen zbog otpora pripadnika MUP-a Republike Srpske.[19]

U periodu od 2021. do 2025. godine, Valentin Incko i Kristijan Šmit su „donosili“ zakone koji Republiku Srpsku defakto vode ka nestanku. Na osnovu tih „zakona“, Tužilaštvo i Sud BiH su sprovodili progon najviših zvaničnika ovog entiteta

U periodu od 2021. do 2025. godine, Valentin Incko i Kristijan Šmit su „donosili“ zakone koji Republiku Srpsku defakto vode ka nestanku. Na osnovu tih „zakona“, Tužilaštvo i Sud BiH su sprovodili progon najviših zvaničnika ovog entiteta, dok su američka i britanska vojna avijacija demonstrativno nadletale gradove u Republici Srpskoj. Pomenutim postupcima, pritisci Zapada i bošnjačke političke elite su prerasli u ultimatum vlastima i građanima Republike Srpske, sa porukom da će, ukoliko ne budu pristali na političko potčinjavanje i postepeno ukidanje ovog entiteta, isti cilj biti ostvaren silom.

Zaključak

Kako se sukob sa Rusijom razvijao, tako se u sve većoj meri otkrivalo da primarni cilj Zapada u BiH nije uspostavljanje vladavine prave, demokratije, borba protiv korupcije, niti izgradnja multietničke države ili dugoročno rešavanje problema odnosa dva entiteta i tri naroda. Zapad je, suštinski, bio usmeren samo na jedan entitet i na jedan narod, koji je nastojao da razvlasti. Druga dva naroda Zapad smatra podjednako savezničkim i ne pokazuje posebnu zainteresovanost za međusobni odnos snaga između Hrvata i Bošnjaka, sve dok je njihovo uzajamno suprotstavljanje obuzdano i ne remeti glavni zadatak – institucionalno slabljenje i političko neutralisanje Republike Srpske.

Istraživanje ukazuje da je krajnji cilj američke, britanske i nemačke politike ukidanje Republike Srpske. Poruke zapadnih zvaničnika, koji su u gotovo svakom pravu Republike Srpske i potezu njenog rukovodstva prepoznavali „akt separatizma“ i „napad na ustavni poredak BiH“, a zatim te stavove artikulisali u „odluke visokog predstavnika“ i presude Suda i Ustavnog suda BiH, nedvosmisleno otkrivaju njihovu nespremnost da prihvate da Srbi u Republici Srpskoj imaju bilo kakva kolektivna prava ili status izvan onog koji danas imaju u Hrvatskoj i u Federaciji BiH.

Iskustva epohe Ukrajinske krize pokazala su da je za Zapad na prostoru nekadašnje Jugoslavije od presudne važnosti bilo potiskivanje i slabljenje srpskog faktora, u sklopu čega su se Muslimani pojavili kao "prirodni saveznik"

Na osnovu razvoja događaja u, dosadašnjoj, „dugoj deceniji“ Ukrajinske krize, može se zaključiti da je odnos Zapada prema Republici Srpskoj određen „hantingtonovskim“ pristupom spoljnoj politici, u okviru kojeg se Republika Srpska posmatra kao najzapadnija tačka pravoslavne civilizacije, i samim tim kao prostor konfrontacije. Civilizacijski sukob kao ključna determinanta politike objašnjava ne samo oštrinu i nepomirljivost u retorici zapadnih zvaničnika prema Republici Srpskoj, već i lakoću s kojom su se odlučivali za kršenje diplomatske prakse i radikalizaciju političkih pritisaka, njihovu sklonost da ovaj entitet svrstavaju u red najvažnijih svetskih pitanja, kao i njihovu spremnost da primene sva raspoloživa sredstava protiv RS, uključujući i upotrebu sile.

Iako je Hantingtonova teorija u značajnoj meri primenjiva u politici Zapada u Bosni i Hercegovini, njeno ograničenje ogleda se u tome što je američku podršku Muslimanima u BiH primarno posmatrala iz ugla odnosa Zapada prema islamskoj civilizaciji. Nasuprot takvim objašnjenjima ove podrške, iskustva epohe Ukrajinske krize pokazala su da je za Zapad na prostoru nekadašnje Jugoslavije od presudne važnosti bilo potiskivanje i slabljenje srpskog faktora, u sklopu čega su se Muslimani pojavili kao "prirodni saveznik". Hantington je donekle potcenio stepen animoziteta kolektivnog Zapada prema pravoslavnoj civilizaciji, koji se, na primeru sukoba sa Rusijom, ispoljio kao znatno dublji, temeljniji i više ukorenjen u civilizacijskom i verskom identitetu nego odnos Zapada prema islamskim državama.

Videti još: Igor Vukadinović: Pritisci SAD, Velike Britanije i Nemačke na Republiku Srpsku u uslovima ukrajinske krize (I)