Ако политичари Босне и Херцеговине не учине нешто да промене своју политичку националну реторику која раздваја људе и не боре се против перцепције да су њихови људи ратнохушкачки човекомрсци, онда она мисао да је међуетничка мржња једина светла тачка може да се покаже тачном.

Осим елементарне персоналне димензије, „сукоб“, логично, има и интересну конотацију. Она се огледа у Комшићевом негодовању поводом чињенице да садашњи предсједник СДП-а, преко тандема Марин Иванишевић – Дамир Хаџић усмјерава све финансијске токове.

Зоран Милановић је дошао као премијер већ европске Хрватске, са у Бриселу већ лиценцираним познавањем неписаних стандарда и процедура за успостављање хрватске равноправности у Федерацији, без потребе за Месићевим глуматањима.

Тугу и очај Грбавичана, осуђених на живот без дјеце, очева и браће, којима ево већ 19 година 8. март свањава као Велики петак, одавно већ мало ко у дистрикту чује, још мање поштује. Не разумију ови несрећници, попут Ратка и Вајке Томић који тог дана остадоше без оба сина.

Имајући у виду да се Србија, пресудом Међународног суда правде, извукла из те приче остављајући РС саму, те потенцијално врло негативне могуће конотације пресуда Радовану Караџићу и Ратку Младићу, овај је сценарио изразита опасност по Српску.

Како се може реаговати на актуелне контроверзе из парламентарних клупа на нивоу БиХ? Рецимо, изјавама у којима се може препознати елементарно ограђивање од сумануте одлуке Тужилаштва Босне и Херцеговине да прекине истрагу о злочину у Добровољачкој улици у Сарајеву 1992.

Политичка пракса је показала да прилику за то могу добити једино ако њихови представници на демократским изборима освоје извршну власт у Сребреници. Такође, то је прилика да и њихови изабрани представници покажу да су подједнако осетљиви на свакодневне муке свих становника Сребренице, и Срба и Бошњака.

За РС су вехабије аргумент више да се треба држати што даље од Сарајева. За Хрвате још један разлог да се разграниче унутар Федерације. А за Бошњаке би требало да представљају велику бригу.

Ипак, не верујем да ни Русија и Србија - а ни било ко други - могу битно допринети очувању положаја РС, ако би то српски политичари у РС можда пропустили да учине у некој (не)прилици.

Инсистирање на немогућем Закону о забрани негирања геноцида, смјера да једном за свагда спријечи проблематизовање теме сребреничке трагедије. Тиме се, не само спрјечава слобода мисли и диос-логоса, већ се и онемогућава даљње истраживање обима и карактера сребреничке трагедије.