Ко то упорно гура Србију у НАТО?

Недавно су са Запада стигли опасни “сигнали” који упућују на то да ће НАТО радо примити Србију у своје редове. Тако се у дипломатији почиње када се жели да се нека одређена идеја прогура на “мала врата”. Наиме, најпре се почиње са слањем тзв. пробних балона чија је улога да опипају пулс народа, али пре свега његовог политичког руководства око тога да ли је одређена идеја прихватљива и да ли се на њено прихватање може рачунати.

Овога пута идеја гласи: чланство у фалангама НАТО пакта. Генерални секретар Северноатлантске алијансе Андерс фог Расмусен изјавио је да су Србији отворена врата НАТО-а, али само уколико она одлучи да се придружи НАТО пакту и уколико испуни одређене услове и критеријуме. “Врата НАТО-а отворена су за све европске демократије које деле наше вредности и које могу да допринесу евроатлантској безбедности. Свака држава, међутим, мора сама да одлучи да ли ће да затражи чланство. Разумљиво је да је ово питање осетљиво у Србији, али само на њој је да одлучи какву врсту будућих односа жели.”[1] “Позиција НАТО је таква да су наша врата отворена под условом, наравно, да земље заинтересоване за придруживање испуњавају услове и критеријуме. Србија зна шта треба да уради - да уради домаћи задатак, да изведе неопходне реформе код куће. Наша врата се не отварају аутоматски, морате да покажете вашу добру вољу. Кратак одговор за Србију је - ми смо спремни кад сте ви спремни”[2]

|

Брисел је и раније упућивао сличне сигнале Србији. Сетимо се само да је 13. јуна 2011. под покровитељством претходне власти, која се мање више отворено залагала за пријем Србије у НАТО- у Београду одржана Конференција за партнере под покровитељством Северноатлантске алијансе[3]. И ове године је начелник генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић учествовао на Конференцији која је одржана недавно и то 26. 6. 2013. у Стокхолму[4]. Када говоримо о претходној власти она је отворено кокетирала са НАТО пактом, а бивши министар одбране Драган Шутановац у својим изјавама никада није ни крио да чланство Србије у НАТО пакту увек остаје отворена могућност. Он је увек нејасно и смутљиво говорио о потребним безбедносним сарадњама са НАТО пактом. “Залажем се да наша држава буде у систему најразвијенијих и економски најјачих држава које су чланице ЕУ и НАТО-а, пре свега јер је то и нама у интересу”[5], изјавио је Шутановац. Он је додао и да је блиска сарадња са НАТО важна не само за Министарство одбране већ и за бројна друга министарства.

Чедомир Јовановић, лидер ЛДП-а, никада није ни крио своју жељу да Србија уђе у НАТО, напротив, он се одувек отворено залагао за то да Србија постане још једна чланица НАТО пакта и као разлог за то је нудио сасвим небулозне аргументе. Сетимо се само једне његове изјаве дате пре две године: “Не идеализујем ни ЕУ, ни НАТО, али морамо водити политику у складу са потребама ове земље. Улазак Србије у НАТО, за шта се залажемо, гаранција је за безбедност у региону и територијалну целовитост земље. Нека Коштуница протестује, ништа му више не преостаје.”[6]

Како је могуће да улазак Србије у НАТО буде у складу са потребама ове земље? Јовановић каже да је НАТО гаранција за територијалну целовитост земље. Овакав аргумент се директно коси са Уставом Србије и са одлуком Скупштине Србије о војној неутралности Београда. Како је могуће у исто време инсистирати на војној неутралности и сматрати да је НАТО гарант целовитости земље када се управо под покровитељством НАТО пакта ствара армија Косова?

У светлу изјаве генералног секретара НАТО-а појавили су се и домаћи заговорници идеје да би Србија требало да уђе у НАТО. Још један пробни балон је пуштен када је директор београдског Форума за етничке односе Душан Јањић изјавио да ће Србија наредне године затражити пријем у НАТО. Јањић је изјавио следеће: “очекујем да ће реконструисана Влада Србије у наредних годину дана озваничити промену политике и затражити чланство у НАТО. Јасно је да се однос Србије према НАТО мења одласком Бориса Тадића са функције председника и усвајањем нове стратегије НАТО. Можда то некоме делује апсурдно, да неко ко има наслеђе Милошевићеве политике и ко је потекао из Српске радикалне странке иде ка НАТО, али то је чињеница. Србија је споразумом Београда и Приштине прихватила територијални интегритет окупираних територија, а то је врло важно за њено чланство у Европској унији и НАТО,”[7] изјавио је Јањић.

У узнемиравајућем упозорењу Београдског форума поводом најновијих најава да би Србија могла затражити пријем у Северноатлантску алијансу наводи се следеће: “НАТО је освајачки савез, Србија је мирољубива земља.”[8]

Зашто не у НАТО?

Просто је фрапирајуће и за дубоко и искрено жаљење то да у Србији још увек постоји клика било она политичка, војна или економска која жели да Србију види у НАТО пакту! Зар морамо да подсећамо на 1999. годину и агресију НАТО пакта на тадашњу СРЈ? Због издајничке и продане клике, која је на нашу дубоку жалост пустила веома јаке корене у Србији, морамо да се подсетимо шта нам је НАТО учинио и шта НАТО заправо представља.

Као прво, НАТО пакт, који је настао као противтежа Варшавском уговору, представља војну машинерију Запада уз помоћ које он реализује своје циљеве и интересе који се противе елементарним људским слободама. Запад уз помоћ злочиначке алијансе под именом НАТО пакт насилно спроводи наметање сопственог виђења “демократије” која у стварности представља окупацију, поробљавање и уништење неподобних земаља и њихових лидера. Запад је помоћу НАТО пакта 1999. год. извршио агресију на нашу земљу како би нам отео интегрални део територије, променио свест људи и мржњу усмерио ка тадашњој власти по принципу “они су криви што нас бомбардују”. НАТО пакт је убијао и уништавао Србију и њено недужно цивилно становништво и омогућио албанским терористима да створе квази државу Косово на темељима српске историје, духовности и идентитета.

Нато пакт је некажњено убијао децу. Сетимо се само мале Милице која је погинула на ноши у Батајници. Она је постала симбол за сву страдалу невину српску децу у злочиначком НАТО бомбардовању. Најстрашнија је чињеница да се још увек не зна тачан број погинулих и рањених цивилних лица током безочног бомбардовања Србије. Спекулише се бројком од 2 500 хиљаде цивила који су погинули током овог злочиначког бомбардовања, међутим, тачан број страдалих недужних цивила и деце се вероватно никада неће утврдити. Актуелни министар одбране Александар Вучић недавно је обелоданио тачан број погинулих припадника Војске и полиције. Наиме, “НАТО снаге су убиле 631 припадника Војске Југославије, нестало је 28, значи укупно 659 жртава, од чега је 72 официра, 41 подофицир, 18 војника по уговору, 191 војник на служењу војног рока, 245 резервиста, 60 добровољаца и три цивила у војсци. Када су припадници МУП-а у питању страдало је 349 полицајаца. Прецизније, погинуло је 325 припадника МУП-а , а нестало је 24 полицајаца с тим што се нестали као и у случају припадника Војске Југославије, сматрају страдалима[9].

Осим што је НАТО убијао невину српску децу он је некажњено и рушио Србију и њене инфраструктурне објекте.

Штета је процењена на близу стотину милијарди долара. НАТО пакт не само да је убијао недужне цивиле у наводној хуманитарној акцији већ је чинио и бројне ратне злочине. Сетимо се уништеног путничког воза у Грделичкој клисури, бомбардовања моста у Варварину на пијачни дан када је страдала међу осталима и петнаестогодишња Сања Миленковић, девојчица која је била првак у математици.

Затим злочиначко бомбардовање мирног Алексинца, па бомбардовање центра Ниша и то забрањеним касетним бомбама и бомбардовање болнице Драгиша Мишовић у Београду где су се лечили рањени припадници Војске Југославије. Да и не помињемо злочиначку тактику поновног бомбардовања. То је бескруполозни злочин који за циљ има да убије што више људи. Најпре се изврши бомбардовање једног објекта, а затим се након петнаестак минута након што пристигну екипе хитне помоћи, представници медија и ватрогасне екипе, бомбардовање истог објекта понови. Шта рећи за бомбардовање чисто цивилног објекта, зграде телевизије у Абардаревој улици када је погинуло 16 радника РТС-а. За овај злочин оптужен је Драгољуб Милановић, тадашњи директор телевизије, зато што није изместио раднике на безбедну локацију[10].

Када говоримо о политичким последицама НАТО бомбардовања, Србији је отето Косово и Метохија. Ту није реч само о површини државе која износи око 15% већ је реч о људима, и непроцењивом културно-историјском благу које представља идентитет српства. НАТО пакт не само да је убијао већ је и окупирао духовни центар Србије. Тренутно, НАТО ради на стварању тзв. армије Косова која ће настати од “косовског заштитног корпуса”.

Имајући ову чињеницу у виду ми никако не можемо да одбранимо Косово и Метохију и да сачувамо територијални интегритет земље јер је остатак Србије прогласио војну неутралност, а Косово ће тежити чланству у НАТО пакту што је недопустиво. Актуелна власт није способна да антиципира оно што ће се несумњиво догодити. Садашња власт делује прилично меко када је у питању чланство у НАТО зато што тежи тзв. евроатлантским интеграцијама које подразумевају и чланство у Северноатлантској алијанси.

Однос актуелне власти према НАТО пакту

Бриселским споразумом фактички је прећутно призната независност јужне српске покрајине. Једино што остаје јесте да Приштина затражи чланство у НАТО пакту. То ће и де факто поцепати Србију и главни кривац за то ће бити актуелна власт која је преговоре о будућности Косова водила у Бриселу, а не у УН где имамо савезнике и пријатеље који би нас подржали. Али то је наслеђе бивше власти која је изабрала ЕУ као посредника у дијалогу са Приштином. Док садашња власт води политику “ЕУ нема алтернативу”, то ће нас постепено довести и до девизе “НАТО пакт нема алтернативу”.

Садашња власт чини се да наставља са политиком претходне власти када су у питању евроинтеграције које укључују као своју крајњу консеквенцу и чланство у НАТО пакту. Страшно је то што постоје људи који се залажу за чланство у НАТО пакту, једној по својој природи агресивној војној алијанси. НАТО пакт је у Либији показао своје право лице и готово је фрустрирајуће да постоје људи као што је генерал у пензији Александар Димитријевић који напомиње да ће држава ускоро морати да се јасније изјасни и о овом питању.

“Војна неутралност у садашњим условима израз је својеврсног кукавичлука државе у избору своје будућности”, сматра Димитријевић. “Сами не можемо да изађемо ни са градом, а не са непријатељима. Морамо бити у неком друштву, а питање је да ли је реч о НАТО-у или Организацији за колективну безбедност, која се већ назива “Источни НАТО”. Политика ће ускоро морати да да своју реч, јер се на две столице не седи дуго.

Димитријевић подсећа на то да аргумент да нас је НАТО бомбардовао не пије воду, због већинског опредељења да се крећемо ка ЕУ, чија је већина држава у овом војном савезу. Он истиче и да кретање ка Европи подразумева и безбедносне интеграције.

“Чланство у НАТО-у тренутно је у другом плану наших политичара, али није искључено да ће врло брзо бити поново отворено”, наглашава Димитријевић.

Међутим, Димитријевић је у једној ствари у праву, а то је да се не може дуго седети на две столице и да ће актуелна власт морати ускоро да се определи ком војном савезу мора приступити. Наиме, политика војне неутралности није нажалост одржива због многобројних фактора. Ми смо на пример на листи чекања за добијање наоружања руске производње које укључује најсавременије системе ПВО који ће умногоме побољшати одбрану наше земље, али уколико Руси процене да се актуелна власт окреће Западу и још горе НАТО пакту, од испоруке тог оружја неће бити ништа. Што је сасвим разумљиво. Генерал у пензији Радован Радиновић с друге стране каже да Србији никако не би одговарало чланство у НАТО пакту.

“У „намигивању“ Брисела генерал у пензији Радован Радиновић, некада први човек Катедре за стратегију у центру Високих војних школа, види интерес овог савеза да Србију, као државу која заузима кључну позицију на Балкану, укључи међу своје чланице. Чланство у НАТО-у, како истиче, није у интересу Србије. “Не само што је реч о агресивном војном савезу који је у служби америчке глобалистичке хегемоније, већ чланство у овом савезу носи велике ризике и претње”, објашњава Радиновић. “Србији данас војно не прети ниједна држава из окружења, што је већ дуже време европски тренд, па јој није потребна ни заштита неке алијансе. Чланство, са друге стране, носи сврставање и отварање непријатељства са неким снагама и државама које нас неће угрожавати у случају неутралности. Радиновић и као аргумент против војне опредељености за западни савез наводи и чињеницу да НАТО помаже стварање војске Косова, што директно угрожава балканску и европску безбедност. “Уколико Србија постане члан Северноатлантског савеза руске ракете биле би окренуте ка нама. Ту нема љубави, већ чисте политике одбране” истиче Радиновић.

Ипак, генерал истиче предност војне неутралности. Србија не може да остане војно неутрална управо због тога што ће Косово тражити чланство у НАТО пакту. Ово Србија као војно неутрална земља никако не би могла да спречи и то би значило и коначно одвајање Косова и његово отцепљење. Политика садашње власти и њен однос према НАТО пакту се чине веома млаким. Српски политичари стално истичу чињеницу да је Србија војно неутрална, али чини се да је то одраз политике ни тамо ни овамо што није одрживо у садашњим геостратешким околностима. Уколико војна неутралност није одржива а чланство у НАТО пакту незамисливо због горе наведених разлога шта је онда права и истинска алтернативе Србије и где почива њена будућност?

Алтернатива почива на истоку

Организација Уговора о колективној безбедности, која окупља шест држава, наиме, Белорусију, Руску Федерацију, Јерменију, Казахстан, Киргизију и Таџикистан[11] такође нуди заштиту земаља чланица у случају напада на неку од држава, али за разлику од НАТО пакта она није и не представља агресивну војну алијансу која по свету насилно спроводи циљеве Запада. Осим тога ова организација нас није бомбардовала и није учинила никакво зло Србији јер то није у њеној природи.

Србија треба да постане пуноправна чланица овог војног савеза због једног веома битног разлога. Наиме, уколико се Србија определи за чланство у овом војном савезу, коме историјски и духовно припада (при овоме имамо на уму Русију пре свега) она може обезбедити територијални интегритет и суверенитет на сваком делу своје територије укључујући и Косово и Метохију. Зашто? Управо због тога што се главна и водећа сила овог војног блока, Руска Федерација, оштро противи независности Косова. Уколико Србија постане део алијансе под именом Организација Уговора о колективној безбедности она ће у потпуности да себи обезбеди мир и решење питања независности Косова и Метохије једном за свагда.

На актуелној власти је да пробуши све пробне балоне који стижу са Запада и из саме Србије и да се коначно окрене правим и истинским пријатељима и савезницима који ће нам обезбедити територијални интегритет, заштиту, економски бољитак и светлу перспективу. Ово се односи и на чланство у ЕУ такође. Није тачно оно што нам причају и сервирају тандем Вучић-Дачић, да нам плате и пензије зависе једино од ЕУ. Актуелна власт је бриселским споразумом продала Косово, душу Србије, за добијање тамо неког датума који апсолутно ништа не значи. Ова држава односно њени лидери ће пре или касније морати да почну да ослушкују жеље становника Србије. Тренутно више од половине становника Србије је против уласка у ЕУ а три четвртине Срба се противи уласку у НАТО пакт. Цифре говоре за себе само је потребно да их неко сагледа и прихвати и окане се празне реторике да наша будућност почива на Западу.