Zašto Ron Pol uživa podršku i na levici

(The National Interest, 3.1.2012)

Ron Pol bi mogao da pobedi na preliminarnim izborima u Ajovi, ili makar da se ispostavi jakim kandidatom[1], a mnogo je onih kojima se to ne sviđa. Iako osuđuje rat, Pol je u poslednje vreme meta brojnih napada. Najsvežiji je atak Ričarda Koena, koji u svojoj kolumni u Vašington postu napada Endrua Salivana zbog veličanja Rona Pola.

Udarna stavka optužnice je da je Pol izolacionista, utvara iz loših starih vremena kada se GOP[2] 1930-ih protivio američkoj intervenciji u Evropi i bio leglo anti-semitizma. Grozni bilteni za koje se vezuje njegovo ime a u kojima ima rasističkih članaka – Pol negira da je uopšte video te tekstove – samo su pojačali podozrenje u Pola kao opasne sile u Republikanskoj partiji, nekakvog trojanskog konja ekstremne desnice. Koen tvrdi da Saliven ne shvata:

“...Da je neko kao Ron Pol bio predsednik 1940-ih, njegova domovina bi možda podlegla nacističkoj Nemačkoj, dok bi Amerika, do kraja izolacionistička, ostala van rata. Nema sumnje da bi u tom slučaju nastavni plan i program na Oksfordu morali da pretrpe promene.“

Istina je da ne samo da bi nastavni plan i program bili izmenjeni, već bi mladi Endru možda nosio lederhozne i grickao mrsne kobasice umesto ribe i čipsa. Koen je u pravu: Pol je izolacionista koji bilo kakvo ratovanje u inostranstvu smatra užasnim i želi povratak na staru koncepciju Amerike kao republike.

Ipak, može li se Pol svesti na puki remetilački faktor u redovima Republikanske partije? Treba li njega samog izolovati? I da li se Amerika nalazi pred novom situacijom nalik na onu iz vremena Drugog svetskog rata?

Suprotno neokonzervativnoj dogmi, 2012. nije 1939. godina. Nema Hitlera koji želi svetsku hegemoniju. Amerika na vojsku troši mnogo više od svojih konkurenata. I sve to na koncu decenije vojnih intervencija koje nisu najbolje ispale. To je kontekst u kome je Pol privlačna opcija u Ajovi ali i drugde.

I mada bi bilo lepo i krasno fokusirati se na Polov luckasti stav o potpunoj izolaciji od sveta, ne treba prevideti neke ubedljive kritike na račun Republikanaca. Mora se reći da je na mnogo načina on razboritiji nego ostali kandidati, bar u načelu. Drugim rečima, Republikanska partija je toliko pohrlila pod skute neokonzervativaca da se Pol doima utoliko razboritije. On ne misli da je Amerika popila svu pamet ovog sveta po pitanju spoljne politike, dok se drugi kandidati takmiče u tome koju bi zemlju pre bombama razbili u paramparčad, po stupanju na predsednički položaj.

Možda je najneobičnija stvar u vezi s Polovom kandidaturom da on privlači i određenu podršku levice. Evo šta sam Saliven ima o tome da kaže:

“Nešto nije kako treba ako se kandidat ne procenjuje na osnovu argumenata i predloga nego na osnovu odrpanosti i ružnoće nekih od njegovih ekstremnih pristalica. A njegovi argumenti su ozbiljni, čak od vitalnog značaja, posebno u ovom trenutku: da je izgradnja američke globalne hegemonije previše skupa, zastarela i kontraproduktivna i da dugoročno ne doprinosi interesima zemlje u inostranstvu; da država blagostanja ne može opstati na sadašnjem nivou sa ovakvim demografskim anomalijama i masivnim dugom; da se problemi često najbolje rešavaju najbliže uzroku nastanka; da je podela Amerikanaca u identitetske grupe i podilaženje svakoj od njih štetno po slobodno društvo individualista, i tako dalje. Ovo su svežije ideje na desnici od ofucanog i mnogo puta već podgrejanog reganizma koji nam drugi serviraju.

Zbog toga je, šta god bilo sa njegovom kandidaturom, Pol već postigao nešto važno: proširio je rasprave, izazvao komešanje levo i desno, a na našoj zatrovanoj javnoj sceni se konačno pojavio čovek koji izgleda kaže ono što misli bez mnogo kalkulacija ili lukavstva.“

I upravo time krilo Republikanske stranke, koje je dominantno u spoljnoj politici a duboko pod uticajem neokonzervativizma, ne želi da se pozabavi. Umesto toga se fokusira na novi rat sa Iranom – kao da bi svaki pokušaj da se zaustavi Iran, sem bombardovanja, predstavljao novi Minhen[3]. Senator Rik Santorum, na primer, glatko je izjavio da bi bombardovao Iran. Ron Pol, s druge strane, kaže da je to ludost. Rezultat svega je da kandidati na republikanskim debatama međusobno istinski raspravljaju, bar kada je reč o spoljnim poslovima, ili da budem precizniji da se raspravljaju sa Ronom Polom. Pol je taj koji cokće na sve strane. Šta god tvrdili o tom čoveku, preliminarni izbori u Ajovi bi bili mnogo monotoniji bez njega.

Još važnije, unatoč svojoj mrzovolji, Pol predstavlja začetak debate u GOP-u koju stranački nazadnjaci neće uspeti da odlože na još mnogo vremena. Surova je istina da GOP federalnoj vladi uvaljuje šizofreni pristup. S jedne strane nam govore da je povećanje obima savezne vlade veoma loša stvar; a s druge nam kažu da se značajan deo vlade, onaj koji najbrže raste – Pentagon, obaveštajne agencije, unutrašnja bezbednost – nikako ne može dirati po pitanju smanjenja budžeta. Odista, treba im ugađati i tutkati im još više novca.

Polovi se protive tome. Da, Polovi, a ne samo Ron Pol. Sve vreme mi se činilo jasnim ko dan da je stvarna svrha kampanje Rona Pola u 2012. udaranje temelja za kampanju njegovog sina, Renda Pola, 2016. godine.

Kako Vašington post izveštava “tamo gde je otac skloniji pristupu eks katedra, govoru bez stanki i usputnom citiranju austrijskih ekonomista, senator iz Kentakija je jezgrovit, domaćinskiji (čemu doprinosi južnjačko otezanje) i manje mrzovoljan. A ljudi to primećuju.“

Ako se Republikancima čini da je Ron Pol loš, nek sačeka da Rend Pol povuče svoj potez. Bagaž koji su okačili na pleća njegovog oca – mrzovoljnost, rasističke biltene – u njegovom slučaju neće postojati. A ako iko može da u mejnstrim uvede izolacionističke stavove oca, onda je to sin.

Autor je viši urednik u The National Interest

Prevod: NSPM