Totalni rat i kulturni aparthejd

Svima je jasno da Amerika ne pokušava da totalno izoluje Rusiju iz međunarodne zajednice zato što Rusija krši međunarodno pravo. Nikome na svetu kao Americi nije razumljiv današnji odnos Rusije prema Ukrajini. Poput objašnjenja Marka Tvena povodom odricanja od pušenja – nema ničega lakšeg od toga, Amerika se već sto puta odrekla kršenja međunarodnog prava. Rusko-ukrajinskom sukob odvija se u širem kontekstu američkog bagatelisanja tog prava. Dublji i ozbiljniji sukob između Amerike i Rusije događa se s one strane međunarodnog prava, tj. obe strane su ga, zastupajući svoje interese, ostavile iza sebe.

Vinovnik ovog sukoba sa nesagledivim posledicama po svet, jeste Amerika. Posle pauze od gotovo jedne i po decenije, kada je zapustila svoj nadzor nad Evropom (kao celinom), otvorila je pitanje Ukrajine

Preostaje da se izvrši analiza strateških, tj. geopolitičkih interesa obe strane i iz te analize izvede zaključak o budućnosti međunarodnog prava povodom ukrajinskog slučaja.

  Vinovnik ovog sukoba sa nesagledivim posledicama po svet, jeste Amerika. Posle pauze od gotovo jedne i po decenije, kada je zapustila svoj nadzor nad Evropom (kao celinom), otvorila je pitanje Ukrajine. Sporovi koje su Rusija i Ukrajina imale do 2014. godine nisu prevazilazili granicu načelno mirnog susedstva dve najvažnije zemlje istočne Evrope. Državnim udarom početkom te godine, koji je projektovala Amerika, sporovi među susedima prerasli su u otvoreno neprijateljstvo. Ako narod u nekoj zemlji, u ovom slučaju Ukrajini, traži demokratiju, ne znači da ga treba gurnuti u sukob sa susedom. Američki scenario izvoza demokratije i ljudskih prava posredstvom neposredne okupacije postao je već poslovičan. Razume se, ukrajinski slučaj bio je različit od avganistanskog, iračkog, sirijskog itd., ali samo za Ukrajince, ali ne i za tamošnje Ruse. Dok su prvi očekivali cvetanje demokratije i blagostanja, drugi su doživeli dane i godine teške diskriminacije iz koje su pobegli u secesiju. Ovakva situacija već je bila obećavajuća za američko-natovsko širenje dalje na istok Evrope. Epizoda sa dva sporazuma iz Minska (2014. i 2015) samo je bila međuigra sa Francuskom i Nemačkom na isturenoj poziciji. Niti je Ukrajina htela da sprovede odredbe, posebno sporazuma Minsk 2, niti su evropski posrednici zbog toga mrdnuli prstom. Bio je to pravi efekat međuigre po američkom scenariju. 

Umesto da sprovedu dogovor sa Rusijom uz dva evropska učesnika i svedoka, novokomponovani političari Ukrajine su se zaletali ka Evropskoj uniji, ali via Nato kao sigurne stanice na putu prema nemogućem. Takva nepromišljenost i politička ludost bile su u punoj korelaciji sa američkim planom i utoliko su više odavale utisak autentične volje Ukrajinaca uz puno razumevanje Amerike i EU. U pozadini svega bila je rutinski banalna koliko i uobičajeno opasna strategija američke imperijalne ekspanzije. Na isti način kako su uvukli bosanske Muslimane u rat sa Srbima sabotirajući lisabonski sporazum (mart 1992), uvukli su i Ukrajince u rat sa Rusojim ignorišući minski sporazum. Pri tom, ni bosanskim Muslimanima ni Ukrajincima nisu garantovali vojnu zaštitu, ali su zato oba puta poveli totalni rat protiv tipovanog neprijatelja – onda Republike Srpske, a danas Rusije. Uz ova dva slučaja, ne treba zaboraviti i tipski isti rat protiv SR Jugoslavije 1999. godine.

Dok je američki slučaj sa Srbijom (SR Jugoslavijom) 1999. godine  bio samo eksperiment njenog savremenog totalnog ratovanja, današnji ruski slučaj predstavlja visoki nivo ove novije forme rata

Dok je američki slučaj sa Srbijom (SR Jugoslavijom) 1999. godine  bio samo eksperiment njenog savremenog totalnog ratovanja, današnji ruski slučaj predstavlja visoki nivo ove novije forme rata. Današnja uobičajena kvalifikacija o „hibridom ratu“ ovde nije dovoljno objašnjavajuća. To je isuviše neutralan izraz za ovaj poseban i konkretan slučaj koji pretenduje da bude sveobuhvatna praksa zaposedanja sveta. Totalistički karakter današnjeg američkog ratnog pohoda ogleda se u neograničenoj upotrebi svih formi života i njihovom uvlačenju u vrtlog trajnog sukoba do konačne pobede jednog načina života, jednog svetonazora, jedne vrednosne skale, konačno, jedne temeljne norme nad normama kojom bi se rukovodio celokupan ljudski svet. Pri tome, reč je o prividnim univerzalijama koje imaju poreklo u partikularnim interesima jedne samozaljubljene gramzive civilizacije. Sve do njene totalne pobede, dopuštena je upotreba svih sredstava protiv svakoga ko se suprotstavi ovoj „prirodnoj“ ekspaniziji jednog dela sveta na svet kao celinu.

Posle američko-natovskog isijavanja politike na nuklearni pogon po „odpadničkim“ državama kao što su SR Jugoslavija, Avganistan, Irak i dr., došao je red i na mnogo veći zalogaj, a to je Rusija. Američka politika ciljana na Rusiju odvija se sada preko leđa Ukrajine. Ona provocira rusku odluku, da li da odvrati globalnog uljeza, ili da prihvati opaki spontanitet njegovog širenja. Kao što nijedan od američkih pohoda na nezavisne države od početka poslednje decenije prošlog veka nije mario za norme i običaje međunarodnog prava, tako ni ruski odgovor nije mogao da ih se drži, jer je cena potpuno natovsko zaokruženje zemlje i njeno pretvaranje u vojno-odbrambeni logor. Odluka da se napadne Ukrajina i tako povede posredni rat protiv Natoa, bila je odluka koja izvesnost strateškog poraza treba da prevede  bar u sferu opšte neizvesnosti. Ono što je usledilo kao odgovor Amerike i njenih evropskih satelita jeste školski primer savremenog totalnog rata.  

Odluka da se napadne Ukrajina i tako povede posredni rat protiv Natoa, bila je odluka koja izvesnost strateškog poraza treba da prevede  bar u sferu opšte neizvesnosti. Ono što je usledilo kao odgovor Amerike i njenih evropskih satelita jeste školski primer savremenog totalnog rata

U čemu je njegova specifičnost u odnosu na savremene ratove, računajući tu i tzv. hibridne koje je Amerika vodila od prvog iračkog rata 1991. godine.

Razlika nije u direktnom oružanom sukobu, jer on u današnjem ruskom slučaju nije manifestan, niti je njegova manifestacija nužna, jer bismo u tom slučaju imali nuklearni sukob koji Amerika, bar zasad, izbegava. Specifičnost američkog totalnog rata jeste u svekolikoj upotrebi taktike gušenja protivnika njegovim totalnim izolovanjem od ostatka sveta. To više nije ratna politika već je pre politički rat (za razliku od oružanog). To je trajna politika sa ratnim ishodom – gušenjem jedne države, a zapravo naroda i civilizcije –  bez rata kao oružanog sukoba, sem u slučaju krajnje nužde. Time Amerika u punom smislu afirmiše jedno, vidimo vizionarsko, preokretanje Klauzeviceve definicije rata kao nastavka politike drugim sredstvima. Nasuprot klasičnom teoretičaru rata, Karl Šmit je više decenija kasnije rekao da je, zapravo, politika nastavak rata drugima sredstvima.

Šlag na ovoj otrovnoj torti američko-evropskih sankcija prema Rusiji čini kompleks moralnog ucenjivanja poznatih ličnosti iz sveta kulture, umetnosti i sporta. Vrhunski sportisti i umetnici da bi nastupali na tlu zavojevača moraju da se eksplicitno izjašnjavaju o svojoj (ne)lojalnosti poretku i posebno predsedniku svoje države, kako bi se udostojili pristupanja i nastupanja u tom vavilonskom delu sveta

O tim „drugim sredstvima“ govori nam današnja panamerička belosvetska politika totalnih sankcija prema Rusiji. Dakle, nema oblasti javnog i privatnog života u kojoj one nisu zavedene. U oblasti privrede, trgovine i finansija – tačno, ali to je već viđeno. U oblasti kulture, umetnosti i sporta – to je nešto novije iskustvo, ali ne više nepoznato. U izolovanju ne samo državnih, javnih i privatnih kompanija, nego, dodatno, i njihovih pojedinačnih funkcionera, službenika i vlasnika – i to nam je postalo „blisko“. U suspendovanju, pa i ekspropijaciji, materijalnih dobara i finansijskih sredstava, kako javnih tako i  privatnih – to već pripada novoj generaciji sankcija. U zatvaranju informacionih i komunikacionih kanala i elektronskih medija i sprečavanju prodora tim putem drugih izvora saznavanja kako iz neprijateljskog tabora tako i od domaćih medijskih aktera. Nadalje, embargo se širi prema sferi visoke kulture i umetnosti zabranama izvođenja, emitovanja i drugog načina percipiranja i uživanja. Ipak, šlag na ovoj otrovnoj torti američko-evropskih sankcija prema Rusiji čini kompleks moralnog ucenjivanja poznatih ličnosti iz sveta kulture, umetnosti i sporta. Vrhunski sportisti i umetnici da bi nastupali na tlu zavojevača moraju da se eksplicitno izjašnjavaju o svojoj (ne)lojalnosti poretku i posebno predsedniku svoje države, kako bi se udostojili pristupanja i nastupanja u tom vavilonskom delu sveta.

Nekritički verujući svojim medijima, koji umesto izveštavanja vode permanentu proratnu kampanju, ljudi tzv. zapadne civilizacije čame u svojim udobnim kućama i stanovima i ne pitaju se da li je sve to istina. Jedina reakcija ove umrtvljne i izmanipulisane javnosti odnosi se na unutrašnji nusprodukat zvanične antiruske politike, a to je dnevno poskupljenje životnih potreba, posebno naftinih derivata i gasa

Sve u svemu, sankcije zadiru podjednako i sa istim stepenom efikasnosti u političku, društvenu i privatnu sferu Rusije i Rusa. Ali, ruka sankcionog Behemota zahvata i sve pomenute sfere domaće stvarnosti. Vodeći igru totalnog rata protiv neprijatelja, belicistička kasta Amerike i satelita svojom zabranom saznanja o zbivanjima u Rusiji širi maligni obrazac zatvorene javnosti i prema unutra. Time se postiže potpuni efekat totalnosti ovog rata i gotovo idealan oblik kontrole obe strane – i svoje i neprijateljske.

U ovom kontekstu možda najviše zabrinjava odsustvo bilo kakve reakcije javnih mnjenja SAD i EU, bar njenih država članica koje imaju tradiciju kritičke javnosti kao „kategorije građanskog društva“ (mladi Habermas). Ovde se ne mogu uvrstiti pojedinačni nastupi istinoljubivih intelektualaca i javnih delatnika koji ovim povodom izražavaju snagu i hrabrost ličnog pogleda i stava. Reč je o javnosti kao kritičnoj veličini (broju) nezavisnih politički mislećih ljudi. Ona kao da je nestala pod pretećom politikom sile koja ima i spoljnu i unutrašnju spregu. Nekritički verujući svojim medijima, koji umesto izveštavanja vode permanentu proratnu kampanju, ljudi tzv. zapadne civilizacije čame u svojim udobnim kućama i stanovima i ne pitaju se da li je sve to istina. Jedina reakcija ove umrtvljne i izmanipulisane javnosti odnosi se na unutrašnji nusprodukat zvanične antiruske politike, a to je dnevno poskupljenje životnih potreba, posebno naftinih derivata i gasa.

Kada javna politika, koju karakterišu druga a ne mirnodopska sredstva, uđe u privatnu sferu, onda imamo posla sa totalističkim ciljevima i posledicama te politike. Ona danas targetira ceo ruski svet, a ne samo tamošnji režim. Reč je o globalističkoj politici aparthejda. Ona je, kako vidimo, nerazdvojni deo savremenog totalnog rata. Sve i da se postigne neki sporazum o prestanku ratnih dejstava u Ukrajini, neko primirje ili nešto više od toga, ne treba očekivati odustajanje američko-natovskog globalističkog pogona od iste politike prema Rusiji. Imperija se ne sme povući iz svoje strategije širenja, posebno u konkretnom slučaju kada je visoko podigla zastavu sa globusom u sredini.

Jednostavno, „primer Rusije“ ne bi imao efekat globalnog zastrašivanja ostatka sveta, već naprotiv, bio bi to povod za objedinjavanje ostatka sveta protiv globalnog totalitarizma. Kada imperija bude ovo shvatila biće to pouzdani znak njenog nepovratnog pada

Kažemo, čak i u slučaju nekog boljeg rešenja sankcije prema Rusiji i Rusima će ostati iz prostog razloga što bi normalizacija bar unutarevropskih odnosa predstavljala vidljivi početak kraja totalističke strategije američko-natovskog kompleksa. Zato Rusija mora biti izolovana do nivoa globalnog aparthejda, što zbog definitivnog kažnjavanja ovog arhineprijatelja, što zbog egzemplarnog značaja ovog „slučaja“. Upravo ovde leži i najslabija tačka ove politike. Svet je već danas isuviše složen i neproziran da bi bio sveden na predmet američke unipolarne restauracije. Ako bi se u to ime dalje eksploatisao „primer Rusije“, Amerika sa svim njenim satelitima bi umesto multipolarnog sveta dobila njegov bipolarni odgovor kao mnogo goru i težu varijantu obuzdavanja njene svetske moći.

Jednostavno, „primer Rusije“ ne bi imao efekat globalnog zastrašivanja ostatka sveta, već naprotiv, bio bi to povod za objedinjavanje ostatka sveta protiv globalnog totalitarizma. Kada imperija bude ovo shvatila biće to pouzdani znak njenog nepovratnog pada. Tada će svet moći ponovo da računa na pravila međunarodnog saobraćanja i ponašanja svih njegovih učesnika, dakle pravila koja ni jadna sila neće moći da instrumentalizuje.