Savremeni svet

Rusija i NATO

PDF Štampa El. pošta
Zoran Milošević   
ponedeljak, 19. oktobar 2009.

Odnosi Rusije i NATO-a su veoma složeni. Kada je NATO stvoren, Sovjetski Savez je oštro reagovo izdavanjem «Deklaracije Ministarstva spoljnih poslova SSSR-a u pogledu pakta Severnog Atlantika».[1] Rusi su u Paktu videli antisovjetsko i ekspanzionističko oruđe. Zato su odmah i oštro reagovali. Prvo zvanično reagovanje je pomenuta Deklaracija, koja je objavljena na više stranih jezika, pa i srpskom – u Temišvaru 1949. godine. U Dekleraciju je iznet sledeći stav:

1. NATO nije defanzivnog nego izrazito ofanzivnog karaktera

2. NATO želi da učvrsti dominaciju Anglo-Amerikanaca i podjarmi spoljne i unutrašnje politike evropskih zemalja,

3. NATO je «američki plan za dominaciju svetom».

4. U Deklaraciji se ističe da NATO želi da «preuzme komandu nad što većim brojem država lišavajući ih mogućnosti vođenja nezavisne spoljne i unutrašnje politike» i upotrebljavajući ih «kao pomoćno oružje za ostvarivanje njihovih agresivnih planova» [2]

Prema mišljenju akademika Dragutina Lekovića, «NATO ne samo da se širi na istok, nego pretenduje i da se kao vojni faktor univerzalizuje, što je na jubilanom skupu povodom 50-godišnjice postojanja NATO-a u Vašingtonu i zvanično odlučeno.»[3] To, drugim rečima, znači da ne ostavlja mogućnost za postojanje bilo kakve druge sebi nepotčinjene vojne organizacije.[4]

Posle sloma SSSR-a, odnosi Rusije i NATO-a ulaze u fazu tzv. «demokratskog romantizma», koji nije dugo trajao. Bombardovanje SR Jugoslavije (Srbije i Crne Gore), 1999. godine, romantiku je pretvorilo u svađu i sukob. Kulminacija sukoba je kratkotrajni rat između Gruzije i Rusije u kome je prva, iako pripremana od Amerikanaca i NATO oficira, poražena do nogu, ali je odmah ponovo naoružana od NATO-a i dobila svaku podršku.[5]

Ovaj poraz NATO-a nije ostao usamljen. Ubrzo su NATO generali u Avganistanu počelu da pričaju o tome da im treba još vojnika, dok su postojeći sve češće ginuli. Mediji su počeli da pronose priču o porazu NATO-a u Avganistanu.

Suočivši se, dakle, sa snažnim otporom avganistanskog naroda, posebno jednim njegovim delom – talibanima, NATO, odnosno SAD i Engleska, počinju da vode novu politiku, koja se ogleda u dva aspekta: prvo, da uvuče u ovaj rat što više zemalja, i drugo, da se pomire sa Rusijom, te i nju uvuku u ovaj rat.[6]

Tako je nedavno generalni sekretar (kako to komunistički zvuči) NATO-a, Anders Fog Rasmusen, na redovnoj mesečnoj konferenciji za štampu dao senzacionalnu izjavu. Naime, on je predložio Rusiji da uzme učešće u ratu u Avganistanu. Prema zamisli Rasmusena, NATO bi i dalje «vodio kolo», a Rusija bi trebalo da preuzme brigu oko obuke vojske Avganistana. Pošto su novinari bili u čudu, Rasmusen je dodao da ima signale iz Rusije da su zainteresovani za tešnju saradnju sa NATO-om u Avganistanu.

Činjenice govore da su predstavnici ruskih vlasti davali izjave da u potpunosti podržavaju borbu protiv talibana, koju vode NATO i SAD u Avganistanu. Od konkretnih stvari, zapaža se da je Rusija aktuelnoj vlasti u Avganistanu pružila veliku podršku tako što je dala oružje za vladinu vojsku, a građanima humanitarnu pomoć. Rusija nije ometala obnovu rada avio-baze u Kirgistanu «Manas», već je i sama 6. septembra 2009. godine omogućila tranzit nevojnih roba i materijala preko svoje teritorije, ali je do sada uveravala javnost da ne namerava da u Avganistan šalje svoju slavnu vojsku.[7]

Do danas, međunarodne oružane snage u Avganistanu imaju oko 64.500 NATO vojnika (oko polovine su Amerikanci – 29.950), zatim slede Englezi sa 9.000 vojnika, Nemci sa 4.000, Francuzi sa 3.160, Kanađani sa 2.800, Italijani sa 2.795 vojnika.

Sa prostora zajednice nezavisnih država, prema podacima iz jula meseca ove godine, Azerbejdžan je u Avganistanu imao 90 vojnika, Gruzija jednog i Ukrajina 10 vojnika. Svi oni su potčinjeni američkom generalu Stenliju Makristalu.

Zaista, ima izjava ruskih zvaničnika koje otvaraju mogućnost da se i Rusi umešaju u rat u Avganistanu. Naime, ruski predstavnik u NATO-u, Dmitrij Rogozin, rekao je: «U slučaju poraza NATO-a u Avganistanu, oduševljeni ekstremisti bi se zaputili na sever, u Tadžikistan, Uzbekistan i potom bi se približili našoj granici, koja se, kako je poznato, uopšte ne čuva». Zatim je dodao «da bi kroz deset godina imali rat u Kazahstanu koji bi se suočio sa realnom islamskom pretnjom».

NATO generali traže još 40.000 vojnika kako bi se izbegao poraz. Ne treba sumnjati da bi ovaj poraz imao krajnje negativne posledice za celi Zapad, posebno SAD i Evropsku uniju, a dugoročno, kako je već navedeno, i za Rusiju.[8]

NATO komandanti nisu dobili podršku aktuelnog predsednika SAD, Baraka Obame. Iz više razloga. Amerika je suočena sa ekonomskom krizom, dolar gubi vrednost, a nestaju i prednosti koje je imala u svetu. Zato je administracija Baraka Obame preporučila da se vojska povuče iz Avganistana i pređe na «distancioni rat», kako bi se neprijatelj iscrpio i umorio. NATO vojska, po ovom planu, treba da se povuče iz Avganistana u Pakistan (na samu granicu sa Avganistanom), tako da bi borbu preuzele specijalne jedinice (ubistva verskih vođa i komandanta talibana...). Međutim, da bi se to dogodilo mora se promeniti pristup, tj. mora se preći na obaveštajnu saradnju sa svim službama u svetu (obaveštajni rad dobija globalni karakter). To znači obaveštajnu saradnju sa susedima Avganistana, pa tako i s Rusijom, kako bi se razmenjivale informacije, planovi i zajedno sprovodile antiterorističke akcije.

Prisetimo se da je Ministarstvo inostranih poslova Rusije još 2007. godine dalo izjavu da bi borba sa narko-bosovima iz Avganistana mogla da ujedini Rusiju i NATO. Prema poslednjim podacima ruskih obaveštajnih službi, u Avganistanu ima oko 50 narko-bosova. Nedavno je Savet bezbednosti Rusije raspravljao o ovom problemu (prisustvovao i predsednik RF, D. Medvjedev) koji je tražio da se razradi državna antinarkotička politika. Medvedev je podvukao neophodnost saradnje sa drugim država u cilju obezbeđenja državnih granica.[9]

Ovo pitanje je prioritet za Rusiju, a međunarodne vojne snage u Avganistanu nemaju među zadacima prioritet borbe sa narko-bosovima. Može se čak reći da tu ima i saradnje. Na drugoj strani, generalni sekretar NATO-a u svojoj ponudi Rusiji za saradnju u Avganistanu nije ni reči izustio o ovom, za Rusiju najvažnijem problemu. Avganistanski heroin ubija oko 30.000 mladih ljudi u Rusiji, što je dva puta više od gubitaka sovjetske vojske za devet godina prisustva u Avganistanu.[10]

Osim, dakle, borbe sa radikalnim islamom i borbe protiv narko-bosova, Rusija ima još interesa koji su takođe važni i koji bi trebalo da budu uvaženi od NATO-a da bi se ostvarilo «strateško partnerstvo» kome teži aktuleni generalni sekretar Alijanse. Aleksandar Vladimirov, general-major i kandidat političkih nauka (po našem je to nešto između magistra i doktora nauka) kaže da je odnos Rusije sa NATO-om oduvek bio ispunjen međusobnim suparništvom, borbom i nepoverenjem. Ovo nepoverenje podstiče sam NATO. Naime, moguće je utvrditi da ova vojna organizacija ne poštuje, namerno i stalno, svoj Ustav, da je instrument rata, da često menja svoju formu: nekada je NATO, a nekada nije (KFOR, SFOR itd). U Ustavu NATO-a je strogo opredeljena zona odgovornosti gde ova armada može da izvodi borbena dejstva. Drugo, takođe prema vlastitom Ustavu, NATO reaguje samo ako bude napadnuta jedna ili nekoliko država članica. Zatim se nabrajaju konkretne teritorije, i to teritorija bilo koje članice, francuski deo Alžira (danas izuzet od Francuske), Turska ili ostrva u severno-atlantskoj zoni koja se nalaze pod jurisdikcijom neke članice NATO-a. Dakle, ni reči o mogućnosti agresiji na Jugoslaviju, Irak, Avganistan… širenja na Istok, itd.[11]

To izaziva dodatno nepoverenje Rusije.[12]

Rusi su narod koji je i danas ponosan na svoju hrišćansku (pravoslavnu) veru i nije sklon da je menja za neku novu.[13] Upravo je to razlog za sumnju u NATO koji promoviše nehrišćanske vrednosti, iako je u drugoj preambuli Ustava zapisano da «Dogovarajuće strane ispoljavaju rešenost da zaštite slobodu, zajedničko nasleđe i civilizaciju svojih naroda».[14] Nažalost, to nije jedina manifestacija nepoštovanja vlastitog Ustava (čudno je da NATO ima Ustav, iako nije država, već vojna organizacija koja treba da ima zakon i pravila – ali to je druga tema). Sve to, naravno, izaziva podozrenje Rusije. Kada se tome dodaju i sledeće činjenice, onda je teško reći da može da bude iskrenog partnerskog odnosa:

- NATO još ni jednom nije manifestovao prijateljstvo prema Rusiji (do 2009. godine)[15]

- NATO produžava da Rusiju posmatra kao neprijatelja i nije isključeno da se priprema za rat sa njom,

- NATO vodi specijalnu razdražujuću politiku prema Rusiji podržavajući svaku antirusku vojno-političku organizaciju i akciju[16]-

- NATO produžava da opkoljava Rusiju, posebno u Srednjoj Aziji i na Kavkazu

- NATO se nikada nije ogradio od izjave nekih američkih zvničnika da Rusiju treba podeliti na tri dela, te da Sibir treba da pripadne Amerikancima.[17]

S druge strane, NATO nije potreban Rusiji, jer, između ostalog, Rusija je samodovoljna zemlja koja, svakako, ne želi da joj neko diktira norme ponašanja. Iako, dakle, analize pokazuju da Rusija ne treba da uđe u NATO, ona treba da radi «na zbližavanju sa NATO-om». Uslovi pod kojima bi se to dogodilo u samoj Rusiji se razrađuju i govori se o nekoliko najvažnijih, kao što su:

- NATO se mora odreći samoproklamujuće i neustavne obaveze «da štiti vrednosti demokratije i slobode ličnosti» u Avganistanu, Iraku, Gruziji ili Ukrajini. To je formulacija koja dozvoljava olako mešanje u sve i svašta

- U slučaju dogovora oko «strateškog partenrstva», Rusija u NATO-u treba da ima ne «sobu», već «pravo» da ne pristaje na određene odluke, da sprečava po nju nepovoljne odluke...

- NATO nema obavezu širenje, te bi prestanak širenja bio uslov za «strateško partnerstvo»

- Konflikt NATO-a sa Rusijom ugrožava opstanak hrišćanstva u Evropi i snaži njihove oponente – radikalni politički islam, okultizam i Kinu

- NATO mora pristati na vlastitu transformaciju u «Savez bezbednosti» potčinjen OUN i Savetu bezbednosti

- Izrada sopstvene evropske strategije Alijanse i otkazivanje bezuslovnog potčinjavanja severno-atlantskom hegemonu – SAD

- Stvaranje opšteg Saveza bezbednosti sa Rusijom, kao evro-azijskog sistema bezbednosti (kao regionalnog ili međuregionalnog podsistema bezbednosti OUN)

- Usaglašavanje vrednosti i strateških ciljeva (teorija strategije govori da su preduslovi savezničkih strateških odnosa upravo ove dve stavke)

- To znači da i u Avganistanu NATO treba da vodi borbu i protiv narko-bosova i radikalnog islama (ne samo Al-Kaide)

Zaključak

Iako generalni sekretar NATO-a Rasmusen, pripremajući se za dijalog sa Moskvom u decembru 2009. godine šalje dobronamerne izjave tipa: «NATO nije neprijatelj Rusije»,[18] «Ako Rusiju nešto ugrožava, onda ta opasnost ne dolazi sa Zapada, već sa juga», iz čega izvlači zaključak da je moguđe strateško partnerstvo, ipak ostaje mnogo toga što bi trebalo razjasniti, te u praksi pokazati da je nastupila promena politike od strane NATO-a.[19]

S druge strane, jasno je da je NATO suočen sa porazom, te postaje očigledno da mu treba Rusija. To jasno iskazuje i generalni seketar NATO-a, Anders Fog Rasmusen, najavivši da u decembru 2009. godine odlazi u Moskvu da pregovara o ovim pitanjima. Naravno, s obzirom na složenost problema, nije realno očekivati da se sve završi samo jednim susretom i kratkim pregovorima. Ulozi su veliki, kao i promene koje moraju da uslede, kako u politici samog NATO-a, tako i od strane Rusije. S obzirom na bolna iskustva Rusa u Avganistanu, ali i probleme koje ima sa avganistanskom drogom i islamskim teroristima, Rusima neće biti teško da «okrenu ćurak naopako». Posebno je interesantno da li će Rusija pokrenuti pitanje zaštite hrišćanstva u Evropskij uniji, iako se nama čini da ova armada nije sagovornik za ovo pitanje.

Za sada je jasno da Rusija ima interesa da se uključi, jer, gle ironije, bezbednost Rusije zavisi od uspeha NATO-a u Avganistanu. To znači da i NATO mora da menja svoje ciljeve i prioritete, da se zaista povede stvarna borba protiv islamista, ali i protiv avganistanskih narko-bosova. Ako bi se dve strane dogovorile oko ovih pitanja, moguće je, dakle, i da se i ruska vojska ponovo nađe u Avganistanu.

Literatura

Boevoe predloženie, NATO vtяgivaet Rossiю v voennuю kampaniю v Afganistane, http://novopol.ru/text76850.html (09 oktяbrя 2009)

Vladimirov, Aleksandr: ROSSIЯ i NATO –

civilizacionnый aspekt nastoящih i buduщih otnošeniй,

http://www.kadet.ru/lichno/vlad_v/Russia&NATO.htm

Kirьяnov, Oleg:  NATO zovet Rossiю na voйnu v Afganistan

http://www.rg.ru/2009/10/08/nato-site-anons.html

Korrespodent, 07. 10. 2009.

Milošević, Zoran: O pravima ruske nacionalne manjine u pribaltičkim

državama, Srpska politička misao, br. 1 – 2, Beograd, 2005.

Milošević, Zoran: NATO i mediji, Politička revija, br. 2, Beograd, 2008.

Miloševič, Zoran: Iz Malorussov v Ukraincы, K voprosu ob izmenenii

kulьturnogo i nacionalьnogo soznaniя malorossov, Satisь, Sankt-Peterburg,

2009.

Milošević, Zoran: Evropska unija i Rusija – strateško partnerstvo ili

strateška zabluda? Politička revija, br. 4, Beograd, 2008.

Milošević, Zoran: Zablude o NATO – paktu, u zborniku: Srbija – bezbednosni i

institucionalni izazovi, priredio: Radoslav Gaćinović, Institut za političke

studije, Beograd, 2009.

Miloševič, Zoran: Zabluždeniя v otnošenii NATO,

http://www.russworld.ru/index.php/2009-04-11-12-40-20/2009-04-11-14-20-59/130

2009-08-10-09-00-07

Miloševič, Zoran: «Putinizm» -sovremennaя ideologiя Rossiйskoй federacii,

Vestnik Čerepoveckogo gosudarstvenogo universiteta, No1, čerepovec, 2009.

Miloševič, Zoran: Osobennosti russkogo nacionalizma, u: Fenomen

graždanskogo soznaniя v rossiйskom obщestve konca XIX – načala XX vv.

Deяtelьnost bratьev Vereщaginыh, Materialы vserossiйskoй naučnoй

konferencii, Čerepovec, 2008.

NATO i Rossiя. Hronika otnošeniй. http://green-observer.livejournal.com/1367.html

Nezavisimaя gazeta, 09. 10. 2009.

Predskazanje, Deklaracija Ministarstva spoljnih poslova SSSR-a u pogledu

pakta severnog Atlantika”, Prometej, Beograd, 1999.

Pravoslavlje, 1. jul 2009.

Rusija i Balkan, priredio: Zoran Milošević, Institut za političke studije,

Beograd, 2008.

Sestanovič, Stiven: Možet li NATO bыtь poleznoй Rossii? Nezavisimaя gazeta,

15-16. 07. 2007.

 


[1] Vidi: Predskazanje, Deklaracija Ministarstva spoljnih poslova SSSR-a u pogledu pakta severnog Atlantika”, Prometej, Beograd, 1999.

[2] Isto, str. 12 – 13.

[3] Isto, str. 14.

[4] Vidi: Zoran Milošević, Zablude o NATO – paktu, u zborniku: Srbija – bezbednosni i institucionalni izazovi, priredio: Radoslav Gaćinović, Institut za političke studije, Beograd, 2009, str. 63 – 76. Upor: Zoran Miloševič, Zabluždeniя v otnošenii NATO, http://www.russworld.ru/index.php/2009-04-11-12-40-20/2009-04-11-14-20-59/130-2009-08-10-09-00-07

[5]    Ono što je zanimljivo jeste da članice NATO-a svakodnevno vode medijski rat protiv Rusije i njene političke elite, posebno Vladimira Putina. Nema dana a da se na Zapadu ne objavi gomila konstrukcija ili izmošljitina i najružnijih tekstova o Rusiji. Prema istraživanjima Pew Project on Global Attitudes, javno mnjenje Francuske i Nemačke ima ružnije mišljenje o Rusiji, od ekstremno antiruski profilisane Poljske pa do.... Rad medija, naravno, kontrolišu, na ovaj ili onaj način, vlade, a to znači da antiruski stav zapadnih medija nije slučajan. Vidi: Stiven Sestanovič, Možet li NATO bыtь poleznoй Rossii? Nezavisimaя gazeta, 15-16. 07. 2007; Upor.: Zoran Miloševič, «Putinizm» -sovremennaя ideologiя Rossiйskoй federacii,Vestnik Čerepoveckogo gosudarstvenogo universiteta, No1, čerepovec, 2009, s. 46 – 51; Zoran Milošević,  NATO i mediji, Politička revija, br. 2, Beograd, 2008, str. 541 – 550.

[6] Ruski eksperti za NATO su skoro saglasni da ne treba verovati u deklarisane ciljeve Alijanse u Avganistanu (borba protiv terorizma). Prema njihovim mišljenjima, za ovaj cilj ne treba tolika armada. Naime, pod ovim izgovorom na južnim granicama Rusije stvorena je vojno-geostraška baza, potpuno suvišna za borbu protiv terorizma (male grupe ljudi). Ova vojska ima ogromnu logistiku, te za samo sedam dana da se pretvori u udarnu borbenu grupu za napad u bilo kom smeru, pa tako i na Rusiju. Tu se misli na vojne, ekonomske i medijske objekte u Rusiji (Ural i Sibir); takođe ova armada doseže sve države Srednje Azije, Iran, Pakistan, NDR Koreju i Kinu. SAD žele da svoje vojnike iz Iraka prebace u avganistansku provinciju Hiljmend, koju sada formalno kontrolišu Britanci, a u stvarnosti pokret «taliban». U ovoj provinciji se proizvodi oko 50 posto avganistanskog heroina koji stiže, pre svega u Rusiju, ali i na ostala tržišta.

Ono što još podstiče ruske sumnje u namere NATO-a jeste da su Alijansa i SAD stvorile značajnu agenturu (obaveštajnu strukturu), da tesno sarađuju sa državama u regionu, ali ne i sa Rusijom.

[7]Boevoe predloženie, NATO vtяgivaet Rossiю v voennuю kampaniю v Afganistane, http://novopol.ru/text76850.html (09 oktяbrя 2009)

[8] Vidi: Zoran Miloševič, Osobennosti russkogo nacionalizma, u: Fenomen graždanskogo soznaniя v rossiйskom obщestve konca XIX – načala XX vv. Deяtelьnost bratьev Vereщaginыh, Materialы vserossiйskoй naučnoй konferencii, Čerepovec, 2008, str. 14 – 29.

[9] Ruske obaveštajne službe predale su nedavno SAD podatke o 175 narko-kartela u Avganistanu koje vode 50 narko-bosova. Vidi: Oleg Kirьяnov, NATO zovet Rossiю na voйnu v Afganistan , http://www.rg.ru/2009/10/08/nato-site-anons.html

[10] Boevoe predloženie, NATO vtяgivaet Rossiю v voennuю kampaniю v Afganistane, http://novopol.ru/text76850.html (09 oktяbrя 2009)

[12] Aleksandr Vladimirov, ROSSIЯ i NATO -
civilizacionnый aspekt nastoящih i buduщih otnošeniй,
http://www.kadet.ru/lichno/vlad_v/Russia&NATO.htm

[13] Slobodan Antonić u intervjuu «Pravoslavlju» kaže: «Na sablji, srebrnjacima i lažima ne može se ni zasnovati, ni održati carstvo. Potrebna je ideja, a u primeru obnove Rusije vidi se koliko je ona važna. Iza uspona Rusije stoji ideja suštinski drugačije kulture. To je ideja da je duhovno jednako važno, ako ne i važnije, od materijalnog. Nije se Rusija uspravila i već sada stala naspram SAD zato što je ekonomski sustigla Ameriku. Ona je to uradila zato što veruje da je kao nacija jednako vredna koliko i američka. Iz tog duha, a ne iz cene nafte, usledio je uspon Rusije. Taj duh jednakosti, dostojanstva, uspravnosti suštinski je subverzivnan za globalističke strukture. ... Ta ideja je nespojiva sa ropskim duhom.» Pravoslavlje, 1. jul 2009, str. 21.

[14] Aleksandr Vladimirov, ROSSIЯ i NATO -
civilizacionnый aspekt nastoящih i buduщih otnošeniй, http://www.kadet.ru/lichno/vlad_v/Russia&NATO.htm

[15] Vidi: Zoran Milošević, O pravima ruske nacionalne manjine u pribaltičkim državama, Srpska politička misao, br. 1 – 2, Beograd, 2005, str. 139 – 146.

[16] Vidi: Zoran Miloševič, Iz Malorussov v Ukraincы, K voprosu ob izmenenii kulьturnogo i nacionalьnogo soznaniя malorossov, Satisь, Sankt-Peterburg, 2009.

[17] Vidi: Zoran Milošević, Evropska unija i Rusija – strateško partnerstvo ili strateška zabluda?, Politička revija, br. 4, Beograd, 2008, str. 1043 – 1052.

[18] Nezavisimaя gazeta, 09. 10. 2009.; Korrespodent, 07. 10. 2009.

[19] Kako, na primer, objasnisti da NATO i dalje nastoji da onemogući dobru poziciju Rusije u Srbiji, Grčkoj, Bugarskoj itd. Naime, poznato je da su, na primer, srpsko-ruski odnosi meta obaveštajne delatnosti NATO službi i da se oni prate i analiziraju (često zlonamerno). Vidi: Rusija i Balkan, priredio: Zoran Milošević, Institut za političke studije, Beograd, 2008.