Rat je mir, neznanje je snaga

(New Statesman, 15.10. 2009)

Barak Obama, dobitnik Nobelove nagrade za mir 2009, planira da doda još jedan rat svom impresivnom spisku. Oružjima, kao što su najnovije rakete Hellfire („Vatra pakla“), koje isisavaju vazduh iz pluća, njegovi ljudi u Avganistanu rutinski uništavaju svatove, seljake i građevinske radnike. Prema Ujedinjenim nacijama, pod snagama saveza kojim Obama rukovodi, i koji po glavi stanovništva odobrava svega 29$ godišnje za medicinsku negu, godišnje umire 338.000 avganistanske dece. 

Svega nekoliko nedelja po svom stupanju na dužnost, Obama je započeo novi rat u Pakistanu, što je uzrokovalo da više od jednog miliona ljudi izbegne iz svojih domova. Preteći Iranu – za koji je njegov ministar spoljnih poslova Hilari Klinton rekla da je spremna da ga „zbriše s lica zemlje“ – Obama je lagao da Iranci skrivaju jedno „tajno nuklearno postrojenje“, mada je znao da je ono već bilo prijavljeno Međunarodnoj agenciji za nuklearnu energiju. U tajnom dogovoru sa jedinom silom Srednjeg Istoka koja poseduje nuklearno naoružanje, on je potkupio palestinske vlasti da ne objave izveštaj Ujedinjenih nacija o tome da je, u svom napadu na Gazu, Izrael izvršio zločine protiv čovečnosti. Ti zločini su bili omogućeni zahvaljujući američkom oružju čije je slanje Obama pre svoje inauguracije tajno odobrio.

Stari test sa psećom zviždaljkom

Kod kuće, dok je rukovodio novom vrstom domaće represije, ovaj čovek mira je odobrio vojni budžet koji po visini prevazilazi bilo koju godinu od kraja Drugog svetskog rata. U Pitsburgu, tokom nedavnog susreta G-20 čiji je domaćin bio, militarizovana policija je napala mirne demonstrante nečim što nikada ranije nije bilo viđeno na ulicama Amerike, a što se naziva „akustička naprava velikog dometa“ (Long-Range Acoustic Device). Ona je montirana na kupolu malog tenka i proizvodi prodorni pisak, dok se u svim pravcima bezobzirno ispaljuju suzavac i biberni gas. To je deo novog arsenala „municije za kontrolu gomila“ ("crowd-control munitions"), a isporučuju je vojni liferanti – kao što je Rejteon (Raytheon)[1]. U Obaminoj „državi nacionalne bezbednosti“ ("national security state") koju kontroliše Pentagon, koncentracioni logor u Gvantanamu koji je on obećao da zatvori, ostaje u funkciji, a nastavlja se sa „rendicijom“ ("rendition")[2], tajnim ubistvima i torturom.

Najnoviji rat ovog dobitnika Nobelove nagrade za mir je najvećim delom tajan. Vašington je 15. jula konačno uobličio sporazum sa Kolumbijom, kojim SAD dobijaju sedam ogromnih vojnih baza. Kako je Asošiejted pres (Associated Press) objavio: „Osnovna ideja je da se od Kolumbije napravi regionalno središte za operacije Pentagona... odakle će skoro polovina kontinenta moći da bude pokrivena letovima vojnih transportera C-17 (C-17) bez potrebe za njihovim dopunjavanjem gorivom u letu... što pomaže u ostvarivanju strategije regionalnog [vojnog] angažovanja.“

Prevedeno na običan jezik, Obama planira da  „smota“ kako nezavisnost i demokratiju koje su, uprkos svemu, ostvarili narodi Bolivije, Venecuele, Ekvadora i Paragvaja, tako i onu istorijsku regionalnu saradnju koja odbacuje koncept „sfere uticaja“ SAD. Kolumbijski režim, koji podržava eskadrone smrti, i koga -  što se ljudskih prava tiče, bije najgori glas u regionu, dobio je vojnu pomoć od SAD koja je manja po obimu jedino od one koju dobija Izrael. Britanija joj pruža vojnu obuku. Pod navođenjem američkih vojnih satelita, paravojne snage Kolumbije se sada infiltriraju u Venecuelu sa ciljem zbacivanja demokratske vlade Huga Čaveza (Hugo Chávez), što 2002. godine nije uspelo DŽordžu V. Bušu (George W Bush).

Obamin rat protiv mira i demokratije u Latinskoj Americi je u stilu koji on  sledi još od  junskog državnog udara protiv demokratskog predsednika Hondurasa, Manuela Zelaje (Manuel Zelaya). Zelaja je podigao minimalne plate, davao je subsidije sitnim seljcima, smanjio je interese na zajmove i smanjio siromaštvo. Planirao je da skrši farmaceutski monopol SAD i da proizvodi jeftine generičke[3] lekove. Mada je tražio da se Zelaja vrati na svoj položaj, Obama ipak odbija da osudi izvođače državnog udara i da opozove američkog ambasadora, kao i američke trupe koje obučavaju honduraske snage – a ove su odlučne da slome narodni otpor. Zelaji je uporno odbijan sastanak sa Obamom, koji je odobrio zajam ilegalnom režimu u iznosu od 164 miliona američkih dolara od Međunarodnog monetarnog fonda (IMF). Poruka svega ovoga je jasna i poznata: Lupeži mogu u korist SAD da nekažnjeno delaju.

Obama, taj zavodnik iz Čikaga – preko Harvarda – unajmljen je da povrati i obnovi ono što se u celom svetu naziva „liderstvom“. Odluka Komiteta za Nobelove nagrade je neka vrsta otužnog obrnutog rasizma. Ona je uzvisila tog čoveka jedino zbog toga što je i on pripadnik jedne manjine – a to je privlačno za liberalnu osećajnost, mada ne i za avganistansku decu koju on ubija. To ti je „Obamin poziv“: dosta liči na pištaljku za pse – nečujna većini, ali neodoljiva zaluđenima i tupoglavcima. DŽordž Kluni (George Clooney) će oduševljeno: „Kada Obama uđe u sobu, zaželiš da ga slediš -  nekuda, bilo kud.“

Ekstreman i opasan

Veliki predstavnik „crnog oslobođenja“ (black liberation) Franc Fenon (Frantz Fanon)[4] je to shvatio. U knjizi „Potlačeni ovog sveta“ (Wretched of the Earth)[5], opisao je „posrednika, čiji zadatak nema nikakve veze sa promenom u državi: on se, jednostavno sastoji u tome da bude transmisija između naroda i jednog razularenog, ali maskiranog kapitalizma“.

Usled toga što je u našoj medijskoj monokulturi debata postala toliko prizemna: Bler (Blair) ili Braun (Brown); Braun ili Kameron (Cameron)[6], pol ili klasa, mogu se iskoristiti kao zamamna oruđa propagande i skretanja pažnje s bitnog. Ono što je u Obaminom slučaju od važnosti – kako je Fenon već u onoj ranijoj eri istakao – nije „istorijsko“ uzvišenje tog posrednika, nego društvena klasa kojoj on služi. Na kraju krajeva, Bušov najuži krug je bio rasno najraznovrsniji u čitavoj istoriji američkog predsedništva. Tu su bili Kondoliza Rajs (Condoleezza Rice), Kolin Pauel (Colin Powell), Klarens Tomas (Clarence Thomas)[7], koji su verno služili toj ekstremnoj i opasnoj sili.

I Britanija je doživela sopstvenu mistiku sličnu Obaminoj. Svega dan po izboru Blera, 1997. godine, „Observer“ (Observer)[8] je prognozirao da će Bler ustanoviti „nove svetske standarde ljudskih prava“, dok je „Gardijan“ (Guardian)[9] slavio „brzinu koja će te ostaviti bez daha kada brane puknu“. Kada je, prošlog novembra, Obama bio izabran, Denis Mek Šejn[10], poslanik Donjeg doma, obožavalac Blerovih krvoprolića, nevoljno nas je upozorio: „Dok sam slušao tog momka, zatvorio sam oči – bilo je kao da sam Tonija slušao. Ovaj radi isto što smo i mi radili 1997. godine.“

DŽon Ričard Pildžer (John Richard Pilger) je britanski novinar australijskog porekla – istraživač, i režiser dokumentarnih filmova. Dvostruki je dobitnik britanske nagrade „Novinar godine“ (Journalist of the Year Award) i dobitnik nagrada za svoje filmove. Kao kolumnista brojnih glasila, poznat po svom oštrom, polemičkom stilu. Karakteriše ga izjava: „Sile iza paravana mrze novinare koji rade svoj posao, koji obaraju paravane, zaviruju iza njihovih fasada, pridižu kamenice [kako bi ispod njih ogolili škorpije]. Prebacivanja moćnika su odlikovanja novinarima.“ Harold Pinter je za njega rekao: „On sa nepokolebljivom, čeličnom koncentracijom razotkriva činjenice i prljave istine. Ja ga pozdravljam!“ „Nju Stejtsman“ (New Statesman), u kojem je ova kolumna objavljena, vodeći je britanski levičarski nedeljni magazin, koji smatraju vezanim za „Fabien Sosajeti“ (FabianSociety), britanski intelektualni socijaldemokratski pokret.

(Prevod: Vasilije Kleftakis)