субота, 02. јул 2022.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > О чему се ради у Украјини и у чему су грешили политичари и аналитичари са Истока и Запада (2014)
Савремени свет

О чему се ради у Украјини и у чему су грешили политичари и аналитичари са Истока и Запада (2014)

PDF Штампа Ел. пошта
Андраник Миграњан   
среда, 08. јун 2022.

Од почетка украјинске кризе, процене о томе ко добија, а ко губи су се више пута мењале и на Западу и у Русији. Након што је Јанукович побегао из земље у фебруару, чинило се да побеђују Запад и прозападне снаге и да је могуће формирање антируске украјинске државе, интегрисане у европске економске и западне политичко-војне структуре. Када је проглашен суверенитет, а потом и независност Крима, након чега је уследило његово уједињење са Русијом без проливене капи крви и употребе силе, аналитичари су тврдили да се ствари окрећу у корист Русије, да је Украјина егзистенцијални проблем за Русију и да ће се она борити до краја.

Од марта Запад предвиђа будуће Путинове кораке – докле ће ићи његове амбиције и претензије, да ли ће доћи до упада у источне и јужне делове Украјине са већином руског и становништва коме је руски матерњи језик,  посебно после антикијевских демонстрација у Харкову, Одеси, Доњецку, Луганску, Мариупољу и низу других градова у региону. Или ће Москва полагати право на целу украјинску територију? Многи западни аналитичари су чак тврдили да Путин неће стати на томе, већ да ће се упустити у  окупацију балтичких држава и да НАТО неће ризиковати да га осујети.

За Русију је кључно да има пријатељску земљу у овом региону високе осетљивости у политичко-војном и етно-културном смислу. Да су овакав поредак ствари прихватили Вашингтон и Кијев, Крим би и даље био саставни део Украјине и земља не би била захваћена грађанским ратом великих размера

У ствари, циљеви Москве су јасно изнети давно.

Стратешка позиција Русије, коју је Министарство спољних послова дефинисало пре уједињења са Кримом, била је свеобухватна формула, коју су подржали и разборитији политички аналитичари и стратези како у САД тако и на Западу: Русија подржава територијални интегритет Украјине, федерализацију земље, њен ванблоковски статус и прихватање руског као другог државног језика. У том контексту, Украјина би била тампон зона између Русије и Запада. За Русију је кључно да има пријатељску земљу у овом региону високе осетљивости у политичко-војном и етно-културном смислу. Да су овакав поредак ствари прихватили Вашингтон и Кијев, Крим би и даље био саставни део Украјине и земља не би била захваћена грађанским ратом великих размера. Ипак, ни Вашингтон ни Кијев нису били спремни на компромисе. Уместо тога, изабрали су игру нулте суме са Русијом.

Верујем да је Русија била у предности у периоду након уједињења Крима. Већина западних политичара и аналитичара била је спремна да затвори очи због уједињења и ограничи се само на симболичне санкције ако се Русија заустави и не изврши инвазију на источну и јужну Украјину.

Русија је очекивала од својих америчких партнера да натерају своје украјинске штићенике да прихвате њене услове. Нажалост, ова очекивања нису испуњена. Вашингтон је усвојио другу стратешку позцију, залагао се за консолидацију власти у Кијеву како би ограничио утицај Русије у Украјини и победио Русију. Као резултат тога, у Украјини је избио грађански рат. Иако проруске снаге нису успеле да успоставе своју доминацију у Одеси и Харкову, успеле су у Луганску и Доњецку, где су у прогласиле независне републике што је потврђено на референдумима. Проруске снаге су себе сматрале језгром будуће Новоросије, тежећи да своје републике уједине са другим регионима историјске Новоросије: Одесом, Харковом, Дњепропетровском, Херсоном, Николајевом, Запорожјем на начин који води директно у Придњестровље.

Русија је очекивала од својих америчких партнера да натерају своје украјинске штићенике да прихвате њене услове. Нажалост, ова очекивања нису испуњена. Вашингтон је усвојио другу стратешку позцију, залагао се за консолидацију власти у Кијеву како би ограничио утицај Русије у Украјини и победио Русију. Као резултат тога, у Украјини је избио грађански рат

Тако је постала реална опасност од настанка  нове државе у центру Европе, коју нико није признао, што је претило да доврши расцеп Украјине.

Разумљиво, у овој ситуацији, чак и да Русија не добије целу Украјину, имала би озбиљан утицај на њен значајан део: војно-индустријски потенцијал истока и југа, који је створио СССР, заједно са скоро половином руског или руско-језичког становништва Украјине, који се лингвистички, етнички и културно идентификују са Русијом. Као резултат тога, Русија би променила сопствене геополитичке и геостратешке позиције у Европи и свету. У овом сценарију, Русија не би задржала контролу над целом украјинском територијом, али не би изгубила ништа; напротив, много би добила.

У другом сценарију, ако би Русија сачувала Крим, а остатак Украјине пао под контролу антируских националиста у Кијеву, под командом Вашингтона, исход борбе за Украјину би очигледно био озбиљан пораз Русије. Лако се може претпоставити да би већина Руса била протерана из земље у кратком временском периоду (и данас је, према подацима руских имиграционих агенција, два милиона људи већ прешло руску границу), док би преостали Руси били присилно „украјинизовани“. Нико нема илузијао национално-језичкој политици садашњих власти у Украјини, уколико превладају на југу и истоку земље.

Уједињење Крима са Русијом било је огромно достигнуће. Ипак, губитак остатка Украјине значио би допуштање стварања нове помахнитале антируске земље на границама Русије – у савезу са Пољском и балтичким државама – са веома тешким последицама по Русију. Јасно је да ништа не би стајало на путу Украјине да постане чланица НАТО-а, с обзиром на антируску идеологију тренутних елита. Консолидацијом власти у Кијеву уз помоћ Запада, а посебно САД, таква држава би постала озбиљан инструмент Вашингтона за вршење притиска на Москву.

Уједињење Крима са Русијом било је огромно достигнуће. Ипак, губитак остатка Украјине значио би допуштање стварања нове помахнитале антируске земље на границама Русије – у савезу са Пољском и балтичким државама – са веома тешким последицама по Русију

Путин је,после уједињења са Кримом, повукао руску војску са украјинске границе и затражио од Савезног савета да повуче мандат за употребу силе на територији суседне државе, чиме је јасно ставио до знања да Русија не планира инвазију. Многи аналитичари су то протумачили као резултат притиска постојећих санкција и претње новим, што је Путина навело да се ограничи на Крим, а иницијативу за решење кризе пребаци на Запад жртвујући своје позције на истоку и западу Украјине. На Западу су били под утиском да је Русија спремна да уступи исток и југ Украјине у нади да ће избећи нове санкције и убедити Запад да укине постојеће, затвори очи пред уједињењем са Кримом, позове Русију назад у Г8, као да се ништа није догодило.

Како се ситуација у Украјини развијала, грешили су аналитичари и политичари, како у Русији тако и на Западу, који су мислили да Русија под притиском западних санкција мења стратегију према Украјини и да ће напустити југоисток. У Москви су вероватно закључили да Русија може да оствари своје стратешке циљеве без директног распоређивања својих снага на украјинској територији.

Сматрали су да кијевске власти, чак и уз подршку Запада и САД, нису биле довољно јаке да остваре сопствене планове, односно да униште проруске снаге, консолидују своју моћ и створе антируску државу, са тежњом да поврате Крим и тешње се интегришу у западне политичке, војне и економске структуре.

Можемо констатовати да ни Русија ни САД нису одустале од својих стратешких циљева; оно што се променило јесте тактика њиховог постизања. Русија није одустала од своје стратегије о Украјини, што се тиче њеног ванблоковског статуса, федерализације и пријатељских односа између Русије и Европе

Нова руска тактика је вероватно била основана на  претпоставци да ће Украјина тешко моћи да стабилизују ситуацију и да  неће остварити војну победу у Луганску и Доњецку; да Запад неће моћи да извуче земљу из тешке економске кризе и колапса. Осим тога, Русија има  моћ да сломи украјинску економију затварањем свог тржишта за њену робу. Даље, Европа не може да уведе опипљиве санкције Русији, јер би, барем за сада, било какве значајније санкције имале негативан утицај на саму Европу, уколико би Русија одлучила да обустави испоруке гаса као одмазду.

Дакле, можемо констатовати да ни Русија ни САД нису одустале од својих стратешких циљева; оно што се променило јесте тактика њиховог постизања. Русија није одустала од своје стратегије о Украјини, што се тиче њеног ванблоковског статуса, федерализације и пријатељских односа између Русије и Европе. Заузврат, САД нису одустале од своје стратегије консолидације државне моћи у Којеву на антируској основи и претварања Украјине у главну полугу притиска Вашингтона на Москву.

 


What Is at Stake in Ukraine, by Andranik Migranyan, July 30, 2014

https://nationalinterest.org/feature/what-stake-ukraine-10979

(Аутор је руски политиколог јерменског порекла. Чланак је незнатно скраћен. Са енглеског превео Мирослав Самарџић)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће се Србија придружити санкцијма ЕУ против Русије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер