Kako Amerika od Francuske pravi novu Nemačku

SAD su na korak od uspostavljanja stabilne kontrole političke scene u svim najvećim ekonomijama Evrope. Tektonske promene uvek na kraju sruše svaku političku konstrukciju, ali se to u Evropi neće dogoditi dok ključne države ne plate još jednu kartu na vrtešci udaranja glavom o zid realnosti

U ovom tekstu govorim o potezima kojima SAD ojačavaju svoje pozicije svuda u svetu, posebno ukazujući na proces u Francuskoj koji, po mom mišljenju, izmiče pažnji naše javnosti.

Na paradoksalan način, suštinski gubeći uticaj koji su imale pre samo desetak godina, SAD uspevaju da na nivou donosilaca odluka nastave sa potčinjavanjem država koje su prethodno već odlučile da prate njenu politiku.

Da li time mogu u konačnom ishodu da preokrenu glavne tokove u svetu u svoju korist? Izvesno – ne. Ali, da li su sebi "kupili" još tri-četiri godine mogućnosti da vode suštinski istu politiku koju vode i sada – apsolutno da.

Kada kažem da SAD preoblikuju političku scenu Francuske po uzoru na Nemačku, prvo da objasnim kako vidim Nemačku.

AfD kad god dođe do nivoa bitnog povećanja svog uticaja uvek "uspe" da iznađe nekog iz vrha svoje strukture koji će koketirati sa nacizmom. Pred izbore za EP baš sa tezom da je i među SS pripadnicima Hitlerove armije bilo dobrih ljudi, pa se tako odmah vrate na oko 15 posto.

Tamo su globalistički imperijalisti (skraćeno SAD) instalirali dve svoje političke garniture. Jedna je na vlasti i to ne treba objašnjavati, a druga je CDU/CSU, glavna opoziciona grupacija koja trenutno uživa najveću podršku građana Nemačke po svim istraživanjima javnog mnjenja. Ta najveća opoziciona ponuda je još više proamerička nego vladajuća grupacija. Na čelu demohrišćana je čovak koji je na to mesto došao kao direktor "Blekroka" za Nemačku. On je sedeo na sastancima najvećih finansijskih magnata gde se odlučuje šta će se Olafu Šolcu reći da radi. I to se nudi Nemcima kao spasonosna alternativa izrazito proameričkoj vladajućoj koalicija (SDP/Zeleni/liberali).

Pored te dve američke ponude na sceni još postoje Alternativa za Nemačku (AfD) i, od pre pola godine, jedna veoma zanimljiva ponuda, Alijansa Sare Vagenkneht (odvojili se od Levice), koja izrazito povećava svoj uticaj (na izborima za EP 6,2 posto, u istočnim delovima Nemačke čak više od 14 procenata). Sama Levica je na izdisaju i nije vredna pomena.

Dakle, dve američke ponude biračima i jedna pronemačka. AfD kad god dođe do nivoa bitnog povećanja svog uticaja uvek "uspe" da iznađe nekog iz vrha svoje strukture koji će koketirati sa nacizmom. Pred izbore za EP baš sa tezom da je i među SS pripadnicima Hitlerove armije bilo dobrih ljudi, pa se tako odmah vrate na oko 15 posto. Alijansa je iznenađenje i nije pod kontrolom SAD i njih treba pratiti naročito na predstojećim izborima u tri federalne države koje su na istoku Nemačke, a koji se održavaju u 30 dana od početka septembra do početka oktobra.

Tehnika uticaja

Isto sada, sa zakašnjenjem, SAD rade i u Francuskoj. Imaju Makrona koji je izdanak investicionog fonda KKR (a ne Rotšilda kako se uobičajeno piše) i sada su sa ujedinjenjem levih grupacija dobili svoju najveću opozicionu ponudu. Imaju Makrona i republikance od ranije, a na strani Francuza ostaje Nacionalno okupljanje Lepen/Bardel.

Ono što Americi sad preostaje, to je eliminacija samog Melanšona. Ne zato što on ne podržava glavne predrasude koje opravdavaju politiku SAD (neke izjave su mu i suprotne toj politici), nego zato što ima ideju da je samostalno izborio svoju poziciju na političkoj sceni. To je nedopustivo iz ugla globalističkog imperijalizma

Žan-Luk Melanšon je godinama uticajan na sceni ali nikada nije mogao da postigne rezultat koji bi mu omogućio da bude i operativno prisutan u politici Francuske. Ukrupljen sa zelenima, socijalistima i komunistima (tu ima ukupno 12 levih grupacija, ali su integrisane u ove glavne) on je doveden u poziciju da je sada njegova lista relevantna, ima najveći broj poslanika u parlamentu Francuske, ali njena politika mora da bude kompromisna.

Ono što Americi sad preostaje, to je eliminacija samog Melanšona. Ne zato što on ne podržava glavne predrasude koje opravdavaju politiku SAD (neke izjave su mu i suprotne toj politici), nego zato što ima ideju da je samostalno izborio svoju poziciju na političkoj sceni. To je nedopustivo iz ugla globalističkog imperijalizma, jer može biti nekontrolabilno. A za te situacije se nema ni vremana ni nerava u tim vrhovima globalizma.

Tehnika je u tome što će se iz te grupacije birati kandidat za premijera Francuske, kakav će biti po volji globalističkog imperijalizma, i to će se i dogoditi. Za sada se Melanšon pušta da nastupa kao lider, ali će se pokazati da za neophodne glasove u parlamentu, a to su Makronovi poslanici i republikanci, on nije prihvatljiv. I pred dilemom da li opet da se ne bude u poziciji koja odlučuje, ili da se Melanšon "pusti niz vodu", izvesno će se poslanici opredeliti za ovu drugu opciju. Za premijera će se izabrati verovatno neko iz redova Zelenih.

Tektonske promene

Uz tradicionalnu kontrolu Velike Britanije i potpunu kontrolu Italije preko vladajuće grupacije, ali takođe i najveće opozicione partije, SAD su na korak od uspostavljanja stabilne kontrole političke scene u svim najvećim ekonomijama Evrope (u zapadnom razumevanju šta je Evropa): Nemačka, Francuska, Britanija i Italija. Kada tome dodamo Holandiju, Švedsku, Dansku i Poljsku, a nabrajanje može biti i šire, sve što pruža opipljiviji otpor je marginalno. Uticajno, ali po realnoj ekonomskoj snazi nebitno.

A isti efekat globalistički imperijalizam postiže i u samoj Americi. Tramp je saglasan sa svim njihovima ključnim agendama: povećavanje napada na Kinu, pljačkanje Evrope, bezuslovna pomoć Izraelu. Ukrajina za njih više nije tema – jasno im je da su izgubili i jasno im je da ne smeju da uđu u otvoreni sukob sa Rusijom. Prema tome, samo povećati budžete za vojsku i prebaciti svu odgovornost na Evropu, i za njih Ukrajina više nije nikakav problem. 

Procesi objektivno idu ka stvaranju sve većih pukotina u svim tim društvima i ukazuju na slabljenje uticaja SAD, ali na političkom vrhu uticaj SAD jača. Tektonske promene uvek na kraju sruše svaku političku konstrukciju, ali se to u Evropi neće dogoditi dok ključne države ne plate još jednu kartu na vrtešci udaranja glavom o zid realnosti.

Potpuno isto se događa na Dalekom istoku. Južna Koreja, Japan, Australija nastavljaju da slede zaoštrenu politiku SAD prema Kini uprkos tome što je svakom iole trezvenom posmatraču jasno da je to put u propast i da samo saradnja sa susedima i Kinom i Rusijom može da im obezbedi sigurnost i održivi razvoj.

A isti efekat globalistički imperijalizam postiže i u samoj Americi. Tramp je saglasan sa svim njihovima ključnim agendama: povećavanje napada na Kinu, pljačkanje Evrope, bezuslovna pomoć Izraelu. Ukrajina za njih više nije tema – jasno im je da su izgubili i jasno im je da ne smeju da uđu u otvoreni sukob sa Rusijom. Prema tome, samo povećati budžete za vojsku i prebaciti svu odgovornost na Evropu, i za njih Ukrajina više nije nikakav problem. Malo ih sekira što neće imati odakle da naplate kredite koji su dati Ukrajini, ali sve je ipak na nivou trećine para koje moraju da izdvajaju samo za kamate na sopstveno zaduženje. Kada se to razvuče na više godina – ništa što bi ih stvarno uzdrmalo.

Šta to sve znači za nas u Srbiji? Nećemo biti u fokusu uopšte. EU ulazi u mnogo dublju krizu, i političku i ekonomsku, pa je traženje drugih partnera još važnije nego što je to bilo do sada. Sposobnost Zapada nakon debakla u Ukrajini da interveniše vojno na KiM će biti ravna nuli. Prilika je da ostanemo principijelno uz Kinu, sada kada će ona biti pod najvećim udarom globalističkog imperijalizma. Naravno, i uz Rusiju. I time sebi obezbedimo realnu ekonomsku alternativu kada nam se sva ova silna zaduženja sruče na glavu nakon 2027. godine, što je prilika koja ne sme da se propusti.

(RT)