Iz Rusije s ljubavlju

Američke vlasti su uhapsile deset osoba (jedanaesti osumnjičeni se nalazi u bekstvu nakon što je po svemu sudeći napustio Kipar gde je bio najpre pritvoren a zatim i oslobođen uz kauciju koja je iznosila oko 30 000 evra) pod optužbom da su ruskoj strani prenosile obaveštajne podatke koji su se ticali američkog nuklearnog programa, odnosa sa Iranom, stanja na berzi zlata (!) itd. Nije potrebno navoditi imena pojedinaca koji su uhapšeni u ovoj “kontraobaveštanoj akciji” američkog FBI kao ni lokacije gde su hapšenja izvršena jer je o tome već bilo dosta reči. Najbolje je da pristupimo temi iz jednog drugog ugla, ugla koji ne uključuje medijsku pompu koja je prisutna na Zapadu. Kao i obično i ovoga puta se pokazalo da se o onome o čemu se najviše govori zapravo najmanje zna. Analitičari vrlo dobro znaju da je svest “masa” takva da pažnju najviše privlači atraktivnost i glamuroznost dok prava istina ostaje skrivena ispod medijske pompe i novinskih naslova, ali makar možemo da postavimo neka pitanja koja će svakako baciti sumnju na zvanične tvrdnje američkih vlasti i istražitelja kada je u pitanju slučaj “delikatne diplomatije.”

Počnimo zato odmah sa najatraktivnijim predstavnikom ove “špijunske“ grupe Anom Čepmen ili Anom (Anjom?) Kuščenko, kako glasi njeno devojačko prezime, koja je i privukla najveću medijsku pažnju.

 Profil “fatalne” lepotice

Evo profila atraktivne Ane Čempen kako su ga skicirali brojni mediji na Zapadu. Ana je rođena 1982. god. u Harkovu u Ukrajini. Odrasla je u Volgogradu a ekonomiju magistrirala u Moskvi na Univerzitetu za prijateljstvo među narodima “Patris Lubumba”.

Ana je 2001. god. napustila Rusiju i otišla u Britaniju gde je na, kako britanski mediji navode, jednoj “razuzdanoj” rejv žurci upoznala svog bivšeg supruga, sina engleskog biznismena, Aleksa Čepmena čije je prezime zadržala. Par je svoj medeni mesec, koji je finansirala Anina porodica, navodno proveo u Egiptu. Svakako, kako bi sve bilo složenije Anin otac Vasilij Kuščenko je nekadašnji visoki službenik KGB koji je u tom trenutku boravio u Keniji. Ana se od Aleksa Čempena razvela 2006. Par nije imao dece ali je, kako je tvrdio Aleks Čempen, Ana navodno “jako žalila” nakon abortusa. Anin suprug je takođe izjavio kako je Ana postala “jako čudna” nakon susreta sa svojim “ruskim prijateljima“ 2005. god. i da je postala odsutna, rezervisana i povučena. Od tada je navodno Ana počela svoju špijunsku delatnost u Velikoj Britaniji za koju se sada interesuje i britanski MI5. 

Nakon razvoda Ana odlazi u Ameriku kako bi se bavila nekretninama. Prema izveštajima Ana je bila prilično uspešna u poslu jer je njena kompanija zaradila gotovo dva miliona dolara. Britanski “Mirror” objavio je intervju sa Anom u kome ona govori o svojoj kompaniji, poslovnim planovima kao i o tome šta Njujork znači za nju u poslovnom smislu. Ona je u intervju izjavila da ju je Njurork inspirisao i pružio priliku da uspe kao i da se svakom ko to želi “snovi osvtaruju ukoliko dela u tom smeru”.[1] U još jednom intervju koji je Ana dala na maternjem jeziku i koji je prilično popularan na “ju tjubu“, lepa ruskinja je takođe govorila o izuzetnim poslovnim prilikama koje joj je pružio boravak u Njujorku.[2]

Naravno, tabloidi nisu posvetili pažnju samo Aninim poslovnim planovima. Osim što je bila uspešna poslovna žena, Ana je navodno ostvarila brojne intimne kontakte sa brojnim biznismenima među koje spada i veza sa 60-godišnjim bogatim magnatom izraelskog porekla. Da li je Ana na ovaj način pokušavala da svoje špijunsko umeće spoji sa najstarijim zanatom kako bi došla do neophodnih informacija i učvrstila svoju poziciju u krugovima moći u Americi ili je u pitanju još jedna laž plasirana u medijima koja bi trebala da skrene pažnju javnosti? Jako je teško u ovom slučaju odvojiti fakte od namerno plasiranih laži, ali nesumnjivo je da je Ana bila neko ko je nastojao da uspe u svojim namerama i da se uzdigne na lestvici američkog društva. Međutim, sudeći po izjavama američkih istražitelja, Anina prava namera bila je da špijunira za Rusiju usled čega je lišena slobode 27. Juna zajedno sa svojim “kolegama špijunima“. Da bi na kraju sve još više nalikovalo filmskoj priči, Anu je navodno otac vrbovao i “nagovorio” da špijunira za Rusiju.

Robert Baum, Anin američki advokat, izjavio je da se, sada već tokom svog veoma kratkog boravka u zatvoru, njegova klijentkinja „veoma plašila“ zatvora i da je bila zbunjena objavljivanjem pojedinosti iz njenog privatnog života, uključujući priču o njenim vezama u visokom društvu.

„Istina glasi da je ona obična neudata 28-godišnja stanovnica Njujorka. Ona upravlja uspešnim biznisom i uveče izlazi u provod“, rekao je on. Ana se nalazi u samici, a dnevno može da izađe u šetnju samo na sat vremena. Po rečima advokata, osumnjičena se plaši deportacije u Rusiju i želi da ostane da živi u SAD.[3] Anina majka, Irina Kuščenko koja živi u Moskvi sasvim normalno negirala je da je njena kćerka ruski špijun.

Kako je zapravo Ana uhapšena?
FBI je navodno gotovo čitavu deceniju pratio pojedine osumnjičene iz grupe. Ni Ana nije bila izuzetak. Zapravo nigde nije objavljeno kada je tačno Ana postala sumnjiva američkim vlastima, što je slučaj i sa ostalim osumnjičenima što bi moglo biti veoma indikativno, ali je navodno Ana kasno primetila kako joj je FBI ušao u trag. Jedan od agenata je kontaktirao Anu predstavljajući se kao ruski špijun pri čemu je Ani ponudio lažni pasoš koji je ona trebalo da isporuči jednom ruskom špijunu koji je već operisao na teritoriji SAD-a.  Ana je prozrela “igru“ i pasoš predala policiji kako bi skinula sumnju sa sebe, ali tek nakon što se navodno “konsultovala sa svojim ocem o narednim koracima.“ Međutim, kao u svakom dobrom uzbudljivom špijunskom trileru sa srećnim završetkom, američki nadležni su shvatili da je dalja operacija praćenja ruskih agenata kompromitovana tako da su se odlučili za brzu akciju koja se okončala hapšenjem sumnjivih osoba. Međutim, da li je ovo zaista i srećan kraj za američke istražne organe? Postoje spekulacije, koje svakako nisu bez osnova, da su istražitelji i agenti zapravo ispali velike šeprtlje jer je akcija hapšenja bila preuranjena što je dovelo do toga da su Amerikanci propustili priliku da navodno razotkriju višestruko veći broj ruskih agenta u Americi. Oleg Gordijevski dvostruki agent koji je pre desetak godina iz Moskve prebegao u Ameriku tvrdi da na “Američkoj teritoriji dejstvuje šesdesetak vrhunskih ruskih agenata, kojima se nije ušlo u trag“.[4]

Da li je ovo zapravo svesna žrtva Ane čepmen i drugih “agenata” iz razotkrivene grupe kako bi se zaštitili mnogo važniji operativci i njihove misije? U svakom slučaju istražitelji su Anin odlazak u policiju proglasili za postupak koji je dostojan “brilijantnog špijuna“.

Šta se krije iza glamura?

Sve ovo sada naravno deluje kao scenario za najnoviji film o “najčuvenijem agentu svih vremena“, ali sve upućuje na to da je u pitanju savršeno proračunata i isfabrikovana fikcija plasirana samo sa idejom da se zaustavi postignuti napredak u odnosima između Sjedinjenih Država i Rusije. Uz sve to umešao se i britanski MI[5] koji proverava izveštaje da je Ana pokušavala da upozna i britanske prinčeve kako bi se navodno približila kraljevskoj porodici![6]

Ana Čepmen koja izgleda kao filmska zvezda kao da je namerno izabrana kako bi čitava ova afera nalikovala glamuroznoj priči koja zaokuplja i golica maštu ljubitelja starih dobrih ”krimi filmova.” Sve govori u prilog tome da je zapravo cilj bio da se podigne medijska prašina i da se skrene pažnja javnosti na ove navodno visokoobučene i trenirane špijune. Međutim, očigledno postoji poprilično uočljiva kontradikcija između profila niske uočljivosti ostalih špijuna i glamurozne Ane. Kao da je sve bilo pažljivo izbalansirano tako da je životni stil Ane Čempen, koji je nalikovao načinu života “palih zvezda” sedme umetnosti, predstavljao savršenu ravnotežu preostalim osumnjičenima koji su živeli sasvim obične živote nastojeći na taj način da se navodno potpuno uklope u američko društvo.

Teško da je prelepa Ana Čempen, ma šta o tome rekli na Zapadu, bila jedan od glavnih aduta ruske obaveštajne službe, ali činjenica je da je njena glamurozna pojava izazvala ogromnu pažnju javnosti što je po svemu sudeći i bio cilj određenih političkih krugova u Vašingtonu.

 “Stara“ i „nova“ špijunska škola

Na koji način su operisali navodni agenti? Osumnjičeni su navodno nastojali da ruskoj strani dostave informacije o američkom nuklearnom programu, politici prema Iranu, predstojećim izborima u američkom kongresu  i američkoj obaveštajnoj agenciji kao i o brojnim pitanjima koja su vezana za unutrašnju kao i spoljnu politiku predsednika Barka Obame i to naročito prema Rusiji. Sajt američke agencije “CBC“ dostavio je i fotokopije optužnica protiv navedenih osoba[7]. Kako prenose američki mediji, jedan od optuženih ruskih obaveštajaca je 2004. god. ostvario kontakt sa neidentifikovanim čovekom koji je bio zaposlen u istraživačkom centru američke vlade. Ta osoba je navodno radila na projektu strateškog istraživanja razvoja nuklearnog naoružanja. Navodno je optuženi sa pomenutim kontaktom razgovarao o projektu koji je bio namenjen razvoju projektila za uništavanje armirano betonskih bunkera koji bi bili opremljeni nuklearnim bojevim glavama manje snage.

Ruski agenti su prikupljene podatke razmenjivali uz pomoć najnovijih haj-tek sprava, odnosno putem bežičnih uređaja za prenos podataka između lap top računara. Osim toga oni su koristili i sredstva koja su poznata još iz perioda hladnog rata i špijunskih “igara“ između SSSR-a i SAD, poput nevidljivog mastila ili mikrofilmova. Naravno oni su se, po izjavama američkih zvaničnika sastajali i licem u lice kako bi razmenili važne informacije. Osim toga, osumnjičeni su navodno, na za to tačno određenim mestima, ostavljali novac u kešu koji bi kasnije preuzimali.

Ono što je značajno je da je FBI navodno presreo poruku iz tzv. “Centra“, odnosno štaba ruske „SVR“ obaveštajne službe koji se nalazi u Moskvi. Štab je navodno preneo poruku za dve osobe u kojoj se njihova misija opisuje kao “jačanje i traganje za vezama u važnim političkim krugovima u Americi.” Kao da su agenti zaboravili na svoj zadatak i da je Moskva morala da im osveži pamćenje i da ih podseti na misiju!

Članovi pomenute špijunske grupe su, prema izveštajima, nastojali da se potpuno uklope u američko društvo i da vode neupadljiv život (osim Ane Čempen!) pokušavajući da se na taj način inflitriraju u političke i ekonomske krugove moći unutar SAD. Za ovu svrhu oni su u Americi živeli sa lažnim identitetima i u namenskim brakovima koji su krunisani potomstvom. Ukratko, kako navode američki mediji, oni su nastojali da vode sasvim normalne živote ljudi iz susedstva. Sve ovo je sudeći po istražiteljima bila suptilna i perfidna taktika visokoobučenih specijalaca ruske obaveštajne službe koji su nastojali da vitalne informacije dostave ruskoj strani. Osim toga, Američki tužilac Pret Barara izjavio je kako je FBI u ovoj istrazi postupio izvanredno. BBC je objavio profil svih osumnjičenih na kome se vidi da su mnogi od njih živeli u mirnim predgrađima američkih gradova. [8]

Zanimljivo je da Ana Čempen kao ni Mihail Semenko nisu krili svoje rusko poreklo za razliku od ostalih osumnjičenih koji su na kraju ipak priznali da su ruski državljani. Da li je u pitanju različit pristup i samo drugačija taktika profesionalnih špijuna?

Špijunaža i hamburgeri

Postavlja se pitanje da li će i u kojoj meri ova afera uticati na odnose između SAD i Rusije? Po ovom pitanju mišljenja su pre 09. jula bila podeljena tako da je Američki državni sekretar Hilari Klinton odbacila spekulacije o tome kako će afera ugroziti “otopljavanje“ odnosa između Vašingtona i Moskve. “Posvećeni smo izgradnji novih i pozitivnih odnosa sa Rusijom“, izjavila je Hilari Klinton tokom posete Ukrajini.[9]

S druge strane u izjavi ruskoj državnoj agenciji, zamenik predsednika Odbora za bezbednost u Dumi i bivši zamenik glavnog tužioca Rusije Vladimir Kolesnjikov je izrazio uverenje da će Rusija adekvatno i simetrično reagovati na skandal. Kolesnjikov nije isključio mogućnost da će ovim hapšenjem biti zadat „udarac predsedniku Baraku Obami“ i njegovoj politici „resetovanja" odnosa s Moskvom. „Uveren sam da će Obama to oceniti na odgovarajući način, a da će Rusija reagovati adekvatno i simetrično“, rekao je ruski deputat, dodajući da tu vidi „samo politiku i to sa negativnim predznakom“ i da u Americi postoje ljudi koji još žive u vremenu „hladnog rata“ i dvostrukih standarda. "Otopljavanje koje se uočilo dolaskom dva nova mlada predsednika usmerena na konstruktivne odnose u svim pravcima, u odredjenim strukturama američkog društva nije adekvatno prihvaćeno. Kao rezultat, desila se ova akcija“, rekao je Kolesnjikov.[10]

Da je odgovarajuća akcija Rusije zaista i usledila potvrđuje i razmena uhapšenih koja se odigrala u Beču u petak 09. jula i o kojoj su izvestili svetski mediji jer je iluzorno bilo očekivati da Rusija nema načina da dođe do osoba koje su špijunirale u korist Amerike. Ali u svakom slučaju očigledno je da ova afera ipak neće značajno uticati na rusko-američke odnose.

Filip Najtli, autor knjige “Druga najstarija profesija” procenjuje da bi ovaj špijunski skandal mogao da dovede do ozbiljnih političkih neprijatnosti na relaciji Vašington-Moskva, dok BBC-jev dopisnik u američkoj prestonici Pol Adams ima sasvim drugačije mišljenje: "Koliko prošle nedelje predsednici Obama i Medvedev su jeli pomfrit u Virdžiniji, maltene na korak od mesta gde je, tvrdi se, živeo jedan od uhapšenih bračnih parova. Ceo slučaj na izvestan način baca senku na nastojanja predsednika Obame da, kako on to voli da kaže, resetuje odnose sa Moskvom. Ali, i jedan i drugi su ozbiljni ljudi i dobro znaju da se velike države prosto bave ovakvim stvarima i da je bolje ako vas u tome ne uhvate. Utisak je da u svemu ovome ništa od kritične važnosti nije izgubljeno ili odato. Nije stoga isključeno da će jedna strana drugoj udariti packe i da će i jedni i drugi krenuti dalje."

Reakcije ruskih zvaničnika

Naravno, zvanična Moskva je odbacila sve optužbe izjavom da ovo predstavlja pokušaj određenih krugova unutar američke administracije da podriju napredak koji je ostvaren u odnosima između dve zemlje. Sergej Lavrov je izjavio da “Mi ne razumemo razloge koji su naveli američko tužilaštvo da u javnost istupi sa izjavama koje su u duhu špijunskih priča koje potiču iz hladnoratovske ere. U svakom slučaju za žaljenje je da se sve ovo dešava na pozadini “resetovanja“ rusko-američkih odnosa koje je proglasila američka administracija. Osim toga vreme koje je izabrano da se tako nešto objavi čini se da igra veoma važnu ulogu u svemu ovome.” 

Visoki ruski političari smatraju da je ova afera potekla u kuhinji onih koji se u administraciji Baraka Obame protive otopljavanju i unapređenju odnosa između SAD i Rusije naročito nakon potpisivanja sporazuma o ograničenju nuklearnog naoružanja START III.[11] Osim toga Ruska strana uporno ističe činjenicu da se afera dogodila baš tokom posete ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva Americi što naravno baca sumnju na sve izjave američkih zvaničnika. Na ovom mestu moramo da ukažemo na brojna nerešena pitanja i misterije koje okružuju ovu aferu a pomenuti, naizgled savršeno odabrani, trenutak kada će se s pričom izaći u javnost predstavlja samo jedan od neobjašnjivih aspekata čitave ove priče o razbijenoj špijunskoj ćeliji.

Kao prvo uočavamo to da uprkos svim nastojanjima da se “nečujno” uklope u američko društvo ovi špijuni nisu bili naročito uspešni. To navodi i Pol Rejnolds dopisnik BBC koji smatra da ovi agenti i nisu baš bili previše uspešni i da ovo samo pokazuje koliko je nepoverenje koje Rusi još uvek gaje prema Americi.[12] Međutim, upravo ova činjenica čudi što je bez svake sumnje promaklo gospodinu Rejnoldsu. Naime, kako je u opšte i moguće da vrhunski špijuni prave ovakve greške?

Jedna stvar koja je od izuzetnog značaja za čitav slučaj tiče se činjenice da Ana Čempen kao i u ostalom preostalih devetoro osumnjičenih faktički nisu lišeni slobode zbog špijunaže! Oni su optuženi za lažno predstavljanje, pranje novca i činjenicu da nisu prijavili svoj boravak u svojstvu diplomata u Sjedinjenim Državama!

Svako ko malo pažljivije pogleda optužnice protiv ovih osoba može da vidi da se redom po tačkama jasno opisuje da su optuženi koji su navodno pripadali agenturi ruske obaveštajne agencije koristili različite uređaje za komunikaciju kako bi prenosili važne informacije ali nigde se tačno ne navodi da su oni zaista uhvaćeni prilikom odavanja bitnih informacija!

Naravno ruska strana ima sasvim drugo mišljenje o hapšenju špijuna. Sajt agencije „RIA Novosti“ objavio je mnoštvo tekstova koji su posvećeni tom pitanju. U tekstu pod naslovom „Slučaj ruskih špijuna, špijunaža ili politika“ autor Stiven Lendman navodi mišljenja različitih stručnjaka. Tako je stručnjak za međunarodnu politiku DŽošua Kiting postavio pitanje: „Zašto ruski “špijuni“ nisu optuženi za špijunažu? To je zato što nisu otkrili ništa što bi predstavljalo tajnu. Možda oni i nisu nameravali da učine ništa protivzakonito”

S druge strane, Mihail Ljubimov, bivši oficir KGB-a izjavio da čitava priča deluje kao izmišljotina i da nema nikakve veze sa pravim obaveštajnim radom: „Kako u opšte možete da zamislite da jedanaest profesionalaca nisu primetili da ih tajna služba prati već godinama? Ukoliko oni nisu primetili to bi mogle da učine njihove supruge. Do sada u opšte nije jasno za kakvim su informacijama oni tragali i šta (jesu navodno) poslali u Moskvu direktno Kremlju, Medvedevu ili Putinu. To je besmislica. A ja čak i ne govorim o nevidljivom mastilu. Sećam se da su ga Boljševici obožavali. To je medijska kampanja američkih tajnih službi kako bi dobili više novca za budžet naredne godine. Vrlo često se dešava da administracija i tajne službe dolaze u sukob. Ovo bi mogao da bude upravo taj slučaj.”

Pomenuti autor u istom tekstu citira Nikolaja Kovaljova bivšeg načelnika Ruske Federalne Bezbednosne Agencije, koja je glavni naslednik KGB-a. On je izjavio kako američke optužbe nalikuju na “loš špijunski roman” i da veruje da “jastrebovi” u Vašingtonu žele da zauzmu čvrstu poziciju prema Moskvi za sopstvene svrhe i da se optuženi špijuni koriste kao marionete za ostvarivanje njihovih ciljeva. Američki interesni krugovi možda ne žele otopljavanje odnosa sa ponosnom i sigurnom Rusijom koja neće da se povinuje Americi kao u doba Jeljcina. Možda bi im odgovaralo da se uspostavi novo carstvo i novi hladni rat samo ovoga puta sa većim ulozima, nova velika igra koja bi obuhvatila čitavu Evroaziju što bi predstavljalo mnogo veću pretnju po mir u svetu.

Američki zakon (tačka 18, prvi deo, paragraf 37, br. 794) špijunažu definiše kao: “prenošenje ili pokušaj prenošenja svakog dokumanta, rukopisa, knjige sa šiframa, skice, fotografije, negativa, kopije, plana, mape, modela, beleške… ili informacije koja je u vezi sa nacionalnom bezbednošću” stranoj vladi u nameri da se oštete SAD ili druge nacije.

Autor u nastavku naglašava da osumnjičeni nisu imali zvanične akreditive i da uopšte nisu optuženi za špijunažu. Tzv. optužbe iz špijunskih trilera koje se tiču nevidljivog mastila i zakopanih torbi sa novcem (bilo one istinite ili lažne) nemaju nikakve veze sa onim što su oni mogli da učine. Osim toga postavlja se pitanje zašto sada i zašto toliki publicitet u medijima kada nacionalna bezbednost nije ugrožena? Ko kod da je naredio hapšenja želeo je da priča bude medijski eksponirana verovatno iz sasvim drugih motiva.

Agencija “RIA Novosti” je hapšenje nazvala ”događajem bez presedana u istoriji američko-ruskih “špijunskih” odnosa koji datiraju još od perioda hladnog rata. Sve do sada nijedna država nije tako javno propratila otkrivanje osumnjičenih špijuna. Oni su optuženi jedino za “konspiraciju kako bi delali kao neprijavljeni agenti strane vlade” i za pranje novca, ono sa čim se bankari neprestano provlače nekažnjeno.[13]

Naravno, na ovom stupnju možemo samo da spekulišemo, ali ovde iskrsava samo jedno od brojnih pitanja, naime zbog čega se agenti već unapred nisu registrovali s obzirom da su informacije koje su prikupljali orijentisane samo na spoljnu politiku. Isto bi mogli da učine na bezbroj legalnih načina, a da sebe ne dovode u nepotrebni rizik, osim naravno, ukoliko ruskoj strani upravo nije bio cilj da se oni otkriju kako bi se skrenula pažnja američkih istražitelja sa pravih operativaca koji se nalaze na mnogo važnijim zadacima.     

U drugom tekstu pod naslovom “Filmski skandal”[14], dopisnik agencije “RIA Novosti” iz Vašingtona Svetlana Babaeva navodi da je skandal vezan za “ruske špijune” najčudnija špijunska priča u modernoj istoriji. Autorka navodi tri ozbiljne primedbe koje takođe ukazuju na to da je čitava zvanična priča više nego problematična.

Kao prvo Babaeva skreće pažnju na to da je jako čudno da ruska obaveštajna agencija postupi tako neprofesionalno da dozvoli da “neprijatelj” razotkrije čitavu “mrežu krtica”. “Kao što je bivši visoki operativac Oleg Kalugin izjavio, čak i u najgorem Sovjetskom dobu nije bilo više od deset “ilegalaca” u Sjedinjenim Državama. Osim toga visoko obučeni profesionalci znaju da su potrebne godine kako bi se operativci pripremili i započeli prikrivene operacije na taj način da ne izazovu sumnju, naročito u ovoj eri napredne tenologije i otvorene komunikacije među vladinim agencijama i pojedincima. Ali u ovom slučaju jednostavno je razotkriveno suviše agenata što upućuje na to da su ruske agencije jednostavno zaboravile principe rada što je veoma sumnjivo. Čak i ukoliko je njihov profesionalizam do te mere degradirao u odnosu na sovjetska vremena teško je zamisliti da su ruske agencije postale toliko neprofesionalne.

Da zastanemo za trenutak. Odgovor na ovo pitanje može uslediti ukoliko se pozovemo na to da su Rusi namerno olakšali  hapšenje osumnjičenih s ciljem da se zaštite neke mnogo važnije misije. To predstavlja spekulaciju koja ipak dobija na snazi kada uzmemo u obzir razmenu koja je usledila 9. juna koja i nije predstavljala iznenađenje u dobro obaveštenim krugovima.

Kao drugo, pomenuta autorka navodi da FBI i druge američke agencije ne otkrivaju čitavu priču već javnosti plasiraju samo najuzbudljivije aspekte iako oni više podsećaju na neku od novela Jan Fleminga i avantura DŽejms Bonda nego što je to slučaj sa stvarnim životom. Teško je zamisliti tridesetogodišnjaka koji koristi nevidljivo mastilo umesto Ipoda ili laptopa. Zapravo agencije navode da su agenti koristili laptopove kako bi bežičnim putem razmenjivali poruke koje se tiču Obamine politike prema Rusiji. Možda su ruski obaveštajni oficiri zaboravili da su takve informacije dostupne u Americi putem štampe, on lajn izveštaja i svakodnevnih brifinga u Stejt Departmentu, ali to bi bilo teško prihvatljivo.

Još jedan zadatak koji su agenti dobili iz “C” Centra- ruskog štaba za obaveštajne operacije koji takođe nalikuje starim špijunskim filmovima- je da prikupe podatke o zvaničnoj politici Bele Kuće. Ovo je čudno s obzirom da se Bela Kuća nalazi u Vašingtonu, a ne u Nju DŽersiju gde su neki bračni parovi živeli. Takođe, teško je poverovati da pripadnici ruske obaveštajne agencije prenose novac u tašnama iz neke latinoameričke zemlje kada je poznato da je u poslednje vreme pojačana međunarodna istraga usmerena prema osobama koje se bave pranjem novca što podrazumeva da će svaka osoba koja prenosi velike količine novca odmah postati sumnjiva. Rusija, koja je aktivna u međunarodnoj borbi protiv nelegalnih novčanih transakcija je morala to da zna.

Osim toga, pomenuta autorka takođe pominje problem sa trenutkom  kada je otkrivena afera plasirana u javnosti i navodi da su članovi grupe u americi boravili i živeli godinama ukoliko ne i decenijama tako da je jako čudno da je jedan od njih baš u trenutku posete ruskog predesednika Medvedeva Americi odlučio da napusti SAD što je u načelu i pokrenilo istražne organe da stupe u akciju. “Objašnjenje tajminga koji se odnosi na hapšenje koje se dogodilo samo dan nakon prve zvanične posete predsednika Medvedeva Americi izgleda čudno. Objavljeno je da jedan od “ilegalaca” hteo da napusti zemlju i da je to američke istražne organe podstaklo na akciju. Ovo postavlja pitanje šta predstavlja razlog da jedan od njih napusti zemlju tačno dan nakon posete Medvedeva? Autorka takođe primećuje da je možda najbitnije to da članovi grupe nisu optuženi da su ruskoj vladi prenosili poverljive informacije, već da su uhapšeni zbog neprijavljenog boravka u svojstvu diplomata, pranja novca i korišćenja lažnih isprava.

Autorka zaključuje, što je veoma blisko povezano i sa zvaničnim stavom brojnih ruskih političara, da postoji mogučnost da je u Americi kao i u Rusiji još uvek mnogo onih koji bi bili zadovoljniji da odnosi između ove dve zemlje ostanu slični onima kakvi su bili u periodu hladnog rata koji je bio obeležen obostranim sumnjičenjem, agresivnom retorikom i ogromnim izdvajanjem budžeta za armiju.

Ono što je prethodilo poseti Medvedeva jesu optužbe u američkim krugovima da je navodno Barak Obama bio spreman da učini brojne ustupke Rusima. Ali niko tačno nije pomenuo šta je Barak Obama imao u planu. Da li su u pitanju bili ugovori koji bi bili vredni milijarde dolara ili veliki ustupci ruskim kompanijama ili politički ili vojni ustupci koji bi eventualno naneli štetu SAD? Uz to postoji predrasuda da Rusija još uvek predstavlja pretnju ili u najboljem slučaju rivala. Srećom, kako priznaje autorka, Bela Kuća kao i ruski političari koji su navikli na teške optužbe u prošlosti pokušavaju da izbegnu varnice i umesto toga izjavljuju da skandal neće uticati na najnoviju dobre odnose.

Dmitri Suslov zamenik direktora saveta za međunarodnu politiku i politiku odbrane u tekstu pod naslovom “Hapšenje ruskih špijuna-rezultat unutrašnjih političkih tenzija“, tvrdi da je hapšenje špijuna rezultat unutrašnjih političkih činilaca u Americi kao i tvrdnje republikanaca da je aktuelni šef Bele Kuće počeo da izdaje nacionalne interese, što dodatno komplikuje poziciju predsednika Baraka Obame. Šta više, oni tvrde da je jedina istinska politika aktuelne administracije politika prema Rusiji. Predstojeći izbori za kongres koji će se održati u novembru i nedavni uspešni susret između predsednika Medvedeva i Obame samo su podstakli kritike na račun Obamine administracije. Oni smatraju da je Obama učinio i previše ustupaka Rusiji a da je Amerika malo toga dobila zauzvrat.

“Konkretno kritika je usmerena prema “pomirljivoj” rezoluciji Saveta Bezbednosti UN prema Iranu. Oni (kritičari) navode da je Rusija insistirala na tome da strožije sankcije prema Iranu, koje bi zabranile isporuku sistema S-300, bude uklonjene iz rezolucije. SAD su takođe ubrzale proces uvođenja Rusije u svetsku trgovinsku organizaciju kao i sporazum o energetskoj saradnji.”

Kako bi se odbranila od negativnog uticaja ovih optužbi, Obamina administracija je morala da stvori utisak da spoljna politika Rusije ne podrazumeva samo ohrabrenje i ustupke već i negativne akcije. Zato je izabrana ova malo verovatna priča o pseudo špijunima. Protiv 11 optuženih nije podignuta optužnica za špijunažu već je rečeno da su radili u korist interesa druge zemlje što predstavlja sasvim drugo pitanje. Administracija je napravila izbalansiran postupak na taj način da ne ošteti ozbiljno rusko američke odnose do čega bi doveo pravi špijunski skandal, i da u isto vreme stavi kongresu i republikancima do znanja da je ruska politika dvolična i da Amerika ne čini uvek ustupke već i da štiti američke interese.

Dmitri Suslov se dalje pita “zašto je potez “izbalansiran” Kao prvo, niko od uhapšenih nije ruski diplomata. Udarac odnosima bi bio mnogo značajniji da su uhapšeni radnici ruske ambasade u Vašingtonu. U tom slučaju Rusija bi, kao odgovor, proterala nekoliko američkih diplomata a to bi predstavljalo pravu diplomatsku krizu. Ono što se sada dešava predstavlja manji problem jer nije čak ni jasno da li će Rusija morati da preduzme recipročnu akciju.[15]

Naravno sve ove izjave su već date u svetlu priprema Rusije i Amerike da izvrše razmenu uhapšenih što pokazuje da je diplomatija igra u kojoj igrači ne smeju odmah da otvore svoje karte. Na zaključak da će Rusija ipak preduzeti “recipročnu akciju” uputile su i informacije u kojima se pominjao izvesni ruski naučnik Igor Sutjagin koje datiraju od 08. jula. I upravo već narednog dana, i to veoma brzo i efikasno, pomenuti špijun zajedno sa još tri osobe, razmenjen je za Anu i preostalih devet osumnjičenih što predstavlja praksu još iz perioda kada je hladni rat bio na vrhuncu. Inače pomenuti naučnik je navodno odavao tajne o ruskom programu nuklearnih podmornica jednoj britanskoj kompaniji iza koje je stajala CIA.

Roditelji Igora Sutjagina, ruskog naučnika koji je uhapšen 2004. za odavanje vojnih tajni Britaniji, izjavili su da im je on u utorak telefonirao iz zatvora i rekao da će iz zatvorske kolonije na severu Rusije biti prebačen u Moskvu, u okviru priprema za razmenu. On je dodao da smatra da je ta ponuda stigla iz Amerike i da bi moguća razmena mogla da uključi još nekolicinu zatvorenika koji se nalaze u ruskim zatvorima, dok je Sutjaginov advokat izjavio da ruske vlasti žele da se ta razmena izvrši u roku od nekoliko dana. Njujork tajms je, s druge strane, objavio članak u kojem se navodi da je vlastima u Vašingtonu stalo da pronađu način da se ruska špijunska afera što pre okonča,[16] što navodi da je i jednoj i drugoj strani bilo jako važno da se čitava ova afera što pre završi i to bez većih posledica po diplomatske odnose.

Poslednji čin špijunske farse

Iz Beča je 09. jula upravo stigla potvrda ovih izveštaja jer je desetoro optuženih ruskih špijuna, koji su inače priznali krivicu što je nesumnjivo bio uslov oslobađanja, razmenjeno za četiri ruska državljana, među kojima je i pomenuti Sutjagin, koji su usuđeni za špijuniranje u korist SAD. Amerikanci su sada putem zvaničnih izvora zapravo minimizirali učinak pomenute špijunske grupe. Tako da je kongresmen Majk Tompson, član kongresnog odbora za obaveštajna pitanja, izjavio da ruski špijuni nisu otkrili nikakve tajne:

"Ti ljudi su uhvaćeni, protiv njih je podignuta optužnica i priznali su krivicu. Oni, međutim, nisu uspeli da dođu do bilo kakvih tajnih, poverljivih informacija. Zločin koji su počinili je falsifikovanje dokumenta. Šaljemo ih kući gde im je i mesto."

Anin advokat Robert Baum izjavio je sledeće imajući na umu “iznuđeno” Anino priznanje: “Mogu da vam kažem da je to za nju (Anu) bila teška odluka, koju je donela uzimajući u obzir uslove u kojima je držana u pritvoru. Ti uslovi su bili izuzetno strogi. Gospođica Čepmen je od trenutka hapšenja držana u samici. Jedino je od mene dobijala informacije o tome kako mediji izveštavaju o njoj i bila je iznenađena tolikom medijskom pažnjom. Prema sporazumu koji je potpisala, ona u Ameriku može da se vrati samo ako za to dobije posebnu dozvolu američke vlade. Veoma je malo verovatno da će ikada dobiti takvu dozvolu. Ona se nada da će neko vreme živeti u Velikoj Britaniji. Ona ima dvojno državljanstvo, rusko i britansko. "

I advokati preostalih devetoro optuženih su dali slična objašnjenja o razlozima zbog kojih su njihovi klijenti priznali da su radili kao ruski agenti. To priznanje im je omogućilo da smesta budu oslobođeni i da se vrate u Rusiju. Oni su slobodni da putuju i da žive gde god hoće, osim što, naravno, najverovatnije više nikada neće kročiti na teritoriju Sjedinjenh Država.

Špijunska afera oko koje se diglo mnogo prašine, bezbolno je privedena kraju, bez štete po bilo koju stranu i, čini se, bez ikakvih posledica po američko-ruske odnose. Naravno, politika Bele Kuće i dalje ima svoje kritičare. Jedan od njih je i bivši pomoćnik državnog sekretara Dejvid Krejmer. 

"Mislim da će ljudi postaviti pitanje da li je američka administracija suviše brzo vukla poteze, odnosno da li su aktivnosti desetoro ruskih špijuna dovoljno detaljno istražene. Pored toga, nameće se i pitanje da li je Amerika za oslobađanje desetoro ruskih špijuna od Rusije dobila dovoljno zauzvrat. Vašington je, umesto da Moskvu iskoristi kako bi mu pomogla u pitanjima poput Avganistana, iranskog nuklearnog oružja i neširenja naoružanja, odnose s Moskvom i njihovo poboljšanje sebi postavio kao cilj. A to je, po mom mišljenju, pogrešno." [17]

Iako postoji mnogo nejasnoća oko čitavog ovog slučaja jedno je sigurno. Ruski državljani su zaista pokušavali da svojoj zemlji dostave informacije, ali te informacije nisu bile od neposrednog značaja za američku bezbednost. Oni jesu bili obaveštajci, jer inače se ova razmena ne bi ni odigrala, ali su Amerikanci kao i Rusi naravno odavno znali da brojni agenti operišu na njihovoj teritoriji. Ono što je zaista bitno u čitavoj ovoj aferi jeste izbor trenutka kada su američki istražitelji “spektakularno” hapšenje plasirali u javnost kako bi se makar malo usporio tempo “resetovanja” odnosa između dve svetske sile jer je sigurno da “globalno otopljavanje” ne odgovara svima. Međutim, očigledno je da pomenuti krugovi nisu uspeli u svom naumu, jer će ova afera ostaviti jako malo traga po rusko-američke odnose. Takođe, činjenica je da desetoro uhapšenih nisu imali previše značajnu funkciju i da su gotovo sigurno pripadali manje bitnim obaveštajcima, ali oni su svoju misiju na neki način ipak ispunili jer je sigurno da se u Americi nalaze osobe čija je misija daleko važnija da bi bili otkriveni na način na koji je otkrivena medijski proslavljena grupa na čelu sa glamuroznom crvenokosom lepoticom kojoj će se možda na kraju ipak pružiti prilika da upozna britanske prinčeve!