Helenska zagonetka, ili kako je Balkan ponovo postao aktuelan

Jedan od hendikepa balkanskih naroda je to što svoj region nikad ne promišljaju u njegovoj geopolitičkoj i ekonomskoj celovitosti. Naš region nije samo Zapadni Balkan, već se suštinski prostire od Beča do Istanbula. Razumevanje ključnih aktera na ovom prostoru ima veću težinu od protokolarnih izjava o „potrebi bliže saradnje“ i „zajedničkoj evropskoj budućnosti“. Jedan od aktera koji se ne sme preskočiti jeste Grčka.

Grčka je mesto gde se Zapad rađa, ali i gde završava svoj put. Na samom početku ovog milenijuma, sve je daleko više podsećalo na rađanje, nego na završetak. Ratovi na zapadnom Balkanu bili su okončani, za sedište Evropske agencije za obnovu i razvoj bio je odabran Solun, Grčka je 2002. postala deo evrozone i spremala se za predsedavanje Evropskoj uniji 2003. godine i organizovanje Olimpijskih igara 2004. godine.  U to vreme se verovalo da će ključni drumski pravac za Grčku, koji ide uz dolinu reka Vardar (Aksios) i Morave do Dunava – Koridor 10 – biti završen u najkraćem mogućem roku.

Ipak, samo desetak godina kasnije, od tadašnjih planova nije ostao kamen na kamenu. Potencijalno najveći strateški saveznik Srbije danas se muči da pronađe ponovo geopolitički značaj i prilagodi svoj ekonomski i društveni model novim prilikama u svetu. U čemu se danas sastoji  „helenska zagonetka“ i šta joj donosi sutrašnjica?

Sastoji se prvo od objektivnih ograničenja. Grčka je praktično odsečena od ostatka Balkana i plodne Panonske nizije lancima strmih planina, od Pindskih na zapadu, Dinarskih na severu i Rodopa na istoku. Ključna veza sa centralnom Evropom je vardarsko-moravska dolina, tako da joj je stabilnost Makedonije i Preševske doline strateški imperativ, nad kojim doduše Grčka nema značajan uticaj. Na unutrašnjem planu, planinski teren i mali broj plovnih reka čine uspostavljanje jake centralne vlasti komplikovanom operacijom, kao i što značajno poskupljuju cenu izgradnje i održavanja državne infrastrukture.

Jedini direktan izlaz na svetsko tržište je Egejsko more, koje predstavlja istinsko srce Helenske republike, ali čije pokrivanje zahteva da se otprilike 5% društvenog proizvoda usmerava na opremanje ratne mornarice i avijacije. Kontrola ključnih ostrva – Krfa, Rodosa i Krita je nesporno osigurana, ali uz vanserijski napor pariranja bogatijoj Turskoj u modernizaciji armije. To je gotovo nemoguće bez eksternih dotacija.

Kad se uzme u obzir da Grčka ima skromne količine konvencionalnih izvora energije i obradivog zemljišta, postaje jasno da njen razvoj i status ne zavise toliko od domaćih faktora, koliko od spoljnih okolnosti i umešnosti da se valorizuju strateški položaj u Mediteranu. U starom veku, dok je Mediteran bio centar sveta, a gradovi-polisi primeren način organizovanja političkih zajednica, Grčka je bila rodonačelnik evropske kulture i humanističkih vrednosti, ali otkrivanjem atlantskog puta i otomanskim osvajanjem Konstantinopolja, Grčka tone u irelevantnost i postaje za duže vreme margina Evrope.

Aktiviranjem „Istočnog pitanja“ početkom 20. veka, ponovo se otkriva njen geopolitički značaj, koji dobija najveću težinu za vreme „Hladnog rata“. Sve do pada Berlinskog zida, SAD i Velika Britanija daju značajne kredite i opremaju grčku armiju, u sklopu globalne strategije okruživanja SSSR i blokiranja njegovog izlaska na Mediteran. Nakon toga, dramatično se smanjuje potreba za subvencionisanjem Grčke, koja tone u budžetski deficit i ponovo postaje evropska periferija odvojena planinskim lancima od ostatka kontinenta.

Danas najveći strah Grka nije budžetski deficit niti koncept Velike Albanije, već usamljenost i irelevantnost na međunarodnoj sceni. Životni standard na koji su navikli i imperativ održavanja moderne armije ne može se obezbediti ukoliko veliki akteri ponovo ne pronađu višu „upotrebnu vrednost“ Grčke i ne počnu da je ponovo dotiraju. U tome je unekoliko slična sa Srbijom, koja zauzima razumnu spoljnopolitičku poziciju u sadašnjim okolnostima, ali joj vrednost te pozicije još nije priznata od strane svih aktera. Sličnosti nalazimo i u slaboj ekonomiji i zavisnosti od lignita. Ono gde Srbija, Grčka i Makedonija mogu da naprave pomak, to je uspostavljanje bliskih institucionalnih veza i zajedničko upravljanje, obezbeđivanje i eksploatacija Koridora 10. Modernizacija pruge Solun-Skoplje-Niš-Beograd bi morala da bude prioritet svih prioriteta.

Okolnost koja Grčkoj otvara novu perspektivu jeste postepeni povratak Mediterana u žižu svetskih tokova. Glavni koridor za trgovinu jugoistočne Azije i Evrope postaje Indijski okean, iz koga brodovi preko Sueckog kanala ulaze u Mediteran – sa jednim terminusom u Luci Pirej, koju su Kinezi nedavno kupili. Ali luka bez železnice se i dalje rimuje sa neiskorištenom šansom. Povratak Rusije kao regionalne sile takođe čini Mediteran strateški sve interesantnijim. Vreme kada je Zapad imao luksuz da posmatra Balkan kao slepo crevo može biti završeno. Da li će se ovdašnje države snaći u novim okolnostima i sarađivati – to je drugo pitanje.