Globalni značaj događaja u Egiptu

Događaji u Egiptu koji su obeležili početak 2011. godine, prema većini analitičara, imaju izuzetan značaj ne samo na regionalnoj već i svetskoj sceni. Tačno je da su se ovi događaji u Egiptu desili nakon tuniskih, međutim geopolitički i strateški položaj i uloga daju mu poseban značaj. Egipat kroz svetsku civilizaciju imao je posebnu, a u novijoj istoriji odigrao je vodeću ulogu u oslobodilačkom pokretu protiv kolonijalizma, neokolonijalizma i stvaranja pokreta Nesvrstanih u kome je, pored Titove Jugoslavije i Indije, imao glavnu ulogu.

Početak ili kraj

Predsednik SAD Barak Obama bio je hrabriji od mnogih analitičara i naglasio je istorijski i svetski značaj egipatskih događaja u svom govoru 11.02.2011. godine, nekoliko minuta nakon ostavke bivšeg predsednika Mubaraka. Obama nije oklevao da stavi taj događaj u kontekst sa rušenjem Berlinskog zida, gandijevskim metodama oslobodilačke borbe i svetskim značajem nezavisnosti Gane za Martina Lutera Kinga. Verovatno Obama u svom pomenutom govoru nije zaboravio svoj unutrašnji sukob sa ideologijom, politikom neokonzervativaca i njihovim neoliberalističkim društveno-ekonomskim sistemom.

Gandijeva borba, odnosno nezavisnost kolonije kao što je Gana, značila je kraj kolonijalističkog doba u savremenoj istoriji. Pad Berlinskog zida označio je krah socijalističkog sistema, odnosno real-socijalizma. Pad Mubaraka, odnosno njegovog režima označio je početak pada tzv. novog svetskog poretka, kao i njegovog neoliberalnog društveno-ekonomskog sistema i njegove neminovne pojave i sistem vrednosti.

Profesor Stiven Lorans Kablan u svom članku, objavljenom u Mondu 7.2.2011. godine, uporedio je Francusku revoluciju od 1789. do 1795. godine sa događajima u Egiptu, za koje je smatrao da su počeli još 1997. i 2008. godine, a koji su kulminirali 2011. godine.

U međuvremenu, pojava socijalizma imala je za cilj rušenje kapitalističkog sistema koji se otuđio od izvornih principa Francuske revolucije. Međutim, sam socijalistički sistem pao je u zamku partijsko-birokratskog sistema koji je prilično ograničavao slobode. Njihov partijski aparat na neki način parirao je zapadnim političkim elitama (imperijalistama). Tvorci tzv. novog svetskog poretka nakon pada socijalizma umesto da nauče lekciju iz istorije i da izvuku pouku iz pada socijalizma, oni su sa dosta arogancije i sa velikom dozom nametnute sile, zaslepljeni pobedom, izgradili još ekstremniji kapitalistički sistem, negde u obliku neoliberalizma, gde je stepen razvoja manji i smislili "tranziciju", koja ustvari predstavlja "divlji kapitalizam".

Svetski finansijski centri moći koristili su oba ova oblika radi učvršćivanja svoje dominacije nad svetskom ekonomijom gde je globalizam, u tom pogledu, značio kontrolu nad svetskom proizvodnjom i distribucijom. Njihovi ideolozi izmislili su novu društvenu teoriju koja stvara jedno globalno društvo, "globalno selo" sa spoljnopolitičkim mehanizmom koji se zasniva na sukobu civilizacije.

Fukojama je propagirao ideju o novom globalnom svetu koji se gradi na ruševinama istorije koja je dostigla svoj kraj. Iz toga proizlazi da patriotizam, nacionalizam gubi značaj, takođe se specifičnosti tradicije i posebne karakteristike društava gube rađanjem novog čoveka, stanovnika globalnog sela koji gubi osećaj za bilo koju pripadnost sem pripadnosti globalnom selu!

Paralelno s tim, svetska globalna spoljna politika zasnivala se na sukobu civilizacija, za koji je Semjuel Hantington smatrao da je suština svetskih sukoba, što je ustvari sukobrazličitih religija. Propagirajući vladajući jezik, vladajuću religiju, odnosno civilizaciju jer je civilizaciju usko vezao za religiju. Hantington tvrdi da će glavni sukob u budućnosti biti između zapadne hrišćanske civilizacije i islama. On predstavlja islam i muslimane kao jednu integralnu celinu, ne uzimajući ozbiljno nacionalne i etničke specifičnosti, koje su kroz istoriju proizvele podele na sekte unutar samih religija. Što se tiče islama, najozbiljnije podele stvorene su podelom na šite i sunite. Ova podela, po mišljenju ozbiljnih analitičara, u savremenoj istoriji smatrana je sukobom između arapske i persijske sfere interesa unutar same religije. Doktor Mustafa Ašaka u svojoj knjizi Islam bez sekti (Islam bila madhab) koja je prvi put izdata 1960. godine jasno potvrđuje tu tezu.

Neke karakteristike neoliberalizma

Korišćenje takve ideološke manipulacije propraćeno je obaveznim korišćenjem ogromne vojne sile, ne zaboravljajući staro načelo zavadi pa vladaj, za "neposlušne". Za one koji se ne bi odrekli svoje specifičnosti, tradicije i sl. Iako navedene karakteristike predstavljaju sastavni mozaik svetske civilizacije koja ne može da se sukobi, već se civlizacija međusobno dopunjuje u jedan jedinstveni sistem vrednosti sa svojim različitostima, kao vrlinama, a ne manama.

Veoma je interesantno da su tvorci "novog svetskog poretka" izgradili svoj sistem vrednosti koji se uglavnom zasnivao na parolama, a ne suštini, i sa dvostrukim aršimima. Glavna karakteristika ovakvog sistema vrednosti suindividualizam, lični i kolektivni, koji proizvodi ličnu i društvenu sebičnost. Pragmatizam kao zamena za principijelnu ideju u unutrašnjoj i spoljnoj organizaciji društva. "Snalažljivost" kao moderan termin za lopovluk naspram, zastarelih "idealista" koji ne razumeju duh vremena. Kriminalizacija vlasti, gde umesto kontrole države nad organizovanim kriminalom, "mafijom", on kontroliše državu kroz svoje tzv. tajkune ili bogataše "milijardere" u "bolje" organizovanim društvima. Armija nezaposlenih, siromašnih, kao rezultat "efikasnog" smanjenja troškova, umesto socijalno-solidarne politike, koja navodno proizvodi armiju "neradnika". Nametanje globalne kulturno-obrazovane mreže sa pokušajem dominacije jedne sile, umesto zajedničkog sistema obrazovanja i kulture, koji bi kroz različitost doveo do veće efikasnosti. Obezvređenje univerzalnih normi koje je čovečanstvo izgradilo kroz istoriju, kao što su borba za slobodu, demokratiju, nacionalni interes, suverenitet i sl. Uvođenje dvostrukih aršina prema interesima globalnih sila, tako što je borba za slobodu negde terorizam, a negde legitiman cilj. Demokratija negde predstavlja osnovno pravo, a negde sabotažu, anarhiju, zaveru i obrnuto. Svaki nacionalni interes treba da bude u službi nacionalnim interesima najvećoj svetskoj sili. Relativizacija pojma državnog suvereniteta i uvođenje u praksu "ograničenog suvereniteta" mimo međunarodnog pravnog sistema, koje je čovečanstvo decenijama gradilo.

Tako je okupacija postala oslobođenje od "zaostalosti", "diktatorskog režima" itd, a okupatori su postali žrtve "terorista" čija je krivica što se bore protiv okupacije.

Neoliberalizam na delu

Padom Berlinskog zida jedan broj zemalja, van tzv. socijalističkog bloka, pokušao je da se suprotstavi takvom svetskom poretku. Međutim, njihovi napori nisu urodili plodom, jer novi poredak koji je imao monopol nad svetskim javnim mnjenjem i instrumente pritiska i ucene nad mnogim vlastima širom sveta, pokvario je njihovu nameru da očuvaju svoje nacionalne interese i uvukao ih u vojno-političke igre, kako bi ih oslabio i devalvirao njihove interese.

Iz navedenih razloga, nijedna zemlja nije mogla da se suprotstavi tome, a sve ostale zemlje su , u suštini, na to gledale ravnodušno, jer se to ticalo drugih, a ne njih. Istovremeno, narodi ovih zemalja bili su isključeni jer su se borili za bolji život koji nikad nije stigao, ili su verovali u demokratičnu, oslobodilačku akciju, koja se kasnije pokazala da je u stvarnosti bila lažno obećanje. Pokazalo se da su stvarni ciljevi bili otimanje nacionalnih bogatstava, uništavanje prethodnih dostignuća na materijalnom i duhovnom nivou i konačno ubijanje dostojanstva naroda i nacija, a i čitavih nacija ukoliko se nacija sastoji od više naroda, kao što je slučaj sa Arapima. Najdramatičniji primer bio je Irak.

Iračka iskustva predstavljaju očigledan primer šta će dobiti male i srednje zemlje od neoliberalista i njihovih vojnih - političkih - ekonomskih- društvenih manevara. Irak kao država rasturena je nakon američke i savezničke okupacije. Stvoreni su etnički, verski i druge vrste sukoba koji su razorili nacionalno tkivo iračkog naroda. Haos i krvoprolićepostali su svakodnevnica iračkog naroda. Irak je sedamdesetih godina prošlog veka dostigao nivo jedne od najnaprednije zemlje srednjeg razvoja, naročito u obrazovanju i zdravstu, prema zvaničnim ocenama Uneska i Unicefa. Sankcije su uništile ovakav standard da bi sadašnje stanje urušilo sve ono što sankcijama nije pošlo za rukom. Prema izveštaju BBS-ja od 10.6.2008, Irak je doživeo najveću pljačku u istoriji čovečanstva.Irački parlament je 21. februara 2011. formirao komisije za istragu o novom nestanku novca u iznosu od 40 milijardi dolara ovog puta iz iračkih razvojnih fondova! Razume se da se takva korupcija nije mogle desiti bez znanja proameričke vlade i saglasnosti američkih "supervizora". Javna tajna je da Irak pored legalne prodaje nafte ima i tajne šverc kanale koji kradu naftu i plasiraju je preko američkih i engleskih firmi na naftno tržište.

Bezbednosna situacija u zemlji nikada u svojoj savremenoj istoriji nije bila gora.Ubijanje nedužnih civila postala je uobičajna pojava. Pravna sigurnost i ljudska prava simbolišu "tajne zatvore" i "zatvor Abu Graib". Čak su suđenje i egzikucija Sadama Huseina osudile skoro sve međunarodne organizacije koje se bave ljudskim pravima. Zanimljivo je da u tom kontekstu u Iraku faktički postoji partnerstvo između SAD i Irana. Svima je jasno da obe zemlje upravljaju Irakom. O tome postoji dosta izjava nekih iračkih lidera. Irački pokret otpora smatra da SAD stoji iza terorističkih "muslimanskih" grupacija, kao što je "Al Kaida" i njihovih krvavih akcija protiv nedužnih šitskih civila. Takođe optužuju Iran i proiranske lidere u vlasti da stoje iza šitskih ekstremnih organizacija i njihovih terorističkih akcija protiv nedužnog sunitskog stanovništva. Oni ih optužuju da namerno destabilizuju Irak da bi što više vladali i okaljali delo pokreta otpora protiv "okupatora" i njihovih ljudi u iračkoj strukturi vlasti.

Pozadina egipatskih događaja

Sadašnji događaji u Egiptu se ne mogu sagledati bez istorijskog konteksta. Borba protiv engleskog okupatora, ujedinila je narod i vratila mu dostojanstvo, koji je bio motor snage materijalnog i duhovnog razvoja egipatskog naroda, a sa tim i arapske nacije. Monarhija u Egiptu, koja je zagazila u korupciju i podaništvo nakon poraza u arpsko-izraelskom ratu 1948. godine povredila je dostojanstvo naroda i izazvala egipatsku revoluciju 1953. godine. Ova revolucija je imala za cilj reformisanje društvenog sistema i osvetu za poraz u ratu. U početku nije zanala kako da se ponaša, vođe revolucije htele su samostalno da vode put razvoja svoje zemlje, verujući u pomoć od strane zemalja "slobodnog sveta". Međutim, trojna agresija 1956. godine, kao i sovjetska i američka podrška Egiptu protiv agresora učvrstila je ulogu vođa revolucije sa Naserom na čelu, ne samo u Egiptu, već u celom arapskom svetu. Ubrzo je došlo do preporoda dostojanstva i oslobodilačkog duha i u drugim arapskim zemljama, a narodi su se suprotstavili geostrateškim projektima zapadnih sila, na čelu sa Amerikom.

Tadašnja američka administracija pojačala je pritisak na egipatski režim kako bi ga stavila pod kontrolu. Najveći pritisak bio je povlačenje saglasnosti Svetske banke za izgradnju "velike brane". Naser je uzvrato udarac otvarajući se prema Sovjetskom Savezu i socijalističkom bloku koji su finansirali izgradnju brane i realizovali je1961. godine. Niz uspešnih rezultata koje je Naser postigao u Egiptu, nametnulo ga je kao lidera arapske nacije. Istovremeno, SAD i mnoge druge zapadne zemlje pravile su ravnotežu kroz otvorenu podršku Izraelu i stavljanje pod kontrolu pojedinih arapskih zemalja kojenisu imale podršku svojih naroda. Ovde se mora istaći da se ovaj period smatra zlatnim dobom razvoja ideje arapskog nacionalizma sa ekspanzijom kulturnog, naučnog i duhovnog razvoja u arapskom svetu, u čemu je Egipat bio centar.

Poraz 1967. godine koji je ranio dostojanstvo arapskog naroda nije ga slomio, već je ogromna masa primorala Nasera koji je podneo ostavku da nastavi sa vođenjem Egipta u ostvarivanju arapskih nacionalnih ciljeva, kako bi poraz pretvorili u pobedu. Tadašnja masa primorala je i prozapadne arapske režime da pruže ruku Naseru i prihvate njegovo vođstvo. Međutim, "zagonetna" smrt Nasera, dolazak Sadata i njegovih kontradiktornih vojno-političkih poteza, devalvirani su tzv. oktobarskom pobedom 1973. godine, i Egipat je počeo da gubi vodeću ulogu u arapskom svetu. Jednostrano potpisivanje mirovnog sporazuma u Kamp Dejvidu, konačno je Egipat distancirao od arapske mase. Negativni ekonomski rezultati "mira" naspram obećanja o boljem životu egipatskog naroda doveli su do toga da je narod počeo da se buni protiv lošeg životnog standarda, pojave sumnjivih domaćih kapitalista, "debelih mačaka", kako ih je narod zvao, i gubljenja svoje uloge u arapskom svetu. Sadat je smatran za heroja nakon oktobarskog rata 1973. koji je egipatskom narodu i arapskoj naciji povratio dostojanstvo. Međutim, prethodni potezi devalvirali su Sadatov dobitak i narod je sve više počeo da se buni. Zauzvrat, tadašnji predsednik pojačao je organe represije, vojno-bezbednosnu saradnju sa SAD koja je indirektno značila saradnju sa Izraelom i dozvolio je povratak Muslimanske braće na političku scenu, kako bi neutralisao bes naroda i onemogućio nacionalne i levičarske snage koje su bile vezane za Naserov period.

Politizacija islama

Muslimansku braću i politizaciju islama u savremenoj istoriji, prvo su stvorili Britanci, kako bi zaustavili uticaj panarabizma i nacionalnih ideja u težnji arapskog naroda za slobodom, jedinstvom i progresom. Ova težnja počela je da dominiranad arapskom masom od prve polovine prošlog veka. Panislamističke ideje nemaju nikakvo uporište u nauci, istoriji i stvarnosti.

Sadat je krajem sedamdesetih izgubio svoj kredibilitet kod naroda i zato je morao da ode. Dolazak Hosnija Mubaraka 1981. godine, tada skromanog, nenametljivog heroja avijacije, probudio je nadu za bolji život i dostojanstveniju ulogu Egipta. Međutim, krajem osamdesetih godina takve nade počele su da isparavaju.

Mubarakovo doba

Mubarak i ljudi oko njega već početkom devedesetih godina prihvatili su neoliberalizam, u koji su vremenom sve više zagazili, pribavljajući za sebe veliku korist na račun naroda i njegovog interesa uopšte. Najveća uvreda dostojanstva naroda bila je činjenica da je Mubarakov režim polako ali sigurno postao čuvar izraelske bezbednosti na račun opšte prihvađenog, legitimnog prava palestinskog naroda za slobodu i svoju nezavisnu državu. Zbog navedenih, a i drugih faktora, Egipat je izgubiosvoju regionalnu ulogu, a egipatski narod je doživeo stvaranje nove regionalne sile koja je uporno pokušavala da zauzme ulogu Egipta u regionu, kao što su Iran i Turska. Masa u Egiptu i arapskom svetu već je jasno osećala i optuživala Mubarakov režim da on radi prema interesu njegovih partnera na Zapadu, čak i za Izrael, sve na uštrb egipatskih i arapskih nacionalnih interesa. Neoprostive greške za arapsku masu, uključujući i Egipćane, bio je stav Mubaraka prema blokiranju pojasa Gaze i zatvaranje prolaza Rafaha. Stav premaizraelskoj agesiji na jugu Libana 2006. godine, kao i stav prema izraelskoj agresiji na pojas Gaze 2009. godine, faktički su ga svrstali na stranu Izraela.

Zanimljivo je da su SAD u poslednjih nekoliko godina uočile da Mubarak gubi tlo u Egiptu, te su to pokušavali da ublažekroz neke kritike, ubacivanjem novih ličnosti u političke igre, kako bi apsorbovali političko nezadovoljstvo. Poslednje dve godine američka administracija javno je kritikovala stav egipatske vlade prema Muslimanskoj braći, tražeći njihovo slobodno političko delovanje. Mubarak je počeo svoju vladavinu 1981. odmazdom protiv islamskih političkih pokreta, od kojih su neki optuženi za likvidaciju Sadata, ne istražujući pravu pozadinu i nalogodavca! Interesantno je da je Mubarak poslednje decenije, kada je počela priča oko neophodnosti korigovanja njegovog političkog sistema, postavio zamku u izboru između njegovog režima ili režima islamskih "ekstremista". Podrazumeva se da je režim dozvolio ekstremne događaje u proizvodnji nekih "ekstremnih" grupa, kako bi uverio domaće i svetsko javno mnjenje u to. Najdalje u tome otišao je njegov poslednji ministar unutrašnjih poslova Aladli, koji je sada optužen za izazivanje eksplozije kod crkve Alkadasin u Aleksandriji 1. januara 2011. godine, čije su posledice bile destine mrtvih i ranjenih kopta. Inače, većskoro deset godina Mubarakov režim razara patriotsko tkivo Egipćana nametanjem veštačkih sukoba između kopta i muslimana, gde su ekstremisti sa obeju strane imali ohrabrenje. Istorijski je poznato da je patriotsko jedinstvo kopta i muslimana u borbi za nacionalne ciljeve uvek bilo osnova za svaku pobedu. Međutim, Mubarakov režim je koristio princip "zavadi pa vladaj" kako bi obe strane videle u njemu garant njihove bezbednosti i stabilnosti njihove države.

Rađanje nove istorijena "Majdan Al-Tahrir"

Posredni uzrok događaja "revolucije" u Egiptu bilo je ubistvo Halida Saida(28.g.) 6.6.2010. godine, od strane dvojice inspektora u internet kafeu. Vlast je pokušala da nametne svoju lažnu priču koristeći zakon o vanrednom stanju iz 1981. godine. 

Masovni protesti i izlasaci na ulice u mnogim gradovima Egipta tražili su ukidanje vanrednog stanja i pravedni društveni poredak. Vlast nije imala sluha, pa je na demonstracije odgovorila silom. Takva reakcija izazvala je kolektivni bes i simbolično okupljanje naroda naglavnim gradskim trgovima. Na Majdan Al-Tahriru (Trgu oslobođenja) u Kairu, demonstranti su slimbolično formirali svoju "državu" pod parolom " Sloboda - Dostojanstvo – Socijalnapravda". Kolektivna pamet oslobodila je stvaralački duh egipatskog naroda kroz duhovite parole i umetničke preformanse. Oformili su umetničke kolonije, otvorili narodne ambulante, besplatne zanatske radnje, organizovali su ulične svadbe na kojima su najpoznatiji arapski pevači pevali besplatno. Unutrašnja organizacija sačuvala je karakter mirnog protesta preko čuvara, čiji je zadak bio pretresanje stotine hiljada ljudi koji su želeli da uđu na trg kako bi očuvali miroljubiv karakter protesta. Organizovali su službu izgubljeno-nađeno. Interesantna pojava je da nije zabeležena nijedna krađa niti bilo kakva kriminalna radnja među stotinama hiljada učesnika. Stotine hiljada učesnikadefilovalo je danima na trgu deleći međusobno hranu, piće, ćebad i ostale neophodne stvari za očuvanje skupa. Vratio se duh solidarnosti među Egipćanima kao u najboljim vremenima u njihovoj borbi protiv britanske okupacije. Tamo su bili predstavnici svih uzrasta, društvenih slojeva (siromašni i bogati). Kopti su držali svoje pravoslavne obrede dok su ihmuslimaničuvali, a kad su muslimani držali svoje molitve čuvali su ih Kopti. Tako je vraćen opšte poznati simbol borbe egipatskog naroda za slobodu "polumesec i krst". Bilo je zanimljivo da su mladi demonstranti crpeli svoje ideje i energiju iz patriotskih pesama od vremena Nasera i borbe protiv Sadata! Čitava intelektualna elita Egipa priklonila se ovoj "državi".

Kada su takozvani batinaši (baltadžije), koji su ustvari bili pripadnici raznih bezbedosnih službi, hladnim oružijem, u saradnji sa snajperistima, napali demonstrante, ambulante su pretvorene u terenske bolnice gde su na licu mesta poznati lekari uzeli učešće, a sav medicinski materijal besplatno su dali apotekari,dok su građani obezbedili svu potrebnu količinu krvi.

Svaka provokacija koju su izazvali "batinaši" sa ciljem da se proizvede reakcija demonstranata, koja bi dovela do haosa i stvorila priliku za intervenciju vojske, osujećena je mirnom reakcijom demonstranata koja je primorala vojsku da zadrži batinaše koje je masa uhvatila. Ova kolektivna organizacija i kolektivna pamet bili su plod solidarnosti mase, koja je nadmašila političke stranke koje su zaostale u odnosu na stvaralačku inicijativu mase. Ovde se mora istaći da su Muslimanska braća, organizacija koja je sa razlogom označena kao ekstremna, pod takvim uticajem postala sekularna politička grupacija.

U celini taj događaj sam po sebi predstavio je praktičanodgovor na tezu Fukojame o kraju istorije novog čoveka. Kao i krah Hantingonove teze o sukobu civilizacije, odnosno religije, upravo tamo gde je deo regiona kolevke najuticajnijih religija.

Kolektivna politička pamet došla je do izražaja u jedinstvenom zahtevu rušenja Mubaraka i režima u celini. Neke od političkih stranka u početku su htele da nađu kompromis u ostavci Mubaraka i određenim promenama ustava. Masa je jednoglasno htela da kroz promenu režima i obračun sa njegovom vladajućom strankom, vođenom od strane kompromitovanih funkcionera i tajkuna monopolista, promeni sistem u celini. Prema poslednjim istraživanjima ekonomista pomenuti su oštetili svakog Egipćanina za oko 43.000 dolara (Egipat ima oko 80 miliona stanovnika). Masa je insistirala na padu novog liberalističkog sistema koji je oteo narodu slobodu, dostojanstvo i socijalnu pravdu. Politička mudrost mase došla je do izražaja ističući to kao glavni cilj. Oni su ostali uzdržani od izricanja antiameričkih i antiizraelskih raspoloženja, iako je to bilo prisutno kod apsolutne većine demonstranata. Narod je uspeo. On je pokazao upornost da će da istraje do ispunjenja svojih zahteva.

Perspektiva egipatskih događaja

Niko sa sigurnošću ne može da predvidi kako će se situacija dalje razvijati. Jedno je sigurno da se na staro ne može vratiti. Poražena unutrašnja snaga i spoljni moćni savetnici pokušavaće da se prilagode novom stanju tako što će nametnuti formalnu reformu sistema. Istovremeno, spoljni moćni faktori pokušaće da nađu pristalice među novim vođama mase kako bi ih promovisali kao svoje buduće verne saveznike. Taj proces će uzdrmati, usporiti i otimati energiju i snagu koju je masa pokazala. Mećutim, taj pokušaj biće kratakog daha jer je proces promena počeo i nema sile koja može da ga zaustavi. Naravno, u borbi naroda brzina promena ne znači mnogo, već neminovna suština.

Još dok su događaji bili u toku pojavila se ozbiljna indicija da će se slični događaji širiti i na zemlje Severne Afrike i Bliskog istoka. Očigledno je da su u tome određene velike sile uvidele šansu da poravnaju neke stare račune i pokušaju da ukradu sjajni uticaj egipatskih događaja na druge. Međutim, Rusija je odmah upozorila da je mešanje stranih faktora u te događaje nedopustivo. Interesantno je da je Libija bila pomenuta kao sledeća. Katarski kanal "Aldžezira" označen je kao nosilac medijskog rata protiv libijskog režima, što je "Aldžezira" tada zvanično demantovala.

Igra nacije

Poznato je da su se u uređenje državne vlasti na Bliskom istoku i Severnoj Africi oduvek mešale obaveštajne službe velikih sila. Nisu se uzdržavali od bilo koje metode rušenja vlasti ili likvidacije nekih od vodećih lidera, ako im nisu bili po volji. Najpoznnatiji je primer rušenja demokratski izabrane vlade Mohameda Mosadika u Iranu vojnim udarom 1953.

Možda je najkontradiktorniji događaj u tom kontekstu rušenje iranskog šaha Mohameda Reze Pahlavija 1980. Kont de Marenšez, tadašnji šef francuske obaveštajne službe, u svojoj knjizi "Četvrti svetski rat" objavljenoj 1993. godine, kaže da je upozorio šaha: "Pazi se Karterove vlade, predsednik Karter odlučio je da te smeni!". On dodaje da šah to nije prihvatio i da mu je rekao: "Verujem u sve što govoriš, osim u ovo". Marenšez u svojoj knjizi govori da je to bio period oktobra 1978. godine kada je Homeini napustio Irak. Šah je pokušao da ubedi predsednika Destena da ne da Homeiniju politički azil, ili da bar ograniči njegove političke poteze, međutim ovo nije prihvaćeno! Ovakvo svedočenje potvrđuje da u važnim političkim događajima suština nikad nije kao što izgleda.

Egipat i "Igra nacija"

Maeles Kopeland bivši agent CIA-e objavio je 1969. knjigu pod naslovom "Igra nacije" opisujući političku obaveštajnu igru oko Egipta, dok je bio u službi Saleha Galaba, bivšeg ministra informacija Jordana (član vlade prijateljski nastrojene Americi). Inače on je bio studentski aktivista, levičar-nacionalista. 17.2.2011. godine objavio je članak pod naslovom "Igra nacije" u londonskom listu na arapskom jeziku "Ašark Al-Ausat", gde je potencirao na sličnom scenariju prema egipatskim događajima. Ruski ekspert Vladimir Oftičinski objavio je članak u moskovskom "Komosmolit" 15.2.2011. godine u kome tvrdi da SAD uspeva u destabilizaciji "revolucije" i da predsednik Obama na kraju uspeva da ukrade "revoluciju". Međutim, Jevgenij Primakov u svom članku koji je objavila "Rusijska gazeta" od 09.2.2011. smatra: "situacija u Egiptu se svakodnevno razvija i teško je precizno prognozirati njen ishod, ali može se reći da se Egipat ozbiljno menja i ta promena će imati ogroman uticaj na Bliski istok". Mnogi drugi analitičari smatraju da je to tačno, ali ne samo na Bliskom istoku već i u celom svetu.

Opštepoznato je da Amerikanci već duže vreme pokušavaju da naprave "kozmetički rez" na Bliskom istoku. To je projekat "Novi Bliski istok" koji treba da se ostvari nakon Zalivskog rata devedesetih, a koji je i Klintonova administracijapokušavala da oživi, ali bezuspešno. U poslednje dve godine Obamina administracija pokušala je da pronađe rešenje koje bi zaustavilo bes masa u arapskom svetu, ulepšavajući sliku Amerike i proameričke vlade u tom regionu. Težila je, kako je izgledalo, da pronađe prihvatljivo rešenje za palestinsko pitanje, kao što je svojevremeno radio i predsednik Klinton. Međutim, u oba pokušaja doživeli su neuspeh, jer su neokonzervativci pri vrhu američke politike dali podršku ekstremnoj izralskoj politici prema rešenju tog pitanja. Obama je pokušavao da u poslednje dve godine nadoknadi ovakav neuspeh, stvaranjem uspeha na drugim mestima kao što su severna Afrika i Sudan. Za takav uspeh trebalo je suspendovati francuski uticaj, što više oslabiti uticaj Rusije i zaustaviti kineski uticaj koji je počeo ozbiljno da se širi na afričkom kontinentu. Narodni događaji u Tunisu iznenadili su SAD, ali ubrzo su ga kanalisali, izbacujući sa tim i francuski tradicionalni uticaj. Tačno je da je predsednik Benali bio njihov čovek od poverenja, ali je on u poslednje vreme izgubio svoj sjaj, a njegova supruga uz podršku Francuske spremala se da preuzme ulogu predsednika suprotno volji naroda.

Mnogi strateški analitičari predočili su da su SAD i njeni saveznici skrojili plan kontrolisanja kriznog žarišta na Bliskom istoku i severu Afrike. Neki su otišli dalje tvrdeći da taj plan treba kasnije proširiti i na Balkan. Ovi analitičari smatraju da je to jedan od načina za olakšanje svetske ekonomske krize. 

Otvaranje kriznog žarišta, pogotovu u bogatim ili geo-politički važnim zemljama doprinosi vojnoj industriji SAD i njenim saveznicima. Unutrašnji nemiri i rušenje infrastrukure otvaraju mogućnosti zapadnim firmama koje drže monopol povećanjem prodaje. Poučeni iz iskustva Iraka, poručeni poslovi ne moraju da se izvode, a novac može unapred da se naplati. Uspostavljenom praksom prodaje oružja zalivskim zemljama javna je tajna da se jedan deo ugovorenog oružija dostavi, a drugi deo ugovra koji je obično i skuplji samo naplati, dok se novac podeli među zastupljenim stranama! Već je uspostavljena praksa da berza reaguje na krizne situacije i da dolazi do špekulacije u ceni nafte, gde se stvara dodatni abnormalni profit naftnih kartela.

Takav američko- zapadni plan je kratkog daha. Otvara se pitanje da li takve metode mogu da oporave njihov sistem, ili se samo izaziva još veći jaz između naroda tih zemalja i sistema koji SAD pokušava da im nametne. Plan izazivanja kontrolisanog žarišta(haosa) suviše je javan i unapred poznat u kojim će se državama primenjivati. Očigledna je njihova namera da Jemen postane Pakistan Bliskog istok, a Libija Irak severne Afrike, dok bi sve ostale zemlje otvarele-zatvarale krizu po sistemu "stend baj". Razume se da izazivanje takve situacije ne daje rešenje za težnje naroda tih zemalja.Stvara se plodno tlo za ekstremiste raznih profila, koji su faktički njihov proizvod,što udaljuje istinsku težnju naroda za slobodu, dostojanstvo, socijalnu pravdu, ali i akomulira snagu i energiju mase za novi "protest", "revoluciju" i sl, što neće moći dase kontroliše, pogotovu ako se pojavi nacionalni vođa koji sada nedostaje arapskoj naciji. Bivši i sadašnji ministar inostranih poslova Egipta Ahmed Abul Gait 23.2.2011. naglasio je na televiziji "Al-haja Al-džadida": "Ako se ispune zahtevi "revolucije mladih", Egipat će postati velika sila".

Rađanje sistema: nova nada

Fukojama i Hantingon su se odrekli svojih teorija pre smrti, međutim kako sada situacija izgleda američki neokonzervativci ne žele da prihvate realnost i da se odreknu svojih neoliberalističkih sistema. Dolazak svetske ekonomske krize i njenih katastrofalnih posledica na američku privredu, koja se prenela na ostale zemlje sveta, nije bila dovoljna da ubedi neokonzervativce u krah njihovog sistema.

Previranje i nezadovoljstvo koje se raširilo u većini zemalja sveta od posledica takvog sistema nije se zaustavilo, niti zaustavilo ambicije neokonzervativaca da sami vladaju svetom, čak i ne pomišljajući da olakšaju položaj svojih građana unutar SAD. Neokonzervativci su otvoreno poveli borbu protiv Obaminog zakona o zdravstvu. Toliko su bili ostrašćeni usvajanjem tog zakona da je dosta analitičara upozoravalo Obamu da je njegov opstanak (politički čak i biološki) ugrožen. Neokonzervativcima nije smetala "nacionalizacija" banaka i osiguravajućih društva koji su bili legla korupcije i prevare, jer je država u njih "ubacila" desetine milijardi dolara. Oni se nadaju da će im država u bliskoj budućnosti oprostiti tu "ubačenu" sumu i da će se sve vratiti na staro.

Paralelni događaji

Pre događaja u Egiptu i Tunisu već je postojao otvoreni sukob između opozicije i vlasti u Jemenu, Sudanu, Alžiru i u još nekim arapskim zamljama. Međutim, nije im bilo dozvoljeno da postanu sukobi visokog intenziteta. Egipatski događaji promenili su sve i podigli nivo intenziteta sukoba u skoro svim ostalim zemljama regiona. U tome su neokonzervativci videli svoju šansu da izravnaju neke stare račune sa "bivšim grešnicima" i istrajnim saveznicima. Takođe to je bila prilika da skrenu pažnju sa suštine krize njihovog (neoliberalističkog) sistema na "želju naroda za slobodu", "rušenje diktature" itd. Njihova manipulacija nad medijima kao i do sada pružila im je mogućnosti da opet zbune svetsko javno mnjenje, kako bi devalvirali stvarnu težnju naroda, naročito u Egiptu, a sa druge strane ponovo se otvorio put za ostvarenje nekih od njihovih ciljeva. Najdramatičniji primer toga su događaji u Libiji.

Kontroverzna ličnost Moamera Gadafija ne može da ga okarakrteriše kao najgoreg lidera. Razvoj Libije na društvenom planu mnogo je bolji od npr. razvoja Saudiske Arabije , a neopisivo bolji od Jemena. Nasilje koje je aktuelno u Libiji ne može da se uporedi sa nasiljem u Iraku, koje je pod nadzorom Amerike.

U sadašnjem dobu masmediji igraju ključnu ulogu u pripremama za bilo koju eksplozivnu akciju. Sećamo se agresije na Irak pod izgovorom da poseduje "oružije za masovno uništenje",za šta se kasnije ispostavilo da je bila velika medijska laž. Da ne zaboravimo ovde medijski rat koji je vođen protiv Jugoslavije, Srbije i satanizacije srpskog naroda, koja je imala svoje poznate rezultate. SAD i zapadne sile ne kriju svoje namere da sada spremaju sličan scenario za Libiju, uključujući i vojnu intervenciju! Interesantno je da patnja palestinskog naroda koja decenijama traje, i suprotstavljanje Izraela svim rezolucijama međunarodne zajednice u vezi sa rešenjem palestinskog pitanja, ne izazivaju na sličan način američku administraciju, iako je Obama u početku svog mandata izjavio da ima iskrenu nameru da to reši.

Libija: rešenje ili kupovina vremena?

Da li će ovakvi potezi, koji imaju za cilj odvraćanje pažnje od zahteva egipatske, odnosno arapske mase za temeljne promene i istinsku slobodu-dostojanstvo-socijalnu pravdu uspeti da spasu neoliberalistički sistem od njegovog pada? Da li će Amerika takvim potezima dobiti simpatije arapskog javnog mnjenja? Kako će se objasniti da je navodni ljuti neprijatelj Amerike "Alkaida" sada aktivna u Libiji na područijima van kontrole Gadafijevog režima, i to prema zvaničnim američkim izvorima. Televizijski snimci koje emituju razni kanali pokazuju ih na isti način kao što su delovali u Somaliji. Strani državljani koji su se evakuisali iz Libije, tvrde da ih grupe koje liče na "bande" napadaju. Šta će reći arapsko pa i svetsko javno mnjenje na američku neograničenu podršku Izraelu koju su pokazali korišćenjem veta (prvi put u Obaminom mandatu) u Savetu bezbednosti 18.2.2011. protiv rezolucije u osudi nastavka izgradnje jevrejskih naselja na okupiranoj palestinskoj teritoriji.

Bez obzira na ishod događaja u Libiji i sudbinu Gadafijevog režima, ovo je, po svemu sudeći, samo kupovina vremena. To potvrđuju višemilionske demonstracije koje su se dogodile u mnogim gradovima arapskog sveta 25.2.2011, koje nisu bile medijski pokrivene jer su ih "ekskluzivni događaji" u Libiji stavili u senku. Najveći udarac američkoj politici na tom području bile su milionske demonstracije koje su se dogodile tog dana u više iračkih gradova. Činjenica je da su iračke vlasti koje su pod patronatom američkih supervizora koristile sva sredstva da spreče takve događaje, čak ubijanje i ranjavanje učesnika, što je nažalost skoro svakodnevna pojava u Iraku. Irački narod to nije sprečilo da se prvi put nakon okupacije zajedno izađu: suniti,šiiti i hrišćani, Arapi, Kurdi,Turkmeni i sve ostale etničke zajednice. Svi su zajedno protestvovali zbog vladavine korupcije, nemaštine i lopovluka koji im je "američka demokratija" i njen sistem poklonio. To je ponovno buđenje nade kao što su i egipatski događaji.

Kakvom sistemu masa teži?

Predsednik Obama u delu svog govora nakon ostavke Mubaraka opisuje stvaralački duh i metode kojima se služio egipatski narod u svojim protestima (ovaj deo je, nekim čudom, bio nedovoljno zastupljen u medijima. Iako je i sada u celini dostupan na sajtu Bele kuće). On je tom prilikom rekao: "To je moć ljudskog dostojanstva, i nikada ne može biti odbijena". Obamin stav demantuje tvrdnje koje ističu neoliberalisti da sve ima svoju cenu za kupovinu, uključujući svakog čoveka i ljudsko dostojanstvo.

Kupovina vremena i nabijanje profita putem izazivanja kriznih žarišta, špekulacije cenom nefte i sličnim mahinacijama, neće rešiti svetsku ekonomsku krizu koju je izazvao neoliberalistički sistem. Zbog monopolističke politike u proizvodnji i distribuciji hrane stručnjaci upozoravaju na veliku svetsku krizu hrane, na koju dodatno utiču klimatske promene i prirodne katastrofe (ove ekološke opasnosti opet su izazvane monopolom i nezdravom konkurencijom neoliberalističkog sisema). Broj gladnih u svetu svakim danom je sve veći. Glad ubija ljudsko dostojanstvo,zato je sve češće upozorenjeo "svetskoj revolucije gladnih", čiji se tokovi i razmene nemogu ni naslutiti. Vitalni interesiSAD i čitavog sveta je da se suoče sa posledicama pogrešnog, arogantnog sistema koji je nametnut od strane neokonzervativaca, dok svet danas strada od tih posledica.

Potreba za razvoj novog, pravednijeg političko-ekonomskog sistema u svetu je neophodna. Takav sistem trebalo bi da preuzme ononajbolje u razvoju kapitalizma i od onoga što se dokazalo kao najpravednije u socijalizmu. Uporedo treba razvijati sistem vrednosti koji poštuje specifičnost svakog naroda i nacije, njihovo pravo na izbor svog puta ka društvenom napretku, demokratsko pravo za usavršavanje političkog sistema i vladavine unutar zemlje kako bi obogatili i učvrstili dalji razvoj takvog političko-ekonomskog sistema.

Danas, u XXI veku zvuči smešno, mada je u suštini tragično, nametati gotove šablone za razvoj demokratije i ljudskih prava. Ti šabloni su uslov za udruživanje društva u "demokratski svet" ili "slobodan svet " itd. Ovo podseća na tzv."zakone o izgradnji socijalizma" (koji su proučavani u visokim komunističkim partijskim školama).Tad je "slobodan svet" podržavao nacionalne snage protiv "internacionalnih komunističkih država". Pojam nacionalizma bio je na vrhu sistema društvenih vrednosti "slobodnog sveta", dok je danas globalizam u tom vrhu, a patriotizam, nacionalizam i svaka specifična pojava okarakterisanaje kao društvena bolest.

Henri Kisindžer je još 1994. u svojoj knjizi "Diplomatija" primetio da: "I danas i u većini istorijskih perioda postojala je nacija među nacijama, a ne jedna super sila iznad svih ostalih. Kod Amerikanaca ne treba da zvoni za uzbunu ako se naspram njih pojave i drugi centri moći. Konačno podela svetskih izvora, razvoj drugih društava i ekonomija bio je cilj Amerike još od Maršalovog plana". Egipatski događaji bili su najupečatljivije upozorenje da je sistem današnje vladavine nepodnošljiv. Ogromne mase u Egiptu i arapskom svetu traže da se ispoštuje njihovo pravo na slobodu, socijalnu pravdu i dostojan položaj u društu kao i dostojan položaj zemlje u svetu. Te iste težnje spajaju narode većine "malih" i "srednjih" zemalja sveta. Amerika i njeni saveznici treba da prihvate multipolarni svet kao realan put za štopravedniji, perspektivniji i samim tim bezbedniji svet.