Трајко у Брисел, Трајко из Брисел

Прогјоше и ови избори. Изабраше ме, неје шала. Постадо градонатчелник на Дојну Гуштерицу. Пописмо по ракиче, ја и ове двојица што гласаше за мен, па ни још забаса и бадџанак од најмлађу ми свастику, па се утчукасмо, леле-леле.

Буди ме жена око подне: „Дизај се бре Трајко, те викав из Београд“! „Кој ме вика“ викам.  „Ма те вика бре Ацко, пастортче на прија Јулку. Вика, ће те трза јутре у Европу“! „Море жентче, ако ме овако мамурног дизаш за бадијава, ћутек не ти гине! Које бре Европа? Ја последњи пут отидо у Горњу Гуштерицу на сабор, па се ожени! Бегај бре“!

Али стварно некој легнаја на дзвонце: „Дзвррр, дзвррр!“ Отворим ги врата, трљам крмељци -„метчка“ пред дом. Ле ле! Шофер тчека, вика идемо за Београд на авион. Леле и куку, какав бре авион, ја ни од племњу не смем да рипам. Жена потчела да кука и запомага. Спакувала ми веш и стару кошуљу (онуј нову исфлекасмо синоћ после избори).

Не стиго ни да се наспијем, кад ето ти мен на сурчински аеродром. Паде ми камен од срце кад видо другаре са листе. Дође и Ацко. Леп детчко у нову кошуљу (белу), и од све групе изабра ни Пантелију да ни буде вођа. Вика: „Зна он, ишаја је и раније там“.

Донесоше ни и пасоши, и неке таблете да си попијемо по једну кој има страшљицу од авион. Ја попи – три!

Пробудише ме у Брисел. А Брисел леп град. Цвеће, дрвеће, људи: црни, бели, високи, мали, ма да не верујеш с отчи. Одма` сам видео да је Европа наша будућнос`. Неје не лагао Ацко.

Ма ни атоми им несу ка и при нас. Ови наши мицки, једва с отчи да ги видиш. Показаше нам њи`ов атом. Голем ка и авион. Ма каки, ка и два авиона. „Е“ реко` у себе, „Трајко, Трајко, а наши учитељи ни утче децу да су атоми мицки, а поглеј си ово! До где је Европа стигла, атом ки авион!“

Видосмо на једно место споменик, на неког детчка. Пантелија вика, тој мора да је неки њиов јунак, ка и наш Мали Радојица. Тчудно беше што тај детчко мотчаше у базен?! Помислисмо да је то неки њи`ов обитчај, па се и ми помотчасмо у тај базен. Замал` нас не смандрљаше у затвор, него срећа наиђе Ацко Јулин, и вика на полицајци да смо дипломате, и да не смеју да не апсу. Згледаше се полицајци, згледасмо се ми. Отидосмо на састанак.

Беше лепа зграда. Уђомо унутра. Сатчекамо сат-два, кад дође једна женска, што гу знам с телевизора. Катарина или тако некако. Ацко гу збори нешто на странски, па нас одведоше на спрат да си попијемо кафу. Кафа беше т`нка, с` опроштење ка и да је црнац ноге опраја, ал гу прогунусмо некако. Дође једна девојка, бајага говори нашки, али гу познадосмо одма` да неје кад вика: „Се кличем Маја“. Не вика по нашки „се викам“, него „ се кличем“. Одма` гу познадосмо, а и ништа ич не ни беше јасно о чем` ни она збори.

Важно сви се смејаше ка и поцепане чарапе, па се и ми смејасмо, а Ацко се зацени, па га прскасмо с воду.

Вратисмо се некако дома исти дан уветче. Пита ме жена како беше? Не знам што да гу зборим. Да беше – беше, а како беше - ће видимо.

Само знам да више не сам обитчан Трајко, да сам с`г Трајко из Брисел! С`г никој не може да ми вика да сам сељак! С`г сам европски сељак!