Поштаст кружи Србијом!

Поштаст кружи Србијом! Пошаст сиромаштва!

Све партијске и функционерске силе Србије удружиле су се у борби против ове пошасти!

Али не знају како да се против ње боре јер су и сами сиромашни!

Помозимо им!

Подаримо им снагу да се боре сити и ситуирани!

Помозимо им да се не осећају као бедници који од имовине немају скоро ништа!

Смањимо број од 700 хиљада гладних тако што ћемо прво нахранити наше гладне вође! А да су гладни – то свако може да види!

Наградимо их богато за искуство које су нам подарили!

Грађанке и грађани Србије, браћо и сестре, даме и господо, другарице и другови, ортаци и ортакиње, дошло је време да престанемо да се питамо шта ова држава може да учини за нас.

Очигледно је да не може да учини ништа. Време је да се запитамо шта ми можемо да учинимо за државу! У реду, не можемо баш много! Али за оне који воде државу можемо! И хоћемо!

Зашто?

Зато што не желимо да свет помисли да је сиромаштво наше највеће богатство

Зато што не желимо да срамотно  празни жиро-рачуни наших функционера буду узрок њихових стресова на послу који ће их онемогућити да нас воле толико много и тако безусловно као до сада.

Зато што не желимо да нас скрхани бригом воде у народне кухиње већ да нас сити изведу на добру пашу.

Зато што желимо да наши функционери буду узори и нама и нашој деци.

А како сада стоје ствари?

Да ли бисте послушали било који савет средовечне особе која ништа није стекла у животу, која ништа не поседује, и која ће кад остане без плате морати да се ослони на милосрђе ближњих?

Да ли бисте послушали савет те особе о томе како да се понашате, шта да радите у животу...?

Да ли бисте је уопште слушали шта говори? Да ли бисте својој деци рекли да се угледају на њу?

Да ли бисте особу која ништа не поседује следили на њеном путу, осим ако није Исус или Ганди?

Ако покажемо нашим вођама да им верујемо када кажу да „немају ништа“ онда ће и они нама поверовати када им будемо рекли да „ни ми немамо много сем њих“.

Властима у Србији, али и лидерима наше опозиције, потребна је помоћ народа! И они су заслужили да је добију!

Ми желимо богате функционере, политичаре пуног стомака, оне који ће бити добро збринути, оне који ће показујући на износе на својим жиро-рачунима моћи поносно да кажу: “Ово је мени мој народ дао! Ја нисам ништа морао да украдем!“

Ми желимо дебеле функционере макар то и не био светски тренд. Боље да имају проблем с дијетом него проблем с егзистенцијом.

Ми знамо да они никад ништа не би узели од нас и зато желимо сами да им дамо све што можемо да издвојимо из наших живота за њихов миран сан. А то су: добровољни новчани прилози, прилози у храни и лековима којима није прошао рок трајања, вишак вакцина које држимо по фрижидерима, вишкове хране, вишкове беле технике, електронике и намештаја који имамо, евентуално, ћебад, одећу, обућу, доњи веш. Наравно и савете. Можда пре свега савете, како смо ми то успели без било какве политичке функције да ипак нешто, колико-толико стекнемо у животу. И запамтите – ништа од наших прилога у натури не сме да буде старо. Нека гаће неког нашег функционера блесну и доведу до зависти некога из међународне заједнице док буду играли тенис у паузи преговора.

Одбијамо и саму помисао да наш председник дође у ситуацију да му Грчка држава помаже кредитима за стан.

Не желимо да министар Динкић, који се до сада 1000 пута жртвовао за народ, на краују своје каријере крене у обилазак народних кухиња! Он је желео да сваком од нас подари по 1000 евра. Ред је да му свако од нас подари бар по сто. Не желимо да премијер погнуте главе изговара неку беду од имовине коју поседује. Не желимо да се потпредседник Ђелић саплиће по малом стану о делове намештаја, без икаквих пара на рачуну. Не желимо да се партијске вође и директори значајних институција гурају у ситним кућерцима, такорећи колибама на Дедињу.

Не желимо да наши функционери поседују толико мало имовине јер би онда могли да дођу на идеју да у ствари поседују НАС. А поседовање једног народа не мора да се пријави ниједној агенцији за борбу против корупције. У том случају бисмо као имовина, могли да будемо продавани (део по део или све одједном), мењани, изнајмљивани, рентирани... Могли бисмо да завршимо и као улог у некој опклади или коцкарској игри, а то један народе не може себи да дозволи, посебно кад се на рулету игра на црно.

И на крају – не желимо да се неко досети да изговори скаредне речи : Сачувај ме Боже од лова на непристојно богате који организују непристојно сиромашни.