Још један разговор са Ј. Б. Титом - ништа без штафете

(Сведок)

Ј. Б. Т.: Опет, ти? Бога ти!

С.: Па, ево додох на Јокину сахрану. У болницу нисам могао ни да пригвирим од оног Жарка.

Ј. Б. Т.: Мог Жарка? Ајд’ не лупетај, па он није волел моју Јоку ни за живота, а кам да је обилазил док је била у болници.

С.: Ма, јок. Јокановића. Оног што му се Јока и док је била у коми поверавала. Само погледа, види Жарка, поздрави читаоце „Блица“ и опет падне у кому. Није могла ни да умре док је Жарко бележио њене изјаве. У мобилни.

Ј. Б. Т.: Чул сам нешто, али...

С.: Па, онај што сад иде по улице и ТВ и прича како сам преписао 1993. године његове наводне разговоре с Јованком из 2013. године.

Ј. Б. Т.: А, знам ја таке, само нису се код мене сити напричал. Док сам бил жив(ахан). Јок.

С.: Ево, сад сад сте коначно са супругом, на миру да се испричате.

Ј. Б. Т.: Ма, как на миру. Па још није дошла код мене, кад онај мој, не Алеков, Мишковић, Иван, генерал почео да звоца, па онај Доланц, за Љубичића да ти не причам, мајку им империјалистичку... Него остави ми Јоку, бар сад на миру, да те нешто питам...

С.: Извол’те, друже Тито ми ти се кунемо...

Ј. Б. Т.: Остави те пароле. Него какав је то бил слет, ономад, у Комбанк арени?

С.: Српска напредна странка и Александар Вучић славили пети рођендан.

Ј. Б. Т.: Как с пет година? Па ја сам почел да славим свој рођендан тек кад сам сазнал да сам рођен и кад сам оматорил. Чудне неке генерације, мајку ти Божију, империлајилистичку...Гледам народ напунио арену, около, скоро као она ваша „коло коло, наоколо...“. Све нека позната имена: Аца Лукас, Жељко Самарџић, Жељко Митровић, Зорица Брунцлик, Кемиш... Тога се ни ја нисам сетил... Али, да ти кажем, доша бих тамо на рођенданску журку, ал нисам имал позивницу... Чујем да су били и неки велики политичари...Нисам баш добро чул, јесу ли били Насер, Нехру, Брант, Де Гол, Маргарет Тацер, Кенеди, Индира, Буш, Брежњев... За Стаљина знам, није бил, још се дури на мене..

С.: Не знам, нису их најавили... А ако ови с Пинка нису рекли да су били, онда нису били и ако су, случајно били.      

Ј. Б. Т: Стани мало. А, ко је предал Алеку штафету? Азем Власи, мој пионир?

С.: Па, нисте Ви баш толико необавештени. Косово више није у Србији, помињали сте ми то 4. маја, кад смо ћаскали, сећате се... Сад се Косово више и не помиње.

Ј. Б. Т.: Уф, богати. Посенил сам. Само, кад сретнеш Алека, рекох ти ја, јако талентиран дечки, да сам га само спазил Ви, Срби, никад не бисте чули ни за Леку ни за Крцуна... Ал’, без штафете не вреди...Па после музеј, па... А кад је он рођен?      

С.: Ко?

Ј. Б. Т.: И ти си сенилац. Па Аца Први...

С.: Мислим, 5. марта 1970. У Београду.      

Ј. Б. Т.: Аха. Зна где је рођен!? Ја то никад нисам могал да утврдим и сазнам.. .Само, мислим марта је још хладно, па кад га сретнеш, реци му да Дан младости и свој рођендан пребаци на 25. мај. Ем топло, ем традиција.. .Јер, мајку ти импријалистичку, как је кренуло сви ће да певају „Друже Ацо, ми ти се кунемо, да са твога пута никад не скренемо...“.

С.: Па, реците му Ви, кад дође да положи цвеће на Ваш гроб.

Ј. Б. Т.: Је ли, Бога ти, је л’ мислиш да ће да ми укаже почаст и плезир и да ће да посети мој гроб?! Је л’ ће да му дозволи онај његов кум, војвода Ђујиц, који је тел да ме збуши с гоговим коцем и да ме сели одавде...      

С.: Све сте побркали, не Ђујић. Шешељ му је кум...      

Ј. Б. Т.: Ал’ ти цепидлачиш, па то ти је исто, кај не. Ђујић, Шешељ, хм...Па, кој би се сетил, сад имам 121 годину. Истина неки мисле да сам умро, ал нисам...Има тек да видите свога Бога...      

С.: На шта циљате?      

Ј. Б. Т.: Па, сам си казал: „Друже Ацо, ми ти се кунемо...“.      

С.: Нисам то ја рекао, Ви сте. Велики сте шерет, а ја хтео да Вам се похвалим и кажем да сам написао књигу ТИТО (НИ)ЈЕ ТИТО?.      

Ј. Б. Т: Је л’ богати, ако си утврдил ко сам и шта сам, јави ми да не живим у незнању. Ал’, морам ти рећ, ти си наивко. Па, то, ко сам и шта сам, ни ја нисам утврдил, а ти као оћеш. Нећеш, бато...      

С.: Па, друже Тито...      

Ј. Б. Т.: Да не заборавим, а и неки се овде распитују, нисам чул, јел на слету у Комбанк арени била она Ваша, народна: „Спрем’те се, спрем’те, цетници...“ и „Ко то каже, ко то лаже, Србија је мала?“.      

С.: Ма какви. Четнике сте још Ви почистили, они више не станују овде, а ово за Србију, па ту нема шта да се пева, може само да се кука, али не вреди... Јер Србија је остала без Косова, а колико чујем нека се припреми...

Ј. Б. Т.: Иди тамо одакле си дошо. Немој да ме разочараваш. Па ја сам се толико трудил да Србија не буде велика, а Ви је смањујете између два слета.