Eвропски шпијун

лица:

ДАНИЦА ЧВОРОВИЋ, удовица

ПЕТАР ЈАКОВЉЕВИЋ, министар

МИХАЈЛО КОСАНОВИЋ, подстанар

МИЛИЦА, Даничина унука

ЂУРА ЧВОРОВИЋ

КУПАЦ

Инвеститори

навијачи

полицајци

1. ПОВРАТАК ЈАКОВЉЕВИЋА

Две куће, обе сличне величине, у једној Србији стоје једна поред друге. Обе припадају старој породици Чворовић. У новијој кући са леве стране живи подстанар Михајло, вечити студент младоликог изгледа. Недавно довршен горњи спрат куће је празан. У другој, приземној кући орошене фасаде али још чврстих темеља, живи Даница, удовица Илије Чворовића. Испред десне куће, са леве стране, стоји мало уздигнута тераса. Поред леве куће је трем испод којег је једна лежаљка за плажу. У празном дворишту, између кућа је само усамљена празна кућица за пса, без власника. Иза ње је капија која води на улицу. Око дворишта, са свих страна су новоизграђене осветљене зграде.

У трпезарији своје осветљене куће, Даница Чворовић седи за столом и сецка тиквице. Чују се вести на радију.

ГЛАС СА РАДИЈА: Овом продајом од сто педесет милиона евра завршена је још једна успешна приватизација којом је отворен пут да ово ефикасно предузеће у будућности још боље послује. Како је министар Петровић тим поводом изјавио ''овако транспарентна и брза приватизација је прави показатељ демократичности друштва и она најављује успешан наставак транзиције, чиме се трасира сигуран пут у Европу''. Министар се похвално изјаснио о кратком периоду од расписивања тендера до продаје и најавио убрзано расписивање тендера за још неколико великих предузећа, чиме би се посао приватизације у Србији привео крају. У наставку, време.

(Након гласа зачује се нека весела поп-песма на ијекавици, Даница покушава да је игнорише али не издржи, па устане да искључи радио. Зачује се звоно на улазним вратима, она застане, крене ка њима, али прво оде на другу страну, искључи радио, па онда оде да отвори врата. На улазу у кућу непомично, без речи, стоји Петар Јаковљевић, обучен у бели мантил испод којег је скупо одело. На глави му је стари шешир. Даница од изненађења не проговара)

ПЕТАР ЈАКОВЉЕВИЋ: Госпођо Чворовић...

ДАНИЦА (потпуно затечена): Откуд ви?

(Јаковљевић је гледа, слеже раменима, као да се правда)

ДАНИЦА (збуњено): Немамо стан за издавање, тако да...

(Крене да затвори врата, али их Јаковљевић задржи руком)

ПЕТАР ЈАКОВЉЕВИЋ: Ах, нисам због тога... Мислио сам... Имам нешто да вам саопштим. Бар ме саслушајте, молим вас... Обећавам да нећу дуго.

(Даница се невољно склања са врата, улази у трпезарију, он иде за њом)

ПЕТАР ЈАКОВЉЕВИЋ (седа за сто): Захваљујем се.

ДАНИЦА: Још увек носите шешир?

(Јаковљевић тек тад примећује да није скинуо шешир)

ПЕТАР ЈАКОВЉЕВИЋ: Ах, извините... (скида шешир) Не носим га, данас сам га само ставио... Тако ми нешто дошло...

(Даница узима тиквице и шерпу са стола и односи их у кухињу која је у позадини. Јаковљевић гледа око себе и клима главом)

ПЕТАР ЈАКОВЉЕВИЋ: Лепо вам је овде. Као да се ништа није променило.

(Примећује велику икону на зиду али не коментарише) Тако неки тих мир.

(Даница се вратила до стола, посматра га)

ДАНИЦА (скоро кроз зубе): Хоћете кафу?

ПЕТАР ЈАКОВЉЕВИЋ: Не хвала, не пијем. Доктор ми забранио. Седите Данице, молим вас.

(Даница оклева, онда повуче столицу и седне)

ПЕТАР ЈАКОВЉЕВИЋ: Нисмо више у годинама кад смо могли дуго да стојимо. Како сте ви?

ДАНИЦА (игра се прстима са нечим на столњаку, не гледа га): Ево, као што видите. Правим ручак. Тиквице.

ПЕТАР ЈАКОВЉЕВИЋ: Бар су здраве. И ја волим да их једем, понекад.

ДАНИЦА: Па јесте... Здраве су.

ПЕТАР ЈАКОВЉЕВИЋ: Како вам је ћерка? Соња беше?

ДАНИЦА: Добро је, добро... Има посао, ради. Добро је.

ПЕТАР ЈАКОВЉЕВИЋ: Сигурно имате и унучиће?

ДАНИЦА: Имам, Богу хвала. Сад је кренула на факултет. Тражи посао, ћерка нема довољно пара да је школује.

ПЕТАР ЈАКОВЉЕВИЋ: Да. Муке транзиције. Свима је лоше. Просто човек не зна коме је најгоре.

ДАНИЦА: А ми мислили да је стабилизација тешка...

ПЕТАР ЈАКОВЉЕВИЋ: Ех, стабилизација... Јесте, тад се мало боље живело. Али, какав је то био живот? Само живот... Никакве будућности, никакве разоноде, само посао. Имали сте два програма државне телевизије, оба су се завршавала у десет сати и шта после? На спавање, јер се сутра ишло у нове радне победе, обавезе...

ДАНИЦА: Било је мало више пара.

ПЕТАР ЈАКОВЉЕВИЋ: Ех, паре... Шта је људима то вредело кад нису имали где да их потроше? Одете у продавницу, оћете уље, има само Дијамантово. Тражите маслиново, они вас гледају као да сте с крушке пали. Било је добро кад нађете обично уље. Ако хоћете кафу, само Центропромова, није могло да се бира као сад. Одело „беко“, фрижидер „ободин“, јогурт само у тетрапаку, а фармерке „ли купер“... Џаба су биле све те паре. Кад човек уђе у радњу, рафови као фотокопирани, исти. Један раф, једна роба. Све исто. А данас маркети, супермаркети... Права милина да се уђе у њих... Десетине произвођача, све шарено, човек може лепо да изабере шта му стварно треба.

ДАНИЦА: Па јесте, данас има свега.

ПЕТАР ЈАКОВЉЕВИЋ: Тешко је, тешко. Али, ако нам је за утеху, имали смо најбољу приватизацију од свих земаља у региону. Да видите само како су Бугари прошли. А тек Румуни? Зато нам и транзиција иде овако добро.

(Даница га гледа испод ока док јој говори, и даље нервозно чисти столњак)

ДАНИЦА: Одакле вам то одело? Јел сте то сами шили?

ПЕТАР ЈАКОВЉЕВИЋ: Ах, одело... Нисам, али као да јесам, јел да? Баш је по мом укусу. Имам их још неколико, ово је у ствари најјефтиније, али ми је некако најдраже.

ДАНИЦА: Па ако нисте сами шили, одакле вам? Кад сам вас последњи пут видела једва да сте једно одело имали. Је л’ вам толико велика плата?

ПЕТАР ЈАКОВЉЕВИЋ: Ма није, плата ми је мала. Ово је у ствари радна одећа, ово морам да носим.

ДАНИЦА: А онај џип, оно што возите, је л' и то радни џип?

ПЕТАР ЈАКОВЉЕВИЋ: Мислите, службено возило? То ми је позајмио један добар пријатељ. Има он неколико џипова, па је мени позајмио један, да га мало провозам, па да му га вратим. Ја сам у ствари дошао... мислио сам, ако вам треба нека помоћ, око било чега. Ако треба неки бољи посао за малу... Сад је, кажете, уписала факултет па јој више не треба помоћ око уписа, али било шта друго, ако могу да помогнем... Можда Соњи нешто треба, или вама... Било шта. Сад бар могу.

ДАНИЦА: Не треба нама ништа од вас. Овој породици је било сасвим добро док ви нисте дошли.

ПЕТАР ЈАКОВЉЕВИЋ (збуњено): Мислио сам, сад могу да помогнем, па ако треба, ту сам...

(Док он говори Даница све брже ''чисти'' столњак, све док јој одједном не прекипи)

ДАНИЦА: Знаш ти добро да ми је ћерка добила отказ као вишак, да ми зет грца у дуговима, а да мала Милица тражи посао јер немају шта да једу. Ови твоји су те сигурно већ обавестили о свему. Зато реци зашто си дошао па иди. Доста ми вас је више, и вас и ваше политике, приватизације, те ваше транзиције, и лоповлука и мафије. И друмске и стечајне и просветне и, и, и свих... Мука ми је од свега. Доста ми је што вас сваки дан гледам на телевизији, сад си ми и на врата дошао. Кућу ми скрнавиш!

(Даница се ухвати за груди, тешко дише. Јаковљевић скаче на ноге)

ПЕТАР ЈАКОВЉЕВИЋ: Госпођо Чворовић!

(Даница руком показује на фиоку, он је брзо отвара, вади кесу са лековима и пружа јој. Даница вади таблете из ње, узме једну од њих, стави је у уста без воде. Јаковљевић брзо оде до чесме, сипа воду у чашу, поново седне за сто и забринуто је посматра. Даница поново дође до даха)

ДАНИЦА: Ниси могао да ме пустиш ни да умрем на миру. Молила сам Бога да те више никад не видим, ништа друго нисам тражила. Сањала сам како те гушим овим рукама и надала се да нећеш доћи, да не згрешим. И сад бих те удавила, ал срећа немам снаге. Ајд реци што си дошо, па иди и не враћај се више. Пусти ме бар да умрем на миру.

ПЕТАР ЈАКОВЉЕВИЋ (погнуте главе): Зато сам и дошао. Да и вама и себи олакшам ове последње дане. Да вам помогнем да са овога света одете с миром.

(Даница попије чашу воде, уздахне и смири се. Прекрсти се, погне главу и нешто промрмља за себе. Онда проговори)

ДАНИЦА: Извините. Не знам шта ми је било. Ово све је изгледа мало превише за мене. Све ово што се дешавало протеклих двадесет година. И распад земље, и ратови, и санкције, и бомбардовање, и револуција, и немаштина.... Све то је изгледа превише за мене. Вас сам неоправдано кривила, тако ми је било лакше, тако сам лакше преживела све ове године. Нисте ми ви криви што је Илија умро, ја бих заправо требало вама да се извиним, ви сте пропатили због нас.

ПЕТАР ЈАКОВЉЕВИЋ: Немојте, молим вас...

ДАНИЦА: Илија је био мало попустио са живцима. Није ваша кривица. Умислио је свашта, а ја сам му још и поверовала. Уместо да га као нормална жена смирим и вратим на прави пут, ја сам га још и подржавала у том безумљу. Све ове године вас сам оптуживала, а сад тек видим да сам бежала од истине. Илија је био болестан човек. Да сам то онда знала, да сам хтела то себи да признам, да сам га вратила на прави пут, он би још увек био поред мене.

ПЕТАР ЈАКОВЉЕВИЋ (спуштене главе): Ја сам баш нешто у вези са тим хтео...

ДАНИЦА: Шта?

ПЕТАР ЈАКОВЉЕВИЋ: Хтео сам... Је л’ сте добро?

ДАНИЦА: Попила сам лекове.

ПЕТАР ЈАКОВЉЕВИЋ: Сигурно сте добро?

ДАНИЦА: Нећу ја више никад бити добро. Само ти реци шта имаш.

ПЕТАР ЈАКОВЉЕВИЋ (оклева): Овде сам због Илије.

ДАНИЦА: Шта због Илије?

ПЕТАР ЈАКОВЉЕВИЋ: Па то, у вези са његовим нервима, та његова болест и то... Ако је и био болестан. Оно што сам хтео да вам кажем... Ја ћу само да кажем, нема другог начина – Илија је био у праву.

(Даница нетремице гледа у њега)

ДАНИЦА: Како? За шта?

ПЕТАР ЈАКОВЉЕВИЋ: За оно што ме је сумњичио да сам шпијун. И што је говорио да су ме послали овде. Да организујем групе. Да сам плаћеник. Био је у праву. Илија је био поштен човек. Јесам, био сам плаћен да будем овде, да радим против система. Такво је било време. Али, нисам му ја ништа урадио. Тако се десило. Код вас сам случајно дошао. Овде сам био најмање сумњив. Ето.

(Даница је потпуно затечена, неко време зури испред себе)

ДАНИЦА: Бог ће ти судити.

ПЕТАР ЈАКОВЉЕВИЋ (насмеје се, од очаја): Бог... Јуче сам разговарао са докторима. Не дају ми више од шест месеци.

(Даница и даље гледа у празно, говори полако)

ДАНИЦА: Знала сам, сво време сам знала. Па ипак, сад кад си то изговорио... Па то значи... (подиже поглед) и оне инекције... ти ниси био болестан? (прекрсти се и скрене поглед) Е, Илија, Илија... Теби је следовала медаља за храброст, а не онако да завршиш. Јурећи шпијуна... да не побегне за Америку... На улици, поред пса. Као пас.

ПЕТАР ЈАКОВЉЕВИЋ: Знате, Илија је...

ДАНИЦА (нагло устаје): Немој да си више споменуо његово име. Ниси достојан ни слику да му погледаш. Иди сад, не прљај више ову кућу.

(Јаковљевић устаје, узима шешир и излази погнуте главе. Даница закључа врата за њим,одлази до телефона и окреће број)

ДАНИЦА: Ђуро, дођи молим те брзо, важно је. Имам нешто да ти причам. Не могу телефоном. Ајде.

(Спушта слушалицу, прилази орману, отвара га и вади неку стару кутију. Ставља је на сто, седа и полако отвара кутију. Вади Илијину слику и гледа у њу. Плаче. Зачује се звоно на вратима. Брише сузе, ставља слику у кутију, а онда се предомисли, кутију врати у орман а слику стави на видно место у витрини. Оде до врата и отвори их. Испред њих је Михајло, подстанар)

МИХАЈЛО: Добар дан.

ДАНИЦА: А ти си? Ајде уђи (улазе) Седи, Михајло. Је л’ Михајло беше?

МИХАЈЛО (седа): Јесте, јесте.

ДАНИЦА: Баш лепо име.

МИХАЈЛО: Ма... Ја бих да га мењам.

ДАНИЦА: Да га мењаш? Зашто?

МИХАЈЛО: Не свиђа ми се. Некако је... сељачки (смеје се)

ДАНИЦА (прекрсти се): Е, ова данашња деца... Је л’ све у реду са станом?

МИХАЈЛО: Савршено. Баш сам се распаковао, стан је одличан и све ми је некако... таман. Као да је за мене прављено.

ДАНИЦА: Е баш ми је драго. Да је у данашње време неком добро. За онај стан на спрату, да знаш, тамо још нико неће усељавати скоро. Још није завршен, а не знам ни кад ће бити. Нема се пара, то годинама правимо, све мало по мало, па никако да завршимо.

МИХАЈЛО: Аха. Па добро... Него, на капији сам срео господина Јаковљевића. Ви га познајете?

ДАНИЦА (нервозно устаје): Он је породични... познаник.

(Одлази до судопере, гледа шта би могла да ради поред опраних судова и већ сређене кухиње. Узима шерпу са тиквицама и гледа у њих, размишља да ли да настави да их чисти)

МИХАЈЛО: Какав је то лик! Па он је легенда! Марков Јаковљевић, Командант Марк... Кад бисте ви само знали колико га људи воле и колико...

ДАНИЦА (прекида га): Није нам он неки пријатељ. У ствари, једва га и познајем. Навратио само да пренесе неку поруку. Извини, морам сад овде нешто да сређујем.

МИХАЈЛО: Ако вам нешто треба (устаје, иде ка вратима) слободно реците. Ја ћу сад преко дана углавном бити ту. Почиње испитни рок, морам да учим.

ДАНИЦА: Хвала Михајло, јавићу. Довиђења.

МИХАЈЛО: Довиђења.

(Даница се врати у трпезарију, не стигне ни да седне кад се поново зачује звоно. Врата се одмах отварају, улази Ђура. Даница креће ка њему, пада му у загрљај. Плаче)

ДАНИЦА: Ђуро!

ЂУРА: Данице, шта се десило?

ДАНИЦА (брише сузе): Ајде седи да ти испричам.

(Ђура у руци носи пластичну флашу са водом и кесу са лековима, пружи јој флашу коју она стави на сто, а онда отвори витрину и извади ракију и једну чашицу. Он јој пружи кесу коју је донео)

ЂУРА: Ево донео сам ти лекове, нашао сам...

(Даница узима кесу и ставља је на сто даље од себе)

ДАНИЦА: Ма какви лекови, пусти лекове сад. (сипа ракију у чашицу испред Ђуре) Је л' се сећаш ти оног Јаковљевића?

(На помен Јаковљевића Ђура престане да се помера. Наискап попије ракију и врати чашицу на сто. Даница је поново напуни, он је поново наискап испије)

ЂУРА: Она битанга, белосветски олош што ми је убио брата? А сад се шепури по Србији и прави да је велики демократа? Сећам се.

(Даница му поново сипа ракију. Главом му даје знак да је испије. Ђура послуша)

ДАНИЦА (поново сипа ракију): Био је овде.

ЂУРА (скаче на ноге): Где овде? Где је? Је л' био сам?

(Даница га руком ухвати за раме и благо гурне да седне)

ДАНИЦА: Смири се Ђуро. Отишао је.

ЂУРА (седа): Мајку ли му његову... (испија ракију) Па што ме ниси звала?

(Даница слегне раменима и сипа му нову чашу)

ЂУРА: Данице, Данице... требало је одма да ме позовеш. То је била шанса да осветим брата. Ја би одма дошо, убио би га ко зеца, на месту, без размишљања. Полицији бисмо рекли да смо мислили да је провалник, да је упао непозван, шуњао се по мраку... Не би могли да нас осуде за то. Убиство на приватном поседу не подлеже кривичном закону. Уопште ми не би било жао.

ДАНИЦА: Немој Ђуро да грешиш душу.

ЂУРА: Е, душа... Пре дваес година нисам ни знао да је имам, и шта ми је фалило? Ништа. Нисам имао душу, ал сам зато имао брата. Шта ће ми она сад... Само брата да осветим, па онда после могу и у манастир, да на миру окајавам грехе. Да на оном свету имам и душу и брата.

(Ћуте. Ђура узима гутљај ракије)

ЂУРА: И? Шта је хтео?

ДАНИЦА: Ех... јадан је и он. Грех га изјео. Разболео се од њега. Дошло зло по своје. Дошао је да нам каже да је Илија био у праву.

ЂУРА: И?

ДАНИЦА: И ништа. Само то је хтео.

ЂУРА: Па то сам знао и без њега. Нормално да је био у праву. Платили га да дође, одрадио им посао, онда су срушили државу, исплатили га и дали му положај. Па то је ваљда јасно?

ДАНИЦА: Све мислим, било би боље да сам Илију онда одвела у болницу, да га прогласе лудим и пошаљу у лудницу. Мученик би сад био жив.

ЂУРА: Они би га тамо накљукали лековима, испрали би му мозак и данас би био Јаковљевићев партијски друг. Ма, био би и гори од Јаковљевића. То би за њега било горе од Голог отока, а и тамо су му испрали мозак. Добро је овако, брат ми је барем умро као частан човек. Не бринем се за његову душу, знам да је отишао неокаљан, као сви Чворовићи.

(Зачује се звоно на вратима, Ђура се тргне)

ЂУРА (устаје): Јел то он? Је л' рекао да ће се вратити?

(Даница стаје испред њега)

ДАНИЦА: Није он, седи ту лепо. Ја ћу да отворим и одмах се враћам. Сигурно није он, па што би поново долазио? Рекао је ваљда све што је имао.

ЂУРА: Је л' ти имаш још онај Илијин пиштољ? Ја свој одавно не носим. Зарђао окидач.

ДАНИЦА: Знаш добро да га немам. Ајде седи сад.

ЂУРА: Кад га нисам чистио. Мислио сам, неће ми требати... Заборавио сам где живим.

(Звоно се поново зачује. Ђура обема рукама благо ухвати Даницу за рамена)

ЂУРА: Ево, смирио сам се, не брини. Дај само да га погледам у очи, да види да још има живих Чворовића. (крене ка вратима, онда се поново окрене ка Даници) А ако пређе праг, не гарантујем да ће жив изаћи. (одлази ка вратима)

ДАНИЦА: Ђуро...

(Ђура отвара врата, испред њих стоји Михајло. Ђура га збуњено погледа, онда погледа лево и десно, па опет у њега)

ЂУРА: А који си ти?

МИХАЈЛО: Студент. Живим овде (показује) у кући.

ЂУРА: А ти си тај. (смеје се пријатељски) Уђи мало, да попричамо. (Загрли га и уводи у трпезарију)

МИХАЈЛО: Не, ја сам само...

ЂУРА: Шта само? Ајде седи мало са нама. Да се упознамо, ред је.

(Доводи га до столице и благо гурне у њу, па онда и он седне на столицу поред његове)

МИХАЈЛО (Даници): Идем до продавнице да купим мени нешто слатко, па сам хтео да питам је л' треба и вама нешто?

(Испред њега је кеса са лековима коју је Ђура донео. Даница је нехајно склања)

ДАНИЦА: Хвала Михајло, не треба ништа. Бар до продавнице још могу сама.

(Михајло погледом прати кесу коју је Даница склонила. Ђура му сипа ракију, пружа му чашицу)

ЂУРА: Ајде да ми попијемо по једну.

МИХАЈЛО (насмеши се збуњено): А не хвала, ја не пијем.

ЂУРА: Ајде, ајде... први пут си ушао у кућу, ваља се.

МИХАЈЛО: Није први, већ сам...

ЂУРА: Ја те нисам видео раније.

(Михајло слегне раменима и узме чашицу. Куцну се, Ђура се прекрсти. Испију, Михајло се намршти)

ДАНИЦА: Јеси ли гладан Михајло?

МИХАЈЛО: Хвала, не могу. Сад сам баш нешто...

ДАНИЦА: Ако хоћеш, има тиквице од јуче. Једино овај хлеб... (узима хлеб, мирише га па донесе Ђури да га покаже) Јутрос сам га купила а види какав је. Распада се. Кад уђеш у пекару, педесет врста хлеба, све лепши од лешег. Не знаш који да узмеш. Сви миришу, мекани, врући... А кад га донесеш кући, после два сата се или измрви или претвори у гуму. Ево, види...

ЂУРА: Нема Данице ничег више као што је било. Готово. Шта је било, било је.

ДАНИЦА (креће ка кухињи): Е, да је само хлеб... Ништа више нема укус. Шта год да купиш, без укуса... Парадајз или пилетина, потпуно је исто, само другачије изгледа. А радње пуне. Не знаш где ћеш пре да потрошиш паре.

(Стане поред судопере и настави да чисти тиквице)

ЂУРА: Једино нам се ракија није променила. (намигне Михајлу) Домаћа. Ал оће и то да мењају. Кажу, не може сваки сељак да је прави. Мора прво да се региструје. Да добије печат. Дозволу.

(Ђура узима Михајлову чашицу, поново му сипа ракију)

ЂУРА: А да те питам студент... је л' знаш ти... (пружа му чашицу)

(Михајло се смеје док је узима)

МИХАЈЛО: Ко је запалио жито?

ЂУРА (зачуђен, уозбиљи се): Какво сад жито?

МИХАЈЛО (и он се уплашен уозбиљи): Нисам ја. Ја нешто друго... цигарете, понекад. Али жито – никад.

ЂУРА: Ко те пита за жито? И какве везе ја имам са житом? Хтео сам да те питам... Ајде (куцну се, испијају) Шта ти мислиш о свему овоме?

МИХАЈЛО: О чему овоме? О ракији? Сељацима?

ЂУРА: Ма не, о овој ситуацији.

МИХАЈЛО: О којој ситуацији?

ЂУРА: Па ово сад што...

ДАНИЦА (прекида га): Пусти момка, шта га ту испитујеш?

ЂУРА: Ма не испитујем га, причамо. Ево нек каже дечко... (Михајлу) Је л' ти смета што те ја овако другарски питам?

МИХАЈЛО: Не смета.

ЂУРА: Ето. Пусти нас мушке да причамо. Занима ме шта мисле млади људи. Младост је будућност сваког друштва. Само што је у Србији младост мало чудна. Не кажем да си ти такав, само, млади у Србији... Ех, докле је то дошло... Србија је данас једина земља на свету у којој се млади људи боре за глобализацију. У Америци и Енглеској бригаде, дивизије младих људи стоје на барикадама антиглобализма, боре се за слободан свет, за идеју... У Европи читав један покрет, бунт младих против глобализације. Читава младост света је устала на барикаде против Америке и њеног поретка. Једино се у Србији млади боре за сједињене светске државе. Ко да су Клинтон југенд, далеко било. Докле је то дошло... (узме гутљај ракије, па настави) Шта ти мислиш о овом сад, о овима што су дошли, о овим што мисле да су демократе... О овим демократистима?

МИХАЈЛО: Којим демократистима? Ко мисли да је демократа?

ЂУРА: Ех, па сви смо ми демократе данас. Нема ту, једни су демократе а други нису. Ево и ја сам демократа, не може нико да каже да нисам. Али нисам демократиста, ту је разлика. Није то исто. Демократе су они који се боре за права људи, за слободу, за то да сви људи живе нормално, да буду пристојно плаћени за свој рад, а демократисти су ови што данас владају светом. Као што су некад били комунисти, као што су постојали фашисти, монархисти, анархисти, тако данас постоје демократисти.

МИХАЈЛО: Аха. А шта раде ти демократисти?

ЂУРА: Исто што и комунисти пре њих. Исто као и сви остали. Владају. Убеђују свет да су они најпаметнији. Да само они знају како треба. И да сви други морају да буду исти као они, и да раде што и они. Да је свако ко не мисли као они, њихов непријатељ, противник напретка.

МИХАЈЛО: Нисам никад размишљао о томе.

ЂУРА: Нормално да ниси. Мало ко у Србији данас размишља. Само гледају у телевизор. Како укључе телевизију, тако искључе мозак. Тако ћемо једног дана и гласати. Нећемо ни ићи на изборна места. Биће гласање из фотеље. Што би људи излазили из куће, да се напрежу без потребе? Доћи ће лепо они што испитују јавно мњење, са њима ће, онако узгред, да буде човек из изборне комисије... Доћи ће лепо на врата, добар дан, добар дан, је л' гледате телевизију - гледам, нормално - а је л' националну или неку локалну? Националну, државну наравно. И онај из комисије ће на основу тога шта ко гледа да заокружи за кога ће тај да гласа. Зна лепо шта гледаш, а ако то већ гледаш, мора да тако и мислиш. Што би гледао ако не мислиш исто? Не можеш да гледаш, а да мислиш другачије. Нормално, после избора ће да буде - извините, је л’ ви беше гледате локалне телевизије? Ај’ пођите с нама да вам нешто објаснимо. У демократизму људи морају исто да мисле. А ево, и ови данашњи избори... Ја сам гласао... боље да ти не кажем за кога сам гласао. И продали су мој глас. Је л' видиш ти докле је то дошло? Сад ме више нико ништа не пита. И је л' то демократија? Није. То је демократизам.

МИХАЈЛО: Демократизам?

ЂУРА: Ти као да си са крушке пао... (сипа му ракију) Демократизам... (испијају) то је онај систем у којем живи пола света. Није баш пола, засад, али велики део. Не можемо да живимо у демократији, како демократија може да буде систем? То је ко кад би неко рекао да смо ми овде пола века живели у дијалектичком материјализму. Нисмо, ми смо живели у социјализму, а дијалектички материјализам је била идеја која нас је водила, у коју смо сви веровали, живели за њу... И као што је некад био феудализам, монархизам, фашизам, социјализам и шта ти ја знам, тако данас постоји демократизам. Имају они на западу неки систем, као, мењају се странке, долазе нови људи... Ал’ све је то исто. Све то контролише једна мала група људи. У ствари... (осврће се да га Даница не чује, каже тихо) гуштера.

МИХАЈЛО: Гуштера?

ЂУРА (самоуверено климне главом): Рептили. Нису они прави гуштери, него тако... То су они љигавци који су се обогатили на туђој муци, украли туђи новац, па сад тим истим украденим новцем одређују животе онима које су покрали. Али боље да ти сад не причам о томе. Неки други пут ћемо. И шта сад мислиш о свему, о овој ситуацији? Докле је то дошло...

ДАНИЦА (долази из кухиње): Е сад је стварно доста. Шта си запео па пропиткујеш момка, шта њега брига? (ухватиМихајла за мишку, благо га вуче да устане) Сад га занимају само девојке, провод...

МИХАЈЛО (устаје): Па да, девојке.

ДАНИЦА: Шта њега брига за политику?

МИХАЈЛО: Ма да, ја сам само кренуо по нешто слатко, па реко, пошто ми је господин Јаковљевић рекао да вас припазим...

(На помен Јаковљевића Ђура се нагло уозбиљи, устаје и приђе Михајлу)

ЂУРА: Шта ти је рекао Јаковљевић?

МИХАЈЛО: Па да пазим на вас. Срео сам га кад је излазио, каже да сте добри људи, па да вам се нађем ако нешто затреба. Ваш пријатељ Јаковљевић је...

ЂУРА: Слушај ти балавац, ако још једном споменеш то име овде...

ДАНИЦА: Ајде Ђуро смири се. Шта ти је? Видиш да је дете само хтело да помогне?

(Ђура га неко време гледа у очи, док Михајло уплашено скреће поглед. Онда Ђура одустане, смири се)

ЂУРА: Извини момак. Данас сам нешто нервозан. Немој да се љутиш (тапше га по рамену и прати до врата) Ево, извињавам ти се, а нисам ти ништа ни радио. Тако и треба у демократији. Добар си ти. Ако те неко дира, само јави чика Ђури.

МИХАЈЛО: Важи чика Ђуро. До виђења.

(Михајло излази, иде ка капији и излази из дворишта на улицу. Даница затвара врата. Ђура се враћа, долази до витрине. Гледа у Илијину слику и почне да плаче. Даница му приђе и загрли га)

2. СУМЊА

(Михајло улази у своју подстанарску собу, ставља кесе на сто, укључује лампу на столу и затвара врата. Мобилним телефоном прича са неким)

МИХАЈЛО: И тако, кад ме је напио и видео да не може да ме испровоцира том причом, испрати ме он до врата, ја на степенице, кад оно опет Ђура. Ја се заледио. Денисе, читав живот ми је прошао пред очима, свега ми... Као Досије икс. Знам да ме је Ђура испратио, а онда га поново видим испред себе. Гледам ја њега, гледа он мене. Не да ми да прођем. Ма добро, јесам дунуо мало, ал није било од тога. И слушај, пита он мене, је л' ту Ђура. И ја у збуну човече, реко зеза ме. И ћутим, не могу да бекнем. Он се смеје, пита што се плашим, каже да је он Ђурин брат. Ту се ја некако повратим, упознам се са њим, он уђе у кућу, а ја наставим ка продавници. Кад сам се вратио, на капији опет сретнем Ђуру. Улази унутра и пита ме је л' ту Ђура. И мени опет она вутра проради. Знаш какав трип човече! И гледам га ја. Може да буде Ђура, а може да буде и његов брат. Ал не знам који ме од њих двојице зеза. И што би ме зезао? И ја оно, крајње опуштено, да, да, ту је, само извол'те. И питам га ко је он. Каже трећи брат. Еј, човече! Ма, не зезам, стварно. И знаш шта је најјаче? Има их деветорица! Како кога? Па девет браће Чворовића. У ствари, било их је девет, сад су их само тројица остала. Па ко нормалан може да има девет синова? Све је то ненормално, ти Чворовићи су скроз луди. Она моја газдарица, кад сам био код њих, склонила неку кесу испред мене, да не видим шта има унутра. Ја сео за сто, била нека кеса ту и она је склонила. Како каква кеса? Обична, бела. Не, није био лепак у њој... Баш си духовит. Нису ни бакини колачи. А што би је па склањала? Да нема ништа у њој, оставила би је ваљда на столу, што би је крила. Можда су у њој били неки тајни документи, можда шверцују дрогу, можда су то девизе... Ко зна. Није мени Јаковљевић тек тако рекао да припазим на њих. Ја будала, мислио да оће да их чувам, да бринем о њима, а он ми човек лепо, добронамерно рекао да их се чувам. И сигурно је очекивао да јавим у странку све што приметим чудно. А они ми се испред носа окупљају, праве састанке, размењују кесе а ја ништа. Још ће да испадне да сам им саучесник. Јес, као, Јаковљевић није знао да сам ја у странци. Ко да има нешто што он не зна. Не би он био ту где је данас да је било нешто што он није знао. Ма, може да буде и да су они нормални, и да ја грешим, али боље је да их ја лепо пријавим и да погрешим, него...

(Михајло седне, нагне се над столом, тражи број странке. У том тренутку на прозору који је испред стола, појављује се Ђурина глава са друге стране. То се деси тако нагло да Михајло врисне и поскочи уназад. Ђура је прислонио длан на прозор, поред лица, покушавајући да види шта има унутра. Другом руком куца у прозор)

ЂУРА: Младићу! Је л' си ту? Младићу!

(Михајло отвара врата, блед у лицу. И уплашен и бесан. Ђура прилази)

ЂУРА: Шта си се укипио, зар ме не препознајеш?

МИХАЈЛО: Ђуро?

ЂУРА: А ко би други био?

(Лупи га по рамену, покуша да прође поред њега унутра, али се Михајло не склања са врата)

ЂУРА: Е, баш ти је лепо овде.

МИХАЈЛО: Извините (показује телефон) причам са неким.

ЂУРА: Аха. Нека, нека... Само настави. Само сам хтео да ти кажем (осврће се преко рамена и наставља тишим гласом), да те замолим... Припази мало на Даницу. Нађи јој се ако јој нешто треба. Први комшија је човеку ближи него најближи род, а ти си овде, одмах поред ње, нема никог ближег.

(Михајло климне главом, Ђура га потапше по рамену и изађе напоље)

ЂУРА: А ја ћу ти се већ некако одужити. Причаћемо неки други пут.

(Михајло затвори врата, гледа кроз прозор, чека док се Ђура не удаљи па онда наставља разговор)

МИХАЈЛО: Брате, је л' си чуо ово? Ладно ми је дошао на гајбу! Да нисам био овде, сигурно би провалио, да види шта имам. Ма шта преувеличавам, требало је да га видиш. Он је потпуно луд! У свему види заверу, мисли да је у Србији фашизам, а да светом владају гуштери... Лудак. И та моја газдарица... Шта има она да се дружи са њима? Умро јој муж, да је она нека нормална жена и она би мирно чекала да умре. Или нек се уда, и то је нормално. А не овако, кућа јој пуна икона, црквених календара... И још се дружи са том тројицом. А они... исти. Да их видиш само... Као лемури. Као да је неко узео Ђуру и фотокопирао га у три примерка. Можда они и јесу његови клонови. У ствари, сад кад размислим... Можда њих и нема тројица. Можда су та тројица један исти, можда је то један Ђура? А представља се под три имена да би заварао траг, да би мање упадао у очи кад шпијунира. Мање је сумњив. Мисли да га неће провалити кад виде да га свугде има, као, није то он, него браћа. Ма знаш шта? Мени је сумњив. Мене није преварио. Одмах ћу да зовем странку, ваљда није прекасно. Ај, чујемо се.

(Прекида везу и оставља мобилни телефон на сто. Прилази прозору и гледа кроз њега у двориште. Отвара врата, загледа лево и десно, проверава да ли има неког око куће. Улази унутра, отвара фиоку из стола поред прозора, вади чланску карту странке, подиже слушалицу старог телефона и притиска типке на бројчанику)

МИХАЈЛО: Упс, извините... погрешио сам број.

(Прекида везу и поново бира број)

МИХАЈЛО: Извините опет... Да, мора да је централа погрешила, дешава се. Пријатно.

(Спушта слушалицу, седа на столицу док поново гледа у карту)

МИХАЈЛО (за себе): Где може централа да погреши? Дигитална централа, па да погреши? Шта сам ја то окренуо?

(Поново подиже слушалицу и притиска типке. Док телефонира, лампа на столу трепери, он је благо удара да би радила)

МИХАЈЛО (устаје): Добар дан, ја зовем због... Хтео сам да питам како бих могао да се ангажујем у странци? Јесам, члан сам већ две године. Михајло Косановић. Нисам имао времена раније, па ето, сад... Аха, хоћу... Добро. Да, знам да је требало да долазим на недељне састанке, само сам имао пуно обавеза, на факултету, студирам. Јесте. А да вас питам само још... Је л' ту господин Јаковљевић? А је л' навраћа он некад ту? Што глупо питање? Онако само, мислио сам... Добро, до виђења.

(Спушта слушалицу. Неко време врти картицу у руци, док светиљка и даље трепери. Узима даљински у руку, укључује телевизор. Светиљка се искључује)

Мрак

3. ПОНУДА

(Јутро у кући Чворовића. Чује се звоно на вратима које се понавља неколико пута. Даница кува кафу, одлази по спаваћицу коју облачи у ходу док у пролазу кроз трпезарију иде ка вратима)

ДАНИЦА: Ево идем.

(Долази до врата, отвара их. Испред њих је старији, озбиљан господин, обучен у одело. У руци носи актен ташну. Климне главом кад види Даницу)

КУПАЦ: Добар дан.

ДАНИЦА: Добар дан.

КУПАЦ (пружа визит карту): Представљам ову фирму. Заинтересовани смо за посао са вама, па...

(Даница узима визит карту, гледа је)

ДАНИЦА (више за себе): Немам наочаре.

КУПАЦ: ... ако бисмо могли да попричамо о томе...

ДАНИЦА: А је л' ви то нешто продајете?

КУПАЦ: Не, ми купујемо.

ДАНИЦА: Али ја немам ништа да продам.

КУПАЦ: Хтео сам са вама о томе да поразговарам. Ако имате мало времена.

ДАНИЦА: Па, имам, имам, времена имам.

(Стоје, гледају се. Даница одједном схвати)

ДАНИЦА: Аха, извините, још сам поспана, па не размишљам. Изволите, уђите.

КУПАЦ (улази): Захваљујем се.

ДАНИЦА: А откуд ви овако рано?

КУПАЦ (гледа у сат): Како рано? Није баш рано. За посао никад није рано. Знате како кажу – ко рано рани...

ДАНИЦА: Јесте, кад би тако било... Ја бих била најсрећнија особа на свету. Читав живот.... ех (одмахује руком) Је л' може једна кафа? (креће ка кухињи у позадини) Ја сам себи већ ставила, па ћу само да доспем воде за још једну.

КУПАЦ: Може, хвала. Од јутрос нисам попио ниједну. Журим, а има пуно посла.

ДАНИЦА: Какву пијете?

КУПАЦ: Свеједно ми је. Само да је домаћа.

ДАНИЦА: Домаћа, него шта. А каквим се ви то послом бавите?

КУПАЦ: Радим за једног купца. Поранио сам, морам пуно клијената да обиђем, пре него што до њих стигне конкуренција. Овај хаос на тржишту нас је скоро уништио. Кажу слободно тржиште, а у ствари хаос. Не зна се ко шта купује, а ко колико продаје... А сви раде нешто од тога.

(Даница је донела кафу на сто, сипа је у шољице)

ДАНИЦА: Ево, изволите.

КУПАЦ: Хвала.

ДАНИЦА: И шта кажете, где радите?

КУПАЦ: Мој газда инвестира у изградњу некретнина. Па смо приметили, ви овде у дворишту имате две куће...

ДАНИЦА: Аха... Па што одмах нисте рекли?

КУПАЦ: Значи, заинтересовани сте?

ДАНИЦА (одмахује руком): Биле су овде већ неке ваше колеге...

КУПАЦ: Колеге?

ДАНИЦА: Па да, исто хоће да граде нешто, неки тржни центар.

КУПАЦ: То мора да су неки други. Ми правимо стамбену зграду. Луксузну, модерну зграду. У њој бисте за овај плац добили три стана и били бисте потпуно сигурни. У згради ће стално бити наоружано обезбеђење, биће закључана, под видео-надзором...

ДАНИЦА: Не вреди. Нисам ја за то. Кад ја умрем, нек' ови моји раде шта хоће. Али док сам жива, хоћу да будем овде. То сам исто рекла и овим другим, и они... (оклева)

КУПАЦ: Да?

ДАНИЦА: Кажем им ја, ову кућу можете да добијете само кад умрем, и тачка... Кад један од њих, мислио ваљда да га не чујем, каже – то можемо лако да организујемо. Замислите то.

КУПАЦ: Ето. То је слободно тржиште.

ДАНИЦА: Па је л’ он то озбиљно?

КУПАЦ (одмахује руком): Не брините се, знам ја њих добро, они воле да застрашују људе. (мало размисли, па настави) Мада, ипак, ко зна... Ако потпишете са нама, можемо да вас заштитимо и ...

ДАНИЦА: У овој кући сам од како смо после рата избегли са Косова, и не могу сад да се селим у неке нове станове. Не занима ме то. Осим тога, овде ми је умро муж, све ме подсећа на њега, и некако ми је лакше да живим, сигурније ми је. Овде сам мање усамљена. Разумете ме?

КУПАЦ: Није лако селити се. Ни кад смо били млађи, а посебно не сад. Кад је неко млад, лако му је да пређе и преко планине и река, само да би дошао тамо где је кренуо, само да нађе место да се скући.

ДАНИЦА: И онда не иде даље. Ту је где је. И чува оно што има.

КУПАЦ: Мени је супруга још жива, не бих се сад селио ни са њом, а камоли без ње.

ДАНИЦА: Е, па онда знате како је.

КУПАЦ (клима главом, устаје) Није битно шта ја мислим. Посао је посао. Нама је у интересу да нам продате кућу. Услови су добри, и вама ће свакако бити боље да нам ово продате. Живећете у нашој згради и биће вам боље.

ДАНИЦА: Како може да ми буде боље у туђој згради?

КУПАЦ: Ако се предомислите, имате визит-карту, слободно се јавите. Полако, има времена, нигде ми не журимо. Ми смо ту близу, одмах иза угла, зовите и доћи ћу да се договоримо око свега. Видећете, нећете зажалити.

ДАНИЦА: У реду, сачуваћу карту, али одмах да вам кажем... Мале су шансе да ћу вас звати. Оставићу ову карту за унуку, па кад она буде одлучивала, нек она зове ако буде хтела.

(Долазе до врата)

КУПАЦ: Хвала вам на кафи. Желим вам све најбоље.

ДАНИЦА: Такође. Пријатно.

(Купац крене низ степенице, Даница гледа за њим. Он застане, погледа двориште, а онда се окрене поново ка Даници)

КУПАЦ: Да вам кажем... Можда не би требало сад, али... Ако ипак одлучите да продате оним другим, онима што хоће да овде направе тржни центар, да ли бисте могли да нам јавите за то унапред? Било би добро да знамо, ако већ не радите са нама, да бар купимо неколико локала у том центру, да нам не пропадне посао. Да узмемо бар неке паре.

(Даница га немо гледа)

ДАНИЦА (потпуно збуњено): До виђења.

(Затвори врата за њим и уђе у кућу)

4. СУСРЕТ

(Касно преподне, Михајло се враћа из јутарње куповине. Улази у двориште, у руци носи кесу са хлебом и две велике флаше кока-коле. Труди се да не гледа у правцу куће, гледа у празну кућицу за пса док жури ка својој соби. Из куће излази Даница, иза ње је Ђура)

ДАНИЦА: Михајло!

(Михајло застане, али се не окреће)

ДАНИЦА: Михајло, стани да ти кажем нешто.

(Михајло покушава да се насмеши и делује природно, окреће се)

МИХАЈЛО: Добар дан, госпођо Данице.

(Даница силази низ степенице, иза ње иду тројица браће Чворовића)

ДАНИЦА: Михајло, ми идемо у цркву, па код Ђуре. Доћи ће ми Милица, унука, па јој молим те пренеси где смо, ако је будеш видео. Оставила сам откључану кућу, да не чека испред врата.

МИХАЈЛО: Нема проблема. У цркву, па код чика Ђуре, тако ћу јој пренети, ништа не брините.

(Михајло се окрене да пође, али оклева, па се поново окреће ка њима)

МИХАЈЛО: Него... И ви имате поруку.

(Сви Чворовићи застају и погледају га)

ДАНИЦА: Поруку?

МИХАЈЛО: Па да. Ево, баш малопре, кад сам био у продавници... Нека госпођа ме зауставила на вратима. Рекла је... Како беше? Е да... Рекла је да није нашла оно што сте тражили, али да има нешто што вам треба.

ЂУРА (насмеје се): Па то звучи као нека шифра.

МИХАЈЛО (покуша да се осмехне): Па, тако је и мени изгледало.

ДАНИЦА (одмахује руком): Ма, каква шифра... Госпођа Ружа. Нигде нема мог лека, све неке замене пијем.

МИХАЈЛО: Ја сам мислио да је боље да пренесем, него... да не пренесем.

ДАНИЦА: Хвала Михајло. (крећу) И реци Милици где смо. Ајде Ђуро, шта си се укипио, закаснићемо у цркву.

(Растају се, Михајло долази до својих врата, вади кључ, а онда се окреће и види да су Чворовићи отишли. Вади мобилни телефон и бира број. Ставља слушалицу на уво и креће ка кући Чворовића)

МИХАЈЛО: Денисе, помагај. Не знам шта да радим. Ови Чворовићи... Много су сумњиви. Јесам, звао сам, али Јаковљевић још није тамо. Ево имам шансу, отишли су у цркву и оставили откључану кућу. (стаје пред вратима куће) Сад не знам шта да радим? Је л’ да уђем унутра? Да, то сам и ја мислио. (улази) Ево. Нема никога. Ваљда. Не би требало да има још Чворовића. Бар се надам. Ето, шта да ти кажем, пуна кућа икона. Види шта читају.

(Подиже неке новине са стола па их баци назад. Онда крене да претура по кући, гледа полице, књиге, отвара фиоке, ладице...)

МИХАЈЛО: Не знам ни ја шта тражим. Можда нема ништа, можда су они фини пензионери, добри људи... Ако не нађем ништа, бар ћу се уверити да су невини, мада сумњам да је тако. Ако нађем нешто, обавестићу Јаковљевића па нек он види шта ће са њима. Данас сам и био у странци. Кажу, Јаковљевић није тамо. На терену, сигурно. Лови овакве као што су Чворовићи. Покушао сам да им споменем њих, да им објасним ко су, ал не вреди. Баш њих брига, не живе они у кући зликоваца. Ма, право да ти кажем, нису они мени изгледали опасно све док нисам добио ону поруку да им пренесем. Зауставила ме жена на излазу из маркета, ја таман платио на каси и кренуо у стан, кад ме она зауставила на вратима. Нека бака, иста као Чворовићи. Рекла ми да им пренесем неку поруку, као да она не може да дође до њих. И одакле она уопште зна да ја тамо живим, тек сам се доселио? Сумњиви су ми ти маторци, све они знају, само испитују, немају паметнија посла. И све до те поруке, мислио сам, можда јесу опасни, а можда и нису. Мислио сам, мало су само мало ћакнути... Онако, старачки, нормално. И био сам убеђен да је Јаковљевић претерао, да је мало погрешио. Али он изгледа не греши. Овакви су најгори. Као фини, културни, све лепо с тобом, а у ствари... клерофашисти. Па види им кућу! Ко зна шта раде? И сад ако не нађем неки доказ Јаковљевић ће, нормално, да мисли да сам им саучесник. Можда дилују доп, оружје... Ко зна? Ма не требају њима паре, шта ће им, него морају да плаћају медије, телевизије, новине... Јел знаш ти пошто су новинари данас? Оће и они људи лепо да живе, нису ни они најгори, што би писали за џабе?. А можда тим парама плаћају паравојску, да узму власт. Како што онда узимају подстанара? Денисе, Денисе, ала си ти наиван. Па то им је само параван, да би изгледали нормално.

(Зачује се звоно на вратима. Уплашен застане и затвори ладицу коју је гледао. Стави мобилни у џеп, узме кесу коју је донео, приђе вратима и отвори их. Са друге стране, на степеништу стоје четворица мушкараца у кожним јакнама)

ПРВИ МУШКАРАЦ: Добро вече.

МИХАЈЛО: Добро вече.

ПРВИ МУШКАРАЦ: Да ли је ту она госпођа... Она што овде живи сама?

МИХАЈЛО: Није овде.

ПРВИ МУШКАРАЦ (одмери га погледом): А ко сте ви?

МИХАЈЛО: Ја сам подстанар. (показује) Живим тамо...

(Мушкарци се погледају, прођу поред њега и уђу у кућу)

МИХАЈЛО: Хеј. А ко сте ви?

(Мушкарци круже по стану док разговарају, загледају све)

ПРВИ МУШКАРАЦ: Ми смо њени пословни партнери.

ДРУГИ МУШКАРАЦ: На неки начин.

ТРЕЋИ МУШКАРАЦ: Могло би и тако да се каже.

ПРВИ МУШКАРАЦ: А кад се она враћа?

МИХАЈЛО: Ускоро. А какви пословни партнери?

ПРВИ МУШКАРАЦ: Ми купујемо ову кућу.

ДРУГИ МУШКАРАЦ: Читаво двориште заправо.

ТРЕЋИ МУШКАРАЦ: Овде треба да изградимо нови тржни центар.

МИХАЈЛО: Даница продаје кућу? Па ништа ми није рекла.

ПРВИ МУШКАРАЦ: Нисмо још утаначили детаље.

ДРУГИ МУШКАРАЦ: Требало би још да се договоримо с њом.

ТРЕЋИ МУШКАРАЦ: Око исплате, цене...

МИХАЈЛО (седа): Не могу да верујем. Што ми није рекла?

(Мушкарци се погледају. Први мушкарац седне за сто поред њега)

ПРВИ МУШКАРАЦ: А ти живиш у оној кући у дворишту?

МИХАЈЛО: Па да, ту живим.

ДРУГИ МУШКАРАЦ: И како је?

ДРУГИ МУШКАРАЦ: Је л’ пуно плаћаш?

МИХАЈЛО: Није баш много, али за мене јесте.

ТРЕЋИ МУШКАРАЦ: Па да, данас је све скупо.

ДРУГИ МУШКАРАЦ: Све кошта.

ТРЕЋИ МУШКАРАЦ: А пара нигде.

МИХАЈЛО: Баш тако.

ПРВИ МУШКАРАЦ: А је л’ би ти волео да зарадиш велике паре?

МИХАЈЛО: Велике паре?

ДРУГИ МУШКАРАЦ: Велике паре.

МИХАЈЛО: А шта треба да радим?

ТРЕЋИ МУШКАРАЦ: Баш ништа.

ДРУГИ МУШКАРАЦ: Скоро ништа.

ПРВИ МУШКАРАЦ: Видиш, ми хоћемо да купимо овај плац. Да овде направимо модеран тржни центар, нешто што овом комшилуку треба.

ДРУГИ МУШКАРАЦ: Да мало осавременимо, оплеменимо овај простор.

ПРВИ МУШКАРАЦ: Али, госпођа која је тренутно власник овога се двоуми.

ТРЕЋИ МУШКАРАЦ: Нема разумевања за савремене трендове.

ДРУГИ МУШКАРАЦ: За савремени свет...

ПРВИ МУШКАРАЦ: Е сад, да је нормална ситуација, ми бисмо нормално рекли – у реду госпођо, поштујемо, и отишли бисмо на неко друго место. Али, нама се чини да је ту нешто јако чудно.

МИХАЈЛО: Са Даницом? Госпођом Чворовић?

ПРВИ МУШКАРАЦ (клима главом): Нешто је ту јако чудно.

ДРУГИ МУШКАРАЦ: Нешто је сумњиво.

МИХАЈЛО: Мислите?

ТРЕЋИ МУШКАРАЦ: Чудно је кад неко неће да узме паре.

ПРВИ МУШКАРАЦ: Ми смо њој понудили добре услове, пуно пара да би нам уступила овај плац, али она неће ни да чује.

ДРУГИ МУШКАРАЦ: То баш не изгледа нормално.

МИХАЈЛО: Коначно да још неко примети. Па она је скроз чудна. И читава породица јој је тако некако... Па је л' видите ви ову кућу како изгледа? Као у деветнаестом веку.

(Мушкарци се погледају између себе кад Михајло почне да прича)

ПРВИ МУШКАРАЦ: Јесте јесте, баш је чудно.

МИХАЈЛО: Право да вам кажем, јесте чудно то што неће да узме новац, али ако сам у праву, овде се дешавају још сумњивије ствари. Окупљају се неки сумњиви људи овде.

ПРВИ МУШКАРАЦ: Онда, хоћеш да нам помогнеш?

МИХАЈЛО: Добићу новац за то?

ПРВИ МУШКАРАЦ: Овде су велике паре у игри.

ДРУГИ МУШКАРАЦ: Добићеш довољно новца, и више него што очекујеш.

МИХАЈЛО: И Даница ће поштено бити исплаћена?

ПРВИ МУШКАРАЦ: Поштено.

ДРУГИ МУШКАРАЦ: Онако како смо се договорили с њом.

ТРЕЋИ МУШКАРАЦ: Оно што смо јој обећали.

МИХАЈЛО: Не бих волео да њу преварим. Није она лоша. Него тако... Као да је застранила... Мора да су године...

ПРВИ МУШКАРАЦ: Ништа не брини.

МИХАЈЛО: Шта треба да урадим?

ПРВИ МУШКАРАЦ: Прво треба да је наговориш да потпишете уговор о издржавању.

ТРЕЋИ МУШКАРАЦ: Оно, као, ти је издржаваш, а она ти остави стан.

ДРУГИ МУШКАРАЦ: Ако успеш. Ако не, нема везе, то ћемо ми касније да решимо.

ПРВИ МУШКАРАЦ: Па да, ти ћеш само да је прогласиш неурачунљивом.

ДРУГИ МУШКАРАЦ: Онда ћемо ми то да ударимо на сва звона...

ТРЕЋИ МУШКАРАЦ: ...да сви знају, да сви то прихвате као истину.

ПРВИ МУШКАРАЦ: Па ће онда наша лекарска наша лекарска комисија то да као потврди, па онда накнадно можемо да направимо тај уговор.

ДРУГИ МУШКАРАЦ: Нико јој неће веровати да га она није потписала.

ПРВИ МУШКАРАЦ: Онда ти добијеш све ово, нама продаш...

ДРУГИ МУШКАРАЦ: Ми направимо тржни центар...

ТРЕЋИ МУШКАРАЦ: Лепо ово испарцелишемо

ДРУГИ МУШКАРАЦ: ... поделимо на равне делове, пуно локала...

ТРЕЋИ МУШКАРАЦ: ... продамо локале...

ПРВИ МУШКАРАЦ: И онда поштено исплатимо и теби и госпођи Даници.

МИХАЈЛО: То делује у реду.

ПРВИ МУШКАРАЦ: Па да.

МИХАЈЛО: То би решило многе ствари. То би у ствари решило све.

ПРВИ МУШКАРАЦ: Драго ми је да се слажеш. (пружа му руку) Значи, договорили смо се?

МИХАЈЛО: Све договорено.

(Сви крећу ка вратима)

МИХАЈЛО: Само ми дајте пар дана, да прикупим још доказа и да пробам да убедим Даницу да то потпише.

ПРВИ МУШКАРАЦ: Добро, доћи ћемо ми онда за неколико дана.

ЧЕТВРТИ МУШКАРАЦ: Немој само да зезнеш. Рачунамо на тебе.

ПРВИ МУШКАРАЦ: Ма што би зезнуо? Шта би дечку фалило да добије мало кеша?

ДРУГИ МУШКАРАЦ: Да купи себи нов стан, да живи као човек.

ТРЕЋИ МУШКАРАЦ: А не овако, ко подстанар.

ПРВИ МУШКАРАЦ: Ајд, видимо се онда за неколико дана, па ћемо да решимо све. (одлазе)

МИХАЈЛО: Здраво људи. (улази) Стварно бих могао да купим стан. (гледа по кући) Шта има везе? То би било поштено. Сви би били исплаћени. Сви би били задовољни. И Даници бих учинио услугу. Она и не зна колико је сад несрећна.

(Поново се зачује звоно. Михајло приђе вратима, погледа кроз шпијунку. Са друге стране стоји девојка која му махне и насмеши се. Он се тргне и повуче уназад, а затим отвори врата. Напољу, на киши је девојка под црвеним кишобраном. Не зна се ко је више изненађен, Михајло је збуњено посматра док га она погледом одмерава)

МИЛИЦА: Добар дан.

МИХАЈЛО: Ћао.

МИЛИЦА: Ко си ти и шта си урадио са мојом баком?

(Михајло збуњено гледа у њу, а онда схвати)

МИХАЈЛО: Шта сам урадио? А, капирам. (насмеје се и показује на црвени кишобран) Ти мора да си...

МИЛИЦА: Милица.

(Михајло заљубљено понавља име нове симпатије)

МИХАЈЛО: Милица... Милица...

МИЛИЦА: Је л' могу да уђем?

(Михајло се склања са врата, пушта је прође)

МИХАЈЛО: Упс, извини. Уђи.

(Милица скупља кишобран, улазе у трпезарију)

МИХАЈЛО: Значи, ти си Милица?

МИЛИЦА: И вуче, вуче, шта си урадио са мојом баком?

МИХАЈЛО: Нисам ја вук. (пружа руку) Ја сам Михајло.

МИЛИЦА: Баш лепо име.

МИХАЈЛО: Ма да, јесте. (Милица га гледа очекујући одговор, он се сети) Аха, бака... Ма ја сам само био нешто ту, јер сам...

(Показује нешто неодређено. Милица види кесу са Кока Колом на столу)

МИЛИЦА: У продавници?

МИХАЈЛО: Па да. У продавници сам био. И онда сам само навратио да видим да ли си стигла, да ти пренесем поруку.

МИЛИЦА (откопчава капут): Коју поруку?

МИХАЈЛО: Бака ти је поручила да су они...

(Милица скида капут док он говори. Испод њега носи уске фармерке и танак џемпер припијен уз тело. Михајло не скида поглед са ње)

МИХАЈЛО: ... отишли у цркву.

МИЛИЦА: У цркву? Само то?

МИХАЈЛО: Тако су ми рекли да ти кажем... Да би знала...

(Михајло је збуњен док је посматра, Милица то примећује, прија јој. Смешка му се док узима кесу са стола и пружа му је)

МИХАЈЛО: ... где су. (узима кесу) То те вероватно занима.

(Она га благо лупне по рамену, другом руком нехајно покаже ка вратима)

МИХАЈЛО: Ништа онда... Идем ја сад.

(Долазе до врата, она их отвара)

МИХАЈЛО: Ако ти треба нешто (излази) само ми јави, бићу ту, у стану.

МИЛИЦА: Важи. Ћао.

(Затвара врата док он стоји на киши и гледа је. Милица се наслони на врата задовољно се смешкајући, а онда крене унутра. Са друге стране врата, у дворишту Михајло крене ка својој соби. Вади кључеве који му испадну на земљу, сагне се да их потражи. За то време, Милица размишља у трпезарији, погледа у зидни сад, онда крене ка вратима и отвори их. Изађе на малу терасу и приђе огради. Светлост из куће обасја Михајла, он погледа горе. Са безбедне удаљености, даје одушка свом песничком духу)

МИХАЈЛО: Уау!

МИЛИЦА (насмеје се): Је л’ ти то лајеш на мене?

МИХАЈЛО: Не лајем... Лајао бих на звезде, на тебе не бих. Него гледам... пун је месец изнад тебе, а кунем се да твоје лице сад сија јаче него његова светлост. Каква сцена... Лајао бих на месец и звезде, јер нису достојни да стоје поред тебе.

МИЛИЦА: Уау.

МИХАЈЛО: Само би дан могао да се мери са твојом лепотом и само би Сунце могло да стоји поред тебе без стида.

МИЛИЦА (смеје се): Одакле то... Као песма. Зар би волео да сад дође дан?

МИХАЈЛО: Не, јер да је дан, ова сцена би била само сећање, а желео бих да ово дуго траје.

МИЛИЦА: Па онда, нека траје, а ја се нећу померати.

МИХАЈЛО: Ах, узалуд. Ти се не помераш, али месец иза тебе се креће. Сваки његов покрет је корак ближе Сунцу.

МИЛИЦА: Зар би Сунце сметало?

МИХАЈЛО: Толико светла било би превише. Чекај. (оде у башту и убере цвет којег баци горе ка њој)

МИЛИЦА: Што то?

МИХАЈЛО: Све што је лепо кратко траје. Ово је успомена.

(гледају се ћутке)

МИЛИЦА: Е, је л' хоћеш да ми учиниш услугу?

МИХАЈЛО: Све што треба.

5. СРЕДИНА

(Милица и Михајло седе на празној станици, чекају превоз)

МИХАЈЛО: И знаш какве драме пише? Човече... врх! Не можеш да верујеш! И има одличне представе.

МИЛИЦА: Која ти је омиљена?

МИХАЈЛО: Шта?

МИЛИЦА: Па, представа.

МИХАЈЛО: Па... Искрено, нисам гледао ни једну. У ствари, мислим, нисам ни прочитао, али знам да су одличне. Сви кажу. А није то ни писано за нас. Сви ми знамо како је код нас. Што бих ја то читао кад живим овде? То је писано да би се представе играле у Европи, да тамо виде каква смо ми багра. А пише и књиге...

МИЛИЦА: Али ни њих ниси читао?

МИХАЈЛО: Шта има да читам? Почео сам... Немам времена, морам да учим... Али знам све то о чему пише, не треба да читам.

МИЛИЦА: Па добро, о чему се ради?

МИХАЈЛО: Па види... Како да ти кажем? Овако, то је... То су дела која онтолошки улазе у реалност, и скоро да трансцендентују садашњи тренутак, али у ствари, инверзивним поступком се та трансцендентност показује скоро као плод метафизике, што за резултат има чист кемп, скоро есенцијални.

МИЛИЦА: У онтолошком смислу?

МИХАЈЛО: Наравно.

МИЛИЦА: Је ли... Је л' ти упали та прича некад?

МИХАЈЛО: Нисам пробао, тек сам је научио напамет.

МИЛИЦА: Ала си ти блесав.

(Смеју се)

МИЛИЦА: Баш лепо од тебе што си пристао да кренеш са мном. Бака је требало одавно да се врати.

МИХАЈЛО: Ма, није проблем, ионако ништа не бих радио. Можда би једино вежбао.

МИЛИЦА: А ти вежбаш?

МИХАЈЛО (смеје се, показује бицепсе): Зар се не примећује?

(Милица се смеје, гледа га)

МИЛИЦА: Одакле си ти?

МИХАЈЛО: Па одавде. Мислим, рођен сам овде, али нисам живео... Ту сам, из једног малог града. Што питаш?

МИЛИЦА: Онако. Занима ме шта радиш, и тако...

МИХАЈЛО: Па, студирао сам... У ствари, још студирам, маркетинг. И док то радим, трудим се да преживим. Продајем нешто. Моји су се развели баш кад сам почео да студирам, па баш немам пуно кинте. Ћалета од тад нисам видео. Запалио негде преко. Не јавља се. Не знам ни где је. Нека, не би се ни ја њему јавио. Сигурно је негде на западу, у некој нормалној држави и боље му је него нама овде. Шта га брига за нас и шта има да се брине? Нека га... Не мора да зове. Кева ми понекад пошаље кинту. Али нема ни она. Ради у некој невладиној организацији, а знаш да ни они немају... Тако да се ја сналазим. Е, оћеш ти да купиш, имам одличну козметику, увозну... Знаш каква је, уклања боре, регенерише кожу, затеже лице, умањује сенке... А квалитетна. И јефтина.

МИЛИЦА: Хоћеш да кажеш да мени то треба?

(Михајло је погледа, насмеју се)

МИХАЈЛО: Ма не, мислио сам... Можда за баку да купиш.

(Насмеју се па заћуте. Михајло нервозно устаје)

МИХАЈЛО: Па где је овај аутобус? (седа) Е, а је л’ ти госпођа Даница права бака?

МИЛИЦА: Како то мислиш, права?

МИХАЈЛО: Мислим, ниси усвојена?

МИЛИЦА: Усвојена унука?

МИХАЈЛО: Ма не, мислио сам... не личите, па... Само зато... пало ми на памет.

МИЛИЦА (смеје се): Леп а глуп, а?

(Михајло слегне раменима. Ћуте неко време. Милица га кришом посматра)

МИХАЈЛО: Значи, ти си ипак Чворовић? Немој да се љутиш, али Чворовићи ми некако изгледају... чудно. Не мислим лоше чудно, него онако... некако, као да су другачији од осталих. Издвајају се.

МИЛИЦА: Не презивам се Чворовић.

МИХАЈЛО: Ма да, у ствари, какве везе има како се неко зове, свашта и ја лупам.

МИЛИЦА: Како то мислиш?

МИХАЈЛО: Ти можеш да се презиваш како год, и опет би била иста ти, име ништа не значи.

МИЛИЦА: Није баш тако, породица значи нешто. Није свеједно ко су ти родитељи, ко ти је деда, баба... Знаш како је кад одеш у село, прво што те питају је ''чији си ти''. (смеје се)

МИХАЈЛО: Онда мора да ниси пуно повукла на Чворовиће.

(Примећује да се Милица уозбиљила)

МИХАЈЛО: Шалим се. Мислим, наравно да се шалим.

МИЛИЦА: У сваком случају, не мислим да мењам име. Бар док се не удам. Али много волим своју баку. И Ђуру и осталу дедину браћу. Даница је изгубила мужа пре више од двадесет година, и од тад је сама. Па је онда изгубила и државу. И све дотадашње веровање. Можда ти зато изгледа чудно.

МИХАЈЛО: Ваљда ми је било чудно то веровање у Бога. У мојој породици нико не верује. И толике иконе...

МИЛИЦА: Како мислиш, иконе?

МИХАЈЛО: Па оне у кући.

МИЛИЦА: Даница има само једну икону.

МИХАЈЛО: Једну?

МИЛИЦА: Па да.

МИХАЈЛО: Што сам ја онда мислио да их је више?

МИЛИЦА (слеже раменима): Можда зато што су у страху велике очи. (смеју се) Морала је да почне да верује у нешто. Сви они. Кад им се срушила држава, морали су да нађу нешто ново у шта би могли да верују.

МИХАЈЛО: Добро је, бар ти не верујеш у Бога.

МИЛИЦА: Свашта, наравно да верујем.

МИХАЈЛО: И ти си религиозна?

МИЛИЦА: Нисам баш велики православац, само понекад одем у цркву, не постим сваки пост, нисам баш стручњак за религију, не знам какав је Бог, али знам да га има. А ти?

МИХАЈЛО: Шта ја?

МИЛИЦА: Што ти ниси религиозан? У шта верујеш онда?

МИХАЈЛО: У Европу. У то да ће пре Европа да нам донесе бољу будућност, него Бог.

МИЛИЦА: Па добро, битно је да верујеш у нешто.

МИХАЈЛО: Мислим, не могу у дваес првом веку да верујем у Бога. Нема шансе, научници би га открили до сад, да постоји.

МИЛИЦА: Је л' ти то учитељица рекла?

МИХАЈЛО (чуди се): Наставница, у основној. Не стварно, ја треба да верујем да тамо негде седи добри чика са седом брадом и да нас све гледа и пази однекуд? Па провалили би га до сад, видео би га неко. Американци знају за све шта се дешава у нашем Сунчевом систему, истражили су пола свемира, и ништа нису нашли.

МИЛИЦА (смеје се, врти главом): Ти си стварно блесав.

МИХАЈЛО: Само, џаба ми све то причамо. Американци послали сонде до пола свемира, а ови наши не могу ни аутобус до центра града. Американци нашли воду на Марсу, а ми не можемо Даницу у граду. И како да човек онда овде да не буде блесав? Види где живимо, види ово... Да се ја питам, је л' знаш шта би урадио?

МИЛИЦА: Шта би урадио?

МИХАЈЛО: Окречио би Београд.

МИЛИЦА (смеје се): Је л' теби неко рекао да си скроз луд?

МИХАЈЛО: Не стварно... Је л' видиш ти како је све овде прљаво? А као, бели град? Јес бели, али у души. И како ћемо овакви у Европу? Можемо само да је загадимо, овакви какви смо.

МИЛИЦА: А шта ћемо у Европу?

МИХАЈЛО: А шта ћемо на Балкану? Што, је л' ти нећеш у Европу?

МИЛИЦА: Ма, лепо нам је и овде.

(Михајло ћути, чуди се што Милица то каже)

МИЛИЦА: Ђура каже да бисмо, кад смо већ правили ту кућу на раскрсници, насред пута, да бисмо могли и да отворимо ресторан, па да зарађујемо на свима који овуда прођу. А не да га продамо првом пролазнику.

МИХАЈЛО: Ако неко хоће да продаје пљескавице на киоску, нек продаје. Ја нећу. Кад већ имамо тај киоск, боље да га изрекламирамо, продамо и живимо од ренте. Човек мора да одабере страну.

(Михајло се због нечега наљутио, ћути. Милица смишља шта да каже)

МИЛИЦА: Е, а је л' знаш ти да се у време старих Грка читав Балкан звао Европа? Ми смо већ били Европа, док су они још били варвари. Па су нам онда узели име, а нас прозвали Балканцима. И сад нам не дају да уђемо у ту нашу Европу. Тако су нам бар рекли у школи.

МИХАЈЛО: Нисам чуо за то.

МИЛИЦА: Е, а је л' се ти нешто љутиш?

МИХАЈЛО: Ма јок, него сам нешто уморан...

МИЛИЦА: Е, ајд да разменимо бројеве. (вади мобилни) Мислим, ти си ту најближи Даници, па сам мислила, можда...

МИХАЈЛО: Ајде.

(Михајло вади телефон из горњег џепа, Милица примећује како из њега вири парче картона)

МИЛИЦА: Шта ти је то?

МИХАЈЛО: А то... (вади чланску карту, показује јој) Чланска карта, од странке.

(Милица узима карту у руке, гледа је благо разочарано)

МИЛИЦА: Аха. (враћа му карту)

МИХАЈЛО: Је л' си ти у некој странци?

МИЛИЦА: Не занима ме политика, уопште. Нимало. Студирам историју, па ме више то интересује.

МИХАЈЛО: Ма тако је и најбоље. Ко још има користи од политике, само се човек нервира од тога. Због глупости...

(Михајло пажљиво враћа чланску карту у горњи леви џеп, намерно је оставља да мало вири из њега)

МИЛИЦА: Оћеш да упишеш број?

(Михајло неко време гледа у телефон којег је извадио, размишља, као да се одједном нечег сетио)

МИХАЈЛО: Не ради ми телефон.

МИЛИЦА: Не ради? Што га онда носиш?

МИХАЈЛО: Не сећам се ни кад се покварио...

МИЛИЦА: Нема везе, онда ћемо други пут. Знам број твог фиксног, па ћемо се чути.

МИХАЈЛО: Ево укуцаћу ти ја број мог мобилног. (узима њен телефон и притиска бројеве) Број ми је добар, само телефон не ради, морам да га заменим. Е, а је л’ ти имаш неког типа овде?

(Милица погледа шта ради, па га благо лупи по прстима и узме телефон)

МИЛИЦА: Шта те брига? Немам.

(Михајло се и даље смеје, Милица се труди да сакрије смешак)

МИЛИЦА: А ти?

МИХАЈЛО: Шта ја?

МИЛИЦА: Је л’ имаш ти неку девојку?

МИХАЈЛО: Ја? Немам. Имам дечка.

(Милица га гледа запрепаштено)

МИХАЈЛО (смеје се): Што се чудиш?

МИЛИЦА: Зезаш ме?

МИХАЈЛО: Не, што бих?

МИЛИЦА: Ти си педер?

МИХАЈЛО: Више волимо реч геј. Лепше звучи.

МИЛИЦА: А шта је онда било оно испод терасе?

МИХАЈЛО: Шта?

МИЛИЦА: Па она лепа прича. И цвет.

МИХАЈЛО: А то... Ма зезање, ниси ваљда мислила да је озбиљно? Ја то онако... Дошло ми. Знаш да ми волимо те лепе сцене. Театралне наступе.

МИЛИЦА (разочарано): И ти то тек тако признајеш? То, да си...

МИХАЈЛО: Што да не признајем? Шта, је л' треба да ме буде блам?

МИЛИЦА: А је л' си поносан?

МИХАЈЛО: Па јесам, што да не будем... Немам чега да се стидим. То је природно, нормално. Свако ко је геј има обавезу да буде поносан, да то јавно каже због оних који још увек то себи не смеју да признају.

МИЛИЦА: А шта ћемо ми девојке да радимо ако сви будете такви?

МИХАЈЛО: Не знам. Само да знаш, има нас доста, само их пуно не признаје.

МИЛИЦА: Ма не верујем ти.

МИХАЈЛО: Што?

МИЛИЦА: Осетила бих ја.

МИХАЈЛО: А ти си као искусна?

МИЛИЦА: Не, нисам стварно. Него онако... Мислим да бих то знала. Јеси ти фин, али не делујеш баш толико... фин.

МИХАЈЛО: А пошто си ти тако искусна... је л' имаш ти дечка?

МИЛИЦА: Немам. И нема то везе са искуством, рекла сам ти. Имала сам само једну озбиљну везу, и то давно. Мало... Много сам се разочарала. Од тад ми је мука од свих тих набеђених мачо типова којих је пун град. Доста ми је свих њих. Мени треба неко добар, фин... Неко неискварен. Може да буде и мало блесав, не смета.

(Насмеје се, не скида поглед са њега. Он склони главу, гледа испред себе)

МИХАЈЛО: Таквих је мало.

(Милица га гледа, па и она склони поглед, загледа се у нешто испред себе)

МИЛИЦА: С друге стране, такви фини типови су смотани, па девојке морају саме да их јуре ако хоће да их имају.

(Из даљине се чује скандирање које постаје све гласније. Група пијаних навијача, младићи од 16, 17 година, долазе испред станице, неколико њих носи флаше у руци)

НАВИЈАЧИ: Нож, жица, Сребреница!

(Један од њих се залеће у рекламу на станици и главом је удара. Глава му је раскрвављена, он се смеје. Један другар му прилази и нуди флашу, узима је, испија из ње. Други долази до рекламе на станици и штанглом је разбија. Остали навијачи се окупљају у круг, скачу, настављају да скандирају)

НАВИЈАЧИ: Много смо јаки!

(Уморе се од викања, пију из флаша које иду у круг. Један од њих је најгласнији)

ПРВИ НАВИЈАЧ: И ја тамо, најнормалније кулирам, оно, опуштено, као, све океј, кад онај почо да ми баца хејт. Ја као, ај нема везе, данас славље, као леп дан и то, ал онај ме брате баш измрачио најстрашније. И приђем му ја, само да га тампи, ништа фајт, него оно... Лепо га питам ша е било, ел има неке кефр. Он ћути. Ја реко, ел знаш ти српски, он и даље ћути. Тићу бре ко муслиман. Е онда сам га пребио само да му чујем глас.

ДРУГИ НАВИЈАЧ: Нека си брате... Шта он има ту да ти ћути? Највише мрзим такве ликове...

(Први навијач примети Михајла и Милицу. Гласно пита другаре док гледа у њих двоје)

ПРВИ НАВИЈАЧ: Је л’ има неко пљуге?

ТРЕЋИ НАВИЈАЧ (из гомиле): Имам ја.

(И други навијач се хвата за џеп, вади цигарете, али га први игнорише, прилази пару на станици. Један навијач из групе, најближи станици, покуша да га заустави)

ЧЕТВРТИ НАВИЈАЧ: Мојне брате.

(Први навијач му склони руку и приђе Михајлу. Поред њега су још двојица, остали стоје са стране)

ПРВИ НАВИЈАЧ (Михајлу): Батице, имаш пљугу?

МИХАЈЛО: Не пушим.

ПРВИ НАВИЈАЧ: Аха, значи оно, као, здрав живот, устајање у седам, трчање и те форе...

(Гледа га, Михајло ћути и гледа испред себе)

ПРВИ НАВИЈАЧ: Извини младићу, да те питам... а ел играш ти фудбал? За кога навијаш?

МИХАЈЛО: Не гледам фудбал.

ПРВИ НАВИЈАЧ: Не гледаш фудбал? Па ел си ти рибица? То је горе него да навијаш за ове друге! Они су барем људи. Шта си ти? Дерпе? Чујеш шта те питам, ел си ти педер?

ДРУГИ НАВИЈАЧ: Одговори човеку кад те лепо пита.

МИХАЈЛО: Нисам педер.

ПРВИ НАВИЈАЧ: Па шо онда не гледаш фудбал? Ша гледаш, балет?

(Насмеје се, остали навијачи се смеју за њим)

ПРВИ НАВИЈАЧ: Је л' балет гледаш?

МИХАЈЛО: Е, а је л’ то била нека текма данас?

ПРВИ НАВИЈАЧ: Види овога... Па ел си ти луд? Нема утакмица данас. Одакле си ти младићу?

МИХАЈЛО: Одавде.

ПРВИ НАВИЈАЧ: Је л’ си Србин?

МИХАЈЛО: Јесам.

ПРВИ НАВИЈАЧ: Па што не славиш онда?

МИХАЈЛО: Шта да славим?

(Први и други навијач се погледају у чуду)

МИХАЈЛО: Мислим, данас није ни била утакмица...

ПРВИ НАВИЈАЧ (креће ка њему): А ел ти то младићу мислиш да данас не треба да се слави?

ДРУГИ НАВИЈАЧ (зауставља га): Пусти га, можда није чуо.

ПРВИ НАВИЈАЧ: Како није чуо? Ако је Србин, морао је да чује. Данас сви Срби морају да славе.

МИХАЈЛО: Шта славе?

ПРВИ НАВИЈАЧ: Мала, али значајна победа. У то име...

(Окрене се, покаже руком некоме у гомили да му дода флашу. Узима флашу и пружа је Михајлу)

ПРВИ НАВИЈАЧ: ... да наздравимо.

(Михајло оклева)

ПРВИ НАВИЈАЧ: Ел ме ти то одбијаш? Нећеш да пијеш са мном? Мислиш да си бољи од мене? Ако си Србин, попићеш.

МИЛИЦА: Е, момци, сад је стварно доста.

ПРВИ НАВИЈАЧ: Види лутку... па ти причаш? Је л’ те нису учили да женско ћути кад мушкарци разговарају?

МИЛИЦА: Стварно, има вас педесет, окружили сте нас ту, напали сте дечка безвезе... Идите својим путем, пустите нас на миру.

ПРВИ НАВИЈАЧ: Како се зовеш ти?

(Милица гледа испред себе)

ПРВИ НАВИЈАЧ: Па реци ми, бар да знам с ким сам причао. Ја сам фин дечко, не причам са непознатима, то није пристојно.

МИЛИЦА: Гордана.

(Први навијач седне поред ње, милује јој косу)

ПРВИ НАВИЈАЧ: Гордана, Гордана... баш лепо име.

МИХАЈЛО: Е, ево људи, ајде да пијемо. (потеже гутљај) Оћемо да наздравимо?

ПРВИ НАВИЈАЧ (Милици): Ел ти ово дечко? Ел добар ил да га бијемо?

МИЛИЦА: Добар је, добар, одличан је. Само нас оставите на миру.

ПРВИ НАВИЈАЧ: Да вас оставимо? Па ел ти мислиш да је то тако лако? Тек смо се спојили, а ти би већ да се раздвајаш... Не може то тако. Судбина нас је спојила, не можемо против ње. Него, је л'  си ти Српкиња?

МИЛИЦА: Нисам.

ПРВИ НАВИЈАЧ: А шта си?

(Примећује ланчић око њеног врата, подиже руку ка њему)

МИХАЈЛО (устаје): Оће ли неко да наздрави са мном?

(Други навијач га руком спушта назад на клупу)

ПРВИ НАВИЈАЧ (не гледа га): Време за здравицу је прошло. Сад можеш и сам да пијеш.

(Извуче Милици ланчић из кошуље и погледа га)

ПРВИ НАВИЈАЧ: Крст. Православни. Ипак си Српкиња. Знао сам ја... (осталима) Де може овако лепа девојка да не буде Српкиња? Наше су најлепше на читавом свету. Него... Је л’ имаш ти неке планове за вечерас? Ја сам мислио, да сад кренеш са нама, да отпратимо ове моје дрипце до центра, па после идеш са мном, да ти покажем природне лепоте мог комшилука, да виш како ми је леп завичај. А? А овај твој, овај младић... (Михајлу, не гледајући га) Како се зовеш?

МИХАЈЛО: Михајло.

ПРВИ НАВИЈАЧ: Лепо име. (Милици) Он ће да оде на балет. Или оперу, тако негде... (узима је за руку, устаје) Ајд, идемо.

(Један од његових навијача са леве стране угледа нешто)

ЧЕТВРТИ НАВИЈАЧ: Керови!

(Сви погледају у том правцу, први навијач се поново окрене ка Милици)

ПРВИ НАВИЈАЧ: Нажалост лутко, мораћемо да дружење одложимо за други пут. (групи) Ајмо!

(Док одлазе, неколико њих штанглама поразбијају све што је могуће разбити на станици. Одлазе уз скандирање)

НАВИЈАЧИ: Могу да ти пуше Младићу, Младићу, Младићу!

МИХАЈЛО: Извини, нисам могао да те одбраним, хтео сам, али...

МИЛИЦА (прекида га): Урадио си ти и више него што би многи смели.

МИХАЈЛО: Е, ови ликови... Стварно су кретени. Је л' видиш какви смо ми Срби?

МИЛИЦА: Због њих Србија никад неће смети да буде своја. Кад год неко спомене Србију, одмах се помисли на овакве. Мада, нису ни они криви, они су клинци. Криви су они што их уче.

(Зачује се гласан звук наглог кочења комбија. На стајалиште са леве стране журно долази група полицајаца. Носе аутоматско оружје. Један од њих се издваја, прилази им)

ПРВИ ПОЛИЦАЈАЦ (додирне дланом беретку): Добро вече. Ваше исправе.

(Михајло и Милица ваде личне карте и пружају их. Полицајац гледа у њих)

МИХАЈЛО: Је л’ сте видели ове?

ПРВИ ПОЛИЦАЈАЦ (не гледајући га): Које?

МИХАЈЛО: Па ове навијаче... националисте.

(Полицајац и даље ћутке гледа у документа)

МИХАЈЛО: А је л' се то нешто десило?

ПРВИ ПОЛИЦАЈАЦ: Куда сте се упутили?

МИХАЈЛО: Имамо право да знамо, морате да нам кажете... И што нисте оне навијаче, а не сад, ту сте нас нашли да легитимишете...

(Милица га хвата под руку и прекида)

МИЛИЦА: Шетали смо и дечко ме је допратио до станице. Идем кући.

ПРВИ ПОЛИЦАЈАЦ (гледа у личну карту): Али ваша кућа је тамо? (показује у другом правцу, на десној страни)

(Милица се насмеши и наслони на Михајлово раме. Полицајац их осмотри, насмеши се, врати им личне карте и крене назад ка групи)

МИХАЈЛО: Али, ми имамо право да знамо зашто смо сумњиви.

(Полицајац се уозбиљи, крене назад ка њима. Један полицајац из групе посматра сцену)

ДРУГИ ПОЛИЦАЈАЦ: Славко!

(Први полицајац застане, окрене главу)

ПРВИ ПОЛИЦАЈАЦ: Реци!

ДРУГИ ПОЛИЦАЈАЦ: Идемо!

(Први полицајац додирне руком беретку, поздрави их. Крене назад ка својој групи, па се у ходу поново окрене ка њима)

ПРВИ ПОЛИЦАЈАЦ: Превоз вам неће доћи.

(Придружи се групи, сви заједно одлазе одакле су дошли. Чује се звук комбија у одласку)

МИХАЈЛО: Како неће доћи?

(Зачује се звоно мобилног телефона, нека весела мелодија. Милица вади свој телефон, гледа број и јавља се)

МИЛИЦА: Ђуро, где сте? А, бако ти си... Не, Михајло и ја вас тражимо. Аха. Па нисам знала, мислила сам... Шта се десило? Не чујем, прекида... Хало, бако? (Михајлу) Прекинуло се. (враћа мобилни у џеп) Код Ђуре су. (гледају се) Ајмо кући.

6. РАЗЛАЗ

(Милица и Михајло улазе у двориште, иду ка његовом стану. Михало прича крај вица)

МИХАЈЛО: И каже њему Ром – немам, а и да имам, одакле ми?

(Смеју се и долазе до врата. Михајло вади кључеве. Опет му испадају, сагиње се и узима их)

МИХАЈЛО: Већ други пут вечерас...

МИЛИЦА: Баш лепо од тебе што си ми дозволио да сачекам баку код тебе. Не знам како бих је сама чекала у оноликој кући.

(Чује се звекет кључева, Михајлу дрхте руке док покушава да пронађе прави кључ)

МИХАЈЛО: Нема везе, ионако ми је још рано за спавање.

МИЛИЦА: Дај мени да пробам. Мислим, знам те кључеве.

(Узме кључеве које јој је Михајло дао, али се не помера)

МИХАЈЛО: Ајде, откључај.

МИЛИЦА (прилази му ближе): Е, а је л' знаш ти за онај стари градски народни обичај, да кад се момак...

МИХАЈЛО: Чекај, градски или народни?

МИЛИЦА: Да кад се нађеш са девојком ноћу после кише, на трему испред закључаних врата, да мораш да је пољубиш? Иначе, седам година несреће. Нисам ја то измислила.

(Слеже раменима, као, шта да се ради. Михајло још збуњено стоји. Пришао би Милици, али не сме. Милица му приђе још ближе, пољуби га, он узвраћа. Чује се звук кључева који падају на тло. Након неког времена престају, држе се длановима и гледају се. Михајло се сагиње, узима кључеве и из прве откључава врата. Милица застаје на улазу. Михајло се окрене ка њој)

МИХАЈЛО: Па шта је сад?

МИЛИЦА: Само да знаш... није ми ово обичај.

МИХАЈЛО: Шта?

МИЛИЦА: Ово... да овако долазим код мушкараца. И не љубим се испред врата са сваким кога упознам.

МИХАЈЛО: Ма знам. Ајде, немој да стојиш на вратима.

(Милица полако улази, Михајло бауља по мраку тражећи нешто)

МИЛИЦА: Па упали светло.

МИХАЈЛО: Много је јако. Мислио сам да слушамо музику у мраку. А можемо и да гледамо телевизију.

МИЛИЦА: Упали бар неко светло, ништа не видим.

МИХАЈЛО: Лампа ми не ради. Ај добро. Чек само да нађем...

(Зачује се тресак, Михајло је ударио у нешто)

Михајло: Јао, јао!

МИЛИЦА: Шта је било?

МИХАЈЛО: Јао!

МИЛИЦА: Је л' си добро?

МИХАЈЛО: Јесам. Све је у реду. Чек да нађем прекидач...

МИЛИЦА: Упс, извини. Је л' си то ти?

МИХАЈЛО (стидљиво): Овај... јесам.

МИЛИЦА: Хех, онда добро.

(Михајло укључује прекидач, светло се пали, види се дотад неосветљени зид на левој страни, прекривен сликама мушкараца у торзоу. Милица изненађено покрије уста рукама)

МИХАЈЛО: Ето, сад видиш и сама.

МИЛИЦА (смеје се): Па ти си стварно...

МИХАЈЛО: Геј.

МИЛИЦА: ... педер.

(Михајло нерасположено клима главом и седа на столицу. Милица запањено гледа слике)

МИЛИЦА (не гледајући га): А од кад си ти то? Мислим...

МИХАЈЛО: Одувек. Од како знам за себе.

МИЛИЦА: Па то значи да никад ниси... (погледа у страну кад схвати) Човече! (окрене се ка њему) А је л’ имаш дечка?

МИХАЈЛО: Имам.

МИЛИЦА: А где ти је његова слика?

МИХАЈЛО: Немам је. А и да је имам, шта ће ми? (насмеје се)

(Милица га гледа испитивачки неколико тренутака, онда му кокетно седне у крило и обгрли га око врата)

МИЛИЦА: Ниси ти педер.

МИХАЈЛО: Јесам, јесам.

МИЛИЦА: Ниси, ниси. (пољуби га, Михајло се не буни) Ај пусти неку музику.

(Устају са столице, Милица скида капут. Михајло одлази до музичког уређаја који је на поду собе и пушта неки техно. Свеједно који, јер сви звуче исто. Милица кришом погледа себе, исправи кошуљу и откопча дугме. Онда наслоњена на сто настави да гледа Михајла који тражи музику)

МИЛИЦА: А је л' имаш нешто друго?

(Михајло застаје, погледа гомилу уредно поређаних дискова и размишља)

МИХАЈЛО: Немам.

МИЛИЦА: Ајд онда искључи неку музику.

МИХАЈЛО: Ајд.

(Искључује музику, устаје и прилази јој. Љубе се код стола. Неспретно јој откопчава кошуљу, Милица му помаже. Око њеног врата, изнад голих груди, стоји ланчић са крстом. Михајло погледа наниже и уплашен од нечега изненада поскочи уназад, подигне руку ка њој да је не види и скрене поглед)

МИХАЈЛО: Изађи напоље!

МИЛИЦА: Шта ти је?

МИХАЈЛО: Изађи напоље!

МИЛИЦА: Шта је било?

МИХАЈЛО: Изађи напоље!

(Милица збуњено облачи кошуљу)

МИЛИЦА: Је л' то због крста или због...

МИХАЈЛО: Излази напоље! Одмах!

МИЛИЦА (узима јакну): Ниси ти педер. Ти само ниси нормалан. (излази)

(Михајло гледа у врата, брзо дође до њих, ухвати се за кваку па одустане и окрене се ка соби)

МИХАЈЛО: Ја сам геј.

(Одлази ка музичком уређају, пушта техно и игра у трансу)

МИХАЈЛО: Ја сам геј, ја сам геј.

(Отвара фиоку, вади џоинт и пали га. Наставља да игра док дува)

МИХАЈЛО: Ја сам геј, ја сам геј, ја сам геј...

(Умори се и искључи музику. Укључи телевизор и седне за сто, гледа вести)

ГЛАС СПИКЕРА: За крај, враћамо се на вест која је обележила данашњи дан и о којој су известиле све водеће светске агенције. Министарство унутрашњих послова још увек није издало саопштење о инциденту, а нема ни детаљнијих информација о нападачима, ни о разлозима напада. Да подсетимо, неуспешни атентат на министра Јаковљевића десио се у поподневним сатима, када је службени аутомобил са министром силазио са аутопута. Засад се још увек не зна да ли је у нападу било још повређених, а оно што се зна засигурно је да је Јаковљевић доживео само лакше повреде због којих је одмах збринут на Војномедицинској академији. Пре десетак минута лекари су му дозволили, како сазнајемо, на његово изричито инсистирање, да се накратко појави пред новинарима.

ГЛАС ЈАКОВЉЕВИЋА: Ране које сам задобио јесу мале, и срећом нису опасне, практично су огреботине, али су сасвим довољне за мене. Доста ми је политике, доста ми је борбе и убеђивања. Више не осећам потребу да се борим ни за кога. Управо сам премијеру поднео неопозиву оставку, а повлачим се и са свих страначких задужења. То је све.

ГЛАС СПИКЕРА: У току је интензивна потрага полиције за непознатим нападачима на министра Јаковљевића. Све странке су једногласно осудиле овај терористички акт. Јаковљевићев блиски пријатељ и страначки колега изјавио је...

(Док спикер говори о непознатим нападачима, зачује се гласан звук затварања капије у дворишту. Михајло окреће главу, гледа кроз прозор, затим искључи телевизор и приближи се прозору. Кроз отшкринуте завесе види Даницу и тројицу браће Чворовића како улазе у двориште. Муња им сабласно осветли озбиљна лица)

(Михајло устаје)

(Мрак)

7. ОБРАЧУН

(Михајло седи за столом, испред њега су две велике празне флаше кока-коле. Телевизор је на поду. Плакати на зиду су исцепани, папири су на поду заједно са разбацаним дисковима. Седи на столици, клонуо и уморан, као пијан, подригује. Из дворишта се зачује лупа врата. Михајло скаче на ноге и прилази прозору. Ђура и двојица браће излазе из куће, силазе степеницама и одлазе кроз капију на улицу. Михајло подиже слушалицу старог телефона, бира број)

МИХАЈЛО: Добро вече, овде Михајло, да ли је господин Јаковљевић ту?

ГЛАС ИНСПЕКТОРА ЈОВАНОВИЋА: А ко га тражи?

МИХАЈЛО: Михајло, Косановић.

ГЛАС ИНСПЕКТОРА ЈОВАНОВИЋА: Овде инспектор Јовановић. Је л' то нешто у вези атентата?

(Михајло претрне на те речи, уплашено спусти слушалицу а затим настави да гледа у телефон, као да одатле вреба нека опасност. Телефон зазвони, Михајло се тргне, али рефлексно одмах узме слушалицу)

МИХАЈЛО: Да?

ГЛАС ИНСПЕКТОРА ЈОВАНОВИЋА: Инспектор Јовановић... Прекинули сте везу.

МИХАЈЛО: А... Нисам то ја, мора да је централа.

ГЛАС ИНСПЕКТОРА ЈОВАНОВИЋА: Због чега сте тражили Јаковљевића?

МИХАЈЛО: Није ништа хитно. Није ништа у вези са атентатом. Више је онако... пријатељски. Имам неку информацију за њега. А хоће ли он долазити ту?

ГЛАС ИНСПЕКТОРА ЈОВАНОВИЋА: Па је л' гледаш ти вести, човече?

МИХАЈЛО: Знам, знам, него... Како рекосте да се ви зовете?

(Инспектор звучи као да губи стрпљење)

ГЛАС ИНСПЕКТОРА ЈОВАНОВИЋА: Инспектор Јовановић.

МИХАЈЛО: Аха. Ви сте сад сигурно ту око ове истраге, и то... (чека одговор, па наставља) Па, можда бих могао да вам кажем. Молим вас, пренесите Јаковљевићу чим га видите... Реците му, Чворовићи су данас били у шетњи. Али су рано дошли, омела их је киша.

ГЛАС ИНСПЕКТОРА ЈОВАНОВИЋА: Слушај мали, ако је ово нека шала...

МИХАЈЛО: Не, не, никаква шала. Молим вас, врло је озбиљно. И јесте у вези са атентатом, само не могу телефоном о томе.

ГЛАС ИНСПЕКТОРА ЈОВАНОВИЋА: Како сте беше рекли презиме?

МИХАЈЛО: Чворовићи, само му пренесите да се ради о Чворовићима, све ће му бити јасно. Хало? Хало?

(Михајло спушта слушалицу. Узима флашу кока-коле, приноси је устима а онда примећује да је празна. Иза његових леђа, у дворишту се поново зачује звук отварања врата. Михајло брзо приђе прозору. Из куће излази Милица, полако и збуњено силази низ степенице, погнуте главе, трудећи се да не гледа у правцу куће у дворишту. Онда на капији не издржи, застане и окрене се, погледа ка Михајлу. Михајло се у том тренутку склони са прозора, уплашен да га не види. Ослоњен је на зид, убрзано дише. Милица гледа у кућу, затим отвара капију и излази. Он остаје још неко време непомичан и након звука затварања капије. Онда опрезно погледа кроз прозор и види да је двориште празно. Узима мобилни телефон)

МИХАЈЛО: Денисе? Хало? Денисе? Денисе? Ништа те не чујем... Хало? Ако ти мене чујеш, јави Јаковљевићу да похапси Чворовиће. Нека блокира читав град, да не побегну у шуму.

(Спушта мобилни телефон, отвара врата и излази у двориште. Прилази кући Чворовића и звони. Светла у трпезарији се пале, Даница улази у њу, па иде кроз ходник ка вратима. У спаваћици је, тек пробуђена)

ДАНИЦА: Ко је?

МИХАЈЛО: Михајло.

ДАНИЦА (отвара): Па је л' знаш ти колико је сати? (одмери га, чудно јој изгледа) Је л' си добро? Шта се десило?

МИХАЈЛО: Ништа, само... Је л' могу да уђем? Морам нешто да разговарам са вама...

ДАНИЦА: Зар то не може да чека до јутра?

МИХАЈЛО: Јако је важно.

ДАНИЦА: Ајде онда, уђи.

(Даница га пушта га да уђе и креће ка трпезарији. Михајло затвара врата и пажљиво их кришом закључава, узима кључ, ставља га у џеп и пође за њом)

ДАНИЦА (у ходу): Ех, те младалачке муке... То не може да чека... Не знам шта да ти кажем? Не знам ни ја пуно. (седа)

МИХАЈЛО: Значи, хоћете да причате? (седне и он) Мислим да ипак знате пуно.

ДАНИЦА: Па није ми она ништа рекла. Само је споменула да си јој изгледао као фин младић, да сте се мало прошетали, а онда се посвађали. То је ваша ствар, не занима ме око чега...

МИХАЈЛО: А ви причате о Милици? (устаје)

ДАНИЦА: Па о коме другоме?

(Михајло враћа столицу за сто)

МИХАЈЛО: А ја се таман понадао да ћете бити искрени. Реците ми, где је Ђура? И где су његова два брата?

ДАНИЦА (збуњено): Кући. Спавају.

МИХАЈЛО: Па да, имали су напоран дан. А да нису они отишли негде на пецање?

ДАНИЦА: На пецање?

МИХАЈЛО: Јутро после кише... Најмање су сумњиви ако кажу да су на пецању. Идеално време за одлазак у природу. И да њих тројица мало прошетају по шуми... Да обиђу ону двојицу својих побратима, оне што се скривају. Да им мало праве друштво, да се заједно крију.

ДАНИЦА: Какве побратиме? Немају они више браћа, ни побратима.

МИХАЈЛО: Знате ви добро на кога ја мислим.

ДАНИЦА: Младићу, ако вас је Милица нешто изнервирала, сигурна сам да није тако мислила. Сачекајте јутро, све ће тад другачије изгледати.

МИХАЈЛО: Опет ви. Милица, па Милица. Ко да је она нешто важна. Кад смо већ код ње, где сте ви то били читав дан? Милица и ја смо вас тражили.

 (Даница оклева, па покушава да одговори смирено)

ДАНИЦА: Били смо у цркви, па смо онда сви отишли код Ђуре, као што сам и рекла.

МИХАЈЛО: Код Ђуре?

ДАНИЦА: Да, ако је то важно. Нисмо могли кући, превоз је стао, полиција је блокирала читав град због оног... инцидента.

МИХАЈЛО: Значи, ипак знате шта се десило?

ДАНИЦА: Наравно да знам, сви знају. А сада бих...

(Даница покуша да устане, Михајло је благо ухвати за рамена и гурне назад на столицу)

МИХАЈЛО: Полако госпођо Чворовић. Тек смо почели. Лако је вама да тако опуштено причате о атентату. Нису вас ранили, а лако је ругати се туђем болу. Туђе ране не пеку. Реците ми... тај инцидент како кажете... Колико сте ви били близу места догађаја?

ДАНИЦА: Били смо на другом крају града.

(Михајло се насмеје, одлази од стола, прилази витрини)

МИХАЈЛО: Аха, тако. На другом крају? Видите, ја бих волео да вам верујем. Али вам не верујем.

(Отвара витрину, узима ракију и две чашице)

МИХАЈЛО: Ајмо ми сад да попијемо по једну, па да ми ви све лепо испричате.

(Ставља чашице на сто и сипа ракију)

ДАНИЦА: Али, ја не пијем.

МИХАЈЛО: Што, је л' вам лекар забранио?

ДАНИЦА: Није, него не пијем.

МИХАЈЛО: Па ни ја не пијем. Него ево сад, због вас, да вам буде лакше. (подиже чашу) Ајд живели.

(Куцну се, Даница са оклевањем узме гутљај, Михајло испије и намршти се)

МИХАЈЛО: Уф, баш не волим алкохол. Одвратан је кад се пије. Али после прија. После је баш добар. Ви сигурно знате да сам ја имао проблема са дрогом. Зато сте ме и примили као подстанара. Мислили сте лако ћете са мном. Као, наркомани су будале, воде само своју бригу и немају времена да посматрају околину, да би видели шта ви радите. Мислили сте да вас нећу приметити, да сам блесав, изгубљен у неком свом свету... Али, преварили сте се. Нису вас добро информисали. Мене су излечили, вратили на прави пут и ја сам им данас захвалан због тога. Јесте, признајем, био сам наркоман, али дрога је прошлост за мене. Понекад само дунем али марихуана, као што сви знамо, и није дрога. (испија остатак ракије) Па, да почнемо.

ДАНИЦА: Шта да почнемо?

МИХАЈЛО: А ви и даље нећете да причате? Добро, нема везе. Знам да прави зликовци никад не признају злодело одмах, тако је барем у америчким серијама. Да се одма разумемо, не кажем ја да сте ви зликовац, зликовци су ови што су побегли и оставили вас. Али ви их штитите. А то значи да сте ви саучесник.

ДАНИЦА: Какви зликовци, какав саучесник? О чему ти причаш човече?

МИХАЈЛО: Ајмо полако, да се вратимо на почетак. Тако је најлакше. Шта сте оно беше ви причали... рекли сте да живимо у време демократизма?

ДАНИЦА: То Ђура тако прича.

МИХАЈЛО: Па је л' се слажете ви са тим? Је л' лепо то што он тако прича? И шта то уопште значи? Је л' то као провокација, као, исто нам је као у фашизму? Комунизму? Па ви барем памтите комунизам. (загледа је) Можда и фашизам. Како то може да буде исто? Како деведесете могу да буду исте као сад? Ви бисте сви хтели да се вратите у деведесете, то су вам биле златне године... Тад сте могли да радите шта хоћете. Али ја нећу да ме врате у деведесете, ја хоћу да ми буде боље. Хоћу да имам визе, да путујем, да видим свет. Тад није могло ни да се путује, ни да се види свет. Тад није могло ни да се једе. Једва да је могло да се живи. Како онда може да буде исто? Знам ја вас, стигле су вас године... Сад вам више није до пара, сад вам је свеједно. Лако је вама. Немате више на шта ни да их трошите. Потрошили сте све што сте хтели, имали сте све што сте хтели, били сте свугде, радили шта вам падне на памет, а сад... Е, сад су вам се појавили неки други приоритети. Сад вам је само важно како ћете да изгледате кад станете пред тог вашег Бога. Сад се сви сређујете за њега, да будете лепши. Неко од вас чисти душу, а неко се само шминка, јер постоје ствари које не могу да се очисте. Само што неким лицима не помаже ни најбоља шминка. Нека, разумем ја то све. Бар се у шминку разумем. Али мени требају паре, и требају ми сад. Можда ћу и ја у вашим годинама да верујем у Бога, и да се кајем, и да причам како сам као млад био блесав и како сам грешио, и како је младост лудост, али хоћу пре тога да видим Париз, одем у Лондон, оћу да летујем на Хавајима, да прошетам Њујорком... Оћу и ја да будем млад и луд. Оћу и ја да живим као што сте ви живели, што сам ја гори од вас? Нећу да живим у држави у којој неколико породица имају паре а остали гладују. Где њихова деца возе Ауди и праве журке на Малдивима, а ми остали немамо шта да једемо. Нећу да ме неко лаже да је патриота, и да ме због тога краде, онако земљачки, патриотски, као, наши смо... И како ово сад може да буде исто као деведесете? Па данас бар можете да кажете шта год хоћете. Имате толико новина, толико слободних телевизија, које све причају различиту причу. Добро, можда су понеку и затворили, некима укинули фреквенцију, неким другим дали, али то је зато што су неки претерали. Мора да се зна неки ред. Каква је то држава без реда? Кад би свако могао да прича све што хоће, где би нас то довело? Какав би то систем био, како би се он звао?

ДАНИЦА: Па и пре десет година је било пуно новина, и свако је могао да прича шта год...

МИХАЈЛО (прекида је): Немој да ме... прекидате. Немојте погрешно да ме схватите. Немам ја ништа против вас. Чак ми вас је мало жао. Вас су овде оставили саму док су они ко зна где. Баш је лоше кад неко тако побегне и не размишља шта је урадио. Ђура је за све крив. Да ми је само њега да се дочепам. Такве као што је он... све оне који су против Европе, све то би ја послао у Сибир, у прогонство. Кад већ толико воле Русију, што да им не дозволимо да је боље упознају? А је л' сте били ви некад у Русији? Сигурно јесте, више пута. Ја нисам никад, ал знам како људи тамо лоше живе. А је л' знате што им је лоше? Зато што нису у Европи. Да су у Европи имали би и боље путеве, и кредите, и инвестиције, више пара... Све би им било боље. И не би се облачили ко дрипци, него би могли себи да купе нешто лепо. И могли би да путују где год пожеле. А нама овде је још горе него њима. Нас овакве не би ни у Русију примили, а камоли у Европу. Нисмо ни за Нигерију. Док нас приме у Европу, ње више неће бити. Најгори смо. Ми Срби смо стварно биолошки отпад. Нас би требало све у Дунав, па да се лепо сви заједно улијемо у Црно море. Ако и њега не загадимо. А имали смо шансу... Могли смо да их зезнемо на брзину, могли смо да уђемо у Европу, да их убедимо да смо нормални, да смо скоро као они. Али ви сте се плашили да не изгубите национални идентитет. Као да имате неки идентитет. Фрула и опанци, то је све што имате. Само то можете да изгубите.

ДАНИЦА: Ко то ’’ми’’?

МИХАЈЛО: Па ви, Срби.

ДАНИЦА: А шта си ти?

МИХАЈЛО: Ја сам Европљанин. Ја сам и Француз и Шпанац и Немац и Енглез. И Бугарин сам ако треба.

ДАНИЦА: А Србин?

МИХАЈЛО: Бићу и Србин, ал кад Срби буду Европљани.

(Даница се прекрсти)

МИХАЈЛО: А кад уђемо у Европу... Па је л' знате ви какав бренд можемо да направимо од тих опанака и фруле? Можемо толико пара да зарадимо од њих, да само од тога живимо. Па онда Ибица, Палма, Канари, Сицилија... Е, то може да буде једина корист од тог вашег националног идентитета. А не овако. Као, имате нешто а нећете то да продате. Па каква је онда вредност тога? И шта ће мени то? Опанке не носим а фрулу не знам да свирам. Што не би продали? Шта то вреди ако не може да се прода? Ово је време новца и све што не вреди за новац, не вреди ни за шта. И данас само будале немају паре. Како неко може да буде паметан, а да нема паре? Тај не заслужује да живи.

(Даница га погледа, он се мало збуни, почне брже да прича)

МИХАЈЛО: Наравно, млади људи данас тешко могу да имају пара. Има пуно оних без посла... Ево рецимо... онај депозит што вам дугујем, што сам обећао... За то се не брините. Али нећемо сад о томе. Имао бих ја пара да смо ми у Европи. Тешко је и паметном човеку да заради паре у овом систему. На мислим у овом, него у оном претходном. У оном где је могло да се обогати ношењем гајбица. Тај систем нас је упропастио. Сад шта год да урадимо, не вреди. Никад се нећемо сами извући. И зато је најбоље, ево сад имамо прилику, да уђемо у Европу и да пустимо тим људима да нам помогну. Не постављају они нама стално неке нове услове јер нас мрзе. Ми морамо да се очистимо, изнутра, да не загадимо ту Европу. Они нам ево десет година помажу, указују тачку по тачку сваки корак којег морамо да пређемо да бисмо се очистили и ушли у Европу. Некима смета што ми таман нешто завршимо, а они кажу – има још. Али не може другачије, кад би нам они одједном рекли шта све морамо да мењамо, кад бисмо видели колико је тога, овакви какви смо ми бисмо одустали у почетку. Зато они морају полако с нама, као са дететом. Све на кашичицу, једна за другом... Некад је горко, ал сваки лек је горак. Сад се неки буне што нам траже Косово? Ма неће они Косово, шта ће им? Они само хоће да нама олакшају. Да лакше признамо реалност. Шта ће нама два милиона Албанаца? Довољно је и ово мало што имамо. Поштујем ја њих, не сметају ми, немојте погрешно да ме схватите, они и требају да буду овде и да буду то што јесу. Свако треба да буде то што јесте. А не ко онај муслиман што је одједном одлучио да буде Србин. Живео педесет година као муслиман и сад се преко ноћи сетио да су му дедови били Срби. Е па не може то тако. Није демократски. Није политички коректно а није ни поштено према осталим муслиманима у Босни. Шта су сад они сви будале а само је он паметан? Само он зна шта је? И Косовски Албанци, изјаснили се лепо ко су, оће сами у Европу и нека их, сретан пут... Видимо се тамо, и опет ћемо бити заједно, у Европи. У једној држави, у којој унутрашње границе неће бити важне.

ДАНИЦА: Миличин стриц живи на Косову. И Илијин деда је са Косова. И брат од стрица. А ја сам рођена на Косову.

МИХАЈЛО: Нисам то знао. Али реалност је таква. Требало би да прихватимо ту реалност. Не можемо ту ништа да урадимо.

ДАНИЦА: Извини, је л' могу да те замолим нешто?

МИХАЈЛО: Само реците.

ДАНИЦА: Покажи ми новчаник, а ја ћу да те научим нешто што ниси могао да научиш у школи.

(Михајло је збуњен, оклева)

ДАНИЦА: И после ћу ти рећи где је Ђура.

МИХАЈЛО: Али, немам новчаник.

ДАНИЦА: Нема везе, за ово ми треба само новац. Не бој се, знам да немаш за депозит.

(Михајло вади неколико новчаница и новчића, ставља их на сто. Даница их гледа)

ДАНИЦА: Је л' то све? Немаш ништа крупније?

МИХАЈЛО: Рећи ћете ми где је Ђура?

ДАНИЦА: Рећи ћу ти где је Ђура.

(Михајло размисли, па онда извади личну карту, и из ње једну новчаницу од сто евра коју пажљиво стави на сто)

ДАНИЦА: Е, баш овако нешто ми треба.

(Узима новчаницу, Михајло је гледа)

МИХАЈЛО: Је л' то неки трик?

ДАНИЦА: Јесте, јесте. То је трик нас Срба са Косова.

(Даница брзим покретом поцепа новчаницу на четири дела које баци у ваздух. Михајло запањено гледа)

МИХАЈЛО: Па ти ниси... Ви нисте... Ти бре ниси нормална! Знаш ти кол'ко сам ја морао да радим за те паре?

(Купи делове новчанице са пода и гледа их)

ДАНИЦА: Е сад ми реци... Је л' ти можеш да прихватиш реалност да тог новца више нема? И што се лепо сад не помириш с тим?

МИХАЈЛО: Ви жене сте стварно ненормалне! Вас би све требало у кавез. У ћумез. У кухињу везати ланцима. И што ја уопште причам овде са тобом? Где је Ђура? Одговори ми. Где је Ђура?

ДАНИЦА: Кући. Спава.

МИХАЈЛО: Јој, не могу да верујем. Ем ми је поцепала паре, ем ме још зајебава.

(Подигне руке ка њој, а онда узме столицу, подигне је изнад главе и разлупа о под)

МИХАЈЛО: Па шта сад да ти радим?

(Зазвони телефон, Михајло се тргне и погледа у Даницу)

МИХАЈЛО: Је л' ви очекујете неки позив у ово доба?

ДАНИЦА (устаје, забринута): Да се није нешто десило?

(Михајло је враћа у столицу)

МИХАЈЛО: Нека, нека, ништа се ви не брините. Ако је Ђура, зваћу га да дође, да мало попричамо. О овој ситуацији. И о томе докле је ово дошло. Хало? (спушта слушалицу) Погрешан број.

(Телефон поново зазвони, он нервозно подиже слушалицу)

МИХАЈЛО: Хало? (препозна глас са друге стране) Аха... Не, није централа погрешила, добили сте онога кога сте тражили. Где могу компјутери да погреше? Јаковљевићу, ви сте је л' да? Па, Михајло... Косановић. Е, баш ми је драго што сте звали, баш сам хтео... Да, јесте, ту је... Не, ја сам вас звао, нисам хтео да баш све објашњавам полицији, али вама могу да кажем. Ако можете да дођете, све сам решио, открио сам их. Па атентаторе. Чворовићи су вас напали, већ су побегли у шуму, али не брините, ја чувам Даницу, она ће нам открити где су. Јесте, добро је. Здрава, жива, пијемо ракију. А што да дође до телефона? Хало? Хало?

(Спушта слушалицу и враћа се за сто, пребледео, укоченог погледа)

МИХАЈЛО: Онаквог човека сте упропастили... Па шта ви радите са људима? Ја сам веровао да ми можемо да се договоримо, да ви лепо признате шта сте радили и кажете где се крије Ђура и да онда сви заједно одемо у странку... Јаковљевић би вам опростио и сигурно вас не би ни пријавио ако се искрено покајете. Али како сад да вам опрашта кад сте га већ врбовали? Ко сад вама може да опрости? Ајте молим вас, бар мени признајте, биће ми лакше. Биће и вама лакше, верник сте и сигурно вас тај грех пуно боли.

ДАНИЦА: Михајло?

МИХАЈЛО: Молим?

ДАНИЦА: Ајмо ти и ја лепо сад да заједно одемо код доктора. Теби изгледа није добро.

МИХАЈЛО: Мени?

ДАНИЦА (клима главом): Да те доктор лепо прегледа, види шта је с тобом и...

МИХАЈЛО: Мени у животу никад није било боље. Никад нисам јасније видео шта се дешава. Врбовали сте Јаковљевића а сад бисте, пошто са мном не можете тако лако, да мене одведете код неког вашег доктора, што је на вашем платном списку, па да ме прогласите лудим. Зар мислите да сам будала? Тако склањате једног по једног противника. Али нисам ја од јуче. Овог пута сте се намерачили на јачег. Ускоро ће јутро, позваћу странку, они ће да обавесте јавност и невладине организације и сви ће сазнати за вас. Бићете у свим новинама. Ако треба, зваћемо и Брисел. Кад нисте хтели мени да признате, признаћете суду у Стразбуру. Можда сте ви и за Хаг. Кад нисте хтели у Европу мирно, сад ћете у Европу на суд. Тако ћете хтели не хтели завршити у Европи. Сви ћете ви, као један, бити у једном строју, у борби за један циљ – Европу. Само кад једном стигнемо тамо, све ће бити лакше. Европа нема алтернативу, Европа изнад свега. Сви ћемо ући у Европу, ако треба убациваћемо вас кућу по кућу, улаз по улаз, стан по стан... И ко оће и ко неће, сви до једног ћете ући тамо. Живећемо у једној великој Европи, држави без граница, месту где није битно да ли сте из неке мале нације, месту где националности престају, месту братства, јединства, месту где су сви прихваћени такви какви јесу, тамо где је битно само бити Европљанин. Једног дана, читав свет ће бити Европа!

(Михајло застане и ухвати се за главу са болном гримасом на лицу. Даница се забринуто нагиње ка њему)

ДАНИЦА: Је л' ти добро?

(Михајло је од бола нагло изгубио сву агресивност)

МИХАЈЛО: Добро ми је. Само ме глава понекад заболи. Па прође. Вечерас сам је ударио, од тад не престаје, читаво вече ме боли. Али проћи ће, немојте поново да ми нудите да ме водите код тог вашег доктора. Све и кад бих хтео, не бих ни могао да се лечим. Немам здравствено осигурање. Немам право на њега.

ДАНИЦА: Како немаш осигурање?

МИХАЈЛО: Па немам. Ко год не ради, нема право на осигурање. Тако ни ја... Морам да плаћам лекара.

(Даница устаје, брижно му погледа главу и мајчински га помилује)

ДАНИЦА: Па од чега ћеш да плаћаш ако не радиш?

(Михајло јој склања руку, устаје, поново се враћа у претходно расположење)

МИХАЈЛО: И не треба да га имам, кад не радим. Није ми држава крива што нисам способан. Ко не ради, нема права ни да се лечи. То мора да се заслужи. Само најјачи могу да опстану. Тако друштво ствара нову врсту способних људи, и само најбољи од нас ће моћи да живе у новом свету.

(Поново се ухвати за главу. Однекуд се зачује глас из мегафона)

ГЛАС: Михајло!

(Михајло се тргне, подигне главу и загледа у једну тачку)

ГЛАС: Михајло!

(Михајло се узврпољи на столици, гледа около)

ГЛАС: Михајло Косановићу!

МИХАЈЛО (Даници, тихо): Је л' чујете ви ово?

(Даница климне главом зачуђена питањем. Михајло устаје)

МИХАЈЛО (тихо): Молим? (гласније) Молим!?

ГЛАС: Кућа је опкољена. Изађи полако подигнутих руку. Сваки отпор је бесмислен.

МИХАЈЛО: Полиција? На мене? Шта сам ја урадио? Ја сам само хтео да се ухапсе зликовци. Што њих не јуре? Лако је мене. А знао сам, још на оној станици... Лепо сам их питао, што сам им ја сумњив? Шта сам ја урадио? Ја сам само хтео да нам свима буде боље. Шта има лоше у томе?

(Врата и прозори се одједном разбијају, кроз њих улећу специјалци који брзо хватају Михајла, стављају му лисице на руке и одводе га. Двојица специјалаца стоје поред Данице, држе оружје уперено у њу. У кућу улази командир)

СПЕЦИЈАЛАЦ: Шта ћемо са овом шефе? Је л' да је хапсимо?

(Командир гледа просторију)

КОМАНДИР: Каква ли је овде прича била?

(Излази напоље, стоји на тераси, за њим иду специјалци који и даље држе Даницу, чекају одговор)

(Свануло је, али је мрачно, Сунце се не помаља иза облака. Командир посматра куће обасјане слабом светлошћу Сунца)

КОМАНДИР (гледа у небо): Тмурно јутро. Никоме неће бити опроштено, сви ће добити по заслузи. (окреће се ка полицајцима) Хапси! Мора да је и она нешто крива. Није дечко луд да је тек тако нападне. Млади људи не греше.

(Даници стављају лисице на руке и изводе је са рукама на леђима. Командир силази низ степениште и са рукама на леђима обилази двориште. Загледа две куће и кућицу за пса.

За то време, иза капије са леве и десне стране, специјалци развлаче жуту полицијску траку. У тренутку кад командир излази из дворишта, специјалци спајају жуту траку која је омеђила читаву бину, заједно са гледалиштем)

август, 2008