E da smo...

(Večernje novosti, 26.6.2010)

Da smo shvatili da je Tito umro i da neće vaskrsnuti.

Da smo na Osmoj sednici glasali drugačije.

Da smo na Gazimestanu rekli da ćemo da raspišemo prve demokratske izbore u Jugoslaviji.

Da smo videli da je pao Berlinski Zid.

Da smo manje pucali, a više pregovarali.

Da smo manje verovali TV Dnevnicima.

Da smo znali da čuvamo ono što smo uspeli da zadržimo.

Da smo znali s kim se ne treba kačiti i ko ne može da nas podrži.

Da smo razumeli da se ratovi ne dobijaju na bojnom polju, već gube u medijima, istorijskim udžbenicima i za stolom za kojim mi ne sedimo.

Da smo znali da će kad završe sa Bosnom početi Kosovo.

Da smo znali da će stvarno da nas bombarduju.

Da smo bili manje naivni u verovanju obećanjima.

Da smo petog oktobra imali revoluciju, a ne samo prevrat.

Da smo imali i šesti i sedmi, a ne samo peti oktobar.

Da smo bolje čuvali Ćuruviju i Đinđića.

Da smo odbijali ono što se ne može, a pristajali na ono što se mora.

Da smo razumeli da se u Hagu ne sudi samo optuženima.

Da smo manje slušali strane ambasadore.

Da smo sprečili stranačku feudalizaciju države.

Da smo omogućili Državi da upravlja Službom, a ne obrnuto.

Da smo pazili kome prodajemo državna preduzeća.

Da smo podržavali slobodu štampe i kad pobedimo na izborima.

Da smo sazavali istinu i kažnjavali laž.

Da smo priznali da nije za sve Milošević kriv.

Da smo se manje oduševljavali spinovanjem i izbornim kampanjama.

Da smo shvatili da je interes zemlje važniji od interesa partije ili klana.

Da smo imali manje aktivnih stranih obaveštajnih službi.

Da smo imali parlament, a ne ovaj dirigovani cirkus.

Da smo imali više predsednika, premijera i ministara, a manje stranačkih vođa i partijskih službenika.

Da smo pare od stranih ulaganja i kredita uložili, a ne proćerdali.

Da smo ulagali novac u infrastrukturu i nova radna mesta.

Da smo imali manje šopinga a više rada.

Da smo imali intelektualce koji se raspravljaju, a ne mudrosere koji se svađaju.

Da smo imali vladare koji se gade hohštaplera.

Da smo više ulagali u kulturu, a manje zarađivali na prostakluku.

Da smo više znali imena uhapšenih mafijaša, a manje imena njihovih mafija.

Da smo se odlučili za Rusiju i Kinu kad je bilo vreme, a ne kad je bilo prerano.

Da smo se odlučili za Evropu kad je bilo vreme, a ne kad je bilo prekasno.

Da smo bili podozrivi prema izbornim obećanjima.

Da smo sačuvali više domaćih banaka.

Da smo imali manje unajmljenih analitičara.

Da smo pocepali blanko ostavke.

Da smo delili ordenje, a ne poslove.

Da smo manje silikona stavljali u grudi i usne, a više u kompjutere.

Da smo lideri u regionu, a nismo.

Da smo omogućili bogatima da pune budžet države, a ne fondove partija.

Da smo razumeli da već deset i više godina živimo u kapitalizmu.

Da smo se manje zaduživali.

Da smo imali mnogo manje korupcije.

Da smo imali veću industrijsku proizvodnju i manju nezaposlenost.

Da smo imali manji uvoz a veći izvoz.

Da smo sačuvali školovane mlade ljude.

Da smo ulagali u poljoprivredu i seljaka.

Da smo znali da razlikujemo šarlatane i prevarante od sposobnih i vrednih.

Da smo manje gledali “Farmu”, “Velikog Brata” i svadbu od 24 sata.

Da smo na vreme shvatili da je počela svetska ekonomska kriza.

Da smo rekli istinu da kriza još nije završena.

Da smo se manje nadali i još manje razočaravali.

Da smo manje trošili a više zarađivali.

Da smo bili složniji.

Da smo vredniji.

Da smo mudriji.

Da smo više ljudi.

Da smo

_____________________

(upisati po volji).

I da, da smo dali gol Australijancima.

Danas bi sve bilo drugačije.