Ово не само да потврђује оно што је итекако познато – да су спортске победе неодољив афродизијак за политичаре, увек гладне туђег успеха који могу да искористе за себе – већ показује до које су мере српски политичари спремни да иду како би народу, којем немају да дају хлеба, поклонили макар игара.

Шта се заправо забрањује? Вредности једне или више организација, сама организација или поједини чланови организација? Ради се о томе да су предмет захтева за забрану организације које афирмишу националне, а не грађанско-егоистичке вредности. 

Скандалозно је да се у једном малом, али гласном делу српске јавности моје у основи беневолентне тезе схватају као јеретичке. Aко ме је неко бесправно бомбардовао и отима ми део територије, ваљда ја могу да звиждим његовој химни? А ви му аплаудирајте.

Евроатлантске снаге, а под њима подразумевам заговорнике пуног укључивања Србије у амерички систем клијентских држава, контролишу све значајне електронске и већину штампаних медија, у обиму о коме је Милошевићев режим само могао да сања.

Нико не може имати монопол на заступање и тумачење антифашизма, историјске истине и националног интереса. Ово није време за тријумфализам и идеолошку искључивост, већ за одбрану темељних демократских начела. Једино тако ћемо моћи да спознамо које је право лице Србије.

Постоји консензус Друге Србије и многих политичких странака, које су сада окупљене у једноумној и свемоћној власти, најмање осам година, да су њихови највећи непријатељи Војислав Коштуница и ДСС. И када су на власти и када нису. И да су ДСС и Коштуница дежурни кривци за све.

Тек пажљива анализа текста Статута који дође у Скупштину на усвајање показаће колико је ту реч само о додавању шминке, како би се сакрила стара, државно-дуалистика амбиција војвођанске бирократије, а колико стварно поправљање једног опасног документа.

„Држава“ која је изневерила њих, није иста „држава“ која је изневерила нас. Њихов проблем са „државом“ лежи у физичкој немогућности владајуће елите да заштити њихове политичке и социјалне каприце. Проблем који њихова „држава“ не може да реши смо ми, сви ми који мислимо другачије од њих.

У овом случају, чини ми се да је тај “други посао” поновно увођење неке врсте ванредног стања, неке врсте нове “Сабље”, јер се маргинализује сваки глас “против” и свака озбиљна, дубинска критика владајућих структура. Дугорочни циљ ове операције би могло бити још директније стављање Србије под страни протекторат.