Vladimir Putin je i ovoga puta pokazao da je bar za glavu viši od svih konkurenata na svetskoj političkoj sceni. Zapravo da po sposobnosti, znanju, političkom obrazovanju, dobrim namerama i realnom gledanju na događaje na međunarodnoj sceni- nema konkurenata.

Priznaćete, nije fer da se od osrednje ekipe pravi tempirana bomba za prave šampione i poštene profesionalce. Potpuno neevropski, pa ako hoćete i antievropski pristup. Zamislite kad bi se naše „za evropsku Srbiju” vlasti ponašale tako!

Onome ko nije razumeo Volfovicevu doktrinu ostaje samo da se čudi što je i Vladimir Vladimirovič Putin u galeriji Stejt departmenta dobio mesto novog Hitlera. Ovakvo poređenje, međutim, nije novo i ne predstavlja izuzetak, već je pre pravilo i spada u uobičajene metafore američkih državnika i predsednika.

Turska neće moći da uđe u EU bez priznavanja Kipra, a isti princip će više-manje važiti i za Srbiju. Uslovi za članstvo su vrlo jasni: ne možeš da postaneš član EU ako imaš nerešene probleme sa svojim susedima.

„Većina Nemaca želi da razume rusku stranu stvari“, kaže Jerg Baberovski, istaknuti profesor istočnoevropske istorije na Berlinskom Humboldt Univerzitetu. Istoričar Štefan Plagenborg sa univerziteta Rur u Bohumu opisao je sentimentalan odnos između Nemaca i Rusa kao „neizmernu ljubav“. Ali kako ova veza još uvek postoji posle dva svetska rata?

Prema presudi Međunarodnog suda pravde, Srbija ne snosi odgovornost za „genocid“, niti je učestvovala u njegovoj pripremi ili izvođenju. Samim tim, Srbija nema nikakvu obavezu da usvoji bilo kakvu „deklaraciju o Srebrenici“.

Dijalog u DS se sveo samo na beskrajne monologe predsednika političkog saveta Dragoljuba Mićunovića koji nam samo demonstrira privid dialoga koristerći monopol u određivanju svrsishodnosti i opravdanosti nečijih stavova i ideja.

Pre povlačenja vojske iz države, po zahtevu regenta Aleksandra, smenjen je sa dužnosti šefa Obaveštajnog odelenja Vrhovne komande i prebačen u Užičku vojsku (1915). To je početak njegovog kraja. Posle rukovođenja u pobedama na Kajmakčalanu i u Bitolju (1916), stavljen je pod istragu i pritvoren.