Кога ли то на Западу истина занима? Запад креира истину бомбама, уценама, демонизацијом и откидањем територија. Узгред речено, српска власт би требало да се упита, зашто Албанце, са својим провокативним понашањем, не занима „регионална сигурност“ ни мир?.

Београд ултимативно захтева да Зукорлић оде, али, обзиром на то да је дуго и несметано ширио свој утицај у Рашкој, муфтија сада има снаге да узврати притиском. Преко Народног већа, свог зета и странке БДЗ води међународну акцију лобирања за аутономију Санџака.  

Да ће Харпер зауставити резолуцију, постало је извјесно. Његов вето односи се на кључне димензије фалсификата – од термина „геноцид“, преко броја од 8.000 убијених Бошњака у неспорном ратном злочину, до игнорисања истине да су у БиХ у значајној мјери страдали и припадници остала два народа.

С једне стране имамо власт, приватну (Вучићеву) опозицију и дворске аналитичаре који преувеличавају значај набавке половног наоружања, а са друге стране део про-НАТО опозиције, аналитичаре и медије које контролише директно запад, и који на све могуће начине покушавају да дискредитују овај договор.  

 Чедомир Јовановић тражи више од Дејтона, а негодује када се други политичари из Србије ангажују око Босне и Херцеговине. Није тешко, из његових изјава, закључити да тражи укидање Републике Српске, коју сматрам својом отаџбином.

Општа констатација: “Какви су нам медији, таква нам је култура”, само је позна реминисценција платоновски легитимисане корелације.

Крајње једноставна логика. Уколико желите мултикултурално друштво, у коме нема нетрпељивости и насиља између разних култура, морате да избегавате теме које некога провоцирају. Постоје јасне границе слободе изражавања, и оне се налазе тамо где почиње угрожавање осећања другога.

Садашња власт прави кардиналну грешку када питање Косова из СБ, где захваљујући принципијелној подршци Русије имамо ствари под контролом, измешта у Генералну скупштину где се одлучује већином, а све то још после оваквог мишљења МСП.

И први наговештаји кандидатуре Вука Јеремића нам указују да се  и он ослонио пре свега на етаблиране политичке актере и расположиве  страначке структуре које такође припадају оним политичким снагама које су дуго биле део политичке власти на разним нивоима. Они сигурно не могу обезбедити Вуку Јеремићу тако потребни отклон од прокажене страначке политике