Stvaranje i prisvajanje vrednosti u globalnoj ekonomiji - Da li se kapitalizam može popraviti?

 Prikaz knjige: The Value of Everything: Making and Taking in the Global Economy, Allen Lane – Penguin, London Apr 2018 by Mariana Mazzucato

Marijana Macukato danas je vodeća autorka u oblasti ekonomije inovacija. Njena knjiga Preduzimljiva država prevedena je na petnaest jezika i postala je svetski bestseler. ( The Entrepreneurial State: Debunking Public vs. Private Sector Myths, 2013.) U novoj knjizi Vrednost svega, stvaranje i prisvajanje u globalnoj ekonomiji, ona nastoji da u centar pažnje ekonomske nauke vrati pojam vrednosti. Naslov knjige je aluzija na misao Oskara Vajlda da je cinik čovek koji zna cenu svačemu i vrednost ničemu. Druga velika ideja koju autorka sledi je Platonova: naratori vladaju svetom.

Definicija vrednosti u ekonomiji je od ključnog značaja, jer ona je srž ekonomske analize. Pitanja na koja treba odgovoriti su: zašto oni koji prisvajaju vrednost dobijaju više od onih koji je stvaraju; kako se određuju proizvodne granice; kako se razdvajaju proizvodne delatnosti od neproizvodnih i parazitskih; ko stvara vrednosti i odakle ona dolazi.

Prema autorki, vrednost je način na koji se različiti činioci (ljudski, materijalni i nematerijalni, poput znanja), ustanovljuju i kombinuju kako bi se proizvele nove robe i usluge. Prisvajanje vrednosti je delatnost kojom se manipuliše postojećim proizvodnim snagama. Temeljna ideja knjige je da poistovećenje izvlačenja vrednosti sa njenim stvaranjem ima uzrok u pogrešnom rezonovanju ekonomista.

Treba razmatrati kako je autput proizveden, šta je urađeno sa dohotkom, kako se on raspoređuje u ekonomiji, da li je proizvod koristan, da li se povećavaju privređivačke sposobnosti društva, da li je neko dobro vredno ukoliko njegova izrada donosi loše ekonomske i ekološke efekte.

Autorka tvrdi da moramo ponovo otvoriti raspravu o tome kako nastaje vrednost i ko je stvara, šta jeste a šta nije vrednost. Vladajući prikaz o njoj je mit. Oni koji imaju moć da kontrolišu narativ, odlučuju o tome kolika je cena. Nešto ima vrednost, a nešto nema, samo zato što je neko tako odlučio. Naratori vladaju svetom.

Razvoj teorije vrednosti

Teorija vrednosti u poslednjih četiri stotine godina se manjala. Merkantilsti su smatrali da je akumulacija plemenitih metala, naročito zlata, način da se steknu nacionalna moć i prosperitet. Oni su preporučivali nacionalni trgovački protekcionizam i pozitivan trgovački bilans, kako bi se stimulisao priliv plemenitih metala, a obeshrabrio odliv.

Prema fiziokratima, vrednost potiče iz poljoprivrede to jest ako je nešto proizvedeno upotrebom zemlje. Bilo koja razmena da sledi, kao trgovina poljoprivrednim proizvodima, ne stvara novu vrednost.

Vekovima je dominirala radna teorija vrednosti. Ekonomisti i filozofi u isto vreme, Adam Smit (Adam Smith), Dejvid Rikardo (David Ricardo) i Karl Marks (Karl Marx), insistirali su na razlici između onih privrednika koji stvaraju vrednosti od onih koji samo obrću postojeću vrednost, ali i od onih onih koji parazitiraju na delatnosti drugih, kao što je bila zemljišna aristokratija. Vrednost je objektivna, temelji se na količini rada koja je neophodna da bi se neka stvar proizvela, na načinu upotrebe tehnologije, na odnosima kapital-rad, a cenu uslovljavaju troškovi proizvodnje.

Adam Smit je pisao da rentijeri vole da žanju tamo gde nisu sejali. Rikardo je uočio značaj raspodele, ukoliko ona nije pravedna onda ekonomija sporije raste. Njegova pažnja je bila usmerena na aristokratske rente. Prema Marksu, definicija proizvodnih delatnosti je posledica istorijskih okolnosti. Nadnica se utvrđuje klasnom borbom, a ona strana koja je jača, odlučujuće utiče na njenu visinu. Politički zaključci radne teorije vrednosti su opasne, jer vrednost shvata na objektivnim kriterijumima proizvodnje, a sve ostale kategorije, poput tržišnih cena, njoj su podređene.

Neoklasična ekonomja (marginalistička revolucija), koja nastaje poslednjih decenija XIX veka, čiji glavni protagonsiti su Valras, DŽevons, Maršal i dr. (Leon Walras, Stanley Jevons, Alfred Mashall) uklanja razliku između proizvodnih i neproizvodnih delatnosti, a državu smatra neproduktivnom funkcijom.

U savremnoj ekonomiji potpuno dominira subjektivna teorija vrednosti, po kojoj je ona određena samo dinamikom cena usled oskudnosti dobara i preferencija potrošača. Prema Karlu Mengeru, vrednost proizilazi od korisnosti dok troškovi proizvodnje, uključujući i troškove rada, na nju nemaju uticaja. Neka delatnost se ocenjuje posledicama koje stvara u specifičnom sticaju okolnosti. Alfred Maršal je smatrao da ekonomska analiza treba da se bavi traženjem odgovora na pitanje kako mala ili granična promena u jednoj varijabli uzrokuje promene u drugima. Prema subjektivnoj teoriji vrednosti ne postoje objektivni standardi vrednosti već korisnost nekog artikla varira među individuama.

Prema neoklasičnoj teoriji, kaptalizam je nenasilan sistem koji vođen konkurencijom dospeva u stanje ravnoteže. Ponuda i tražnja za oskudnim resursima regulišu vrednost koja se izražava u cenama i one su njena mera. Svi problemi u privredi nastaju zbog smetnji u glatkom funkcionisanju tržišta. Najbolje se alociraju resursi ukoliko postoje tri uslova: tržište je kompletno (postoje tržište roba, usluga, rada, kapitala…); svi proizvodi za kojima postoji ponuda i tražnja prodaju se po poznatim cenama; svi potrošači se konkurentno ponašaju. Ako postoje navedeni uslovi, uspostavlja se ravnoteža na nivou privrede. Sve što ima zakonitu cenu na tržištu je vrednost, ona se izvodi iz cene, a visina plate pokazatelj je nečije produktivnosti. Preovlađujuće shvatanje u savremenoj ekonomiji je da ponuda i tražnja određuju cene, i ukoliko postoji devijacija, razlog je u neperfektnom funkcionisanju tržišta. Ukoliko se smetnje uklone, obezbeđena je korektna raspodela dohotka između aktera. Cena je posledica bilo koje transakcije koja se slobodno odvija na tržištu. Vredno je samo ono što se može kvantifikovati i monetarno izraziti. Subjektivna teorija vrednosti ovaj pojam potpuno odvaja od strukturnih faktora.

Neoklasična teorija počiva na uverenju da su državni neuspesi veći od tržišnih promašaja. Privatni interesi uspevaju da zarobe državu i njeno delovanje podrede svojoj koristi, zapravo tako nastaju nepotizam, korupcija, kronerija, izvlačenje renti zahvlajujući kontroli vlasti, a zatim se pogrešno alociraju privredni čionici ulaganjem u neuspešne nove tehnologije, a istiskuju se privatni sektor iz biznisa i preduzetničke investicije koje su efikasnije od državnih. Prema neoklasičnoj ekonomiji, tržište tako raspoređuje stvari da svako dobija najveću korisnost, a nezaposlenost postaje doborovoljna, jer svaki nezaposleni je u takvoj poziciji zbog toga što više ceni lenstvovanje nego zaradu. Redistribucija se shvata kao milost: tržište je uvek dobro, a država je uvek loša. Država ne stvara vrednost, izvor njenih prihoda su porezi, koji predststavljau transfer vrednosti koja se proizvodi u privatnom sektoru.

Za razliku od neoklasičara, Kejnz (John Maynard Keynes) je utvrdio da je ravnoteža na tržištu moguća i u situaciji niskog autputa. To je stanje u kome su ponuda i tražnja izjednačene i ne postoje podsticaji za promenu, iako je ukupni proizvod ekonomije nizak, a plate i zaposlenost depresirani. Kejnz je razvio teoriju o makroekonomiji, ekonomiji kao celini, u kojoj državna potrošnja može stabilizovati privredni ciklus kad privatni biznis slabo investira.

Marijana Macukato tvrdi da je marginalsitička teorija u stvari ideologija buržoazije čiji je cilj bio obaranje Marksove teorije o eksploataciji. Nastala je zahvaljujući političkom oporavku buržoazije, kao opravdanje njenog zahteva za prisvajanjem celokupnog profita. Matematizacija služi da ovaj pristup dobije izgled nauke, zapravo ekonomija po neoklasičarima treba da više liči na Njutnovu fiziku nego na sociologiju. Cilj je bio da se suzbije socijalsitička/komunistička kritika kapitalizma.

Prema autorki, odluka o tome šta je vrednost arbitrarna je, ona predstavlja socijalnu konvenciju. Koje privredne delatnosti se smatraju važnijim od drugih od ključnog značaja je za utvrđivanje pravca razvoja ekonomije. Definicija vrednosti je stvar politike, njome se utvrđuje kakvo društvo treba da bude, to nije čisto ekonomsko pitanje. Ekonomska merenja nisu neutralna, njihovi nalazi utiču na ponašanje. Vladajući narativ o vrednosti utiče na to kako je ekonomija strukturirana. Oni koji su moćni odlučuju o tome šta je vrednost i sebe smeštaju unutar proizvodnih granica. Sve do šezdesetih godina dvadesetog veka nacionalno knjigovodstvo počivalo je na stavu da finansije ne stvaraju vrednost, nego samo obrću postojeću, smatralo se da je finansijski sektor izvan oblasti proizvodnog. Danas je drukčije, većina ekonomista smatra da finansijeri zarađaju profit pružanjem usluga koje se smatraju proizvodnim. Finansijaki sistem danas je tretiran kao da stvara vrednost u realnoj ekonomiji.

Teorija o tome šta je vrednost je važna radi razjašnjenja koji rad je produktivan, a koji nije. O tome odlučuju oni koji su toliko moćni da mogu da utvrđuju značenje pojmova i kako se dohodak raspoređuje.

Neoklasičari inisistiraju na tobožnjoj brutalnoj objektivnosti cena. Međutim, cene mogu da budu više ili niže od stanja ravnoteže i da tako daju poremećenu sliku o stvaranju vrednosti. Cene utvrđuju oni koji su moćni, a plaćaju oni koji su slabi.

Rast ne dolazi sam od sebe, on mora biti objedinjujući, treba svima da obezbedi pravedan udeo u dobiti, a ne da dobit prisvajaju maheri koji vladaju svetom. Savremeni kapitalizam funkcioniše tako što privileguje one koji izvlače rente, u odnosu na one koji proizvode. Izvlačenje rente predstavlja nastojanje da se dohodak generiše ne tako što se nešto proizvodi, nego tako što se naplaćuju cene veće od tržišnih i tako što se blokira konkurencija iskorišćavanjem specifičnih prednosti ili sprečavanjem ulaska novih firmi na tržište. Predatorski kapitalizam potisnuo je proizvodni, dominira manipulacija postojećim resursima umesto stvaranja novih. Neki ekonomski igrači izvlače rente zbog toga što se u savremnoj ekonomiji smatraju vrednošću i one delatnosti koje je ne stvaraju već njeno generisanje blokiraju i tako uništavaju postojeću vrednost. Favorizuje se karatkoročna dobit na uštrb dugoročnog cilja kompanije.

Možemo stvoriti bolju ekonomiju ukoliko razumemo da su tržišni ishodi posledica odluka koje se donose u biznisu, u javnim institucijama i u civilnom društvu. Osmočasovno radno vreme je posledica odluke. Ekonomija je deo izučavanog društva i reči o njoj su važne. Zato je neophodan novi vokabular za stvaranje novih politika.

Kako se meri BDP

Marijana Macukato uspešno dekonstruiše koncept BDP, u čemu nije usamljena. Ona postavlja pitanje, da li porast dohotka u finansijskom sektoru i rente treba uračunati u BDP? Kako je neki sektor vrednovan utiče na kalkulaciju stope rasta i na to kako podstičemo i orijentišemo ekonomiju, kako merimo BDP zavisi od toga kako vrednujemo stvari. Pogrešnim obračunavanjem ekonomskih aktivnosti, donosioci političkih odluka mogu dobijati iskrivljene signale o tome šta je produktivno i kako da se podstiče i usmerava privreda. Koje su poslovne grane produktivne a koje nisu zamagljeno je marginalsitičkom teorijom. Prema marginalistima, sve dok robe i usluge imaju tržišnu cenu vredno je uključiti ih u BDP, a da li ta delatnost stvara ili izvlači vrednost, irelevantno je. Razlika između rente i profita je zamagljena, izvlačanje vrednosti može se maskirati kao njeno stvaranje, u BDP se uračunavaju samo artikli i usluge koje su razmenjeni na tržištu.

Sve računovodstvene metode su socijalne konvencije koje se menjaju, one nisu definisane fizičkim zakonima i konačnim realnostima već reflektuju ideje, teorije i ideologije svog vremena. Na koncept BDP utiče teorija vrednosti koja ga podržava i na osnovu koje se obračunava. Po marginalstičkom shvatanju sve što ima cenu ulazi u BDP, izvan proizvodne sfere je samo država. Međutim, ona je glavni investitor u istraživanje i razvoj, a taj trošak se ne može smatrati neproduktivinim.

Prema neoklasičarima, sve što je proizvedeno tokom godine, svaka usluga, svaka nova korisnost je deo nacionalnog dohotka. Po tom konceptu troškovi zagađivanja okoline ne odbijaju se od BDP, a troškovi uklanjanja zagađenja su uključeni. U Holandiji je prostitucija legalna, a tako ostvareni prihodi uključeni su u BDP i on raste kad statističari tako odluče. Sa druge strane, odgoj dece u porodicma koji nije plaćen, ne ulazi u BDP.

U knjizi Ekonomija blagostanja (Economics of welfare, 1920) britanski ekonomista Pigu (Arthur Cecil Pigou) je uvideo nedostake ovakvog pristupa, razmatrao je uključivanje netržišnog privređivanja u računovodstvo nacionalnog dohotka. Tržišne delatnosti indukuju samo zadovoljstvo, korisnost do koje se dolazi razmenom, a nacionalno računovodstvo treba da ide dalje i uključi merenje blagostanja (welfare). Pigu smatra da svaki posao koji ne doprinose blagostanju treba da bude isključen iz nacionalnog dohotka, iako ima cenu u novcu. Na drugoj strani, delatnosti koje doprinose blagostanju treba da budu uključene, iako nisu plaćene, na primer besplatne službe koje pruža država. Nacionalno računovodstvo ne razmatra interakciju između javne potrošnje i drugih činioca autputa.

Marijana Macukato smatra da je način na koji definišemo i merimo rast pod uticajem teorije vrednosti koju prihvatamo. Pogrešni pokazatelji rasta mogu voditi poduhvatima koji su štetni za društvo, a što može uzrokovati poremećaje u privredi. “U suštini, mi se kao ekonomski igrači ponašamao u skladu sa vizijama sveta onih koji definišu računovodstvene konvencije“.

Moderni računovodstveni sistem počiva na marginalističkoj teoriji vrednosti, on nediskriminativno pripisuje produktivnost svakome ko grabi veliku zaradu i umanjuje proizvodnost onih koji su manje uspešni u tome. Ovaj koncept opravdava nejednakost dohotka i bogatsva i ekstrakciju vrednosti pretvara u stvaranje vrednosti. Svako delo koje se može razmeniti po zakonitoj ceni računa se u BDP, a računovođe odlučuju šta u to ulazi. Oni upotrebljavaju kriterijume granične korisnosti i statističke izvedivosti, merljivosti i neku vrstu zdravog razuma, a oni više počivaju na lobiranju nego na rezonovanju o tome šta je vrednost. Tako se odlučuje o tome gde leže proizvodne mogućnosti. U kapitalizmu se smatra da je proizvodan samo onaj koji stvara profit iz čega sledi da su svi koji rade u javnom sektoru neproizvodni. Način na koji se odlučuje o proizvodnim granicma je arbitraran.

Umesto takvog pristupa Macukato se zalaže za onaj koji je sintetički i integrativan, koji uračunava i one vrednosti koje nisu nastale kao posledica tržišne razmene. Kao vrednost treba posmatrati ono što doprinosi blagostanju ljudi na zemlji i održavanju ekosistema.

Finansijalizacija

Do sedamdesetih godina XX veka finasijski sektor smatran je kao distributer, a ne kreator vrednosti. Ova branša je rentijerska, tvrdi autorka, ona ne stvara nego izvlači vrednost. Redizajniranje proizvodnih granica tako da su uključene i finasije je proizvod bankarskog lobiranja, što je, opet, posledica njihove moći. U ranijim periodima bankama je bilo zabranjeno da deluju na različitim tržištima, a danas se svaki pokušaj regulacije diskredituje kao finansijska represija. U knjigovodstvu postoji problem sa poduhvatima koji doprinse stvaranju vrednosti, a nemaju cenu. Veliki rast finansijskog poslovanja ne ukazuje na povećanje privrednog rasta, nego na rente koje prisvajuju neki igrači u ekonomiji. Umesto da olakšaju industrijsku proizvodnju, finansije su se degenerisale u kazino, a nastoje da prigrabe sebi što je moguće veći deo viška.

Danas se u finansijskom poslovanju ostvaruje velika dobit, ali samo 15% plasiranih sredstava ide u realnu ekonomiju, ostali deo čini trgovina između finasijskih institucija. Novac se stvara tako što ide iz ruke u ruku. Minski (Hyman Minsky) je ovakvu praksu nazvao kapitalizmom kojim upravlja novac, a to je situacija kada finasijski sektor ne zarađuje novac tako što investira u realnu ekonomiju nego u finansije. Fiinasijalizacija je pobrkala stavaranje i ekstrakciju vrednosti, što provocira ozbiljne ekonomske i socijalne posledice: veću nejednakost, sporiji rast, veliki deo dohotka se izvlači bez ikakvog doprinosa privrednoj proizvodnji. Od Drugog svetskog rata do osamdesetih godina udeo profita ostvarenog finansijskim transakcijama u ukupnom profitu bio je 15%, a na početku XXI veka iznosio je 40%. Kako je finansijski sektor postajao sve moćniji, nastojao je da ubedi javnost da je produktivan. Tvrdili su da je, zahvaljući finansijalizaciji, vreme kriza prošlo. Takvi stavovi bili su mogući zato što su poistovećeni vrednost i cena. Marginalistička teorija promenila je stotinama godina stara teorijska shvatanja o vrednosti. Međutim, cena ne može biti apsolutna mera vrednosti, smatra Macukato.

Visina cena finasijskih usluga mora zavisiti od njihovog doprinosa realnoj ekonomiji. Cena finasijskih usluga u XX veku je rasla uprkos dramatičnom bujanju finasijske industrije. Korisnici finansijskih usluga nemaju koristi od ekonomije obima, na isti način kao kada su u pitanju supermarketi. Bankarstvo je oligopolistično i ima moć da nametne cene u uslovima blokirane konkurencije. Finansije samo raspodeljuju dohodak koji se generiše negde drugde, a finansijske malverzacije donose isto onoliko gubitnika koliko i dobitnika. Regulacija može omogućiti da se nagrade oni koji dugoročno investiraju i da se novac usmeri prema realnoj ekonomiji. Umesto da hrane same sebe, Kejnz se zalagao za socijalizaciju finansija, ekonomija može da se stabilizuje i da raste, da se garantuje puna zaposlenost ukoliko se poveća kvantitet i kvalitet javnih ulaganja. Izbor je između finansijske i produktivne upotreba kapitala.

Finansijalizacija favorizuje kratak rok, imperativ je povećanje vrednosti akcija jer je to, navodno, jedini način da se disciplinuju menadžeri. Dugoročnost se potiskuje, kao i rasprava o tome kome privatne korporacije treba da odgovaraju. Menadžeri na nastoje da profit reinvestiraju, već da kupuju akcije svoje firme i tako im povećavaju cene, što njima donosi veće bonuse, (Share buyback). Kratkoročnost deformiše finansijsko poslovanje i uzrokuje da ono bude spekulativno. Nastupa finansijska manija, a preduzetništvo postaje neproduktivno.

U savremnim privredama ekonomski rast se obezbeđuje kreditiranjem domaćinstava (privatni kejnzijanizam), umesto da se zadužuje država i tako stimuliše preduzimljivost i boljitak, tu ulogu preuzimaju građani. Upravljanje agregatnom tražnjom preko visokofinansijalizovane privatne portošnje stanovništvo je učinilo još zaduženijim i siromašnijim.

Manija za kratkoročnom dobiti može naštetiti produktivnosti u realnoj ekonomiji i njen potencijal za inovacije. Posle krize 2008. moć finansijskog sektora da izvlači vrednost ostala je neokrnjena.

Tako zvano bankarstvo u senci (shadow banking) čine finansijske institucije koje obavljaju poslove slične bankarskim, ali nisu obuhvaćene regulacijom. One plasiraju ulaganja u finansijske instrumente i tako stiču dobit prometom postojeće vrednosti.

U savremenoj ekonomiji razdvojeni su produktivnost i zarada, što dovodi do toga da se umanjuje deo dohotka koji ide onima koji žive od nadnice. Visoki profiti ne dovode do većih investicija, razlika ide akcionarima, finansijalizacija realne ekonomije omogućava izvlačenje vrednosti kroz rentu i nezarađeni dohodak. Ne može se vrednost meriti samo cenom akcija, ne smeju se akcionari favorizovati u odnosu na druge aktere koji imaju interese u nekoj kompaniji. Uspeh firme ne može se meriti samo njenom profitabilnošću, neophodno je voditi računa o socijalnim odnosima između manadžera i zaposlenih, između kompanije i zajednice u kojoj ona deluje, o kvalitetu proizvoda. Kompanije moraju imati socijalne ciljeve, a ne samo finansijske. Stvaranje vrednosti je kolektivno, investiranjem resursa od strane mnoštva aktera, i distribucija mora da bude kolektivna.

Kapitalizam digitalnih platformi

Nekoliko kompanija kontrolišu podatke na planeti, Gugl (Google) pruža korisnicima besplatne servise kako bi trgovao podacima. Komodifikacija personalnih podataka omogućava da tržišna razmena uđe u oblast privatnosti, u domen u kome tržište ranije nije imalo pristup. Došlo je do komodifikacija privatnosti, ceo naš život je na prodaju, u ekonomiji koja sve manje nudi mogućnosti za stalno zaposlenje i pristojan životni standard. Kada neka internet kompanija postane lider na tržištu njena dominacija se povećava automatski. Ako su svi na Fejsbuku (Facebook), niko ne želi da se priključi nekoj drugoj društvenoj mreži, ako najveći broj ljudi surfuje preko Gugla, jaz između ove kompanije i drugih se povećava, budući da Gugl raspolaže sa sve više podataka. Kako udeo ove kompanije raste na tržištu, raste i njena atraktivnost za korisnike što opet povećava njenu tržišnu dominaciju. Mrežni efekti pojačavaju centralizaciju Interneta i koncentrišu tržišnu moć u nekoliko kompanija. Danas više od milijardu i po ljudi koriste FB, što čini jednu četvrtinu svetskog stanovništva. Treba podsetiti da je algoritam koji koristi Guglov pretraživač razvijen u okviru istraživanja koje je, naravno, plaćeno iz budžeta. Kompanija Amazon kontroliše polovinu američkog tržišta knjigama. Ovakva dominacija omogućava Internet gigantima da nameću svoje uslove i kupcima i prodavcima, (two sided market), i da kontrolišu i satelitska tržišta. Doprinos internet platformi nacionalnom dohotku meri se vrednošću reklamnih servisa koje one prodaju drugim firmama. Nije jasno zašto bi oglašavanje doprinosilo povećanju BDP, još manje društvenom blagostanju koje bi trebalo da bude cilj ekonomskih delatnosti. Internet kompanije bi trebalo da plaćaju nadoknade korisnicima mreža koji kreiraju podatke.

Nacionano računovodstvo usaglašeno je sa standardima neoklasične ekonomije koje svaku doborovoljnu tržišnu transakciju tretira kao autput, bilo da su u pitanju finasijski servisi ili reklamiranje, sve dok postoji cena.

Patentno rentijerstvo

Proces inovacija je kolektivan i kumulativan, rizik u savremenoj inovativnoj ekonomiji je socijalizovan, a prihod je privatizovan. Američki ekonomista, Robert Solou (Robert Solow) dobio je Nobelovu nagradu za ekonomiju zato što je dokazao da 80% ekonomskog rasta nastaje zahvaljujući unapređivanju tehnologije. Danas je patentna zaštita neizbalansirana, tako da patentiranje više ne doprinosi inovacijama, naprotiv, ona tako funkcioniše da ih inhibira i omogućava privatizaciju naučnih otkrića.

U SAD je 1980. usvojen Baj-Dolov zakon ((Bayh-Dole Act) koji omogućava univerzitetima i državnim laboratorijama da patentiraju uspešna istraživanja koja su finasirana iz javnih sredstava. Zahvaljujući tom zakonu firme mogu unapred da kupuju patente i tako spreče širenje znanja koje je ranije bilo publikovano u časopisima. Osporen je model javno dostupnih naučnih znanja koji je omogućavao da znanje bude dostupno svima, pod jedankim uslovima. Trgovina patentima dovodi do toga da njihova cena prevazilazi doprinos rastu produktivnosti. Patenti mogu dovoditi do stvaranja monopola, zloupotrebe tržišne moći, blokiranja širenja znanja i inovacija. Olakšana je privatizacija istraživačkih ishoda i postupaka koji su javno finansirani i kolektivno stvarani. Zahvaljujući tome kompanije mogu da parazitiraju i tako nanose štetu ekonomiji.

Uobičajeno je shvatanje da je renta poremećaj u funkcionisanju tržišta, koji se lako može ukloniti. Autorka smatra da renta nije mali poremećaj, ona je sistemski proizvedena. Vlasnici patenata ostavruju rentu na osnovu vlasničkih prava nad proizvodnim resursima tako što drugima onemogućavaju pristup. U farmaceutskoj industriji patenti su glavni način izvlačenja renti, oni nisu podsticaj za stvaranje nove vrednosti inovacijama. Najveći broj novih lekova razvijen je zahvaljujući istraživanjima koja je finansirala država. Pacijenti cenu leka plaćaju dva puta: jednom kao poreski obveznici, jer se farmaceutska istraživanja plaćaju iz budžeta, a potom kao korisnici leka plaćaju njegovu cenu koja uključuje i rentu. Cena većine lekova nema nikakve veze sa troškovima proizvodnje, na pr. citostatika. Da paradoks bude veći, kompanije visoke cene opravdavaju visokim troškovima istraživanja, iako novi molekularni entiteti obično bivaju razvijeni u državnim laboratorijama. Farmaceutske kompanije obično proizvode samo male varijacije već postojećih lekova. Bivši potpredsednik Fajzera (Phiser) DŽon Matina (John Mattina) objasnio je svojevremeno da koštanje leka ima malo veze sa troškovima biomedicinskih istraživanja. Jedini kriterijum je vrednost koju neki lek ima u lečenju i spasavanju života, umanjivanju bola i patnje, i povećavanju kvaliteta života i smanjivanju izdataka zdravstvene zaštite. Koštanje leka utvrđuje se na osnovu troškova koju određena bolest nanosi društvu ukoliko nije lečena, ili ako je lečena drugom najboljom terapijom. Odlučujući za cenu su monatarni efekti koristi od nekog leka ili umanjivanja šetnih ekonomskih posledica od neke bolesti. Međutim, u SAD cene lekova ne odgovaraju dobrobitima koje donose, tražnja za lekovima nije elastična, a logična posledica toga je monopol su ogromnim profitom.

Kod inovacija mala razlika u vremenu, dalekovidosti ili sreći, može dovesti do posledica koje su potpuno disproporcionalne početnim razlikama.

Javna vrednost

Pojam javne vrednosti ne postoji u ekonomiji. Smatra se da se vrednost proizvodi samo u privatnom sektoru, a da mu država jedino omogućava da bude produktivan. Tokom cele istorije ekonomske misli država je smatrana kao neophodna ali neproduktivna. Ona je regulator i potrošač, a ne stvaralac vrednosti.

Javna dobra su dobra čija proizvodnja koristi svima i koja zahtevaju javno snabdevanje, zbog toga što privatni sektor obično nije zainteresovan za njihovu izradu ili ih nedovoljno stvara. Ovaj koncept se, međutim, koristi i kako bi se obeshrabrilo angažovanje države u određenim oblastima, koje su rezervisane samo za privatni sektor. Rašireno je mišljenje da je država neefikasna, da ne može da bude kreativna i da stvara vrednost. Njena uloga treba da bude samo u tome da onemogući poremećaje na tržištu; da održava uslove produktivnosti privatnom biznisu garantovanjem vlasničkih prava; da investira u infrastrukturu; da obezbedi vladavinu prava i efikasnu zaštitu patenata. Imperativ za državu je: ne interveniši previše, znaj svoje mesto, ne reguliši previše. Država ne stvara vrednost, ističu pristalice ovakvih shvatanja, ona samo omogućava njen nastanak i preraspodelu putem oporezivanja. Vlada cedi tržišnu energiju, ona je pretnja dinamici privatnog sektora. Uloga države je da ispravlja tržišne neuspehe koji nastaju kada se ne investira dovoljno u oblastima koje se smatraju važnim za ekonomiju, kao što su fundamentalna naučna istraživanja i razvoj. Država treba da interveniše kada preduzeća i vlasnici investiraju previše u oblastima koje se smatraju društveno štetnim, npr. industrije koje uzrokuju zagađenje okoline, temo gde postoje negativne eksternalije koje nisu pokrivene kompanijskim troškovima. Treba dodeljivati subvencije pozitivnim eksternalijama, a oporezivati negativne.

Marijana Macukato smatra da tržište bilo koje vrste mora biti oblikovano kako bi bilo vođeno znanjem, tako da omogući postizanje ishoda koji su najbolji za društvo. Dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju 1978. Herbert Sajmon (Herbert Simon) tvrdi da mi zarađujemo jednu petinu našeg dohotka, ostatak je stvoren zbog toga što smo članovi izvanredno produktivnih socijalnih sistema u kojima je akumulirana velika količina fizičkog i intelektualnog kapitala. Ignorisanje kolektivnog karaktera preduzetništva omogućava pojedincima da smatraju opravdanim to što prisvajaju mnogo veći deo dohotka nego što je njihov doprinos. Patenti ne bi trebalo da predstavljaju pravo, nego da budu sredstvo pomoću koga se podstiču inovacije u privrednim granama koja su relevantna. Zemlje u razvoju stranom kapitalu treba da dozvoljavaju pristup samo ukoliko reinvestiraju profit u zemlji domaćinu i na korist domaćeg stanovništva.

Prema Karlu Polanjiju, tržište je politički konstituisani mehanizam. Država ne narušava funkcionisanje tržišta, ona ga stvara. Ako nema države – nema ni tržišta.

Mere štednje koje nameću neoliberali i institucije pod njihovom kontrolom (austerity) temelje se na stavu da je javni dug štetan za privredni rast, jedini način da se on smanji jeste seča državnih izdatakatroškova, a budžetski suficit je poželjan. Ovakve ciljeve treba postići bez obzira na socijalne troškove. Na taj način, smatra Marijana Macukato, država se onemogućava da obezbedi dugoročni razvoj ulaganjem u nauku, obrazovanje, infrastrukturu, zdravstvenu zaštitu… Ekonomska politika nije nauka. Ono što je važno nije deficit, nego šta država radi sa fondovima. Ako se budžetska sredstva troše produktivno, u sektore kao što su zdravstvo, školstvo, istraživanje i razvoj – to vodi ka povećanju plodotvornosti rada. Vrednost koju država stvara nije vidljiva, zato što ide u privatne džepove.

Kriza 1929. je pokazala da privreda ne može da se oporavi sama od sebe. Prema Kejnzu tržište je inherentno nestabilno, u recesiji ono može da ostane u stanju subnormalne ravnoteže i u dugom vremenskom periodu biti bez smera ka oporavku. U takvoj sitauciji, uloga države je da bude krajnji potrošač. Država stvara vrednost tako što omogućava privredi da proizvodi robe i usluge koje bez državne intervencije ne bi bile proizvedene, ona stvara vrednost obnovom agregatne tražnje. Država to radi tako što se zadužuje, povećan javni dug nije uzrok, nego posledica krize. Dug ne treba da brine, jer kada privreda počne da raste, porašće i državni prihodi, pa će tako dug biti vraćen. Multiplikator obezbeđuje da se svaka funta koju potroši država umnožava, tako što tražnja koju državna potrošnja kreira dovodi do novih rundi potrošnje.

Državna potrošnja ne uništava privatnu vrednost, već dopirnosi stvaranju nove dodatne vrednosti podsticanjem privatnih investitcija i potrošnje. Ako se prihvati da država ne stvara vrednost, to vodi ka destrukciji vrednosti.

Međutim, Kejnz i njegovi sledbenici nisu razmišljali o tome kako država može da bude produktivna samo u sitaciji krize, nego i kada stvari stoje dobro.

Mantra o većoj efikasnosti privatizacije nije potvrđena činjenicama. Umesto da se povećava konkurentnost preko veće mogućnosti izbora potrošača, posledica privatizacije je obično manja mogućnost izbora, manje demokratije i transparentnosti, lošiji kvalitet, veći troškovi, monopoli,-sve suprotno od ciljava koji su, navodno, privatizacijom trebalo da budu postignuti. Osim toga u procesima privatizacija država obično prodaje bolje kompanije, a zadržava loše.

Država treba da bude jaka, da ne kopira privatni sektor, već da radi ono za šta privatni sektor nije zainteresovan ili nije sposoban. Neophodan je osećaj za misiju. Državni napori moraju počivati na velikim idejama, oni moraju da se suprotstavljaju teškoćama, da budu suprotno od onog što preporučuje teorija o javnom izboru (public choice theory).

Ako prihvatimo stav da država ne može da stvara vrednost, onda je ona neće ni stvarati, a kada je i stvori i to se pripisuje privatnom sektoru. Privredni razvoj nije moguć ukoliko se oslanja samo na privatni sektor. Ako se strategija razvoja oslanja samo na proizvodnju profita, nema razvoja. Treba podsticati investicije, a ne profit.

Neoklasična teorija degradira vrednost koju stvaraju država, poput obrazovanja, istraživanja i sl., a ideologija često pobeđuje iskustvo. Kompanija ne može biti ekskluzivno privatno vlasništvo, ona je deo sredine u kojoj posluje, ima koristi od intelektualnog i kulturnog nasleđa te sredine. Ne sme se favorizovati samo interes akcionara, već i svih drugih koji imaju interese povezane sa radom kompanije.

Tržište nije autonomni poredak, ono je oblikovano od strane društva i posledica je delovanja mnoštva agenata u specifičnom konteksu. Svrha državnog uplitanja nije samo da ispravlja neuspehe tržišta, ona je deo socijalnih procesa u kojima se postavlja i održava tržište. Ekonomisti ne bi trabalo da razmišlju kao fizičari, bolje bi bilo da se ugledaju na biologe, i da od njih nauče kako se funkcionalna partnerstva obrazuju u međusobno spregnutim ekosistemima. Da bi privreda dobro funkcionisala i obezbeđivala rast neophodni su i tržište i država, više državnog mešanja doprineće da tržište bolje funkcioniše. U anglosaksonskim zemljava tržišne strukture su eksploatatorske, više vrednosti se izvlači nego što se stvara.

Polanji je pokazao kako je tržište duboko uklopljeno u društvene i političke institucije, ono je posledica kompleksnih tokova, međudejstava mnoštva aktera uključujući i vladu, ono nije normativni poredak, nego strukturni.

Prema Marijani Macukato, tržište se može oblikovati tako da dovede do željenih ciljeva, na pr. zelenog rasta koji počiva na čistim i obnovljivim energijama, gradnji infrastrukture koja koristi svima. Ali, može se podesiti i tako da se podstiču predatorske prakse i finansijske spekulacije koje onemogućavaju dugoročni rast. Adam Smit je razumeo da tržište mora da bude ustrojeno, njemu se pogrešno pripisuje ideologija leze fera (Laissez-faire), on je verovao da je prava forma slobode ne odsustvo države, nego sloboda od izvlačenja renti.

Digitalna revolucija zahteva participativnu demokratiju, a u centru tehnoloških promena treba da budu građani. Tržište treba oblikovati da od privrednih delatnosti ima koristi celo društvo, tako da se stvara javna vrednost. Pravo pitanje je kako državna potrošnja i ulaganja mogu da obezbede dugoročni rast. Treba se manje usredsrediti na stope rasta, a više na pravce ekonomskog razvoja.

Treba vratiti pojam vrednosti u centar privređivanja i dinamički razumeti šta je stvaranje, a šta je njeno prisvajanje u kontekstu društvenih ciljeva koje želimo da postignemo, a ne sve svoditi na slobodu individaulnog izbora izolovanog od socijalnog, političkog i ekonomskog konteksta unutar kojih se vrše izbori. Preduzetnici nisu samo pojedinci, sistem mora da počiva na principima preduzimljivosti koji obezbeđuju objedinjujući rast.

Neke ekonomske kategorije su više mit nego nauka, ako se obnovi debata o tome šta je vrednost to bi moglo da dovede u pitanje osnovne principe na kojima počiva savremeni kapitalizam. Prema autorki, politika levog centra je izgubila dinamizam i kontrolu narativa o tome kako nastaje bogatstvo.

Moderna monetarna teorija

Kako država može da dođe do neophodnih finansija radi funkcija koje mora imati u ekonomiji? Odgovor na ovo pitanje dat je u knjizi.

Ponovno promišljanje kapitalizma koju su uredili Marijana Macukato i Majkl DŽekobs (Rethinking Capitalism, Economics and Policy for Sustainable and Inclusive Growth , Edited by Michael Jacobs and Mariana Mazzucato, 2016.).

U ovom zborniku radova najpoznatiji predstavnici danas sve zapaženije moderne monetarne teorije (Modern Monetary Theory, MMT) daju veoma smela rešenja poput Stefani Kelton (Stephanie Kelton), Randal Reja (Randall Wray), Viljem Lazonika (William Lazonick) i dr. Većina autora su učenici verovatno najboljeg američkog kejnzijanca Hajmana Minskog.

Za razliku od ortodoksnih ekonomista, pristalice MMT tvrde da država ne mora da ima izbalansirane budžete kao domaćinstva. Na primerima SAD i Velike Britanije, vidi se da budžetski deficit oscilira oko zbivanja u realnoj ekonomiji, a uslovljen je zbivanjima u privatnom sektoru. Moderni kapitalistički sistemi imaju jake države opremljene moćnim stabilizatorima koji odgovaraju na izazove u privredi. Javni deficit je tok novca preko koga se povećava finansijska aktiva privatnog sektora. Kad nezaposlenost raste, to preko delovanja automatskih stabilizatora crpi sredstva iz budžeta. Donosioci političkih odluka moraju uvek imati na umu da budžet nije svrha sam sebi, on mora biti upotrebljavan kao sredstvo za postizanje ekonomskih ciljeva: povećanje životnog standarda i promovisanje ravnomernije raspodele dohotka. Bez ambiciozne upotrebe javnih finansija, nikad ne bi bilo dovoljno investiranja u obrazovanje, tehnološki razvoj i infrastrukturu. Da bi ovakve politike bile vođene neophodan je monetarni suverenitet.

Prema ekonomskoj ortodoksiji, javna potrošnja mora biti ograničena nivoom prihoda koji se ostvaruju oporezivanjem i pozajmljivanjem. Zastupnici MMT tvrde da je novac endogen realnoj ekonomiji i da nije nezavistan od proizvodnje roba i usluga, niti da ga stvara samo jedan centralni autoritet (centralna banka). Ponudu novca određuje tražnja za kreditima od strane privatnog biznisa i domaćinstava. Suverena država nikad ne može biti nesolventna u vlastitoj valuti, njoj nisu potrebni poreski prihodi da bi trošila. Naprotiv, državna potrošnja prethodi naplati poreza. Štampanje novca, kreditiranje bankovnih računa elektronskim putem je način na koji vlada troši. Prodaja državnih obveznica nije način da ona skupi prihode, to je mera monetarne politike. Suverena država sa vlastitom valutom nije finansijski ograničena, njena potrošnja nije podmirena naplatom poreza i prihodima od prodaje obveznica. Politika štednje i izbalansiranog budžeta je pogrešna. Državna potrošnja nije inflatorna, sve dok je usmerena na puno korišćenje postojećih kapaciteta. Prema Minskom, količina novca u ekonomiji se stvara međuigrom ekonomskih sila pre nego delovanjem jednog spoljašnjeg igrača kao što su centralne banke.

Skoro sav novac koji mi danas koristimo nastao je u bankarskom sistemu preko pozajmica. Banka nekom klijentu odobrava kredit na osnovu procene njegove kreditne sposobnosti ne čekajući da neko drugi položi depozit u istom iznosu. Novi novac rađa se tražnjom za njim.

U SAD federalna vlada automatski prenosi budžetska sredstva saveznim državama koje imaju sporiji rast i veću nezaposlenost. U EU ne postoje federalni organi koji bi automatski preraspodelili dohodak od bogatijih regiona ka siromašnijim, a države članice evrozone nemaju svoju valutu. One koriste evro, ali ne mogu da štampaju pare da bi pokrile svoje dugove, primorane su da pozajmljuju novac pod uslovima koje diktiraju privatna finansijska tržišta. Obaveze države postaju neodržive kada privatni investitori prestanu da ih finansiraju u strahu da zajmovi neće biti vraćeni. Institucionalna arhitektura evrozone organizovana je tako da onemogući vlade da imaju velike deficite. Bez mogućnosti da emituju svoje valute i bez finansijskih transfera od bogatijih ka siromašnijim regionima, slabije ekonomije evrozone nisu u stanju da se bore sa nagomilanim dugovima.

Najveći problem u savremenim društvima je rast nejednakosti. U SAD 1980. udeo 0.1% najbogatijih u dohotku bio je 3,4%, a 2014. skočio je na 10,3%.

U prve tri godine posle krize 2008. 91% porasta dohotka prisvojilo je 1% najbogatijih.

U SAD 1% stanovništva poseduje 41,8% nacionalnog bogatstva; najbogatijih 0,1%-21%. Poslednjih nekoliko decenija vodi se regresivna ekonomska politika u korist bogatih. Ključni zadatak moderne ekonomske nauke je da razume ulogu institucija u postavci i oblikovanju tržišta. Povećanje poreskih stopa najbogatijim neće umanjiti rast.

Plate običnih ljudi stagniraju a rastu prihodi od imovine u vidu renti. Opšte bogatstvo se uvećava ali to ne vodi jačanju produktivnih kapaciteta ekonomije. Javne usluge bogatima ne trebaju, oni se plaše da bi jaka država, koja bi doprinela poboljšanju produktivnosti, mogla da iskoristi svoju moć za redistribuciju dohotka i bogatstva. Javne investicije su niske u zemljama u kojima postoji visoka nejednakost.

Dobro dizajnirano ulaganje u infrastrukturu podiže proizvod na kraći i duži rok, posebno kad ekonomija radi ispod svojih potencijala. Takvi poduhvati neće povećati udeo duga u BDP, a dobri investicioni projekti isplatiće sami sebe. Treba se usredsrediti ne na prosečne vrednosti kao što je BDP, nego kako ekonomija radi za dobrobit običnog građanina.

Da li se kapitalizam može popraviti?

Problem u teorijskim shvatanjima Marijane Macukato je kako se neophodne refome mogu sprovesti u postojećem kontekstu globalizovanog kapitalizma, u kome postoji dominacija krupnog kapitala kome postojeći predatorski sistem odgovara. Ciljevi koje ona postavlja privredi, društvu i državi mogu se postići samo u drukčijem poretku. Ona se ne zalaže za prevazilaženje kapitalizma već traži odgovor na pitanje kako možemo da ga reformišemo s ciljem ”da se zameni postojeći parazitski sistem tipom kapitalizma koji je održiviji, više simbiotski, koji radi za sve nas.” Rast treba da počiva na inovacijama i drugačijoj raspodeli profita nego što je to danas slučaj. Da bi se ovakvi ciljevi postigli neophodna je promena narativa o vrednosti. Macukato s pravom insistira da je diskurs važan, ali ne uočava da narative treba posmatrati u kombinacijama sa drugim društvenim silama.

Ona ne daje političke savete, niti je iz njenih knjiga jasno ko bi mogli da budu politički nosioci promene. Nije moguće ubediti monopole, samo na osnovu teorijskih saznanja, da treba da napuste težnju ka kratkoročnoj dobiti i da se preorijentišu na dugoročni objedinjujući rast. U knjizi nije iznet alternativni koncept koji bi omogućio da se prevaziđe postojeći jaz između cene i vrednosti. Koja grupa pravila bi omogućila utvrđivanje cena u kapitalističkom kontekstu, a da to ne budu ishodi tržišnih razmena?

Zbog ovakvih nedostataka, knjiga se ne može smatrati radikalnom. Slobodno tržište nije nikad postojalo, Brodel tvrdi da su monopoli oduvek delovali, a da kapitalizam čini krupni biznis sraslim sa državom. Lenjin nije bio u pravu kada je tvrdio da monopoli nastaju tek u zreloj fazi kapitalizma.

Jedini nači da se promeni parazitski karakter savremnog globalnog kapitalizma je sistemska transformacija ka demokratskom socijalizmu, u kome će privatni monopoli biti zamenjeni demokratski upravljanim preduzećima u javnom vlasništu koja će upravljati ključnim granama privrede. Promena narativa je neophodna, ali nije dovoljna. Teorija ne stvara realnost, promena rezonovanja neće sama od sebe dovesti do promene sistema. Krupni kapital je zarobio državu, ona je, kako je tvrdio Marks, samo kolektivini organ buržoazije, koja u ovakvom poretku ostvaruje enormne dobiti i nije zainteresovana za njegovu promenu. Odavno je uočeno da je kejnzijanski koncept nastao u Velikoj Britaniji koja je u to doba još uvek bila imperija. Samo nekoliko država u svetu danas ima faktički monetarni suverenitet, recepti Marijne Macukato mogu se sprovesti samo u njima. Većina svetskog stanovništva živi u nestabilnim sistemima u kojima država nije u stanju da obavlja svoje osnovne funkcije, a kamoli da osmišljenom misijom obezbedi privredni rast koji počiva na inovacijama.

Najzad, kejnzijanska revolucija dogodila se u specifičnom okruženju svetske krize kapitalizma. Period ”Zlatnih trideset godina” (Les Trente Glorieuses 1945-1975) zapadne države blagostanja postojao je zbog straha buržoazije od radničkog pokreta. Oktobarska revolucija je reformisala kapitalizam. Kejnz nije krio da je u sukobu klasa on na strani buržoazije, ali je odbacio neoklasičnu ekonomsku ortodoksiju kako bi omogućio kaptalizmu da preživi. U pravu je Slavoj Žižek kad kaže da je ponekad jeres jedini način da se sačuva verska ortodoksija. Kad se nestabilni odnos klasa na svetskom planu promenio u korist buržoazije, neoliberalizam je potisnuo kejnzijanizam.

(Autor je aktivista Zrenjaninskog socijalnog foruma)