уторак, 17. октобар 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Прикази > Морални суноврат међународне политике - пример Србије
Прикази

Морални суноврат међународне политике - пример Србије

PDF Штампа Ел. пошта
Сања Жарковић   
понедељак, 27. октобар 2014.

Приказ књиге Мирјане Радојичић: Интереси и морал у међународној политици:случај распада/разбијања СФР Југославије, Просвета, Београд 2013, стр.330

„Ни ми, наиме, са наше стране, нећемо се користити лепим речима: како с правом владамо зато што смо однели победу над Персијанцима, или да смо дошли да вас нападнемо зато што смо претрпели неку неправду нудећи вам у једном подужем говору нешто у шта нећете поверовати... И ви знате што је и нама познато: да се о правди може говорити само у односу међу једнакима, а да јаки чине што могу, док слаби трпе што морају.“[1]

Цитирани одломак из дијалога Атињана са побеђеним Мељанима узима се често као илустрација политичког реализма, и данас владајућег у пракси међународне политике, иако сасвим прогнаног из реторике. Модерно потрошачко друштво у коме је реклама све, утицало је и на односе међу државама, које се у рекламној борби за имиџ, потреби да се оправдају пред домаћим и страним јавним мњењем, уздржавају од показивања огољене силе, па своје праве намере маскирају пожељним вредностима попут мултикултурализма, демократије и људских права.

Ауторка се у овој књизи бави разилажењем морала, у међународним односима дефинисаног кроз циљеве и начела Повеље УН: „Развијање међу нацијама пријатељских односа заснованих на поштовању начела равноправности и самоопредељења народа и сузбијање аката агресије и других повреда мира“, и онога што имамо у пракси, безобзирне и агресивне, интересно мотивисане политике, само на реторичком плану вредносно усмерене.

Разматрање предмета истраживања почиње анализом учешћа међународних актера у југословенској кризи, које је започело економским санкцијама, а завршило се „хуманитарном“ интервенцијом. Мирјана Радојичић, за разлику од њихових поборника, не смешта санкције као средство колективног кажњавања на супротну страну спектра од војне интервенције, већ их сматра изједначеним по интензитету, поткрепљујући то подацима о њиховом разорном дејству на привреду и ланчано, на здравство, образовање и општу сигурност у СРЈ. Оне су, истиче се, само на линији са настојањима да се на реторичком плану умију наводно превазиђене категориje окупације и рата, док суштина остаје иста, санкције су, речима Вудроа Вилсона, „тихо, али смртоносно оружје“(39-60).

Следећи корак, агресију преименовану у „хуманитарну интервенцију“ у дело су спровеле САД на челу НАТО пакта, а теоријску подлогу јој направили филозофи попут Мајкла Волцера са доктрином праведног рата у циљу „окончања акција које вређају савест човечанства“ (62) и Јиргена Хабермаса. Посебна пажња посвећена је Хабермасовој поставци о учињеном скоку из превазиђеног класичног међународног права у право космополитске заједнице грађана, у коме би људска права добила исти онај статус који субјективна права имају у Уставу, и на тај начин била пренесена са појмовно нејасног моралног терена у домен права, а грађани тако замишљене космополитске заједнице, кроз институционализацију процедура решавања конфликата, заштићени од тираније сопствене власти (63-65). Теоријски заводљива конструкција, пише ауторка, али саграђена на непостојећим темељима, идеји да је „хуманитарно“ бомбардовање, било аутентично хуманитарно.

Најпре се Хабермас оповргава у свом величању „хируршке прецизности бомбардовања и принципа поштеде цивилног становништва“, против чега говоре сви постојећи подаци (три од пет циљева НАТО бомбардера били су цивилни) (67-68).

Не прихвата се ни теза о „хуманитарном самопожртвовању светске силе“, којој противречи понашање САД претходиће агресији: вето на руски нацрт резолуције којом се налаже прекид непријатељстава; стално стављање све тежих ултиматума до последњег неприхватљивог у Рамбујеу; пружање војне, финансијске и медијске подршке побуњеницима, чиме је испровоцирана акција државе, у склопу добро испробане стратегије произвођења агресора довођењем интензитета сукоба до оног који захтева интервенцију споља; понашање у току агресије која није прекинута ни када се показало да је заправо повећала размере страдања, те по њеном завршетку пасивно посматрање хуманитарне катастрофе када је она задесила Србе са Косова.

Следећа одабрана тачка раздвајања моралног дискурса и неморалног чињења је Међународни кривични трибунал за бившу Југославију, коме се кроз анализу неколико најпознатијих случајева (Милошевић, Крстић, Плавшић, Харадинај, Орић, Ердемовић, Шљиванчанин) (104-121) одриче прокламована мисија успостављања трајног мира кроз помирење. Овде ћемо издвојити случај генерала Радислава Крстића због далекосежности његових последица (пресуда узета за подлогу у другим суђењима за Сребреницу) и крупних правних и чињеничних мањкавости које су имале за резултат осуду за геноцид на 35 година.

Генерал је, тако, нађен кривим за помагање у извршењу геноцида, иако у пресуди стоји да докази сугеришу како он није подржао наводно постојећи геноцидни план (организовао пресељавање муслиманских жена, деце и старих из Поточара на безбедно, лечење рањених муслиманских бораца...), а на сличан начин дошло се, без поуздане форензичке анализе, и до податка о 8000 муслиманских жртава, упркос знатно мањем броју ексхумираних и без икакве напомене о томе да је велики број њих страдао у борбама са српских снагама, све то уз, за један суд, невероватно оперисање вероватноћом и уверењима, уместо доказима[2]

Ни мировне мисије УН на простору бивше Југославије нису удовољиле задатку чињења мира одрживим кроз непристрасно деловање, већ су, пише ауторка „пре биле у функцији разрешавања кризе у корист једног од три њена кључна актера. чији су се интереси преклопили са интересима још увек најмоћнијег „играча“ у арени међународне политике, него у служби њеног доследног и трајног пацификовања“ (151).

Урушавајући Дејтонски споразум арбитрарним тражењем духа, ван слова Споразума, војни део мисије често је злоупотребљавао поверена му овлашћења на употребу силе (убиство при хапшењу Симе Дрљаче, тортуром изнуђено „признање“ браће Вучковић да су хашки оптуженици Предраг и Ненад Бановић, неки су од примера), а њен цивилни део оличен у високом представнику кроз противдејтонско задирање у изборну материју, рад медија, образовни систем, судство, полицију и војску, понашао се више у маниру колонијалних лордова него помагача локалним властима.

Данас се Србија у евроинтеграцијском процесу условљава, између осталог, и саображавањем свог медијског извештавања стандардима западних земаља, а какви су ти стандарди били током југословенске кризе, може се прочитати у поглављу о спољнополитичкој пропаганди југословенског случаја и медијима као њеним посредницима према широким масама.

„Сатанизација Срба“ , каже Едвард Херман, „један је од највећих тријумфа пропаганде у нашем добу“ (153), а медији који су се „поставили као једна од зараћених страна која се више није ни приказивала као неутрална и непристрасна“ (Петер Брук) одиграли су кључну улогу у стварању атмосфере линча и дизању сукоба на општечовечански ниво борбе „добра“ и „апсолутног зла са људским ликом“, неопходном када се зна да за оружано ангажовање нема упоришта ни у једном међународноправном акту.

„Срби су кољачи, бандити смрти, убице Сарајева“ (Der Spiegel), „раса парија, труле јабуке у бурету Европе“ (The European), ликовање над српском несрећом „НАТО бомбе напокон погађају циљеве (мостове, аеродроме, ТВ-предајнике) - где стварно могу побити непријатеље и цивиле у близини“ (Washington post) , неки су од низа шокантних написа. Они су, објашњава ауторка, учињени могућим медијским тржиштима уређеним на либералним принципима слободне конкуренције, на којима је све подређено профиту, па тако и информација постаје роба коју доњем делу тржишта (широким народним масама) привлачном чини сензационализам и повлађивање стереотипима, а горњем делу тржишта (доносиоцима одлука) сагласност са њиховим политичким циљевима.

Каже се да нема ничег што се о Србима не може чути и прочитати на Западу, а да није приправљено у нашој кухињи. Да арсенал дифамације домаћих „гласова савести“ умногоме и превазилази онај западних медија, може се уверити свако ко прочита поглавље књиге посвећено невладином сектору у Србији.

„Док год губитничка нација има команду над својим националним идентитетом она ће тврдоглаво одбијати да се повинује захтевима победника за моралном и духовном предајом“ (211), цитат је из једног од извештаја Хелсиншког одбора за људска права који јасно показује прави циљ деловања овог круга НВО.

У ту сврху потребно је стигматизовати српски народ, наметнути му бреме колективне кривице кроз инсистирање на искључивој српској одговорности за ратна дешавања на простору бивше Југославије, „Србија је, фактички, очистила Хрватску од Срба“[3], а „историја последње деценије прошлог века за нас је једноставно историја злочина. Чак не историја ратова, јер су се ти ратови готово искључиво састојали од насиља „наших наоружаних професионалаца над цивилима“ (Срђа Поповић), а сваки покушај да се укаже на супротно само је израз српском бићу својствене склоности ка параноји и самосажаљењу, „народ болује од масовне параноје и шизофреније па је неопходно што хитније започети лечење, јер ће ускоро и они здрави постати болесни“ (Загорка Голубовић), и избегавања суочавања са кривицом митовима попут „српског мита о Јасеновцу и следствено томе, геноцидности хрватскога народа“.[4]

Осим оваквим изјавама којима обилују странице поглавља књиге које се бави овим делом невладиног сектора, његови активисти/киње приљежно су се ангажовали и на опскрбљивању Хашког трибунала хиљадама страница материјала против српских оптуженика, састављању споразума о признању кривице, и уопште, у сваком другом подухвату који има за циљ да „српске митове о геноцидности других народа“ замени, за њих непобитном, „истином“ о геноцидности српског - најсвежији пример је сведочење Соње Бисерко пред Међународним судом правде.

Почетком 21. века жариште ратних сукоба пренесено је са Балкана на Блиски исток, али је сценарио остао непромењен и њему је посвећен други део књиге који прави компаративно-историјску паралелу са Ираком.

Од прве странице пред очима читаоца се одвија добро познати и уходани механизам: „пацијент на нафтној дијализи“ (како САД назива један тамошњи аналитичар), земља која увози преко 50% своје укупне потрошње нафте[5], доноси одлуку о инвазији противно међународном праву, јасно излаже своје праве побуде у безбедносним и енергетским стратешким документима, а према споља емитује морално интонирану поруку о уништавању фантомског оружја за масовно уништење и свргавању диктатора.

Резултат - милиони расељених и убијених Ирачана, уништена инфраструктура, нафтна индустрија у рукама иностраних компанија, бујање исламског фундаментализма и за крај цинична порука Барака Обама „наша мисија је завршена, Ирак је постављен на своје ноге“.

Пут раздвајања морала и међународне политике даље се прати у трећем и закључном евроинтеграцијском поглављу, а по међузависности српског признања независности Косова и Метохије и пријема у ЕУ што њени званичници не пропуштају сваком приликом да нагласе, изгледа и трећој фази распада Југославије.

Упркос томе што многи аналитичари водећу улогу САД у распаду Југославије тумаче не само као чишћење последњих остатака комунизма у Европи, већ и као бачену рукавицу у лице ЕУ стављањем до знања да у њеном сопственом дворишту и даље воде главну реч, европски званичници нису то видели као прилику да начине отклон и Унију афирмишу као аутономни политички субјекат са властитим идентитетом, већ су деловали као продужена рука САД, газећи при том вредности које по оснивачким уговорима треба да представљају језгро окупљања европских народа.

Поред подршке Ахтисаријевом плану уз потпуно игнорисање воље српске стране, Радојичићева истиче и рад званичника ЕУ на стварању аргументације за међународно легализовање сецесије Косова тврдњама да је Србија изгубила морално право на управљање својом покрајином због вишегодишњег кршења људских права Албанаца (који пак то право нису изгубили етничким чишћењем по свршетку агресије), па чак и да би останак Косова у Србији створио ново насиље и нестабилност.

Чињеница да је ЕУ од самог почетка активним политичким деловањем подупирала независност Косова и Метохије, и као интеграциона творевина храбрила дезинтеграционе процесе у Србији следећи линију по којој је само српски национализам (боље речено, инсистирање на минимуму државно-територијалних интереса) непожељан, а национализам осталих охрабриван на штету Србије, чини чудним инсистирање наших политичара на приближавању Унији које нема алтернативу. Јасно је да је једини начин за Србију да буде по вољи ЕУ тај да кроз постепено растакање нестане са мапе Балкана како је писао Фридрих Нојман, идеолог Слободне демократске странке( FDP), која је у последњих неколико деценија дала највише министара спољних послова. А такву цену ваљда нико не би био спреман да плати.

Иако би избор теме истраживања - разоткривање интересне мотивације испод моралне реторике кључних играча међународне политике, могло да изгледа само као констатација постојећег стања уз то и свима евидентног, а избор Ирака и бивше Југославије као бављење одавно прежваканим и застарелим темама, ствари не стоје тако.

На делу имамо један deja vu - дух пуштен из боце у међународном третирању Косова и Метохије надвио се данас над Украјином, када се на њега у својој анексији Крима позива Русија, а Запад напрасно присећа заборављених начела територијалног интегритета и суверенитета, док је образац деловања САД у инвазији на Ирак (рушење репресивног режима) примењен и у другим земљама Блиског истока.

Такође, у делу народа може се запазити понашање слично стокхолмском синдрому где се жртва (српски народ) идентификује са агресором прихватајући његов модел понашања и своју „кривицу“ кроз тражење оправдања за неправду коју је од њега претрпела (позитивне особине националног карактера се умањују или означавају као митоманија (звучи познато?), а негативне преувеличавају или измишљају у једној атмосфери безнађа и дефетизма), па зато ни радова који се баве демаскирањем правих мотива деловања наших данашњих спасилаца никада неће бити превише. У томе је и највећа вредност ове квалитетне и поучне књиге.


[1] Тукидид,“ Пелопонески рат“, доступно на:

http://lygdamus.com/resources/New%20PDFS/Melian.pdf

[2] Више: Стефан Каргановић, „Пропагандна архитектура сребреничког мита“, доступан на:

http://www.nspm.rs/istina-i-pomirenje-na-ex-yu-prostorima/propagandna-

arhitektura-srebrenickog-mita.html

[3] Тепавац, Мирко, “Срби у Хрватској: јучер, данас, сутра“, НИН, бр.239, 25.10.1996

[4] Бисерко, Соња, “ Принудни излазак из кризе“, Хелсиншка повеља, Но. 60/2003,стр.3

[5] Нафтну димензију поједини писци проналазе и у окупацији Косова и Метохије повезујући је са пројектом изградње трансбалканског нафтовода чија готово половина прелази преко територије Косова( 284).

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да ће заједно са београдским бити расписани и ванредни парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер