среда, 28. октобар 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Прикази > Дигитализација и политика
Прикази

Дигитализација и политика

PDF Штампа Ел. пошта
Мирослав Самарџић   
среда, 03. јун 2020.

Приказ књиге: Паоло Ђербаудо-Дигитална партија-политичка организација и онлајн демократија (The Digital Party-Political Organisation and Online Democracy by Paolo Gerbaudo, Pluto Press, 2019)

Технолошке револуције увек су доносиле велике друштвене промене, али, упркос очекивањима, оне нису увек нужно биле и прогресивне. Политиколог Паоло Ђербаудо бави се организационим новинама у политици коју је донела дигитализација.

Последњих деценија опадало је занимање обичних људи за политику, расли су апатија и уверење да друштвена промена није могућа. Политичке партије као главни актери политичких процеса постале су плен безобзирних манипулатора и технократа који су раскинули везе са бирачима и политичке изборе свели на опредељивање између идентичних програма. Разлика између власти и опозиције готово је престала да постоји.

Да ли је дигитална револуција донела квалитативне промене у такво стање ствари. Аутор се овом темом бави првенствено на основу искустава партија које своју политичку делатност заснивају на интензивном коришћењу интернета. У том погледу нарочито се истичу италијанска десно популистичка партија Покрет пет звезда, шпанска левичарска организација Подемос. Меланшонова Непокорена Француска и разне пиратске партије.

Према протагонистима нових политичких пракси, захваљујући дигитализацији наступило је доба пост-репрезентативне демократије у коме се људи не задовољавају политичким представљањем већ желе пуну партиципацију. Техноутописти тврде да, захваљујући електронским технологијама, нестају лимити који постоје у представничкој демократији. Посредовање уступа место непосредности, нема више дистанце између оних који представљају и њихове базе.Традиционална политичка репрезентација дикредитована је у свим формама и више не функционише. Промена треба да потиче одоздо, од појединаца са њиховим проблемима и жељама, а не од колективитета као што су радници, жене, незапослени,који су обично објекти репрезентације. Појединци су данас нерасположени да буду потпуно апсорбовани од стране организација и нетрпељиви су према партијској бирократији и машинерији. Партија треба да буде спонтани покрет, флуидна агрегација индивидуа. Партиципативни простор нема чврсту организациону структуру, дигиталне странке су „облак партије“ које лебде у сајбер простору. То је отворени, виртуелни простор у коме се људи сусрећу у намери да сарађују без уобичајене чврсте идентификације са партијом. Дигитална демократија је настојање да се политичке праксе ослободе ограничења које намећу простор, време и друге физичке околности. Она почива на вери у индивидуалну аутономију и спонтаност. Директни парламентаризам омогућава свим грађанима да непосредно учествују у доношењу закона.

У култури партиципације комбиновани су популистички захтеви за народним суверенитетом и индивидуалном слободом. Њу карактерише моменталност и непосредност социјалних искустава. Проширена јавна сфера омогућава укључивање и оних слојева који су били невидљиви. Наводно, настаје дигитална верзија атинске демократије, нова Агора. Дигиталне партије су „форум странке“, способне да ефикасно делују упркос ограничених економских ресурса и развију нове форме укључивања чланства. Регистрација се обично врши путем друштвених мрежа што смањује баријере за партиципацију. Нестаје разлика између чланова и симпатизера. Подемос је 2018, четири године после оснивања, имао 500.000 чланова. Масовно чланство, више од пола милиона, има и Меланшонова Непокорена Француска. Поређења ради, Социјалистичка партија Француске и Национални фронт Марине Ле Пен имају по 40.000 чланова.

Дигитална технологија довела је у питање појам структуре, сматрају присталице онлајн демократије. Нестаје повезаност са физичком инфраструктуром, са местом. Уместо са физичким просторима, партија се идентификује са виртуелним веб сајтом, нема византизма комитета и бескорисности и корумпираности функционера. Партија је мрежа, федерација акционих група које су аутономне. Дигиталне скупштине чине „супербазу“ сваки индивидуални члан задржава право гласа о важним питањима на националном нивоу а не поверава своје право одлучивање представнику. Политичка партиципација је индивидуализована- „један клик-један глас“. Патиципативна платформа је партијски централни нервни систем колективне интелигенције покрета, њено дигитално срце, како истичу у Покрету пет звезда.

Базу подршке дигиталних партија чине повезани аутсајдери. Оне се обраћају људима који се налазе у темељној контрадикцији, њихова раширена комуникација није сагласна са њиховом економском позицијом и укљученошћу у политичке процесе. Они су хиперконектовани и хиперексплоатисани, али се због својих година, професионалне ситуације или економске несигурности осећају искљученим из друштва и противе се постојећем систему и традиционалним политичким организацијама. У дигиталним партијама ови припадници „другог друштва“ проналазе канал за изношење својих захтева за демократију и економску правду које етаблиране партије не могу или неће да поставе. У оваквим странкама не постоји чврста и масивна партијска бирократија, оне личе на стартап компаније, дигиталне фирме у силиконској долини које су делатност почињале из гаража. Дигиталне партије и покрети муњевито расту и брзо пропадају.

Да ли је овакав приступ донео радикално друкчију дифузију моћи у организацији? Ђербаудо је скептичан и сматра да ни у дигиталним партијама нису сви постали једнаки. Суочени смо са новим трендом који он назива „дистрибуирана централизација“. Укључивање партијске базе праћено је појачаном концентрацијом власти у рукама харизматичних партијских првака, „хиперлидера“. Упркос оптимистичким очекивањима, партиципативне платформе карактерише пасивно политичко ангажовање. Долази до организационог реструктурирања у коме је реактивна „супербаза“ чврсто повезана са „хиперлидером“, на уштрб посредујућих нивоа. Слаби значај партијске бирократије, а долази до даље трансформације моћи ка лидерима. Децентрализација приступа иде руку под руку са већом функционалном интеграцијом која резултира гигантском централизацијом контроле.

Платформе су пристрасне, фаворизују одређене облике интеракције у односу на друге и индиректно прописују пожељно понашање. Дизајн и архитектура понашања су утврђени од стране вођства, нису аутономни и спонтани. Софтвер никад није неутрална машинерија, он имплицитно или експлицитно дефинише хијерархије, протоколе и начине понашања. Алгоритми неке активности одобравају, а друге не. Кључну улогу имају администратори и медијатори који су повезани са лидерима, они на мрежи могу да раде оно што обичним корисницима није дозвољено. Привидна аутоматизација платформи скрива процес менаџмента који делује у позадини система. Он је одговоран за контролу и медијацију садржаја који креирају корисници. Сваки систем доношења одлука је пристрасан, као што је познато кад су у питању изборни системи.

Ђербаудо указује да уместо очекиваних повећаних капацитета за партиципацију политичке дигиталне онлајн платформе обично служе томе да „хиперлидери“ верификују подршку коју имају у „супербази“.Оне се обично трансформишу у квантитативни модел плебисцитарне демократије који је центриран око иницијатива и референдума који су предложени са врха. Платформе не доприносе развоју квалитативног  модела партиципативне демократије у коме појединачни чланови активно интервенишу у креирању стратегија и развоју политика. На различитим онлајн гласањима „хиперлидери“ обично добијају потврду за своје иницијативе у великом проценту, („супервећине“) ретки су случајеви побуне обичних чланова. Од преко 40 онлајн гласања које је организовао Покрет пет звезда у само два случаја резултат није следио вољу лидера. Стварни вођа и оснивач овог покрета је комичар Пепе Грило, довољно је да он каже А, и чланство гласа А. На онлајн изјашњавању о томе да ли да лидер Подемоса Пабло Иглесиас буде кандидат за председника шпанске владе он је добио 90% гласова и није имао противкандидата. Када је откривено да је он, заједно са својом партнерком, портпаролом партије, купио вилу са базеном у луксузном предграђу Мадрида коју је платио 600.000 евра, организовано је онлајн гласање на коме је убедљива већина била против његове смене. Иглесиас је иначе направио каријеру на пароли „народ против касте“ којој се, изгледа, и сам приључио. У Покрету пет звезда нарочито су популарни референдуми о предлозима вођства за искључивање чланова који се прекршили партијска правила понашања. Дакако, огромна већина увек је била за искључивање. Електронско гласање обично се користи као средство пропаганде, као демонстрација партијске кохезије, а не као могућност за истинску плуралистичку дебату.

Овакве дигиталне политичке организације, истиче Ђербаудо, почивају на опасној илузији да реструктурирање организације неизбежно води до промена унутрашњих односа моћи. Напротив, настају нове форме плебисцитарне демократије са јаким, али специфичним хијерархијама.

Дигитална партиципација не обезбеђује приватност, за разлику од традиционалног тајног гласања. Администратори платформи могу да праве профиле учесника и да прате како они гласају. Ради се о реактивној демократији, обични чланови само ратификују предлоге који долазе од партијског вођства. Администратори платформи контролишу тајминг, садржај и обим онлајн консултације. Члановима једино остаје да изразе преференције о ограниченом и предефинисаном сету опција. Они само гласају, а не предлажу решења. Дигитална демократија почива на неолибералном хипериндивидуализму, она је структурирана одозго надоле и не представља транспарентан и инклузивни процес.

Механизми одлучивања контролисани са врха странке, чланство нема контролу над тим процесом.“Хиперлидер“ постаје симболички центар покрета. Преко друштвених мрежа он популарише свој имиџ, постаје селебрити, основни стуб дистрибуираног централизма. Емотивно и емпатичко чланство се поистовећује са његовом харизмом. Особа лидера је објект идентификације разнородних идентитета која представља ланац различитих политичких захтева. Попут Пепе Грила, лидер је аутентични дух партије,а не менаџер који се бави дневним проблемима. Фактичко управљање станком преузимају интернет демиурзи који делују иза сцене, попут интернет стратега Пет звезда Ђанроберта Цазалеђа. Уместо демократског пробоја, дигитализација је омогућила повратак јаког вођства после периода у коме је доминирао технократски и антихаризматски стил.

Дигиталне партије најављују повратак базе како би чланство постало неопходна компонента политичке организације . „Супербаза“ је, међутим, више реактивна него активна, свега око 1% чланова су стварно ангажовани. Нови дигитални партијски херој је „суперволонтер“, милитант који пуно слободног времена посвећује дигиталним партијским активностима, али такви чине мањину. Делатност обичних чланова углавном се своди на ад хок реакције на подстицаје који долазе са врха. Политика је за њих привремена делатност, а не каријера. Они чине дифузну сајбер армију претежно пасивних чланова који шерују, лајкују и ретвитују. У платформским партијама постоји „тиранија оних који имају времена.“

У дигиталним политичким организацијама садржај је подређен процесу, због тога оне губе чврсту партијску линију. Партиципација је једини нормативни критеријум добре политике, процедура је важнија од садржаја. Оно што партију одржава није програм, него преданост етосу партиципације, она је вечито у процесу промене и тако губи стратешку кохерентност. Платформе нису аутентични глас народа који се изражава спонтано, сматра аутор. То су адаптивни системи са порозним границма и екстремном временском и просторном дисперзијом.

Платформизација партија значи да се одлуке доносе колективно, али од стране физички изолованих индивидуа. Фокусирање на интернет носи ризик од психопатологије која карактерише онлајн интеракције. Да би  дигиталне странке опстале, сматра Ђербаудо, морају да установе, поред платформи, и нове контексте комуникације лицем у лице. Физичко окружење и стварни догађаји неопходни су да би чланови учили како да живе интегрисани у моралну заједницу. Једина сврха не може бити учествовање на онлајни изборима, то би требало да буде системска трансформација друштва. Екстремна индивидуализације, усамљеност и социјална хетерогеност захтевају улагање напора у реализацију интегративних процеса у форми едукације и свих видова активности које омогућавају људима да успостављају везе узајамности и солидарности. Треба пронаћи баланс између партиципације и репрезентације, закључује аутор.

Дигитална технологија аутоматски не доноси крај политичких и социјалних хијерархија. Она је омогућила повећање надзора и губитак приватности, концентрацију богатства, прекаризацију рада и погоршање економске ситуације већине становника у западним друштвима. Дошло је да нових подела унутар бирачког тела које нису основане на различитим позицијама у вези са основним друштвеним дилемама. Десничарски Покрет пет звезда само је један од морбидних симптома који настају у ситуацији органске кризе, како би рекао Грамши.

Покушаји организације друштва и политике по моделу директне демократије у модерној историји нису били нарочито успешни. Најбољи пример су шпански анархисти уочи и током грађанског рата. Доминантни наратив технолибертаријанаца је хоризонталистички. Он је великодушно обећавао разарање структуре, хијерархије, бирократије и система доминације. Дигитализација, међутим, није оспорила Михелсов гвоздени закон олигархизације у политичким организацијама. Грамши закључује, да према садашњем стању ствари: „... остаје чињеница да постоје руководиоци и вођени, управљачи и они којима ови управљају. С обзиром на то биће потребно видети како се може руководити на најефикаснији начин (с обзиром на извесне циљеве), како, према томе, најбоље припремати руководиоце (и у томе се, тачније, састоји први одељак политичке науке и вештине ), и како се, с друге стране, упознају линије мањег отпора или рационалне линије да би се постигла послушност оних којима се руководи и управља.“ (1)

Ђербаудо редукује политичку анализу тако што класификује политичке партије само на основу технологије коју користе. Иако имају сличну организациону схему, Подемос и Пет Звезда се веома разликују. Важно је што је он указао на ограничења којима су изложене нове леве партије. Оне не смеју да се ослоне само на изоловне појединце, морају да се укорене у друштвеној класи која је у неповољном положају. У лајковању и твитовању изостаје хоризонт друштвене промена у чијим темељима је радикална политичка економија. За ефикасно политичко деловање није довољно да се у политику само пренесу организациони модели који данас преовладавају у бизнису. Ипак, и поред свих уочених недостатака, нове дигитална леве партије једине су масовне левичарске организације које су, бар у извесној мери, ревитализовале демократску политику

Друштвене хијерархије настале су због темељних друштвених противуречности и не могу бити уклоњене само променом техника комуникације. Технологија није једини и наддетерминишући чинилац политике динамике. И старе, мејнстрим, партије масовно су почела да користе интернет у својој политичкој делатности тако да ће алтернативне организације временом губити предност које су стекле зато што су прве кренуле тим путем. Не треба заборавити да је Адолф Хитлер био технополитичар који је у пракси користио сва могућа средства које је нудила тадашња технологија: радио, филм, авионе и сл.


(1.Антони Грамши, Проблеми револуције, Београд, 1973, стр.55)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће у наредних годину дана у Србији бити одржани нови парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер