Похлепа без граница – коруптивни капитализам не колонизује само територије него и душе, свест и начин живота

Србија је друштво исцрпљено унутрашњим противуречностима и дубоким системским кризама.

Она је гурнута на периферију светских процеса да вегетира у колонијалном статусу без права на отпор, без права на живот достојан човека.

Сва три изазова са којима се сударамо, међународни (рат у Украјини), унутрашњи (аутократија) и глобални (екоцид) логичне су последице заједничког узрока – коруптивног капитализма.

Лењин је дефинисао пет развојних фаза капитализма од којих су четири одавно завршене.

Сва три изазова са којима се сударамо, међународни (рат у Украјини), унутрашњи (аутократија) и глобални (екоцид) логичне су последице заједничког узрока – коруптивног капитализма.

Процес је почео концентрацијом капитала, наставио се спајањем и претварањем банкарског и индустријског капитала у финансијски, да би на крају извоз робе био замењен извозом капитала који се увећава захваљујући глобалном монополу.

Пета фаза биће окончана стабилном поделом света, али је историја показала да овај стадијум перпетуално траје и да је немогућа одржива равнотежа између империјалних сила.

Узрок рата у Украјини у својој дубини садржи непомирљиве разлике Истока и Запада, обостране освајачке претензије над прокси територијама и неспособност крвожедних империјалних организама да мирно коегзистирају јер опстају захваљујући освајању нових извора јефтиних сировина. Руско-украјински конфликт само је један у низу сукоба међународног радијуса који ће обележити остатак овог века.

Ратови средњепрофилног типа су другачија форма судара интереса супротстављених капиталистичких блокова који своје нерешиве унутрашње проблеме експортују ван својих граница.

Како то утиче на Србију?

Србија је држава коју велике силе подвргавају бруталној неоколонијалној експлоатацији.

Живимо у ери експанзије поливалентног капитализма који поделом зона утицаја колонију ставља под финансијску контролу и политичку принуду.

Извоз капитала има одлучујућу улогу у његовој репродукцији, зато се капитал сели тамо где је државна репресија ефикасна, а цена рада ниска.

Одговор на питање зашто у Србији нема демократије је једноставан.

Демократија је луксуз и привилегија метропола, колонија мора бити под ауторитарном контролом уз употребу институционалног насиља.

Лоботомију наређује страни фактор, али је егзекутор корумпирана елита која је део привредног, политичког, војно-полицијског апарата.

Некада је колонијализам пустошио неразвијене земље једноставном екстракцијом скупоцених сировина, данас се ради заштите корпоративног капитала инсталирају нови појавни облици тоталитаризма уз наметнути идеолошко-политички формат.

Репресивне деспотије служе за манипулацију националним и социјалним осећањима широких маса, зато се на њиховом челу налазе људи који глуме националне спаситеље и економске чудотворце.

Иако су агенти монополистичког капитализма, они добијају акламативну подршку ропски обесправљеног пролетеријата.

Зашто?

Некада се опадање профитне стопе надокнађивало појачаном експлоатацијом, што је доводило до штрајкова и побуна радника.

Данас се власници капитала понашају мудрије и перфидније.

На располагању није само злоупотреба инструмента силе, већ и апсолутна контрола свих манифестација живота радника.

Потенцијални отпор сузбија се на више начина.

На располагању није само злоупотреба инструмента силе, већ и апсолутна контрола свих манифестација живота радника.

Компрандорски режим обавезан је да социјално интегрише раднике у систем који привилегованој мањини омогућава бесомучно присвајање вишка вредности.

У капитализму владајућа класа је материјална, али и истовремено и духовна сила, јер средства за материјалну производњу која су у њеним рукама су и средства за духовну производњу.

Капитализам не колонизује само територије, већ одређује и духовну психологију колектива која се прилагођава карактеру друштвених односа.

Личности које заузимају јавни простор, а које персонификују друштвене институције од националног значаја морају бити у служби учвршћивања политичког положаја владајућих класа.

Ту безболну лоботомију наређује страни фактор, али је егзекутор корумпирана елита која је део привредног, политичког, војно-полицијског апарата.

Дакле, социјалној интеграцији радника претходи коруптивна интеграција међукласних слојева у медијима, култури, универзитету, спорту, религији…

Личности које заузимају јавни простор, а које персонификују друштвене институције од националног значаја морају бити у служби учвршћивања политичког положаја владајућих класа.

Од фудбалских асова до музичких звезда, од глумачких доајена до амбициозних професора, од удбашких попова до ријалити лопова.

(Данас)