Nevolje sa deponijama otpada u dolini Jadra

Svrha članka je da osvetli važan element projekta Jadar, deponija koje bi nastale mogućim otvaranjem rudnika, preradom jadarita i generisanjem velikih količina otpada u dolini Korenite i Jadra i oko 14 kilometara udaljenom koritu Štavice. Autori nisu sigurni u postojanje planova za samo dva odlagališta, jer je zbog količine predviđenog otpada moguće da se naknadno pojavi neko dodatno odlagalište.

Projektovanje i izgradnja kvalitetnih deponija u skladu sa zakonskom regulativom predstavlja conditio sine qua non privredno-industrijsko-tehnološkog kompleksa kakav je projekat Jadar. Na osnovu svih informacija iz svih verodostojnih publikovanih dokumenata, predlog položaja deponija nije u skladu sa Zakonom o vodama, već ga krši. Zakonom je, naime, u koritu za veliku vodu prirodnih vodotoka zabranjeno ostavljanje materijala koji mogu zagaditi vode, što uključuje i mulj iz postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda. Uz to je izričito zabranjeno da se na vodnom zemljištu grade objekti kojima se smanjuje propusna moć korita i odlaže čvrsti otpad i opasni i štetni materijal. Te norme nisu administrativnog karaktera, već su zasnovane na tehničkim kriterijumima i proceni rizika od negativnih uticaja na zdravlje ljudi i životnu sredinu.

Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

Deponije bi povećale opasnost od poplava i zagađenja površinskih i podzemnih voda

Dodatno, negativni uticaji izgradnje deponija i odlaganja rudarskog otpada na režim voda, predstavlja ograničavajući faktor za realizaciju projekta Jadar, a on se pre svega odnosi na zauzeće vodnog zemljišta i povećanu ugroženost od poplava i na kvalitet voda, posebno u slučaju ekscesnih izlivanja otpada i zagađenja površinskih i podzemnih voda.

Dodatno, negativni uticaji izgradnje deponija i odlaganja rudarskog otpada na režim voda, predstavlja ograničavajući faktor za realizaciju projekta Jadar

Pod neposrednim uticajem rudarskih aktivnosti, rada privredno-industrijsko-tehnološkog kompleksa i planiranih deponija nalaze se vodna tela površinskih (56 kilometara toka reka Jadar i Korenita) i podzemnih voda (oko 972 kvadratna kilometra aluvijalne izdani – aluvijon duž toka reke Jadar i osnovni vodonosni kompleks u Mačvi). Eventualna realizacija ovog projekta dovodi u pitanje, odnosno kompromituje sva postojeća i potencijalna izvorišta za vodosnabdevanje nizvodno od rudarskog kompleksa i planiranih deponija.

Zakon o vodama propisuje da su vodna tela i izvorišta za regionalno snabdevanje vodom za piće dobra od opšteg interesa i da zone sanitarne zaštite predstavljaju zaštićenu oblast i određuju se u skladu sa hidrološkim, hidrogeološkim i drugim svojstvima zemljišta i podslivova, vrstom izvorišta i njegovog okruženja, kapacitetom izvorišta i drugim činiocima koji utiču na izdašnost izvorišta, a koriste se i održavaju na način koji ne izaziva i ne može da izazove zagađivanje vode na izvorištu.

Protest u Loznici „Ne damo Jadar“ Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

Polazeći od navedenog dovode se u pitanje sva zahvatanja vode iz rečnog toka i aluvijona reka Jadar i Drina u zoni neposrednog uticaja rudničkog kompleksa Jadar, jer Pravilnik o načinu određivanja i održavanja zona sanitarne zaštite izvorišta vodosnabdevanja propisuje da je u široj (trećoj) zoni zaštite izvorišta zabranjeno: trajno podzemno i nadzemno skladištenje opasnih materija i materijala koje se ne smeju direktno ili indirektno unositi u vode, proizvodnja, prevoz i manipulisanje opasnim materijama i materijalima koji se ne smeju direktno ili indirektno unositi u vode, nekontrolisano krčenje šuma, površinski i potpovršinski radovi, miniranje tla, prodor u sloj koji zastire podzemnu vodu i odstranjivanje sloja koji zastire vodonosni sloj, osim ako ti radovi nisu u funkciji vodosnabdevanja itd.

Tipična godišnja količina industrijskog otpada u obliku filter kolača predviđa se do 1,1 milion tona suve materije godišnje

U toj Strategiji prostor Jadra, doline Drine i Mačve označen je kao zona visoke i veoma visoke ugroženosti, pa bi se svako deponovanje i transport raznovrsnih zagađivača na celom prostoru Jadra i nizvodnih zona udaljenih manje od 20 kilometara pravolinijskog rastojanja od planiranog rudnika (aluvijon Drine i desne obale Save u Mačvi) moralo sprečiti po principu „preventivne zaštite“, sadržanom u Okvirnoj direktivi o vodama EU i Zakonu o vodama RS.

Prostornim planom posebne namene Jadar predviđene su dve deponije rudničkog otpada. Prva (donja) za odlaganje otpadnog stenskog materijala (rudnička jalovina), u plavnoj zoni ušća reke Korenite u Jadar, na površini od 20 hektara, visine oko 60 metara i ukupnog kapaciteta oko 5,2 miliona kubnih metara. I druga (gornja), za odlaganje industrijskog otpada, oko 14 kilometara uzvodno od ušća Korenite, u zoni ušća Likodre u Jadar, u gornjem delu sliva reke Štavice, na površini od 167 hektara. Tipična godišnja količina industrijskog otpada u obliku filter kolača predviđa se do 1,1 milion tona suve materije godišnje, što je približno do 1,4 miliona tona sa predviđenim nivoom vlage u filter kolaču.

Projektanti Rio Tinta predlažu i treću deponiju, koja ne ispunjava nijedan kriterijum

U Zborniku SANU prikazana je i treća lokacija, tik pored reka Korenite i Jadra pod nazivom „Sever“. Eksplicitne primedbe na položaj te deponije za industrijski otpad navedene su u komentaru organizatora skupa u SANU. „Sever“ ne ispunjava nijedan kriterijum za projektovanje ovakvih deponija, jer se nalazi u zoni raseda i zoni sleganja tla zbog izgradnje rudnika, u koritu za veliku vodu reke Korenite i na aluvijalnoj izdani sa velikim sezonskim oscilacijama nivoa, kao i u neposrednoj blizini naselja. Neshvatljivo je da se takvo rešenje uopšte predlaže!

Kolega Knežević, jedan od projektanata deponija, u svom referatu izneo je negativno mišljenje o projektovanoj (i Prostornim planom predviđenoj) deponiji industrijskog otpada u koritu reke Štavice. Citiramo: „`Štavice` imaju kapacitet da prime sav otpad tokom celokupne (danas predviđene, maj 2021) eksploatacije od 64 godine dok lokacija `Sever` ima kapacitet kojim se pokriva rad postrojenja od oko 20 godina. Lokacija `Sever` je tehnički povoljnija jer se nalazi bliže mestu nastajanja otpada (kraći transport, lakša organizacija rada, lakša kontrola dešavanja), smeštena je na plavnom terenu i zemljištu niskog boniteta, u slučaju bilo kakvog akcidenta lakše je intervenisati i sprečiti negativne posledice po okruženje i po sam rudnik i postrojenja. Lokacija `Štavice` spada u tzv. neprirodne lokacije jer se otpad deponuje iznad mesta nastanka, što u slučaju bilo kakvog akcidenta može imati drastične posledice i po okruženje i po postrojenja.“

Projekat deponija i predlog o tretmanu opasnog otpada zaslužuju posebnu pažnju. Naime, profesor Knežević u Zborniku na strani 90. navodi: „Rezultati prikazani u tabeli 6 pokazuju da se javlja problem u tečnoj fazi, i to u dva slučaja, učešće arsena u otpadu koji se izdvaja iz digestije i učešću bora u svim otpadima mada je većina ostalih parametara daleko ispod referentnih vrednosti, što upućuje na potrebu obrade otpada u smislu njihovog mešanja, kako bi se dobio zajednički neopasni otpad, zadovoljavajućih karakteristika tečne faze. Za ovakav postupak postoji obrazloženje u opštoj definiciji otpada prema Zakonu o upravljanju otpadom i tumačenju Direktorata Evropske komisije o tumačenju ključnih odredbi Direktive 2008/98/EZ o otpadu, u kojima se jasno navodi da neki predmet i/ili proizvod postaje otpad tek kada se i fizički odbaci i/ili nekom preda, specificiran kao otpad. Sve do tada on se ravnopravno tretira sa drugim proizvodima.“

Uredba nigde ne predviđa mogućnost mešanja otpada radi smanjenja početne koncentracije opasnih materija na nivo ispod graničnih vrednosti

I nova Direktiva o otpadu EU zabranjuje bilo kakvo mešanje opasnog sa drugim otpadom

U komentarima iznetim u Zborniku jasno je navedeno mišljenje organizatora skupa da takvo tumačenje Zakona o upravljanju otpadom i EU direktive nije ispravno (u sukobu je sa zakonskim aktima) i ne može se primeniti kako projektanti deponija predlažu. Naime, po tom zakonu „otpad jeste svaka materija ili predmet koji držalac odbacuje, namerava ili je neophodno da odbaci“. Na isti način pojam otpada definiše i Uredba o uslovima i postupku izdavanja dozvole za upravljanje otpadom, kao i kriterijumima, karakterizaciji, klasifikaciji i izveštavanju o rudarskom otpadu.

Uredba nigde ne predviđa mogućnost mešanja otpada radi smanjenja početne koncentracije opasnih materija na nivo ispod graničnih vrednosti. Samim tim, evidentno je da tvrdnja projektanta Kneževića da „predmet i/ili proizvod postaje otpad tek kada se i fizički odbaci i/ili nekom preda, specificiran kao otpad“ i da se „sve do tada on ravnopravno tretira sa drugim proizvodima“, nije tačna i navodi na pogrešne zaključke.

Nadalje, važeći zakon propisuje da je delatnost upravljanja otpadom sakupljanje, transport, skladištenje, tretman, odnosno ponovno iskorišćenje ili odlaganje otpada, kao i uvoz, izvoz i tranzit otpada. Dakle, otpad može da se sakuplja, transportuje i skladišti, pre faze odlaganja.

Prema tome, otpad nastao tretmanom koncentrata rude jadarita ne može se klasifikovati kao rudarski otpad

Pored navedenog, odredbe tog zakona se, u meri u kojoj je to uređeno drugim propisima, između ostalog, ne primenjuju na otpad nastao pri istraživanju, iskopavanju, eksploataciji, pripremi i skladištenju mineralnih sirovina i radu u kamenolomima. Na njih se primenjuju propisi o upravljanju rudarskim otpadom, a Zakon o rudarstvu i geološkim istraživanjima precizira da je rudarski otpad nastao prilikom geoloških istraživanja, eksploatacije, pripreme i skladištenja mineralnih sirovina, ili je dobijen u procesu pripreme rude koji podrazumeva mehanički, fizički, biološki, toplotni ili hemijski postupak, isključujući topljenje, termo procese proizvodnje (osim pečenja krečnjaka) i metalurške procese.

Kako je predviđeno da se koncentrat rude jadarita prerađuje na temperaturi od 80 do 90 stepeni Celzijusovih, to je termo proces. Prema tome, otpad nastao tretmanom koncentrata rude jadarita ne može se klasifikovati kao rudarski otpad. Nadalje, po tom zakonu u rudarski otpad ne spada ni otpad (ostatak) nastao industrijskom preradom mineralnih sirovina.

Uz sve to, u Zakonu o upravljanju otpadom jasno piše da „ponovna klasifikacija opasnog otpada kao neopasnog otpada ne može se postići razređivanjem ili mešanjem otpada sa ciljem smanjenja početne koncentracije opasnih materija na nivo ispod graničnih vrednosti za definisanje opasnog otpada“.

Dodatno, u Direktivi o otpadu, na koji se poziva profesor Knežević, a koja je izmenjena 18. februara ove godine, član 18 nameće zabranu mešanja opasnog otpada sa drugim opasnim ili neopasnim otpadom. Odstupanje od te zabrane dozvoljeno je pod uslovom da je operacija mešanja pokrivena ekološkom dozvolom, da ne povećava štetu po životnu sredinu ili zdravlje ljudi i da se sprovodi korišćenjem najboljih dostupnih tehnika. Od država članica se tražilo da objasne kako su sprovele zabranu i da detaljno navedu slučajeve odstupanja. Da je ta zabrana uvedena izjavilo je 25 država članica, a u Češkoj je, po Zakonu o otpadu, mešanje opasnog otpada zabranjeno i sadašnje zakonodavstvo ne predviđa nikakva odstupanja.

Postavlja se pitanje zašto se planira i projektuje odlaganje otpada na način koji je u suprotnosti sa relevantnim zakonima Srbije i EU direktivama? Čemu to?

Uz već ustanovljeno kršenje Zakona o vodama, ignorisanje Strategije upravljanja vodama RS do 2034, projektom predviđeno mešanje otpada radi odlaganja na deponije ili upotrebu u druge svrhe, sa ciljem smanjenja početne koncentracije opasnih materija na nivo ispod graničnih vrednosti za definisanje opasnog otpada jeste u suprotnosti sa domaćim zakonima i EU direktivama. Ne treba zaboraviti da bi u mešavini otpada završila ista količina toksičnih elemenata/njihovih jedinjenja. Prema tome, nijedan proračun niti projekat zasnovan na mešanju otpada nije validan i protivan je domaćim zakonima i EU direktivama.

Uz to, kontinuirano premeštanje položaja deponija tokom letnjih meseci 2024. učvršćuje naše mišljenje da na ograničenom prostoru sliva reke Jadar nema prostora na kome se, uz prihvatljive rizike, može odložiti tolika količina opasnog otpada i rudničke jalovine.

Postavlja se pitanje zašto se planira i projektuje odlaganje otpada na način koji je u suprotnosti sa relevantnim zakonima Srbije i EU direktivama? Čemu to?

(Autorski tekst akademika Bogdana Šolaje, inženjera Veljka Dimitrijevića i profesora Zorana Stevanovića)

(Radar)