Na srpskim stratištima u Bratuncu i Srebrenici - Imenom su zvali sve što su klali

Jutro ni nalik onom božićnom `93. godine, al opet po svemu nalik baš njemu…

Sviću li kakva druga za Srbe u bratunačkim i srebreničkim selima do tih jutra kada je krv gasila ognjeve? Krv preklanog Srblja – ognjeve spaljenih domova, u krug, bez zastana, bez milosti zveri, bez suze za Srbinom… Ozelenela pusta brda. Procvalo svukud i sve.

Cvetovi, neki divlji, planinski, srbonikli iz sela kojih više nema i naroda za kojim niko ne žali…

– Majku su ubili 16. septembra `92. iz zasede, na domak kuće, nosila je hranu i pomoć za selo, a posle tri meseca, u zimu…- damara ovom prokletom glavom glas Brana Vučića iz Bjelovca, sela koje još samo u priči i opelu postoji.

Brano Vučić, dete stradalnik iz Bjelovca

Tu je Bjelovac, na malo od Kravice, koliko brzacima krvi treba da se sjure niz brdo…

Nikoljdan u Bjelovcu – Božić u Kravici- Petrovdan u Zalazju i Sasu…

– Bilo mi je devet godina kada su se zorom Orić i njegovi dželati sjurili u selo. Na pragu kuće su mi ubili oca i brata od 17 godina. Krivi samo zato što su bili Srbi, bili na svojemu, želeli da ostanu i opstanu, ali…- veli Brano zagledan nekud preko mene…

Nekud tamo gde se na kući još vio crni barjak za majkom kad je devetogodišnje dete kleklo u vrisku nad telima oca i brata…

– Vrisak, jauci, plač, pa opet vrisak i jauci…i povici krvnika da niko ne utekne i ne pretkne u selu. Tog dana je masakrirano 65 duša u mom Bjelovcu, samo tog dana, a ukupo 109 mučenika za kojima niko osim nas ne plače, ne pita, ne traži pravdu…- loše mi je, muka, udahnuo bih ali kao da se vazduh otima i beži…skamenio sam se na vrelome stepeništu nekadašnje škole „Petar Kočić“ u Kravici.

Baš one pred kojom je đavolja horda Nasera Orića nasmejana pozirala nad spaljenom i obezglavljenom Kravicom.

Sedim i čekam da dođu… Evo glave, krst ne dam, nisu ga dali ni Boćićni mučenici, ni Nikoljdanski stradalnici, ni Petrovdanski žalovnici Padale su glave, nije pao krst! Zbog toga su i padale glave…

– Nekako sam, ne znam kako, uspeo da uteknem iz kuće koju su već palili i da pobegnem kod komšinice Mire Filipović. Kuća do naše. U njoj teta Mira i njena dečica sabrana u tišini, da ako ih zveri zaobiđu… Nažalost, nisu! Videli su kad sam utrčao pa su stali dozivati da svi izađemo iz kuće, a mi smo ćutali i…- nečemu se nadali, valjda, ipak su to bile komšije.

Škola u Kravici: mesto na kojem je krvnik Orić pozirao dok je Kravica gorela

Ljudi koje su po imenu znali i koji su po imenu zvali pod nož one što su ih o slavama i slavljima gostili u čelu stola…

– Kako se nismo odazivalo tako su ubacili nekoliko bombi u kuću i… Sećam se da smo ležali na podu u krvi, svi izranjavani od bombi kad su dželati ušli nasmejani, vezali nas i počeli da oštre noževe pred nama vičući: „E, sad ćemo da koljemo četničku decu…“- palim jednu na drugu cigaretu na ovoj prokletoj jari, da ako udahnem ili se ugušim, sve jedno, samo da ovaj damar glasova zaćuti. Govore živi, govore mrtvi, mirišu preklani Badnjaci, krvavi slavski kolači, jauci detinji, vrisak majčin…

Zovu neoplakani i neožaljeni, žrtve bez mira i smiraja. Srbi, narod kojeg nema i kojeg vazda ima previše, i grobovi su previše živi…

– Na sreću nisu me zaklali tu u kući teta Mire, odveli su me u Srebrenicu, u logor, u strašno mučilište 56 dana i noći…- vratih se Branovom kazivanju čekajući da zveri dođu. Nek padne glava, krst ne dam…

Tri i kusur decenije bez pomena, bez pravde, bez žalosti za srpskim žrtvama bratunačkih i srebreničkih sela… Srbin je ovde i dalje plen, lovina, trofej zbog kojeg niko odgovarati neće!

– Skoro dva meseca mučenja, kazni samo zato što sam Srbin! Dani uz nekolko mrva hleba i noći uz nekoliko kapi vode, i to je bilo sve! Imao sam devet godina, ali ko je mario za to, Srbin sam, dovoljno kriv samo zbog toga…-  u Branu je i danas to devetogodišnje dete. Odrastao je čovek, otac dva divna deteta od kojih će doveka biti „mlađi“… Nisu mu zveri dozvolile da odraste…

– Razmenjen sam potom, nakon tih 56 prestrašnih dana! Nisam imao kud. Od kuće zgarište, od sela ništa, od porodice grobovi…- i danas stojima kraj njih, u Bratuncu, hiljade grobova stradalnog Srblja na pravdi Boga i nepravdi neljudi.

Šuma grobova, mermerne kolevke, crne trpeze domaćinskih kuća, zdravičari olistalim bradima i ledinama srboniklog cveća… Do punoletstva Brano je stasavao u domu tetke i teče, a potom…

– Potom sam odlučio da se kućim. Toliko sam dugovao mojima, sebi, svim stradalnicima našim za koje niko ne pita i ne mari. Moralo se žveti zbog njih…- i živi se, Bogu hvala! Živi se nekim predivnim mirom, čitav Brano isijava njime, svaki Srbin što je utekao nožu jednako.

Božanski mir, onaj kojim su blagoslovljeni stradalnici koji za svoju krv ne ištu krv no smiraj i počinak.

Spomen obeležje srpskim mučenicima

– Voleo bih da mi deca ostanu ovde, ovo je njihovo, kome da beže..? Učim ih o stradanju našem, o stradanju mom, ali učim da nikada ne mrze, nije to nama Srbima dato, mržnja satire čoveka u čoveku, i šta od njega ostane…- ostanu zveri, dobri moj Brano, baš onakve što su zatravili srpska sela Bratuncom i Srebrenicom.

Zveri kojima je pogan belosvetska oprostila srpsku krv, dželati premetnuti u žrtve, no… Ako oni ćute mi ne smemo! U nas je suza za svaku srpsku glavu palu jer nije dala da padne krst!

U nas je glasa za sve potihane, u nas je svetla za sve jame, u nas je nezaborava za sve zaboravljene! Ne smeju Kravica, Bjelovac, Ježevica, Donja Kamenica, Zalazje, Sase…biti neka sela, no naša! Nisu to nečiji grobovi, nisu nečije majke, nečija deca, nečija krv, nečiji ognjevi, nečija zgarišta- već naša, svakoga Srbina da u ime bezglasnih govori.

U ime 3260 raspeća, samo u bratunačkim i srebreničkim selima, svak od nas je dužan raspeću… Ovo su naše gore, ovo su naše žrtve, ovo su naše glave pale s njihovih ramena da ne padnu krst i slava Srbinova!

Krivi- zato što su bili svoji na svome, Srbi, domaćini u čijim se kuaćama posteljilo i za dželate. Još je sve toliko živo, još gore Kravica, Bjelovac, Zalazje…još mirišu Badnjaci preklanih vratova, još gore i ledine rađaju kamenom srpskih kuća, još krvare izvori i umiru povešane šume u zadnjemu ropcu… Još okamenjen sedim na kamenim stepenicama kamene škole muenice u Kravici. Kameni vazduh, skortlja se niz ždrelo ko kazna, kameno sunce potpaljeno još Božića `93. Nemamo prava da zaboravimo, ko će nas pamtiti ako je stradalništvo tih mučenika za nas- tuđe?!

U nas je suza da isplačemo za njima, u nas je glasa da progovore, u nas je Branovih devet godina… Ozelenele i ucvetale gore- srbonikle…Zovu nas, naše su, mrtvi ih čuvaju za nas… Ko će sačuvati mrtve ako zaboravimo da su glave pale da krst ne bi! Srpske! Bagatelne za pogane nakupce patnji i stradanja! Za nas- vredne koliko i ove što ih nosimo! Nema namira i mira za nevinu krv ovih muenika- ako ne teče i našim venama.

Ako je Drina granica- popićemo je!

(IN4S)