Kako ligaško autonomaštvo Nenada Čanka bruka i socijaldemokratiju i autonomiju

Šta se bečiš u mene, prostulj onaj jedan.

Rajkov, Ivanka (1971) Prilog za dijalektološki rečnik govora Mokrina,  str. 191.

Milivoj Šibul je ozbiljan čovek i ugledan kikindski poljoprivrednik. Godinama je ovaj vredni vremešni ratar muku mučio da u procesu restitucije ostvari pravo na povraćaj zemlje koja je njegovom dedi oteta još u doba kad je komunistički režim ustanovio SAP Vojvodinu. Uprkos padu komunista, u doba DOS-ovskog režima, zemlju Milivojevog dede je zahvaljujući „procesu privatizacije“ država prodala trećem licu (Vlasnici poljoprivrednog zemljišta još čekaju na restituciju, Danas, 17. april 2017). Nikad ova muka, ova stvarna muka naše iskonske Vojvodine, nije zanimala vojvođasnke autonomaše. Njih je zanimalo jelo i piće.

Nenad Čanak je decenijama na čelu onih koji brukaju socijaldemokratiju u Vojvodini. On je odveo vojvođansko autonomaštvo u političku koaliciju sa SNS, a potom u potpunu propast. Pošto već tri decenije izmišljaju „vojvođanske autentičnosti“ koje postoje samo u autonomaškim stereotipima, ali ne u stvarnosti ili istoriji, obrukali su i socijaldemokratiju i autonomiju, a kako stvari stoje, ogadili su narodu i ime Vojvodine. Nakon tri decenije delovanja,  Čanak se tobož čudi: „Otkud je reč Vojvodina postala uvredljiva? Reč Vojvodina je toliko postala uvredljiva da vi kad kažete Republika Srpska svima puna usta nekakvog ponosa, kad kažeš Vojvodina, to miriši na antisrpsku zaveru. Kako je to moguće?“ (LSV, 30. novembar 2019. g.)

Evo kako…

Hajde da sagledamo kako izgleda stvarnost na jednom primeru, u provinciji nekadašnje autonomaške „evropske regije“ van Novog Sada. Hajde da  vidimo kakve „vojvođanske“ vrednosti toj provinciji servira jedan visoki funkcioner Čankove stranke. Taj primer je paradigmatski. On pokazuje kako su oni koji brukaju socijaldemokratiju obrukali agrarnu kulturu Vojvodine.

Knez Lazar, rad Đure Jakšića

Miloš Šibul je rukovodilac Lige paora (satelitska NVO pod okriljem LSV Nenada Čanka). Miloša Šibula uopšte ne muči problem tranzicije. Dok se stari Milivoj Šibul uzalud borio za dedinu zemlju, pod nogama Miloša Šibula sve je prštalo od glamura dok je dočekivao goste na Kikindskom „Balu paora“, „tradicionalnoj“ manifestaciji koju je sam organizovao (Kao u Holivudu: Sve pršti od glamura, paori i njihove lepše polovine na crvenom tepihu, Gradski.onlajn, 14. decembar, 2017). Miloš Šibul  je početkom decembra 2018. g. svinjokolj u sopstvenoj avliji pretvorio u javnu „kulturnu manifestaciju“ nazvavši ga Holesterol parti. O ovom događaju izvestio je beogradski Telegraf (Dragana Ivanić – Miloš pozvao goste na „holesterol parti…“,  3 decembar 2018). Sadržina ovog članka je inspirisala prelamača telegrafovog internet izdanja da vest o Šibulovom svinjokolju nazvanom parti dostojno opremi. U dnu teksta postavio je video zapis u kojem je zabeležio kako je nerast u teranju nagnao na automobil.

Strahinjić ban, rad Đure Jakšića

O stvarnom smislu izraza paor i njegovoj zloupotrebi objavio sam 2019. godne knjigu. Naši autonomaši, a naročito ligaši, potpuno su bezidejni. Ideju organizovanja paorskog bala nije smislio Miloš Šibul, već ju je preuzeo od izvesnog Jane Balaža, koji je bio ubeđen da se nazivom paor seljaci zovu „po starinski“. Tragikomično je to što je Šibul postao glavi promoter kikindskog paorisanja. Šibul je visoko školovani agronom, čiji su roditelji takođe agronomi, a niko od njih pojma nema (ili neće da zna) da je u Vojvodini reč paor od davnine do uvredljivosti pogrdan izraz za ratara (Kovačev, Dušan;  Paor:  krajnje nesčastije i sramota na vječnoje poruganije naše, 1919, Zrenjanin, GNB „Žarko Zrenjanin“).

Kraljević Marko, rad Đure Jakšića

Da se Miloš Šibul zaista „uporno vraća knjizi Srbi u Banatu“ Jovana Erdeljanovića, kao što sam tvrdi, on bi se vrlo lako uverio da je baš u toj knjizi izraz paor naveden samo kao sinonim za poljoprivredno gazdinstvo  (ranije nazivano sesija ili grunt). Reč paor nije bila sinonim ratara, odnosno poljoprivrednika. Kako to ne zna agronom, koji tvrdi da „svoje poreklo uspešno prati od 1764. godine“? Odgovor je vrlo jednostavan: „Odrastao sam u autonomaškoj porodici“, veli Miloš Šibul, a ovo sve beleži njegova biografija na stranačkom glasilu LSV (20. jun 2011. g) najpre objavljena u ligaškim novinama čiji je naziv „Slobodna Vojvodina“ sramno drpljen od istorijskih novina koje je osnovao naš hrabri Banaćanin, Svetozar Marković Toza. Zašto sramno? zato što Nenad Čanak kao šef Ligaša ne propušta da Crvenu armiju predstavi kao bandukradljivaca, a Svetozar Marković Toza je neposredno pre nego što će ga okupatori obesiti uzviknuo: „Živela junačka Crvena armija!“

Predsednik udruženja „Liga paora“ i pokrajinski poslanik LSV, Miloš Šibul je domaćoj javnosti postao poznat još 2012. g. kada je u Kikindi organizovao prvu manifestaciju pod nazivom „Paorski bal“: Tom prilikom je predsednik ligaške Lige paora izjavio: „Zvanice sam dočekivao na crvenom tepihu. Bilo je, pa skoro, kao na Bečkom dvoru“. Možda je bivši direktor kikindskog JKP Čistoća i zelenilo često pozivan pa prisustvovao balovima na bečkom dvoru, ili su im prisustvovali njegovi „preci čije poreklo uspešno prati od 1764, godine“? „Ovo je bila prilika da se opustimo, družimo i pokažemo da se ne stidimo što su nam ruke pune žuljeva. Mi smo ti koji hranimo državu. Vredni smo i radni, ali umemo i želimo da se proveselimo. Kao čoveka koji je inicirao održavanje Bala paora, naročito me je obradovalo što se zemljoradnici iz drugih gradova raspituju da li bi i oni mogli da organizuju manifestaciju identičnog imena. Ako treba, mi ćemo im u tome pomoći – priznao je Šibul“. Šibulove reči je preneo novinar Saša Urošev (Kikindske novine, decembar 2012).

Već 2013. g. Šibulovi fensi paori su na „Bal paora“ sazivani pozivnicama koje su stilizovane motivima šlingeraja, a otvorena je i prigodna stranica na Fejsbuku. Aristokrati regionalizma bivšeg direktora kikindskog JKP „Čistoća i zelenilo“ Zvanice su na „Balu paora“ za uspomenu pri rastanku dobili metle. Ovako je izgledalo ono što je pre dve decenije najavljeno kao „paorska kultura“, a ovu bruku i sramotu su danas u stanju da izvedu potomci nekad samosvesnih, slobodnih srpskih poljoprivrednika i ratnika koji su pre dva i po veka ponosno poručili habsburškom ćesaru: „Ne hoščem za imje i počitenije naše od sebe otvergnuti, i paori biti, ni pod jedan način“.

Devojka u plavom (Mila Popović), oko 1860. g,  Rad Đure Jakšića

Miloš Šibul je 2014. godine hapšen, zbog sumnje da je 2012. godine zloupotrebom službenog položaja direktora kikindskog JP gradsko zelenilo i pijace preko računa ovog preduzeća izarčio ogromne novce za svoje rableovske obroke  (Ivetić, M – Kikinda: Uhapšen poslanik LSV, Večernje novosti, 27. mart 2014. g; Poslanik LSV saslušan pa pušten, 28. mart 2014. g; Šegrt, Rada – Milioni potrošeni na nameštaj i dnevnice, Blic, 29. oktobar 2013. g). Izgleda policija nije mogla da poveruje da je on mogao da na jednom službenom ručku pojede toliko hrane da račun obroka iznosi više od 40 hiljada dinara. Rade ljudi ceo mesec dana pa ne zarade tolike novce!

Ipak, za pet godina je Šibulov „Paorski bal“ stekao nacionalnu prepoznatljivost.  Danas svi stanovnici Srbije imaju priliku da se svojim očima uvere koliko su „kulturni“ i „glamurozni“ kikindski paori, koji se danas ponose onim što je za njihove dedove bila smrtna uvreda. Beogradska TV Prva je 2018. g. emitovala televizijski prikaz kikindskog Bala paora (Parkiraju traktore, zatvaraju štale, zaboravljaju na svinje i kokoške i odlaze na bal paora!, TV emisija Ekploziv, 19. decembar 2019. g).

Uvod u pripovetku „Kraljice“, rad Đure Jakšića

Gore navedeni primer je samo je pokazatelj u šta vojvođansko autonomaštvo pretvara zavičajnu kulturu Vojvodine. Brojni drugi primeri su vidljivi na svakom koraku, počev od simbola jedinstva Letonije na ligaškoj „vojvođanskoj zastavi“ i književno-filmovanih glamuroznih veličanja „panonskih grofova“, do potpuno izmišljene „paorske igre“ koju su prozvali „banatske šore“. Ipak, Vojvodina nije autonomaški cirkus, prozrela je i odbacila autonomaštvo. U Vojvodini je mnogo poštenih, obrazovanih i pristojnih ljudi koji vole, istražuju i poznaju svoju zavičajnu kulturu. Na žalost autonomaša, žitelji Vojvodine nikad neće biti paorski prostuli.

Naravouočenije

Vojvođansko autonomaštvo se u potpunom moralnom i idejnom bankrotu okrenulo prauzorima iz doba davno propalog „Vojvođanskog fronta“ Dušana Boškovića, beznadežno pokušavajući da baš u Kikindi nađe osnov oko kojeg će se okupiti. Na kraju im je taj osnov postao kotlić koja je u njihovom shvatanju temeljna vojvođanska vrednost. Politička kampanja Vojvođanskog fronta je tako juna 2020. g. u Kikindi udavila vojvođansko autonomaštvo u ligaškom kotliću (10. tradicionalni ligaški kotlić, LSV, Youtube, 18. 6. 2020) i svinjokolju (Kikinda, običaji, tradicija, svinjokolj, LSV, Youtube, 16. 6. 2020), u cilju da šestorica autonomaša naredne četiri godine budu  plaćeni našim novcima u svojstvu pokrajinskih poslanika. Za to vreme će ligaški partijaši i dalje pružati građu beogradskim novinarima, predstavljajući vojvođane kao oblaporne proždrljivce. Sve to ke u skladu s uputstvom kojeg je na svom tviter nalogu 2016. g. dao Nenad Čanak: „Rodio se, tovio se, trefio ga šlog“.

Đura Jakšić je napisao jednu od najlepših kratkih književnih slika Banata u lirskoj prozi: „O blagoslovena zemljo bnatska, nepregledna, bogata, cvećem, voćem i svakojakim biljem zatrta ravnico! Ti si bašta po kojoj bi se putnik doveka šetao, a da ne oseti vrele kapi teškoga umora: ćilim na kome se mnoge zadovoljne kolibe, sela i tornjevi bele; pa ko se u tebi rodio, teško je tome i gledati hladne stene sumornih planina, a nekmo li o njih kršiti snagu.“ Ostavio je „Devojka u plavom“ koji je najlepši portret srpske devojke XIX veka i pesmu „Mila“ koja se i danas peva. to je pesma o kikindskoj lepotici  Mili Popović. Vojvođanski autonomaši u Vojvodini mrzi sve što je srpsko, pa samim timi sve što je u Vojvodini dobro i lepo. Oni nemaju oči da vide ličnost i dela brata Đure, banatskog Srba koji je 1848. godine sa mokrinskim bataljoncima na severu Slobodnog krunskog velilkokikindskog distrikta branio Vojvodinu. A u Mokrinu su tada, kao i danas, veoma dobro razlikovali ljude od prostulja. Niko kao Đura nije dobro poznavao sve mane Kikinđana i niko nije video toliko lepote Kikinde na severu Banata, pa je tu lepotu kao dobrovoljac sabljom branio.

Dok je  brat – Đurina sablja sevala, Kikinda je mirno snevala.

(balkanskageopolitika.com)