Балканска офанзива кремаљских парамедија

Суочена са потискивањем сопственог утицаја са Балкана што је, поред економске слабости, великим делом приписивано и активном деловању великог броја парамедија спонзорисаних од стране западних фондација и утицајних центара моћи, Русија је у последњих десет година на овом подручју развила широку мрежу парамедијских структура и организација чији је једини циљ остваривање спољнополитичких интереса Москве у региону. Деценијама уназад убеђиван да је бивши совјетски блок изгубио Хладни рат против Запада, на првом месту захваљујући моћнијој пропаганди западних земаља и њиховој неспорној доминацији у оним сферама друштвеног живота које би се могле означити као извори тзв. меке моћи, у ново блоковско одмеравање снага руски политички естаблишмент је ушао са, унапред припремљеном, стратегијом вођењахибридног ратакоја се у великој мери ослања на парамедијске структуре.

У свом деловању у новим околностима, које су настале у марту 2014. године након окупације и анексије Крима, Русија неће заобићи ни Балкан као једно од свега неколико преосталих подручја ван граница бившег СССР, где је још увек задржала какав такав утицај. Широкој примени нове стратегије значајно ће допринети и велике технолошке промене које су настале у последњих 15 година, а које карактерише раширена употреба интернета и друштвених мрежа као основних средстава комуникације и информисања, што њихову употребу, као меких извора моћи, чини релативно јефтином и ефикасном.

У Србији је последњих година учестала пракса отварања такозваних истраживачких сајтова, иза којих се суштински крију парамедијске организације. Поред оних које се обилато финансирају од стране западних фондација, постоји и одговор који се огледа у формирању парамедија финансираних од стране Русије

Тако је, за свега неколико година, успостављен контратег прозападним парамедијским структурама са свим премисама руског схватања политике, медија и свега онога што је у тој сфери дозвољено. Суптилним пенетрацијама и утицају економски моћних западних фондација и корпорација, Русија се на терену супротставила обавештајно-медијским апаратом изниклим из сурове школе КГБ-а током Хладног рата, а с којом бруталношћу и бескрупулозношћу је он био спреман да се бори за остваривање својих циљева видело се на примеру Црне Горе и планирања и покушаја извођења терористичких акција и државног удара у Подгорици крајем 2016. године. Иако је ствар процене различитих делова поларизоване јавности у региону које парамедијске структуре представљају већу опасност по легитимне интересе балканских држава и народа, оно што је неупитно јесте да је регион подједнако премрежен како парамедијским структурама које долазе са Запада тако и онима које долазе са Истока.

Повољан друштвени контекст: Заблуде о идентичности и подударности интереса Русије и Србије

Упркос општеприхваћеном уверењу доминантног дела јавног мњења у Србији о постојању посебних веза и односа са Русијом током читаве историје, односи две земље нису увек били хармонични, а њихови интереси још мање подударни. Мада је, током 19. и 20. века, у неколико наврата, због својих интереса на Балкану, Русија улазила у ратове на страни Србије, она је по правилу из тих ратова излазила водећи рачуна искључиво о сопственим интересима остављајући свог балканског савезника на цедилу и у незавидном положају. Једна од најтежих епизода у међусобним односима, када су се две земље нашле чак и на самој ивици рата, односи се на Резолуцију Информбироа из 1948. године која је означила политички и идеолошки раскид Јосипа Броза Тита и Јосифа Висарионовича Стаљина, као и комунистичких руководстава СФРЈ и СССР-а. Након Стаљинове смрти 1953. године, односи ће поново кренути узлазном путањом да би се, по окончању Хладног рата, Београд и Москва поново нашли на одвојеним колосецима. Томе је допринела и нескривена политичка и медијско-пропагандна подршка која је из Београда упућивана пучистима у Москви приликом покушаја државног удара 1990. године, као и три године касније током обрачуна руског председника Бориса Јељцина и одметнуте Руске думе у октобру 1993. године. Због таквог понашања режима Слободана Милошевића, званична Москва ће током деведесетих бити приметно дистанцирана од власти у Београду, а Русија ће подржати све казнене мере које су УН у том периоду увеле Србији.

Упркос јасној дистанци у односу према Милошевићевим испадима током деведесетих година прошлог века, Борис Јељцин ће одиграти важну улогу у проналажењу решења којим је заустављено бомбардовање Србије у пролеће 1999. године. У самој завршници бомбардовања, руски војни контигент из мисије ИФОР у Босни, уз помоћ српских снага, на кратко је заузео и под својом контролом држао аеродром Слатина поред Приштине, који је представљао најважнији стратешки војни објекат на Косову.

Све до забране уласка у Црну Гору, Леонид Решетњиков је био често виђен гост на скуповима у организацији проруских странака и Српске православне цркве у тој земљи

Јељцинов министар спољних послова Игор Иванов имаће кључну улогу током преговора о мирној примопредаји власти од стране Слободана Милошевића након дешавања од 5. октобра 2000. године у Београду. Доласком проевропских политичких актера на власт у Србији, Русија ће, заокупљена својим проблемима, на неко време изгубити јавно интересовање за Балкан. Да је овај део света склизнуо са врха листе приоритета званичне Москве јасно се види како по одсуству директних руских инвестиција (са изузетком заинтересованости за приватизацију енергетског сектора ради очувања монополиског положаја на регионалном тржишту), тако и политичким одлукама Кремља попут оне о повлачењу руског контигента из састава Кфор-а на Косову. Иако је та одлука правдана незадовољавајућим третманом руских војника од стране команде Кфора-а и недостатком финансијских средстава, она је ипак показала суштинско одсуство стратешког интереса Москве на Западном Балкану.

Епизода са руским конвојем у оквиру КФОР-а можда најречитије говори о нестанку интересовања или, тачније речено, стратешкој немоћи Русије да оствари своје интересе на Балкану.

Само дан након прве посете једног руског председника Србији, која се догодила 16. јуна 2001. године када је Владимир Путин дошао у званичну посету Београду, први човек Руске Федерације посетио је руске мировне снаге у Приштини и одржао говор у коме је нагласио потребу да се појача руско војно присуство у “стратешки важном региону Југоисточне Европе, како би се учврстио ауторитет Русије на Балкану и на међународној сцени”.

Само две године касније, на исти датум, 17. јуна 2003, руски миротворци из састава КФОР-а отпочели су своје повлачење са Косова. Иако су то неки конзервативни кругови у Москви и Београду оценили као стратешку грешку и издају, реалније сагледавање ствари ипак открива да је потез Кремља био повучен из бројних разлога који су тада ишли у прилог руским државним интересима.

„Повукли смо наш војни контингент јер присуство нашег војног контингента који нема могићности да одлучује и утиче на било шта је бесмислено. Присуство би само служило као покриће за промене ситуације на Косову у правцу који ми мислимо да је погрешан. Мислим да присуство нашег контингента не би могло да помогне у спречавању избијања насиља којем смо недавно били сведоци; и ми бисмо били одговорни за то. Мислим да то није прихватљиво за Русију”, изјавио је Владимир Путин након мартовског погрома 2004. године. [1]

Тачно две године након посете припадницима руског конвоја на Косову, Владимир Путин је без образложења донео одлуку о повлачењу руских трупа из састава КФОР-а

Чињеница је, међутим, да се Балкан почетком 20. века, никако није могао сврстати у приоритетна подручја Кремља. Русија је, као и тадашња СРЈ, била окренута сређивању нагомиланих унутрашњих проблема, а Балкан је, заједно са Косовом где је Москва више пута била понижавана од стране Запада, на лествици приоритета заузео очекивано изузетно ниску позицију. Поред решавања унутрашњих проблема, Русија је радила на обнови и јачању утицаја у „блиском суседству”, с обзиром да је стратешки значај тих земаља био од непроцењивог заначаја за Путина, далеко значајнији од Балкана. У таквој ситуацији повлачање је било један логичан потез.

Ипак, колико год да је повлачење руског контигента из састава КФОР-а изгледало као логичан потез заснован на интересима Русије, чињеница је да су данас у саставу КФОР-а и даље војници из земаља чији се интереси на Балкану заиста не могу мерити са интересима Москве (Јерменија, Мароко, Канада, Украјина, Луксембург, Литванија, Естонија итд.). Да је у питању био више изнуђен потез неголи трајна опредељеност да се регион препусти утицају ЕУ и САД, говори и чињеница да руски званичници по правилу не воле да им се ово питање поставља у јавности, што на ову одлуку баца сенку контроверзе и говори о томе да губитак Балкана у војном и политичком смислу није прежаљен у неким утицајним круговима у Москви. Тај утисак постаће још очигледнији са заоштравањем односа између Русије и западних земаља након анексије украјинског полуострва Крим у пролеће 2014. године.

Русија ће временом ипак прецизније дефинисати своје интересе на Балкану, који ће се у периоду релативне сарадње са Западом сводити на економску сферу, пре свега енергетику. То се пре свега односило на транзит руских енергената у Европску унију, а тиме и преко Балкана, што је привлачило пажњу многих руских државних нафтних и гасних компанија, које су показале заинтересованост за куповину енергетске инфраструктуре у региону. Балкан је на сличан начин описан и у Спољнополитичкој концепцији РФ из 2013. године.[2]
У том документу Балкан се помиње као регион од стратешког значаја за Москву, али пре свега у смислу битног транспортног и инфраструктурног чворишта за допремање гаса и нафте у Европу.

Привремени губитак јавног интересовања за овај део света није аутоматски значио и обуставу тајних обавештајних операција Москве које су вођене са циљем да се ослаби подршка локалног становништва, пре свега грађана Србије, европским и посебно северноатлантским интеграцијама, а тиме и утицај западних земаља на овај регион.

Западни Балкан – колатерална штета у глобалном одмеравању снага великих сила

Москва ће се на велика врата вратити у Србију током владавине Војислава Коштунице и Бориса Тадића када ће руском Гаспрому по багателној цени бити продата Нафтна индустрија Србије заједно са доминантном тржишном позицијом дотадашње српске државне енергетске компаније. Иако је разлику између продајне цене и стварне вредности НИС-а требало да надомести изградња гасовода „Јужни ток“ преко Србије, због неслагања са Европском комисијом Русија ће од тог посла дефинитивно одустати током 2015. године без икаквог помена о евентуалној надокнади штете која је учињена Србији.

Зарад својих политичких интереса, Војислав Коштуница и Борис Тадић широм су отворили врата за улазак руског утицаја у Србију, иако је то било у супротности за политиком европских интеграција, коју су званићно заступали и за коју су добили поверење грађана Србије

Зарад својих политичких интереса, Војислав Коштуница и Борис Тадић широм су отворили врата за улазак руског утицаја у Србију, иако је то било у супротности за политиком европских интеграција, коју су званићно заступали и за коју су добили поверење грађана Србије

Ништа боље Србија неће проћи ни у трговинској размени са Русијом која је се своди на огроман дефицит настао захваљујући предоминантном увозу енергената (нафте и гаса) из Руске Федерације. Упркос сталном јавном пренаглашавању утиска о хармоничним и никад бољим односима између две земље, упадљиво ће изостати реализација, чак и у неколико наврата јавно датих, обећања председника Русије о бесцаринском увозу ограниченог контигента аутомобила произведених у Србији.

Од јавних дипломатских фраза и, за јавност уподобљених политичких порука, о стварним намерама Русије на Балкану много више сведоче прилози државних и парадржавних руских медија у којима су величани оптужени ратни злочинци са српске стране, као и осуђени за убиство првог демократског премијера Србије Зорана Ђинђића. Тако је 2008. године, у прилогу о Србији, новинар руске државне телевизије Константин Сјомин убијеног премијера Ђинђића назвао “марионетом Запада” који је заслужио метак у чело. Иако је после овог скандала реаговао и тадашњи српски председник Борис Тадић који је најавио да ће тражити званично објашњење од врха руске државе, као и његова Демократска странка и опозициона Либерално-демократска партија, а руководство руске телевизије се оградило од изреченог става, Сјомин ће убрзо након тога од Владимира Путина бити награђен као новинар године. Калкулишући са политичким поенима које на домаћој сцени доносе сарадња и хармонични односи са Москвом, тадашња владајућа политичка гарнитура у Београду, на челу са Тадићем и његовим шефом дипломатије Вуком Јеремићем, још једном ће, зарад сопствених политичких интереса, погнути главу и понизити државу коју је представљала. С друге стране, неповерљива према свим владама у Београду које су на врх листе својих приоритета стављале европске интеграције, у покушају очувања свог утицаја у региону, почев од 2014. године, Русија ће се све више ослањати на медије и организације под својом непосредном контролом.

Институт за стратешка истраживања – место настанка стратегије хибридног рата

Почетак интензивирања руске пенетрације у медијски простор балканских држава везује се за крај 2013. године, односно за 28. октобар те године, као дан када је у Београду отворено представништво Руског института за стратешка истраживања (РИСИ) чији је оснивач председник Руске Федерације. [3]

РИСИ званично представља истраживачки и аналитички центар формиран декретом бившег председника Руске Федерације Бориса Јељцина 1992. године. Све до 2009. године Институт је био део спољне обавештајне службе РФ, да би од 2009. године почео да ради као саветодавна институција председника РФ. Према званичним подацима, Институт се бави анализом и проучавањем актуелних дешавања и процеса у свету, давањем предлога, препорука и експертизом за рачун државних структура Русије. Та установа такође се бави и информисањем државних институција и јавности Русије о питањима битним за безбедност и стратешке интересе замље.

Стратешки ангажман на дестабилизацији Западног Балкана: Никита Бондарјев, начелник представништва Руског института за стратешка истраживања у Београду

Сама чињеница да је од свог оснивања, па све до 2009. године био део обавештајне службе, али и да је постао стециште “бивших” и “пензионисаних” руских обавештајаца, баца сенку сумње на стварне циљеве оснивања и деловања ове установе. Тако је лист “Тхе Мосцоw Тимес”,[4]Институт назвао местом за удомљавање пензионисаних руских шпијуна, а до сличних закључака је дошао и Неw Yорк Тимес назвавши Институт сигурним уточиштем за истрошене шпијуне и местом где они могу да наставе достојанствено да раде.[5]

Да те сумње нису без основа показаће се у деловању Института на Балкану, које ће кулминацију достићи у планирању и подстрекивању оружане побуне у Црној Гори у јесен 2016. године. Управо ће тај пример илустровати и разлоге због чега је Путин 2009. године Институт изместио из званичних обавештајних структура и претворио га у тело за неформалне обавештајне операције ван граница Русије. Исте године Путин је на чело института поставио Леонида Решетњикова, бившег официра радикално-националистичких уверења која је јавно наставио да износи чак и са позиције директора РИСИ.

Оснивањем београдске канцеларије, РИСИ је преузео кључну улогу у обезбеђивању логистичке и финансијске помоћи радикалним елементима у региону са циљем сталног подизања тензија и изазивања дестабилизације како би се спречиле евроатлантске интеграције држава региона. Иако је као платформа за деловање изабрана Србија, прва мета деловања Института на Балкану била је Црна Гора, као држава која ће прва стећи услове за пријем у НАТО, што је још тада (крајем 2013.) у Москви исправно процењено.

На чело Балканског сектора Руског института за стратешка истраживања, постављени суНикита БондарјевАлексеј Тимофејев, наводни стручњаци за Балкан и Југоисточну Европу.

Стратешко савезништво: Млађан Ђорђевић (први с лева) Бивши саветник председника Србије Бориса Тадића и Леонид Решетњиков директор РСИС (први с десна)

Занимљиво је да је церемонији отварања београдске канцеларије РИСИ присуствовало пеко 50 представника српске друштвене, политичког и научне елите којима су се обратили викар Патријарха Српског епископ Липљански Јован, председник Центра за руске студије и професор Филозофског факултета у Београду дрМирослав Јовановић, оснивач хуманитарне организације „Наша Србија“;Млађан Ђорђевић (бивши саветник председника Бориса Тадића, а данас кључни сарадник Института у Србији), као и директор представништва РИСИ у Београду др Алексеј Тимофејев и већ поменути Бондарјев као начелник представништва.

Описујући значај доласка руског института у Београд, професор Мирослав Јовановић је указао да у Београду и у Србији већ дужи низ година делују и Гетеов институт и Институт „Сервантес“, а да у главном граду Србије – све до доласка РИСИ-ја – није било организованог деловања ниједне руске научне институције или фондације. То што су у случају немачког и шпанског института у питању биле културно језичке институције, док је у случају РИСИ на делу било параобавештајно деловање, Јовановићу није засметало да изнесе цитирано поређење. За разлику од Јовановића, који је превасходно желео да прикрије праву природу деловања Института, Никита Бондарјев је присутне упознао са плановима РИСИ “у Србији и према српским земљама” које ће представништво реализовати.

Као што ће се видети на примеру Црне Горе, Институт ће одиграти улогу неформалне потпоре за реализацију међународно-правно недозвољених циљева Русије у иностранству. Због тога ће, под патронатом Института и његовог тадашњег директора Леонида Решетњикова, с једне стране бити регрутовани плаћеници из редова српских добровољаца у источној Украјини, док ће с друге стране тим плаћеницима од стране руског тајкуна Константина Малофејева бити додељивана новчана средства за њихове акције на терену. Тако је успостављена обавештајна, финансијска и оперативна спрега за извођење акција на Балкану које је, иако су извођене по налогу самог врха руске државе, званично тешко довести у везу са кремаљским институцијама.

Међутим, и поред одсуства званичних веза и потврда узајамног деловања између руских званичних институциија и Института и са њим повезаних параобавештајних структура и лица, те везе су потпуно недвосмислене и неупитне. Томе у прилог говори и околност смене Леонида Решетњикова кога је Владимир Путин без образложења разрешио дужности непосредно након краха операције покушаја насилног преузимања власти у Црној Гори. На његово место тада је постављенМихаил Фрадков, бивши шеф Спољне обавештајне службе Русије.

Стварна намена и разлози постојања РИСИ постали су јаснији од тренутка анексије Крима и подстицања проруске побуне у источној Украјини. Баш као што ће се то касније показати и на примеру руског мешања у унутрашње прилике у Црној Гори, у сарадњи са параобавештајним структурама и тајкунима блиским Кремљу, Институт је оформио образац деловања који је широм света постао познат као хибридни рат. Према том обрасцу, РИСИ је постао стратешки логистички центар за спровођење оних циљева и задатака за које руски државни врх не жели да се доводе у директну везу са институцијама Русије. Тако Институт осмишљава стратегију дестабилизације неке државе, параобавештајне структуре врбују људе на терену који су потенцијални извршиоци тих прљавих радова, док све те акције финансијски и медијски подржавају Кремљу блиски тајкуни и олигарси. Један од људи који су доведени у везу са финансирањем како побуне руских сепаратиста на истоку Украјине, тако и покушаја насилног преврата у Црној Гори, јесте Константин Малофејев, тајкун конзервативно-православне оријентације, власник неколико фондација и медија и лични пријатељ Владимира Путина.

Константин Малофејев: Кључар кремаљских црних фондова за финансирање незаконитих акција у иностранству

Константин Малофејев, руски тајкун конзервативно-православне оријентације, у широј јавности слови као Путинов Сорош због тесних веза са елитом Кремља, а оснивач је и власник инвестиционе компаније “Маршал капитал партнерс”, која велики део новца улаже у телекомуникације, медије и технологије. Због сазнања украјинске владе да у име Кремља финансира проруске побуњенике на истоку Украјине, Малофејев се нашао на листи лица која су под санкцијама САД, ЕУ и Канаде због чега му је у тим државама забрањен улазак, а банковни рачуни замрзнути. Западни медији овог 42-годишњег руског олигарха описују као анти-европски оријентисаног православца који је повезан са Руском црквом и близак са руским председником Владимиром Путином.

Поред инвестиционог фонда "Маршал капитал", Малофејев је и председник Савета директора групе телевизијских компанија "Цариград", те оснивачФонда Светог Василија Великоги члан Управног савета непрофитне организације "Безбедна интернетска лига".

У фокус јавности Малофејев је дошао 2014. године са анексијом Крима од стране Русије и са почетком грађанског рата на истоку Украјине. Малофејев је од почетка подржавао анексију Крима, а његови бивши сарадници, параобавештајци,Александар Бородин и Игор Гиркин (познатији као Игор Стрелков) постају главне политичке и војне фигуре у самопроглашеној такозваној Доњецкој Народној Републици.

Кључар кремаљских црних фондова за финансирање незаконитих акција у иностранству: Константин Малофејев, Путинов олигарх за специјалне намене

Фонд Светог Василија Великог је, у виду “хуманитарне помоћи”, од самог почетка отворено финансијски помагао побуњенике у Донбасу, због чега се Малофејев и нашао на листи руских држављана који су под санкцијама Запада.

У фокус регионалне јавности Западног Балкана, кључар кремаљских црних фондова дошао је након неуспеле припреме преврата у Црној Гори, када се открило да су акције замишљене у кремаљском Институту за стратешка истраживања биле директно финансиране од стране овог руског олигарха. У покушају спречавања чланства Црне Горе у НАТО, поред финансијске овај олигарх је пружао и обилну медијску помоћ. То је радио посредством телевизијске станице ТВ Цариград и свог сајта Катехон са којих су емитоване радикалне и екстремистичке поруке са отвореним претњама и позивима на изазивање грађанског рата у Црној Гори.

Тако је ТВ Цариград често као главног госта имала Решетњикова, који је простор користио за нападе на власти у Београду и Подгорици. Говорећи у емисији "Руски одговор - рат у Црној Гори?", Леонид Решетњиков је отворено поручио да у Црној Гори може доћи до крвопролића. Он је уједно и најавио сценарио напада на црногорски парламент. "У Црној Гори може доћи чак и до крвопролића. Може доћи и до јуриша на парламент. До свачега може доћи. Све ће зависити од тога колико су лидери одлучни и колико је сложна опозиција", казао је Решетњиков у емисији посвећеној стању у Црној Гори. [6]
Он је у емисији изнео паралелу између Црне Горе и Немачке вођене Хитлером: ''Западна звер зна и још увек се нада. Чему се надао Хитлер док се бранио 100 километара од Берлина? Тако је и у овом случају. Трамп још није председник, а друго – ту су западноевропски лидери који су такође умешани у подржавање Ђукановића. Ово нарочито важи за Немачку из које добија подстреке 'држи се', а и помоћ. Нада умире последња, зато ће се и Ђукановић и његови борити, покушавати да се држе до краја. Уосталом, шта им друго преостаје? Да покупе новац и да беже из земље?'', поручивао је Решетњиков.

Православни имагинаријум: Студио ТВ Цариград, место одакле су емитоване екстремне претеће и хушкачке поруке усмерене према Црној Гори

Православни имагинаријум: Студио ТВ Цариград, место одакле су емитоване екстремне претеће и хушкачке поруке усмерене према Црној Гори

Као што се из наведеног примера јасно види, у оквиру свог ангажмана на Балкану, директор РИСИ отворено је сарађивао са Малофејевим. Решетњиков и Малофејев су, између осталог помагали и Милораду Додику да остане на месту председника Републике Српске, после чега им је он уручио ордење.

Уз помоћ украјинских хакера, истраживачки портал ИнформНапалм.орг дошао је до преписке једног од координатора "Руског света" у Источној Европи, Александра Усовског, држављанина Белорусије. "У лето 2014. године, Усовски предлаже своје пројекте представницима руског тајкуна Константина Малофејева, којег повезују са многим проруским покретима и називају званичном благајном Кремља за покриће субверзивних операција у Источној Европи и земљама Заједнице независних дражава, па и у Црној Гори.

У августу 2014. године, Усовски добија 100 хиљада евра за организацију проруских митинга за подршку Новоросије у Источној Европи. Активне акције су се проводиле од августа до октобра 2014. године. Извештај о тим акцијама, Усовски шаље свим потенцијалним будућим партнерима. Новац за организацију акција доделио је лично Константин Малофејев, који је у то време био главни финансијер самопроглашених проруских територија на истоку Украјине.

Према преписци Усовског, предаја новца извршена је у офису Малофејева у Новинском пасажу у центру Москве, у јулу и августу 2014. године. У преписци се такође помиње проценат за организацију преговора са Малофејевим, зашта је организатор тог састанка добио 10 хиљада евра у кешу. Активне акције у Пољској одржане су у августу-октобру 2014. године за које је Усовски користио активисте десничарских покрета из ОWП и Самооборона. Поред Пољске, сличне акције Усовски је спроводио и у Словачкој, Мађарској и Бриселу. Судећи по преписци, после почетка Минских преговора пројекат Малорусија, од тајкуна Малофејева преузео је човек из Кремља Владислав Сурков, а Малофејев је пребачен на Балкан.

Портал наводи даље доказе за умешаност Малофејева у припремање пуча у Црној Гори. Неколико дана после неуспелог преврата у Црној Гори, Усовски пише Јелени Шаројкиној, генералној директорици ТВ Цариград и помоћници Малофејева, предлажући јој своје услуге у Пољској, указујући да ако пољски пројекат успе, нико се неће сетити "краха црногорске авантуре".

У антизападној кампањи која се води на сајту Катехон, као аутори редовно учествују руски и регионални екстремисти попут Александра Дугина, Ђорђа Вукадиновића и Јове Бакића, а сајт нуди српски превод изабраних текстова чија су циљна група Срби у Црној Гори и региону. Поред Малофејева и Дугина, у управном одбору овог портала налази се Леонид Решетњиков.

У антизападној кампањи која се води на сајту Катехон, као аутори редовно учествују руски и регионални екстремисти попут Александра Дугина, Ђорђа Вукадиновића и Јове Бакића, а сајт нуди српски превод изабраних текстова чија су циљна група Срби у Црној Гори и региону. Поред Малофејева и Дугина, у управном одбору овог портала налази се Леонид Решетњиков.

Малофејев је успоставио и јаке везе са Црном Гором и њеном опозицијом. У септембру 2014. године Малофејев је спонзорисао међународни скуп у Москви посвећен „традиционалним породичним вредностима“, а један од учесника скупа био је и црногорски посланик из редова Демократског фронта, Страхиња Булајић. Током дужег временског периода његова телевизија ТВ Цариград емитовала је у Москви интервјуе са политичарима Демократског фронта, између осталог и са Андријом Мандићем, једним од лидера ове коалиције.

Поред ТВ Цариград са које су протеклих година емитоване екстремне и претеће поруке према Црној Гори, Малофејев медијски утицај у региону покушава да оствари и преко клерофашистичког портала Катехон. У антизападној кампањи која се води на овом порталу, као аутори редовно учествују руски и регионални екстремисти попут Александра Дугина, самопрокламовани идеолог новог светског поретка по коме би Русија требало да поврати територију Источног римског царства, Ђорђа Вукадиновићаи Јове Бакића, а сајт нуди српски превод изабраних текстова чија су циљна група Срби у Црној Гори и региону. Поред Малофејева и Дугина, у управном одбору овог портала налази се већ поменути Решетњиков.

Мада му је 2015. забрањен улазак у Црну Гору због тога што се нашао на списку руских држављана под санкцијама ЕУ, Малофејев је 2015. године финансирао и подржао верску церемонију доношења “благодетног огња” који је из Москве пренет у манастир Српске православне цркве на Цетињу. Малофејев је због овога добио благослов од Митрополита СПЦ у Црној Гори, Амфилохија.

Средином 2015. године, председник Републике Српске Милорад Додик одликовао је Малофејева највишим одликовањем Републике Српске „Орденом Његоша I реда“ за “посебан допринос у развоју привреде и хуманитарне сарадње између Руске Федерације и Републике Српске, као и за резултате и достигнућа од ширег значаја и размјера у афирмацији Републике Српске“. Том приликом није конкретније објашњено о каквим се тачно заслугама Малофејева у овом случају радило.

Немогућа мисија: Потрага за аналитичарем измишљеним у кабинету Милорада Додика

Случај измишљеног аналитичара Сергеја Миловановића: Модел деловања руских парамедија на релацији Подгорица-Бањалука-Београд

О начину деловања, међусобној спрези и повезаности руских парамедијских структура на Балкану, али и појединих локалних политичких центара моћи, попут кабинета Милорада Додика, најбоље сведочи случај измишљеног аналитичара Сергеја Миловановића [7] [8] кога су, у јеку напетости након хапшења групе оптужене за покушај тероризма и изазивање грађанског рата у Црној Гори, у фокус избацили проруски оријентисани парамедији у региону.

Тако је 30. октобра 2016. године, у проруским круговима који делују у Републици Српској, пласирана наводна изјава непостојећег лица с јасним циљем да се скрене с фокуса чињеница да је црногорско тужилаштво открило да су двојица руских држављана били међу налогодавцима терористичког напада планираног у Подгорици две недеље раније, као и да је премијер Србије Александар Вучић 24. октобра званично потврдио да је у припремама за тај сценарио било елемената иностраности. Тог дана се на руским и проруским сајтовима у читавом региону појављују текстови који оптужују Владимира Поповића, [9] као човека који наводно, по налогу Вучића и Ђукановића, води кампању против председника Републике Српске Милорада Додика и његовог пријатеља и екстремног русофила Емира Кустурице.

У свим овим прилозима, Поповића као једног “од политичких технолога на Балкану“, етикетира извесни Сергеј Миловановић, наводни аналитичар из Бањалуке, за кога ће се веома брзо испоставити да је измишљена личност, тј. да је реч о имену које је коришћено раније, у случају новорођенчета које се у Клиничком центру Бањалукародило 1. јануара 2012. године, и које је Додик као прворођену бебу у новој години, даривао златним дукатом. [10]

Мрежа за преношење проруских лажних вести: Фејсбук страница сајта КосовоФронт.ру

Изјаву измишљеног аналитичара из Бањалуке коју је наводно дао за портал Српска.ру, пренела је Српска новинска агенција (СРНА), а потом и Радио телевизија Републике Српске (РТРС), портал Спутњик, [11] Нова српска политичка мисао, [12] а потом и српска.ру, [13] Искра, Косово-фронт.ру и Принцип.ме. [14]
Изјава непостојећег бањалучког “аналитичара” гласила је: „Након успешног одржавања референдума о Дану Републике Српске у саставу БиХ и бриљантне победе на локалним изборима у Републици Српској, Савеза независних социјалдемократа Милорада Додика, Поповић је покренуо широку кампању на Балкану. Њен главни задатак је био да се обесмисле наведена достигнућа шефа српског ентитета, да се покаже да овде не могу постојати успешни русофили и патриоте. Почео је широки информативни напад у регионалним медијима, у новинама су се појавили наслови ’Ухапсити Додика‘, ’Додик се плаши силовања у затвору, као Гадафија‘, ’Ко нема политику, тај се крије иза народа‘ и тако даље“.

Проблем је настао када је постало јасно да нико није чуо за регионалног експерта који се зове Сергеј Миловановић што су потврдили и покушаји претраге његових ранијих изјава преко Гугла. Овај случај неодољиво је подсетио на раније описани случај Биљане Вукичевић, [15] наставнице ликовног такође из Бањалуке, чије је име злоупотребљено од стране људи из кабинета некадашњег председника Србије Бориса Тадића. Током 2009. године, под њеним именом је објављена серија “ауторских” чланака на оспкурним италијанским сајтовима да би ти текстови касније били искоришћени од стране српских тужилаца за организовани криминал за подношење лажних пријава против политичких противника тадашњег режима у Србији, али и за обрачун са властима у суседној Црној Гори.

У случају измишљеног бањалучког аналитичара Сергеја Миловановића, веома интересантан је био сам ток вести о “нападу на Додика и Кустурицу”, иза којег су, наводно стајали Александар Вучић и Мило Ђукановић. РТРС је објавио вест позивајући се на Срну, која је пак информацију пренела са портала српска.ру. Међутим, на порталу српска.ру није било трагова о тој вести, као ни помена о Сергеју Миловановићу и његовој изјави. Међутим, на фејсбук страници портала српска.рупостојао је пост странице Косово-фронт.ру, [16] на коме је линкован текст који је објављен на порталу принцип.ме, који је црногорски.

Доказ умрежености проруских парамедија: Измишљену вест која је потекла из кабинета Милорада Додика, без икакве провере, редом су једни од других, преузимали и даље преносили проруски оријентисани парамедији у целом региону

У овом случају регионалне сарадње проруских парамедијских структура у измишљању и пласирању лажних вести, показало се да је њихово деловање координисано из једног центра као и то да је оно регионално усмерено са јасним политичким циљевима и истом таквом позадином.

Иако се, по свему судећи, иницијална вест појавила на порталу лоцираном у Црној Гори, с обзиром на тему чланка, пореклу измишљеног аналитичара и географском опсегу пласирања вести, нема сумње да је она потекла из кругова блиских, а по свему судећи и из самог кабинета Милорада Додика, У овом случају, међутим, много је важније то што се показало да читав низ режимских медија из Бањалуке уопште не проверава тачност вести које преноси, да је у таквим околностима могуће чак измислити непостојећег аналитичара како би се направила лажна вест, али и да бројна новинарска удружења у читавом региону, као и умешани политички и медијски актери уопште не виде потребу да тим поводом реагују нити било шта да демантују.

Ново позиционирање Русије на Балкану

Захваљујући потпуној отворености и очигледности у погледу циљева за које се залажу, српска невладина организација Центар за евроатлантске студије (ЦЕАС) објавила је 2016. године опширну студију “Широм затворених очију: Јачање руске меке моћи у Србији” [17] у којој су описани присуство и облици деловања руских извора меке моћи на овом подручју. У оквиру студије објављен је и списак од 109 проруских медија и организација које су присутне и делују на овим просторима. Међу њима је осам интернет портала, 16 прокремаљских медија и шест чисто руских медија.

У студији ЦЕАСА утврђено је да на подручју Западног Балкана делује 109 проруских организација и медија. Међу њима је 8 интернет портала, 16 прокремаљских медија и 6 чисто руских медија.

Иако студија ЦЕАС-а пати од делом површних, емотивно условљених и углавном неоснованих закључака у погледу демократске природе и европске оријентације актуелних власти у Србији, што је утицало и на то да списак проруских организација донекле буде урађен без јасних критеријума и на основу слободних утисака аутора студије, претежан део организација које су идентификоване као заговорници и промотери руског утицаја и погледа на савремене међународне односе с правом је сврстан у списак оних организација које, углавном нескривено, заступају политичке позиције и интересе Руске Федерације.

У медијском смислу, чворишну тачку руског утицаја у региону представља агенција Спутњик, која се у свом извештавању служи пласирањем политички и идеолошки обојених “информација” и анализа, које српски мејнстрим медији у све већој мери некритички преносе као кредибилне и објективне вести иако је очигледно да оне не испуњавају чак ни основне професионалне критеријуме.

Агенција Спутњик – Путиново најјаче медијско оружје

У званичном опису на сајту свог српског издања, Спутњик [18] за себе наводи да је “савремена информативна агенција која емитује вести, има свој интернет портал и мобилне апликације, радио-програм и мултимедијалне прес-центре”, као и да Агенција покрива вести о светској политици и економији, намењене међународној публици. Седиште агенције Спутњик се налази у Москви, а регионална представништва широм света: у Вашингтону, Пекингу, Паризу, Берлину, Београду, Каиру, Лондону, Единбургу, Монтевидеу, Рио де Жанеиру итд.

“Бренд” Спутњик је лансиран на медијско тржиште 10. новембра 2014. године, као део руске медијске групе „Русија Севодња“. Претходници агенције били су међународна информативна агенција РИА Новости и радио „Глас Русије“, који су угашени 2013. године. Редакције Спутњика раде на више од 30 језика, укључујуц́и енглески, шпански, француски, немачки, арапски, кинески, португалски, српски, италијански, пољски, чешки, вијетнамски, јапански итд. Вести агенције Спутњик се емитују 24 сата дневно на енглеском, шпанском, арапском и кинеском језику.

Након што је убијеног премијера Србије Зорана Ђинђића назвао “марионетом Запада” који је заслужио метак у чело, Константин Сјомин добио је од Владимира Путина награду за за новинара године

На сајту се, такође, наводи да се између осталог, Спутњик бави и “проучавањем ставова јавног мњења у оквиру Спутник.Поллс”.

У оскудном импресуму наводи се само да је главни уредник за Србију Љубинка Милинчић, док се на функцији њеног заменика налази Урош Бобић. Имена осталих, како се тврди, 30 чланова редакције нису позната.

Интернет-издање Спутњик регистровано је у руској Федералној служби за надзор у сфери веза, информационих технологија и масовних комуникација 17. новембра 2014. године. Као оснивач уписано је Федерално државно предузец́е „Међународна информативна агенција ’Росија Севодња’“ (МИА „Росија Севодња“) чији је главни и одговорни уредник, широј јавности готово непознати, Анисимов А. С.

Занимљиво је да је у Путиновом декрету од 2013. године, којим је основана агенција Росија Севодња, наведено да је циљ те нове државне медијске куће да „свету представља руску државну политику и јавни живот“.

Насупрот томе, њена претходница РИА Новости, као своје вредности истицала је „објективност, аутентичност и сопствено мишљење без обзира на политичку ситуацију.“ Иако ће и РИА Новости у историји остати упамћена као неизоставни део пропагандне машинерије званичне Москве, одсуство потребе да се чак и у званичним документима макар прикрије стварна неинформативна намена новог медија, била је јасан показатељ уласка у нову заоштренију фазу сучељавања геополитичких интереса Русије и Запада.

Београдски центар за руску пропаганду: Редакција српске филијале Спутњика

Истрага ФБИ због сумњи у недозвољено медијско деловање

У оквиру истраге о руском мешању у америчке председничке изборе, а због сумњи да ради као орган за руску пропаганду, током 2017. године ФБИ је покренуо званичну истрагу против агенције Спутњик. [19]

У оквиру истраге о томе да ли Спутњик крши Закон о страним агенцијама САД (ФАРА), Федерални истражни биро је саслушао бившег запосленог у агенцији Спутњик Ендрјуа Фајнберга. Током истраге ФБИ је добио приступ радној кореспонденцији Спутњика од Фајнберга и још једног бившег запосленог у вашингтонској редакцији агенције Џозефа Џона Фионда. Фајнберг је изјавио да је саслушање било фокусирано на "унутрашњу организацију, уређивачки процес и финансирање Спутњика”.

Амерички истражитељи су настојали да сазнају од кога су запослени у америчкој филијали Спутњика добијали наређења и да ли су икада добијали налоге из Москве. Током прегледа пословне кореподенције, истражитељи су пронашли приручник за публикацијекоји је одштампан од стране Спутњиковог кремаљског матичног предузећа Росија Севодња на 103 странице. Тај приручник јасно је показао да традиционална новинарска неутралност није мандат компаније. Уместо тога, новинарима из Спутњика речено је да би својим читаоцима требало да обезбеде увид у званично руско виђење важних међународних питања, али и да "поспеше лојалност Руској Федерацији и њеним интересима”.

"Наш главни циљ је да информишемо међународну публику о политичком, економском и идеолошком ставу Русије о локалним и глобалним питањима", наводи се у водичу. "У ту сврху, увек морамо да се трудимо да будемо објективни, али морамо и да будемо привржени према националним интересима Руске Федерације", наводи се у “новинарском водичу” намењеном запосленима у Спутњику.

У извештају који је у јануару 2017. године сачинила америчка обавештајна заједница, новинарске организације попут Спутњика и Русија данас (РТ) идентификоване су као део "руске пропагандне машине која служи као платформа за поруке Кремља", а која је одиграла кључну улогу у кампањи утицаја на исход председничких избора у САД 2016. године.

Љубинка Милинчић, главна уредница београдског Спутњика, у Москви је провела укупно 13 година. Краће време радила је као аташе за штампу у српској амбасади у Русији, а онда је, дужи низ година, била дописник НИН-а, Политике и РТС-а. Превела је с руског на српски неколико десетина књига, а и сама их је написала неколико, међу којима су и две о руском председнику Путину.

Београдска филијала – платформа за проруско парамедијско деловање у региону

За разлику од остатка света где се на Спутњик и остале руске парадржавне пропагандне сервисе све више гледа са скепсом и оправданом дозом сумњичавости, у Србији је ситуација потпуно супротна. Упркос нескривеном заступању политичких гледишта званичне Русије, у чему се неретко служи производњом лажних вести и дезинформација, Спутњик се у Србији све више користи као неупитно објективан извор информисања због чега “информације” те агенције неретко преносе чак и мејнстрим медији. Због појачаног утицаја на медије, пре свега на српском говорном подручју, агенција Спутњик све више изазива пажњу у целом региону.

Трагајући за позадином медијске делатности ове агенције, репортер загребачког Глобуса Дарко Худелист посетио је београдско седиште српске филијале Спутњика. [20]

Нашавши се у готово скривеном дорћолском седишту Спутњика, Худелист се у редакцији састао са Љубинком Милинчић, главном уредницом балканске подружнице те прокремаљске парамедијске организације.

Љубинка Милинчић је српска новинарка пореклом са Косова, која је након завршеног Филолошког факултета у Београду, у Москви провела укупно 13 година, од 2002. до 2015. Краће време радила је као аташе за штампу у српској амбасади у Русији, а онда је, дужи низ година, била дописник НИН-а, Политике и РТС-а. Превела је с руског на српски неколико десетина књига, а и сама их је написала неколико, међу којима су и две о руском председнику Путину.

Спутњик је у Београду отворен 3. фебруара 2015, недуго након укидања некадашњег Гласа Русије, који се уређивао директно у Москви. Агенција данас послује у 30-ак земаља широм света, а од европских земаља постоји у Француској, Њемачкој, Италији, Великој Британији, док је на Балкану за сада отворен једино у Србији.

Иако Милинчићева наводи да је мото њене фирме да “говори оно што други прећуткују”, анализа садржаја који емитује та медијска кућа, као и бројни докази који су се појавили о њеном интерном пословању и унутрашњој организацији указују да је реч о државном пропагандном пројекту званичне Москве лансираном са циљем да буде нешто налик на руску Слободну Европу, односно као анти-ЦНН. Дакле, као најважније медијско-пропагандно оружје Русије у односу на главне медијске пунктове САД-а и Запада.

За кратко време Спутњик је постао главна платформа за проруско парамедијско деловање у региону Западног Балкана

Иако се у импресуму налази свега 2 имена, редакција српског Спутника броји 33 људи. Они засад раде портал и имају унајмљене термине на београдским радио-станицама Студио Б и Радио Новости.

Говорећи о начинима финансирања Агенције, Љубинка Милинчић је признала да се тиме бави Москва. “Ја се тиме не бавим, тиме се бави Москва. Ми као представништво немамо рачуне. Ми примамо плате из Москве. Имамо, дакле, студио и плате – а на нама је да уређујемо и правимо програм. Овде нико није стално запослен, него само на одређено вријеме, тј. на годину дана, укључујући и мене. Такав је углавном тренд у медијима у целом свету. Ипак, овдје још нико није остао без посла. Људи су чак напуштали сигурна радна места да би дошли у Спутњик. Учинило им се да ће им овдје бити боље. Наши услови за рад су бољи него у региону, а то се исто може рећи и за плате”, навела је она.

Иако портал Спутњика дневно посећује 50 до 60 хиљада људи, његови садржаји се у Србији сваког дана цитирају 200 до 300 пута, због чега су оснивачи агенције више него задовољни. У изјави за загребачки недељник Глобус, Милинчићева је посебно истакла да је тадашњи председник Србије Томислав Николић за ту агенцију организовао пријем, још првог дана када је она започела с радом. С друге стране, Спутњик је био први медиј који је најавио да ће се Николић кандидовати за председника Србије као противкандидат садашњем председнику Александру Вучићу што је ипак касније избегнуто њиховим међусобним договором и, за сада, непознатом компензацијом коју је за повлачење из политике добио Николић.

“У јавном мњењу Србије руски фактор је у порасту, ми смо дочекани као веома потребни, зато смо и успели. Од свих Спутњика нама је овде најлакше. Другима блокирају рачуне, или их затварају, као, што се прошле године то догађало у Турској”, навела је Милинчићева и додала: “Ми у Спутњику нисмо задовољни новим светским поретком, ми смо против неолиберализма и глобализма и залажемо се за посве другачији систем, у којем неће бити тако великих неједнакости, али ни диктирања и уцењивања од стране Европске уније или било кога другог. Срби једноставно нису такав народ који би могао прихватити било какво уцењивање и лупање по глави! Све што је против мејнстрима у Србији је популарно, нема задовољних људи у овом, западњачком систему.”

Своју отворену антизападну оријентацију Спутњик не скрива ни у својим текстовима који се по правилу своде на безусловну одбрану руских позиција, чак и у оним случајевима када постоји обиље доказа о кршењу међународних правила попут случаја допинговања руских спортиста које је санкционисано од стране међународних спортских асоцијација. Насупрот безусловној одбрани руских интереса и позиција, Спутњик с истом страшћу произвољно и паушално за све проблеме у регион, и свету уопште, оптужује западне земље па тако, према интерпретацијама и инсинуацијама овог парамедија, Запад жели да разбије Босну и Херцеговину и Македонију иако су ове две земље свој територијални интегритет очувале на првом месту захваљујући ангажовању западних земаља.

Истовремено, Спутњик преко ставова својих, по идеолошком кључу бираних аутора и колумниста, редовно подстиче ионако широко распрострањено антизападно расположење у Србији, чинећи то пласирањем једностраних ставова, па чак и погрешним преношењем вести. Тако је недавно српска јавност била сведок лажне информације коју је објавио Спутњик, на коју је чак и амерички Пентагон морао јавно да реагује. Та реакција је уследила поводом дезинформације коју је објавио Спутњик, а које су навеле српског министра одбране Александра Вулина да критикује високог америчког генерала Куртиса Скапаротија, који је упозорио да се Русија меша у питања ове балканске земље. У саопштењу Пентагона наведено је да су се у српским медијима појавиле дезинформације којим је генералу Скапаротију приписана нетачна изјава с циљем да се против њега, па и против САД, распире српска осећања. [21]

Неименовани званичник Европске команде војске САД оптужио је за дезинформације руски Спутњик и друге медије, рекавши да је руски утицај помогао ширењу антиамеричких осећања у Србији. Други, такође неименовани амерички званичник је рекао да америчка војска чини велике напоре како би била проактивна у предупређивању информација које би Русија могла да намерно погрешно интерпретира.

Генерал америчке војске Куртис Скапароти, иначе командант снага НАТО у Европи, рекао је нешто раније у Конгресу да је Србија подложна руском утицају, што су Спутњик и велики број домаћих српских медија који преузимају вести ове агенције, пренели као да је амерички генерал оптужио Србију као опасност по Балкан.

У транскрипту Скапаротијевог исказа пред Одбором америчког Сената за оружане снаге, који је објавила агенција Ројтерс, у сведочењу од 8. марта 2018, амерички генерал није поменуо Србију као опасност по Балкан, већ је искључиво критиковао улогу Русије у Србији.

Иако кључни стуб и темељ прокремаљских парамедијских структура у овом региону, Спутњик ипак није усамљени случај проруског медија који делује на Балкану. Према ЦЕАС-овој студији у медије који чине парамедијске структуре под контролом званичног Кремља спадају и Руски експрес, Руска реч, [22];Восток, [23] Газета[24] и Неwс Фронт. [25]

За разлику од побројаних руских медија који делују у Србији, ЦЕАС у посебној категорији наводи и српске проруске медије међу којима се налазе: Факти,[26] Србин.инфо, [27] Нова српска политичка мисао, [28] Фонд стратешке културе, [29] Печат, [30] Нови Стандард, [31] СРБски ФБРепортер, [32] Видовдан, [33] Геополитика, [34] ЦЕОПОМ Истина, [35] Инфопорт, [36] Интермагазин, [37] Принцип, [38] Правда, [39] Ослобођење, [40] Космопол, [41] Снага народа - радијски канал и ИН4С портал [42] који је фокусиран на дешавања у Црној Гори, где у борби против власти ДПС и Мила Ђукановића неретко сарађује са организацијама и медијима који су део прозападно оријентисане мреже ОЦЦРП – МАНС, Вијести и Монитор.

Поједине лажне вести које је пласирао Спутњик у Србији морао је чак и Пентагон да демантује

Иако једини наступа са ознаком званичне руске државне медијске агенције, Спутњик код многих политизованих и конзервативно-патриотски настројених грађана Србије, није најомиљенији медиј. Има оних који преферирају, или су их пак и сами покренули, много тврђе или експлицитније проруски оријентисане сајтове. Управо такав, “тврђи” проруски оријентирани портал покренуо је још у августу 2011, београдски новинар и некадашњи дописник Вечерњих новости из Москве Ђуро Билбија. Тај портал носи име – Факти. За разлику од Спутњика, иза којега стоји службена руска власт, Факти су његов лични пројекат, који је Билбија покренуо наводно својим властитим новцем и ресурсима.

Русофилски “Факти” - медиј за фингирање чињеница

Ђуро Билбија рођен је 1948. у Босанском Грахову. Као дописник Вечерњих новости провео је у Москви 13 година (од 1989. до 2002.), након чега је био заменик главног уредника и одговорни уредник тога листа, а онда и главни уредник Гласа јавности. Пре нешто више од седам година покренуо је свој приватни портал “Факти”, уложивши у тај пројект своје деонице у Вечерњим новостима. У његовом уређивању помажу му два млађа сина, Ненад и Срђан (најстарији син Бојан пише за Политику), те супруга Татјана, која је по занимању економисткиња.

Уређивачку концепцију свог портала Факти Билбија дефинише на следећи начин: “Кад ме питају да ли је мој сајт русофилски, ја обично кажем да није, иако у неком првом слоју, заправо, јесте. Моје је мишљење – и ја га доследно промовишем на свом порталу – да Србија с Русијом треба да направи тачно онакав тип савезништва какав је САД направио с Израелом, односно Израел с Америком. И то у војном, економском и духовном погледу. То би савезништво требало бити надстраначко, натполитичко и вечно. И тек кад направи такве односе с Русијом, Србија се може препоручити Европској унији - пре не! Па ако нас ЕУ хоће као вечног савезника с Русијом, онда може и то...”

Посећеност портала Факти осцилира, од 25 до 37 хиљада посетилаца на дан, а у неким ванредним ситуацијама (нпр. током рата на истоку Украјине) досеже и до 45 хиљада посета. Билбија је задовољан том посетом, посебно када се узме у обзир чињеница да је његов портал, како он сам каже, “преполитизован”, односно да је то “политички сајт с јаким геополитичким сегментом”, који, по природи ствари, не може имати најмасовнију публику. Билбију посебно радује то што се текстови објављени на његовом порталу врло често цитирају у другим медијима, добрим делом захваљујући и томе што се не могу наћи нигде другде осим на његовим Фактима.

Факти представљају један од најекстремнијих отворено русофилских сајтова на Западном Балкану

Као некадашњи дописник Вечерњих новости,Билбија и даље одржава контакте с Москвом. Он такође добро зна на којим руским медијима може пронаћи неки интригантан текст који одмах преведе на српски И тиме га учини доступним домаћој проруски настројеној публици.

За разлику од Спутњика, Факти имају отворено критичан однос према проевропској или прозападној оријентацији српског председника Александра Вучића, при чему Билбија напомиње: “Мислим да таква оријентација на улазак у ЕУ није најбоља ни најпаметнија за Србе. ЕУ ће се ионако распасти. ЕУ су ајкуле, а не Бог који се с љубављу односи према својој дјеци”.

На самом сајту факти.огр у главним категоријама и поткатегоријама, између осталих појављују се и следеће рубрике: Ортходоx Поинт, Светосавље, Грчки крст, ГлобОтпор, Евроскептици, АлтерАмерица, Хрвати, Шиптари, Ватикан, Сербиан Поинт, Посрбљене вести, Кремљ, Путиниана, Ванземаљци, Смак света, Српски дух...

Међу ауторима сајта истичу се перјанице антизападног усмерења у Србији попут Чедомира Антића, Милана Видојевића, Срђе Трифковића, Драгана Лакићевића, Синише Љепојевића и Милијане Балетић која се прославила легендарним извјештајем из Сарајева 1992. године, у коме је уживо, у Дневнику РТС-а, тврдила да су „муслимански екстремисти српску нејач живу бацали у кавезе с лавовима у Зоолошком врту Пионирска долина“.

Подела у две колоне: “За” и “Против” српских власти

Што се осталих проруских медија у Србији тиче, они се углавном деле по два основа: оне коју си “за” или “против” актуелних власти у Србији и њихове проевропске оријентације, док се друга подела односи на динстинкцију на рационалне и емотивне (ирационалне) сајтове.

Поносан на своје русофилство: Ђуро Билбија, као дописник Вечерњих новости провео је у Москви 13 година (од 1989. до 2002.), након чега је био заменик главног уредника и одговорни уредник тога листа, а онда и главни уредник Гласа јавности

Од проруских сајтова који истовремено подржавају председника Србије Александра Вучића могу се поменути портал Нови Стандард, који уређује некадашњи главни уредник истоименог часописа Жељко Цвијановић и Печат у власништву Милорада Вучелића, некадашњег директора државне телевизије у време најгоре ратнохушкачке пропаганде Слободана Милошевића.

С друге стране, у политичко-медијску колону која је категорички против Вучићеве власти сврстава се политички аналитичар и народни посланик у Скупштини Србије Ђорђе Вукадиновић, уредник националистичког и проруски оријентираног портала Нова српска политичка мисао (НСПМ).

Што се друге поделе тиче, у рационалне сајтове убрајају се они који заступају тезу да Србија не сме окренути леђа Русији, али да истовремено може развијати односе и са свим другим, па и са западним земљама. Тој категорији припадају Видовдан и Нови стандард. Видовдан, на којем, међу осталима, своје колумне објављују политички аналитичари Бранко Радун и Драгомир Анђелковић, близак је националном крилу владајуће Српске напредне странке.

У изјави за загребачки Глобус, власник портала Нови Стандард Жељко Цвијановић овако је описао уређивачку концепцију свог сајта “Већина на руским сајтовима сматра да Србија треба да иде у Евроазијску унију и да има потпуно чврсте односе с Русијом. Ми, међутим, ту имамо неку врсту дистанце: сматрамо да Србија, осим с Русијом, треба да има односе, посебно билатералне, и са западним државама. Зато нас националисти оптужују да смо провучићевски - и нас и Видовдан”.

Групи тзв. емотивно-ирационалних сајтова припадају србин.инфо, Нова српска политичка мисао и Фонд стратешке културе. Међу њима, србин.инфо представља сајт који скупља материјале са свих других патриотских портала у Србији, дајући им притом јасну антиглобалистичку, антизападну и проруску интонацију.

Концепцију НСПМ-а његов уредник Ђорђе Вукадиновић описао је овим ријечима: “Наш је портал, пре свега, просрпски, а то увек у већој или мањој мери у Србији значи и - проруски. Текстови и коментари што се објављују на нашем порталу генерално су проруски, али то не значи да су и идолопоклонички према актуалној руској политици и руској власти. Штавише, ја лично мислим да Русија греши у свом наступу према Србији. Односи се према њој као младожења према девојци за коју је сигуран да је његова и да ће је имати, па се око ње много и не труди”.

Лојалнији Русији него својој држави: Ђорђе Вукадиновић, уредник НСПМ-а, на протесту против Бриселског споразума

Нова српска политичка мисао, као НВО и квазиинтелектуални центар, с времена на време спроводи не баш превише кредибилна и на научној методологији заснована истраживања о односу грађана Србије према Европској унији, НАТО-у и Русији. Према резултатима тих истраживања чији се трендови, али не и конкретне бројке поклапају са неким другим истраживањима сличне тематике, 2000. године више од 70 одсто Срба подржавало је улазак Србије у ЕУ, њих 20 посто било је за улазак Србије у НАТО, док се за економско-политички савез с Русијом изјаснило око 60 процената грађана Србије.

У међувремену подршка уласку Србије у ЕУ пала је испод 50 посто, подршка уласку у НАТО-у на 10 одсто, док се за неку варијанту савеза с Русијом, према истраживањима НСПМ, изјашњава око 70 или 75 процената Срба. Дакле, ЕУ и Русија се у српском јавном мњењу међусобно а приори не искључују – има оних који оптирају и за једно и за друго – али се зато непомирљиво искључују НАТО и Русија. Колико се Срба изјашњава за савез с Русијом, толико их је и категорички против НАТО-а. Противника је НАТО-а између 70 и 80 посто, а противника Русије 15-20 посто.

Напослетку, у групи тзв. емотивних сајтова налази се и проруски оријентисани портал Фонд стратешке културе, иза којега стоји Ања Филимонова, врло блиска руској историчарки и иностраној чланици Српске академије наука и уметности Јелени Гусковој. По неким аналитичарима, енглеска и руска верзија тог портала су прилично кредибилне, док на српској верзији има доста застрањивања и падања у екстреме. С Фондом стратешке културе сарађује и српски социолог Слободан Антонић, који је раније активно учествовао у уређивању и промоцији НСПМ-а. Иако неки аналитичари у Србији тврде да се у процењивању важности и утицаја руских и проруских медија у Србији најчешће претјерује, да тзв. руска мека моћ, у виду руске пропаганде у Србији фактички не постоји и да око тога неке организације финансиране од стране западних фондација смишљено праве мит, сви побројани подаци јасно указују да Русија, под Путиновим вођством, итекако пропагадно делује и да се њен пропагандни утицај све више осећа како у Србији тако и на простору читавог Западног Балкана, а као што је након референдума о Бреxиту и избора у САД 2016. године све више видљиво и на целокупном Западу.

Суштина садашњег руског разумевања данашњег света и своје улоге у њему састоји се у томе што су кремаљски стратези схватили значај пропагандног деловања и коришћења тзв. меких извора моћи. Кад је, 1989. пао Берлински зид, Руси су изгледали као гомила заосталих људи изгубљених у времену и простору , а данас, према западним медијима, представљају светске лидере у пропагандном деловању.

Перјаница ратнохушкачког новинарства 90-их: Милијана Балетић, ауторка лажне вести о бацању српске нејачи лавовима у опкољеном Сарајеву 1992. године

Офанзива на широком медијско-обавештајном плану

Поред квазимедија и интернет портала који се тако представљају, међу проруским субјектима који делују и обликују јавно мњење у Србији, ЦЕАС је издваја и 16 политичких покрета, две руске организације-испоставе, три фондације, 8 интернет портала, 14 проруских политичких партија, 21 удружење грађана, шест студентских организација и 10 руских сународничких организација регистрованих у Србији. Већину тих организација карактеришу нетранспарентне организационе структуре, одсуство информација о изворима и начинима финансирања, заговарање недемократских тековина, непоштовање принципа владавине права и заштите људских права, релативизација и погрешно представљање појмова личних и колективних слобода, идеолошко первертирање и ниподаштавање значаја концепта демократије, цивилног друштва, транзиционе правде и ЕУ интеграција и генерално, демонизација развијених демократија Запада и посебно НАТО савеза. Насупрот умањивању значаја и погодности европских интеграција Србије и сарадње са ЕУ, проруске парамедијске структуре упорно намећу интерпретативни оквир у коме се намерно шире конструисани и чињенично неутемељени наративи о природи историјских односа Русије и Србије, обиму привредне сарадње и могућностима за њено повећање. Будућност сарадње Србије и Руске Федерације се тенденциозно намеће као алтернатива процесу европских интеграција иако за то нема реалних основа, механизама нити рационално утемељених интереса са обе стране. Због чињенице да као алтернативу рационалним процесима ове организације и парамедији нуде непостојеће и нерелане алтернативе оне имају веома деструктиван потенцијал по развој српског друштва и националне интересе Србије уопште.

Њихов деструктивни потенцијал и намере посебно су дошли до изражаја приликом неуспелог покушаја државног удара у Црној Гори у јесен 2016. године, када су проруске парамедијске структуре активно учествовале у стварању атмосфере за оно што су руске обавештајне службе намеравале да ураде како би спречили чланство Црне Горе у НАТО. О механизмима и начинима деловања проруских структура у покушају урушавања демократског поретка у Црној Гори, Антидот је описао у више досијеа и анализа: Путинов удар на Црну Гору, [43] Анатомија руског медијског утицаја у Црној Гори, [44] Како не бркати руску пропаганду са руском политиком, [45] Кратак преглед дезинформација, инсинуација и малициозности, [46] На линији ватре, [47] На линији ватре (II део) [48]...

Оно што се догађало у Црној Гори и што се догађа у Србији и остатку региона у погледу деловања руских парамедијских структура директно произилази из званично прокламованих спољнополитичких циљева и Стратегије спољне политике Руске Федерације из 2013. године. Као један од експлицитних циљева руске спољне политике у Стратегији се наводи настојање Русије да „повећа своју тежину и утицај” у свету, а начин да се то постигне, према том документу, јесте и употреба „меке моћи” као допуне традиционалној дипломатији. У погледу дефинисања значаја и домета меке ноћи у поменутој Стратегији се наводи: “Мека моћ је свеобухватни метод за постизање циљева спољне политике изграђен на потенцијалу цивилног друштва, информисања, културних и других метода и технологија, алтернатива традиционалној дипломатији, које постају незаобилазан састојак савремених међународних односа....Истовремено, повећање глобалне конкуренције и потенцијал растуће кризе понекад ствара ризик од деструктивне и незаконите употребе меке моћи и концепта људских права ради вршења политичког притиска на суверене државе, да би се изнудило мешање у њихове унутрашње послове, дестабилизовање политичке ситуације, манипулисало јавним мњењем под изговором финансирања пројеката културних и људских права у иностранству”.

Да схватање природе меке моћи у Стратегији није остало тек мртво слово на папиру сведочи и недавно откриће Фејсбука о постојању руске кампање ширења дезинформација. Фејсбук је објавио откриће да је више од 100.000 долара вредних политичких огласа креираних преко лажних профила, а који су плаћени с рачуна повезаних с Москвом што је у америчкој јавности протумачено као још један доказ о умешаности Русије у америчке председничке изборе 2016. године.

Примери руског пропагандног деловања преко друштвене мреже Фејсбук

Већина тих огласа (њих око 3.000) нису позивали на гласање за конкретног кандидата, али су се бавили друштвеним питањима која изазивају велике поделе у јавности, попут права сексуалних мањина, расизма, контроле коришћења оружја и имиграната. Радило се о 470 лажних профила и страница које су у међувремену угашени. У оквиру интерне истраге Фејсбук је утврдио да је лажне профиле креирала руска компанија “Internet Research Agency“, позната по томе да користи “тролове“ за различите објаве и коментаре на друштвеним мрежама и wеб страницама. Фејсбук је о томе, како је саопштено, обавестио одборе америчког Конгреса и Сената који истражују наводе о умешаности Русије у председничке изборе у САД 2016. године, а докази су предати и специјалном тужиоцу Роберту Милеру, који надзире истрагу.

Осим споменутих 3.000 огласа, из Фејсбука су детектовали још 2.200 сумњивих огласа који су коштали око 50.000 долара, а који би такође могли да упућују на руску умешаност у америчке изборе. Неки од тих огласа купљени су с Фејсбук профила чије ИП адресе су из САД, али је језик подешен на руски. [49]

Због сличних открића Твитер је забранио РТ и агенцији Спутњик да деле спонзорисане објаве, сличну меру је најавио и Фејсбук, док су руководиоци Гугла обећали да ће се против дезинформација из Москве борити тако што ће из претрага овог претраживача редуковати линкове и резултате који воде до РТ и Спутњика.

Хибридни рат против Црне Горе

О циљевима, утицају и дометима пропагандне делатности проруских медија на Западном Балкану најјасније се могло закључити током покушаја спречавања учлањења Црне Горе у НАТО савез. Покушавајући у више наврата да изазивањем нереда, па чак и планираним терористичким акцијама и извођењем државног удара, збаце прозападно оријентисану владу у Подгорици, антизападно настројене снаге у Црној Гори имале су свесрдну подршку проруских парамедија и обавештајних структура Руске Федерације, а све у координацији и под патронатом поменутог Института за стратешка истраживања.

Интензивније интересовање руских и проруских медија за Црну Гору почело је у другој половини 2015. године када је најјачи опозициони савез, Демократски фронт, организовао протесте захтевајући оставку владе на челу са Милом Ђукановићем. Све се наставило и 2016. године, након октобарских избора и догађаја на дан избора који су представљали покушај извођења терористичких акција и државног удара уз подршку Русије, а чији је циљ био да се убије Ђукановић, спречи улазак у НАТО и доведе на власт проруски Демократски фронт.

У првим редовима: Андрија Мандић, лидер ДФ-а, током покушаја насилног заузимања Скупштине Црне Горе у јесен 2015. године

Логистичку окосницу у том пакленом плану представљали су медији попут антизападно усмереног подгоричког листа Дан, отворено русофилског сајта ИН4С, српске филијале агенције Спутњик као кључне руске парамедијске испоставе у региону, али и декларативно прозападно оријентисаног медијског система Вијести, што је у целој причи и најчудније и даје јој посебну ноту непринципијелности и одсуства идеолошких подела као главне одреднице у деловању тих медија. У спрези са осталим интересно повезаним медијима у региону, проруски медији у Црној Гори су демонстрирали како у пракси функционишу ова деструктивна медијска спрега и њени механизми.

Због специфичне констелације интереса и односа снага, баш је у Црној Гори дошло до парадоксалне сарадње између проруских медија и оних парамедија и невладиних организација који су финансирани од стране западних фондација, а све у циљу рушења са власти Мила Ђукановића и његове Демократске партије социјалиста. Тако су још од првог дана антивладиних протеста у јесен 2015. године, које је званично организовала проруска коалиција Демократски фронт (Нова српска демократија Андрије Мандића, Покрет за промјене Небојше Медојевића, Демократска народна партија Предрага Булатовића), ове политичке снаге добиле свесрдну подршку антиђукановићевски опредељених невладиних организација и медија попут Вијести, Дана, Монитора, а нарочито русофилског портала ИН4С. На њиховој страни нашао се и велики број, од стране Запада финансираних невладиних организација, па су тако, на пример, једна од НГО миљеница западних фондација Вања Ћаловић и њена органиазција МАНС отворено били против прозападне владе, док је Ћаловићкин супруг, Никола Марковић, са позиција уредника русофилског листа Дан, отворено лобирао против чланства Црне Горе у НАТО. Тој ад хоц коалицији придружили су се и поједини медији и политички актери из саме Србије обављајући прљави посао ширења лажних информација о догађајима у суседној држави.

Током протеста у Подгорици, који су кулминирали покушајем упада демонстраната у зграду Скупштине и интервенцијом органа реда којом су протести разбијени, поменути медији су на све могуће начине настојали да селективним приказом, па чак и извртањем чињеница тумачење догађаја сместе у унапред задати интерпретативни оквир – да је по среди обрачун корумпиране, криминалне, непатриотске и од народа отуђене прозападне власти са грађанима који су мирно протестовали тражећи своја уставом загарантована права.

Иако су током вечерњих протеста преовладавали говорници проруске и антизападне оријентације, ове перформансе редовно су преносиле ТВ Вијести, медиј прозападне и антиђукановићевске оријентације. Исте прилоге касније су преузимали Спутњик и ИН4С, да би се кључни моменти, бирани према опредељењу читалачке публике, сутрадан појављивали у дневним издањима новина Дан и Вијести, те у недељнику Монитор. У тренутку када су протести изашли из законског оквира, односно када су настављени упркос истеку раније дате дозволе, подршку овој колаицији дала је и Митрополија Српске православне цркве (СПЦ), на челу са Амфилохијем Радовићем, који је у обраћању протестантима поручио да „дрљевићко-титоистичка“Црна Гора није држава, те да њена будућност није у Европи, којој власт Мила Ђукановића хрли „као мува без главе“. [50]

Милитантни митрополит: Амфилохије Радовић, један од предводника антизападне и проруске опозиције у Црној Гори

Упркос почетном делимичном прикривању, како су антивладини протести одмицали тако је постајало све јасније да је њихов једини прави смисао противљење уласку Црне Горе у НАТО алијансу, чији је позив у чланство добијен крајем те године. У покушају да се симулацијом великог незадовољства и неодобравања црногорских грађана, утиче на то да Алијанса одложи своју одлуку, примат у протестима у једном тренутку преузимају проруски елементи који једини излаз из постојеће ситуације виде у насилном обрачуну са црногорским властима.

На годишњицу петооктобарских промена у Србији, отворено проруска Демократска странка Србије лансира петицију подршке својим идеолошким истомишљеницима у суседној држави. Петицију, која представља први корак у оркестрираној симулацији Петог октобра, потписују доказани противници евроатлантских интеграција и независности Црне Горе: Мило Ломпар, Миша Ђурковић, Слободан Самарџић, Милан Брдар, Слободан Рељић, Душан Пророковић, Жељко Цвијановић, Леон Којен, Михаило Меденица, Ђорђе Вукадиновић, Владан Глишић, Андреј Фајгељ и други. У тексту петиције између осталог се каже: „Људи траже Слободу. Ти људи су грађани Црне Горе, али и припадници народа који је у Црној Гори потпуно обесправљен. То је наш народ“, чиме се понавља покретачки мотив из ратова деведесетих са јасним циљем изазивања додатног нерасположења према режиму Мила Ђукановића и подршке тежњама Демократског фронта предвођеног НСД-ом Андрије Мандића. [51]

Паралелно са подршком антизападних и националистичких снага из Србије, у самој Црној Гори такође се симулира предреволуционарна атмосфера што ескалира селективним приказивањем онога што се догађало на подгоричким улицама. Тако је, током интервенције полиције која је уклонила незаконито постављену бину и шаторе у центру Подгорице, на снимцима које су објављивали ТВ Вијести и портал ИН4С, јасно могло видети како неколицина демонстраната вербално вређа, провоцира и физички насрће на припаднике полиције, а затим и како посланик ДФ-а у Скупштини главног града Никола Бајчетић возилом марке „рено меган“ насрће и пробија полицијски кордон. ТВ Вијести монтирају снимак на којем се види како полицајац бибер спрејом прска посланика Милана Кнежевића, док се из прилога изостављају моменти који су претходили том догађају током којих је Кнежевић покушао да удари полицајца, скидајући му капу и бацајући је другима да је шутирају. Тако монтирани снимак био је употребљен с циљем манипулативног приказа слике о томе како је полиција применила прекомерну силу, пошто је Кнежевић после инцидента наводно завршио у болници.

Лидер Социјалистичке народне партије Срђан Милић потом је акцију полиције назвао „бруталним нападом организоване криминалне групе обучене у полицијске униформе“, покушавајући да унесе забуну у смеру да часни полицајци (на чијем се челу тада налазио министар унутрашњих послова Рашко Коњевић из Социјалдемократске партије) никада не би чинили тако нешто, него пре плаћеници “криминалца Ђукановића”, док се Демократски фронт одлучује на другу стратегију, четири пута увећавајући број полицајаца, па у свом саопштењу наводи да је њих око хиљаду до зуба наоружаних „брутално напало и растурило мирне, демократске и грађанске протесте“. Истог дана У Србији, уз јасно стављање на страну протестаната, наведена саопштења објављују Вечерње новости у то време под уредничком палицом конзервативног националисте и ратног хушкача Ратка Дмитровића, који сада, попут своје улога у рату у Хрватској током деведесетих, ставља наслов „Хаос у Подгорици: Полиција уз помоћ сузавца и багера разбила демонстранте“. У Дмитровићевим новнама даље се тврди да се Црна Гора налази на ивици грађанског рата, да је Ђукановић спреман свим средствима да брани своју диктаторску власт, док се текст опрема фотографијама и видео-клиповима које дистрибуирају подгоричке Вијести. [52]

У пропаганду се укључује и Удружење новинара Србије (УНС), саопштењем од 18. октобра у којем протестује „због полицијског насиља у Подгорици према главном и одговорном уреднику портала ИН4С и члану УНС-а Гојку Раичевићу“, који се приликом интервенције полицајаца невино представљао као новинар на радном задатку, иако се није налазио у делу предвиђеном за представнике медија, кријући да је један од директних организатора демонстрација и иницијатора сукоба са полицијом. Занимљиво је да је, иако црногорски држављанин и резидент, Гојко Раичевић власник проруског портала ИН4С у Црној Гори, члан синдикалног Удружења новинара Србије из суседне државе, које му као институција из „матице“ Србије чува залеђину док за њу обавља субверзивне послове. Сајт ИН4С (енфорце, енгл. увести закон или законитост, применити силу) настао је 2008. године, а марта 2011. године истоимена организација покренула је акцију против приступања Црне Горе НАТО и постала координатор мреже невладиних организација под називом „Не у рат – не у НАТО“, која се директно финансира из Русије, као што организује и логистикује протесте у Црној Гори. [53]

Позадина деловања организатора протеста и њхове медијске логистике дефинитивно је потврђена када је подгорички лист Побједа у издању од 18. октобра, објавио детаље из писма које је лидер НДС-а Андрија Мандић седам дана раније послао дипломатским представништвима земаља чланица НАТО, а само три дана пре званичне посете генералног секретара НАТО Јенса Столтенберга 14. октобра Црној Гори, који је позитивно оценио њен напредак на путу ка пуној интеграцији у Алијансу. Мандић је у писму упозорио на “последице позива” да та држава приступи Северноатлантском савезу: „Уколико се, ипак, владе ваших земаља одлуче да поступак учлањења Црне Горе у НАТО спроведу са нелегитимном Владом, без укључења стварне воље грађана, то ће значити само једно – да сте још једном пренебрегли оно за шта се формално залажете. [...] То би донело нове потресе и драматичне последице у будућем животу црногорског друштва. Не морам наглашавати да таква, погубна одлука не може бити легитимна, нити легална, те да је апсолутна већина грађана Црне Горе, која се иначе противи уласку у НАТО, никад не би признала.“ [54]

Све време протеста, антивладиним демонстрацијама у Црној Гори логистика је пружана од стране проруских политичких партија, невладиних организација и медија из Србије. Тако је у јеку протеста испред амбасаде Црне Горе у Београду организован скуп подршке демонстрантима у Подгорици, на којем се окупило стотинак људи међу којима су се нашли и Александар Раковић (Институт за новију историју Србије), Владан Глишић (покрет Двери), Владимир Добросављевић, Ђорђе Вукадиновић (НСПМ), Санда Рашковић Ивић (председница ДСС), Млађан Ђорђевић (оснивач организације Српски код за специјане везе подмладака са Русијом) и други. Ђорђевић, који је био на месту заменика директора Народне канцеларије председника Републике од 2004. до 2007. године, у време када је њен директор био Драган Ђилас, који га након тога повлачи са собом да му буде заменик на месту министра за Инвестициони план, да би после тога постао саветник Бориса Тадића за Косово и Метохију – оптужен је још 2010. године од стране Мила Ђукановића да помаже опозицију Црне Горе. Овај скуп снима се у договору с порталом ИН4С Гојка Раичевића, који ће га и објавити, на транспарентима су написи „Дио смо револуције“, „Мило изроде“ и „Слобода српској Спарти“, окупљени скандирају „Готов је“ и „Мило лопове“, а потенцира се тема борбе за слободу српског народа у Црној Гори, угњетеног положаја Срба и томе слично. [55]

Подгоричка Побједа 26. октобра пише о неформалним везама са странком Андрије Мандића, али и руским удружењима које наведени појединци и њихове организације истичу на друштвеним мрежама; типски профил лица илустрован је најпре сликом на заједничкој вечери с Мандићем, 18. септембра, девет дана пре почетка протеста испред црногорске скупштине, где су уз саветника Владимира Добросављевићаприсутни и извесни Саша Адамовић, Мики Вукашовић, Борко Илић и Дано Јукић. Овај последњи, рођен у Подгорици, а настањен у Новом Саду, био је члан војних јединица Војске СРЈ, на свом фејсбук профилу истиче да је учествовао у борби против НАТО током 1999. године и одобрава деловање хашког оптуженика за ратне злочине против човечности Ратка Младића. На дан протеста, 24. октобра, црногорска полиција је с границе вратила групу екстремиста из Новог Сада и Сомбора који су се запутили у Подгорицу. Исто лице повезано је с чланицом Главног одбора Демократске странке Србије Драганом Трифковић, која је, поред тога, и директорка Центра за геостратешке студије из Москве, како пише Побједа, „задужена за проналажење руских аналитичара чије пропаганде ставове заступа – углавном против НАТО, али обилато и Црне Горе“. Трифковић већ подуже пласира текстове на званичном сајту ДСС, које затим преносе патриотско-руски медији Русија данас и Спутњик, али и сајтови Србин.инфо, ФБРепортер и њима слични.

У једном од ових текстова, који је настао након посете делегације ДСС и покрета Двери (тзв. патриотског блока) 26. октобра Криму, противправно анектираној територији Украјине од стране Русије, а која нимало случајно пада тачно у време посете српског премијера Александра Вучића Москви, каже се: „Сведоци смо тога да је Србија у петнаестогодишњем процесу интеграције изгубила свој суверенитет, политичку и економску стабилност и да се претворила у колонију, којом се управља из Вашингтона и Брисела. [...] Изборна воља грађана је корумпирана, због тога што је садашње руководство Србије у предизборној кампањи обећало очување Косова и Метохије у саставу Србије и на таквој платформи добило подршку гласача. Након доласка на власт предузели су потпуно супротне кораке, успостављајући границу између јужне српске покрајине и Централне Србије и гасећи српске државне институције на територији Косова и Метохије.“ Ова делегација на Криму обзнањује да се залаже да се у Србији спроведе референдум о уласку у Европску унију и за то тражи подршку од званичне Москве. Због тога што подржавају окупациони режим на Криму и што су незаконито ушли на територију Украјине, чланови делегације стављени су на листу криминалаца Центра за истраживање злочина против националне безбедности те земље, док Вучић на питање новинара у Москви поводом оваквог захтева делегације јасно одговара да „референдума неће бити због тога што то жели ДСС, Двери или неко други, ни сада, ни иначе“. После посете Криму, а након што се премијер Вучић вратио у Србију, Санда Рашковић Ивић и Бошко Обрадовић бораве у Москви, где их примају високи функционери Министарства иностраних послова и Државне думе Руске Федерације. Само дан пошто је Вучић одговорио делегацији, из владајуће партије Владимира Путина, чији је формални лидер Дмитриј Медведев, стиже необичан коментар, објављен на званичном сајту те партије, да је Јединствена Русија уверена да ће на наредним изборима у Србији победити оне снаге „које се нису уплашиле санкција и које су посетиле Крим“. [56]

Циљевима за које су се проруске организације и парамедији борили на терену у самој Црној Гори, политичка подршка стигла је и од самог руског Министарства спољних послова које је поводом протеста у Црној Гори издало два саопштења. У другом, оштрије интонираном саопштењу од 27. октобра 2015. године, наводи се: „Кад је реч о Русији, веома смо забринути, не због слободног избора који треба да начини црногорски народ, већ због претеране силе коју су власти Црне Горе употребиле да угуше мирне протесте. [...] Изазивају дубоко чуђење непотврђене изјаве премијера Мила Ђукановића који је оптужио Русију за провоцирање протеста у Подгорици, подстицање сукоба опозиционих снага са полицијом.“ [57] Ово саопштење сушта је супротност чланку који је дан раније објављен у московском опозиционом дневнику Комерсант, а чије је делове пренела српска агенција Бета, у којем се констатује да су протести у Подгорици прерасли у насиље и да би сада било нелогично да Москва пружа макар и моралну подршку тим протестима. У тексту се детаљно описује на који начин и у ком моменту су демонстрације постале насилне, истичући улогу истакнутих појединаца ДФ-а у хушкању масе на изазивање нереда. Иако је оригинални наслов руског текста „Преврат осујећен – нереди заустављени на прилазима парламенту“, српски сајт Б92 свој прилог насловљава „Нелогично да Москва подржава протесте у ЦГ“, [58] који када се извуче из контекста упадљиво делује као одречан одговор на оптужбе црногорског државног врха да је случај управо супротно: „Изјава Министарства спољних послова Русије које је изразило забринутост због наводне прекомерне употребе силе против ’мирних демонстраната’ само потврђује утемељеност изјаве премијера Мила Ђукановића о умешаности Русије у протесте против НАТО-а.“

У дану након уклањања шатора у Булевару Светог Петра Цетињског, дакле, дан пре него што ће прочетнички изгредници каменовати полицију, ломити излоге и насртати на зграду телевизије Пинк М, те десет дана пре другог саопштења из Русије, на сајту Руске речи, која као подлистак излази периодично у дневном листу Политика, који је у то време уређивала Љиљана Смајловић (уједно и председница поменутог Удружења новинара Србије), 17. октобра појављују се два индикативна коментара која имају за циљ да најаве и стимулишу оно што ће се догађати на улицама Подгорице – директора Руског института за стратешка истраживања (РИСИ) Леонида Решетњикова и Леонида Калашњикова, заменика председника Комитета Државне думе за спољну политику. Први од њих, бивши обавештајац, добар познавалац прилика у Црној Гори повезан с врхом Српске православне цркве, убеђен је да ће црногорске власти наставити да прогоне све који се залажу за независну политику Црне Горе, против НАТО-а, али да ће те њихове мере наићи на снажан отпор народа: „Ја сам у то сигуран. Да ли ће то довести до оружаног сукоба – тешко је сада рећи. Али може се сигурно рећи да Црногорци неће хтети да живе под влашћу овог диктатора. И ситуација ће се сигурно заоштрити.“

У знак захвалности због залагања за циљеве које има СПЦ, патријарх Иринеј доделио је априла 2014. године Решетњикову Орден Светог цара Константина, док је на промоцији књиге директора РИСИ под сугестивним називом "Вратити се Русији" говорио и митрополит Амфилохије Радовић. Уз одобравање врховних поглавара СПЦ, Решетњиков је тада рекао: „Ђукановић је велики издајник историјског сјећања нашег народа. Никада у историји српски народ, а црногорски народ је дио српског народа, није био против Русије.“

Иако незнатно уздржаније, Калашњиков пак на истом фону говори о томе како је народ који је својевремено био неодвојив од Срба одједном постао наиван и да разбијање протеста у Црној Гори несумњиво доводи до украјинског и грузијског сценарија: „Наши црногорски ’партнери’ (како смо их раније називали) мало су се занели својим вектором развоја у правцу Запада, и тај занос никако да их прође.“

На сајту у руском власништву Спутњик, чија се уредница Љубинка Милинчић у време Вучићеве посете Москви не скида с националних телевизија попут РТС, Б92 и Пинк, али и кабловског канала Н1, тачно уочи протеста заказаног за 24. октобар, када је покушано насилно рушење власти уласком насилних демонстраната у Скупштину, појављује се читав низ текстова Владимира Судара (некадашњи новинар листа Репортер и актуелни члан Надзорног одбора НУНС-а) и Ненада Зорића, под насловима „Милови очајнички потези“ и „Зашто је општи утисак да Мило одлази“, од 22. октобра; „Спрема ли се црногорски 5. октобар“, од 23. октобра; а затим и „Како је Мило завршио каријеру“, од 26. октобра. Сваки од ових прилога покушава да обесмисли и исмеје оптужбе црногорског врха да анти-НАТО протесте у Подгорици помажу парадржавне, клерикалне структуре у Србији, окупљене око странке коју је све донедавно водио Војислав Коштуница, а преко њих и из саме Русије, баш као што се то 23. октобра чини у Политици текстом индикативног наслова „Зашто је Ђукановићу за протесте крив Коштуница“, у чијим је првим реченицама пласирана ноторна лаж да је црногорски премијер оптужио самог Војислава Коштуницу да стоји иза демонстрација иако је његово име искористио само као персонификацију оних политичких снага које долазе из клерикалног, проруског и антизападног миљеа. [59]

Једна од потписница овог, била је новинарка Биљана Баковић, док је кључни саговорник у тексту историчар радикално националистичког усмерења Чедомир Антић из Напредног клуба, један од настављача идеологије Добрице Ћосића и заговорника припајања Републике Српске Србији као „ратног плена“. Дезинформацију о томе да је Ђукановић означио лично Коштуницу као логистичара и мастермајнда протеста, 4. новембра 2015. користи и водитељ емисије Прессинг на ТВ Н1, Амир Зукић. Александар Вучић, који је био један од гостију у тој емисији, одбацио је такву тезу, што затим одмах преноси таблоид Курир као некакав крунски доказ да Мило Ђукановић и провладини црногорски медији, који то нису ни тврдили – нису у праву, а све у намери да се пошто-пото оправдају пласиране дезинформације током „извештавања“ о протестима. [60]

Покушај рушења уставно-правног поретка у Црној Гори

Да се у вођењу хибридног рата против прозападне политике црногорских власти Русија не ограничава једино на средства из опуса “извора меке моћи”, показало се годину дана касније када су у спрези са српским националистима, руске тајне службе покушале да организују државни удар у Подгорици. Према званичним наводима из истраге, бивши командант српске Жандармерије Братислав Дикић, заједно с још деветнаест држављана Србије, ухапшен је у ноћи између 15. и 16. октобра 2016. године у Црној Гори због сумње да је учествовао у стварању криминалне организације с циљем извршења кривичног дела тероризам. Он је, према документу Специјалног тужилаштва Црне Горе, требало да држи на окупу друге чланове организације, које је претходно врбовао Александар Синђелић, припадник равногорског, клерофашистичког покрета из Србије, по налогу двојице руских националиста – Едуарда Владимировича Схиркова и Владимира Николајевича Попова – с којима се Синђелић, добровољац у редовима сецесионистичких снага у Украјини, састао 23. септембра исте године у Москви. Према откривеном плану, Дикић и остала лица, стопљени с демонстрантима које су челници опозиционог Демократског фронта претходно позивали да се окупе испред Народне скупштине, дочекају изборне резултате и искажу своје незадовољство, будући да је унапред проглашено да су избори покрадени, имали су намеру да се у 23 часа у униформама САЈ-а инфилтрирају у Скупштину и изазову метеж, пуцајући према окупљеним демонстрантима, који би затим у револту због потврде већ етаблиране пропаганде о прекорачивању овлашћења МУП-а током уличних протеста годину дана раније – заузели Скупштину. [61]

За испоруку оружја, које су у износу од око 200 хиљада евра финансирала два руска држављана и, испоставиће се, припадника руске војне обавештајне службе (ГРУ), Синђелић је ангажовао већ тада праћеног Мирка Велимировића из Зубиног Потока, који је с Косова требало да га пребаци у Црну Гору, што услед компликација није учинио, у последњем тренутку одлучивши да се обрати Управи полиције и пријави учеснике који су му били познати. Друга група терориста била је, према изјави тужиоца, организована из Даниловграда, с циљем да омогући неометано дејство Дикићеве групе у Скупштини, спречавајући помоћу хеликоптер-дрона, који би снимао терен, сваки покушај припадника државних органа Црне Горе да се из ма ког правца приближе Скупштини и отклоне инцидент.

Премда је у реализацији плана, који је садржао и намеру да се у крајњем, по потреби, ликвидира и премијер Црне Горе Мило Ђукановић, требало да учествују и поједини политичари из ДФ-а, управо је та коалиција одмах издала саопштење да је режим оглашавањем тужилаштва у време трајања изборне тишине утицао на исход избора и унео панику међу грађане, као и да је у питању измишљени „државни удар“ у режији Ђукановићевог „неформалног саветника за медије“ Владимира Поповића, уз тврдњу да је Дикић његов близак пријатељ. Ово је био сигнал да и остали, интересно повезани медији, преузму задату поставку. Тако Српски телеграф, националистички таблоид из Србије, већ дан након одржаних избора на којима је убедљиву победу однела управо Ђукановићева Демократска партија социјалиста, 17. октобра 2016. године пише „Милова велика изборна лаж, измислио Србе терористе да би плашио гласаче: Ухапсио Малог Легију!“; у прилогу се налази и део у којем се тврди да је Ђукановић плаћао гласачима 150 до 250 евра да гласају за њега. Истог дана лист Блиц пита „За чији је рачун радио Дикић?“, да би сутрашњом насловном страницом „ДИКИЋ ЗА 100.000 ЕВРА ГЛУМИО ТЕРОРИСТУ: Пензионисаног генерала Жандармерије ангажовао државни врх Црне Горе“ сам дао одговор на претходно реторички постављено питање. Националистички штампани медији насловницама затим следе Блицов пример: да је „Тачи преко Дикића Милу наместио победу“, јавља се таблоиду Ало!; за Српски телеграф је ипак „Мило дао 100.000 еура Малом Легији да глуми терористу“; док Вечерње новости Ратка Дмитровића пишу „Клопка за Дикића у Миловој режији“.

Већ 19. октобра дилеме више нема – на насловној страници Блица нашао се премијер Ђукановић и натпис „Милове победе по Бебином рецепту“, док је текст опремљен фотографијама Владимира Поповића, означеног речима „спин доктор без срама“ и „паклени кувар“. Српски телеграф доноси нове наслове: „Медојевић: Мафија платила Милову победу“, а дан касније „Прљави послови Миловог саветника: Беба пакује терористички напад Путину и Вучићу“, уз предлог да се из Србије хитно протера амбасадор Црне Горе. О дометима тако скројене пропаганде сведочи и наслов од 24. октобра, када су већ процурели поједини транскрипти разговора са Синђелићем: „Милова страшна брука, Дикићу исекли језик: Не може да говори осим на Ђукановићевим лажним снимцима“, где Дикићев брат Драган, заједно с лидером црногорске Нове српске демократије Андријом Мандићем изјављује да је бившем команданту Жандармерије три године раније „одстрањен корен језика“ и да због тога „једва неразговетно говори“ – упркос лако проверљивој чињеници да је Братислав Дикић, 22. јуна 2014. године гостовао у емисији на ТВ Пинк и говорио потпуно нормално. Ниједан медиј током ове кампање, која је изгубила на оштрици тек од момента када је премијер Србије Александар Вучић на конференцији за штампу у Влади Србије 24. октобра 2016. године потврдио да су на територији Србије вршене припреме за терористичко деловање у Црној Гори, да су пронађени новац и униформе, те да је Ђукановић праћен најсавременијим уређајима – није изнео детаљ да су Дикића и раније, почетком новембра 2013, у време када је још увек био службеник МУП-а, колеге из „антиизборног штаба“ такође оптуживале за парамилитарне активности у северном делу Косовске Митровице, поводом разбијања гласачких кутија на гласачком месту ОШ „Свети Сава“. [62]

Само пет дана пошто је на конференцији за новинаре у Влади Србије изнео доказе о праћењу премијера Мила Ђукановића с елементима иностраности (два руска држављана) у вези с припремом терористичког акта на изборну ноћ у Подгорици 16. октобра те године и о томе да је неименовани високи функционер Управе криминалистичке полиције редовно одавао оперативне податке службеницима страних (западних) амбасада у Београду, објављена је вест да је пронађено оружје у приградском насељу Јајинци, и то у шуми надомак пута где возило мора да успори, недалеко од породичне куће родитеља премијера Александра Вучића. Овај догађај дешава се само два дана после веома драматичне и напете конференције, која је обиловала садржајем какав се обично ускраћује јавности, шеф руских безбедносних служби Николај Петрушев свечано је примљен у Београду, док су негде паралелно с тим, двојица руских држављана, припадника руске војне службе безбедности, Едуард Владимирович Схирков и Владимир Николајевич Попов, напустила Србију. Тек 20. новембра, питањем постављеним премијеру Србије, водитељ емисије Ћирилица Миломир Марић открио је детаљ из пресретнутог разговора руских држављана и будућег сведока сарадника у процесу против терориста Александра Синђелића, да су поменути након планираног смакнућа Ђукановића у Црној Гори отворено заговарали и уклањање Вучића у Србији. [63]

Упркос озбиљности ситуације, антиђукановићевски и антивучићевски настројени медији настављају кампању у два основна правца. Они прозападно оријентисани крећу путем исмевања и релативизације објављених информација о угрожавању безбедности премијера Србије и покушају државног удара у суседној Црној Гори, док они други, проруски оријентисани, улажу напоре да доведу у сумњу званичне оптужнице Специјалног тужилаштва у Подгорици. То се чини пре свега кроз исмевање понуђених доказа и јавно негирање било какве везе између руске државе и неуставних акција црногорске опозиције, што је у једном моменту укључивало чак и негирање самог постојања руских држављања који су учествовали у завери и чији је идентитет утврђен у истрази.

У релативизацију догађаја у Црној Гори активно су се укључили и проруски политичари у Србији укључујући и тадашњег преседника Томислава Николића који је непуних месец дана након критичних догађаја у Подгорици изјавио да је Црна Гора држава коју је створио српски народ. У интервјуу за Ал Џазиру, Николић је рекао да никада није чуо неки ауторитет из Црне Горе да је рекао да је Русија умешана у прекрајање изборне воље грађана, већ да се ради само о спекулацијама што је представљало опасну тврдњу, посебно у контексту догађаја који су јој претходили и отворених притисака на Црну Гору, који су долазили превасходно из Москве и из националистичких кругова у Београду. Та изјава је уследила након изјаве Решетњикова који је најављивао рушилашке демонстрације и промену власти у Црној Гори, те отворено позивао демонстранте да јуришају на црногорску Скупштину и да насилно заузму власт. У том периоду уследила је и изјава бившег руског премијера Сергеја Степашина у којој је Црној Гори запретио украјинским сценариом у случају званичног уласка у НАТО што је све било део оркестрираног напада на Црну Гору.

Генадиј Сисојев: На делу је покушај да се заустави процес евроинтеграција региона

Коментаришући позадину стварања проруских медија и организација на Западном Балкану, дописник московског Комерсанта из овог региона, Генадиј Сисојев рекао је за Антидот да је јасно да је реч о званичној стратегији деловања иза које стоји руска држава. “Сведоци смо последњих година да пропаганда преко медија представља кључни меки извор моћи који Русија све више користи широм света, а нарочито у оним регионима где покушава да задржи и прошири свој утицај. То је донекле и разумљиво с обзиром да у економском и идеолошком смислу Русија не може да парира ЕУ и Западу, због чега се ослања на пропаганду као најјефтинији, али у ери интернета, широко доступан и распрострањен меки извор моћи”, навео је Сисојев.

Према нејговом мишљењу то је и кључни разлог због чега званична Москва улаже доста средстава у формирање медија и организација под својом контролом, али и због чега је баш тај извор меке моћи постао кључно оружје у одмеравању снага са Западом. С тим у вези Сисојев наглашава да је управо Балкан веома плодно тле за ширење руске пропаганде и за усвајање порука које се тим путем емитују, с обзиром да у региону постоји преовлађујући проруски став, али и изражено антизападно и антиНАТО расположење међу становништвом.

О кампањи релативизације догађаја у Подгорици, сведочи и наслов од 24. октобра 2016, када је београдски Курир објавио вест под насловом „Милова страшна брука, Дикићу исекли језик: Не може да говори осим на Ђукановићевим лажним снимцима“. У том чланку Дикићев брат Драган, зтврди да је бившем команданту Жандармерије три године раније „одстрањен корен језика“ и да због тога „једва неразговетно говори“ – упркос лако проверљивој чињеници да је Братислав Дикић, 22. јуна 2014. године гостовао у емисији на ТВ Пинк и говорио потпуно нормално.

“Када процењујемо утицај који поменуте структуре остварују у региону, њега не треба ни потцењивати нити прецењивати. Утицај великог броја интернет, електронских и штампаних медија далеко је већи од утицаја организација, јер је и њхов досег већи преко преношења порука кроз информативну делатност. Али, истовремено, и њихов утицај далеко је мањи од уложених средстава у њихово деловање и зато га не треба прецењивати. Он је видљив пре свега због чињнице да је велики део становништва проруски оријентисан што представља плодно тле за усвајање и ширење пласираних порука, али питање је колико то може да утиче на званичне власти које су све од реда посвећене и залажу се за европске интеграције”, навео је он.

Говорећи о улози и извештавању проруских медија током афере “државни удар” у Црној Гори, Сисојев наводи да су сајт ИН4С, лист Дан и београдска испостава Спутњика били ударне песнице које су својим пропагандним деловањем покушавале да амортизују и релативизују значај онога што се догодило у Подгорици. “Ти медији су се на све могуће начина бавили ниподаштавањем званичне верзије о ономе што се догодило, а до које је дошла истрага званичних црногорских органа. То је рађено на неколико основних начина: уношењем сумњи у званичну верзију догађаја, исмевањем прикупљених доказа који су предочени јавности, пласирањем алтернативних верзија догађаја без икаквих доказа којима би те верзије биле подупрте, чисто ради уношења сумње у то шта се заиста догодило, па све до отворених спинова попут тврдње да идентификовани припадници руских служби уопште и не постоје иако њихово постојање није негирала чак ни званична Москва. Од настанка афере, у широј јавности, од стране противника Мила Ђукановића све време су пласиране 3-4 исте верзије догађаја, и то баш оне које су пласиране преко проруских медија што јасно указује колики они утицај имају и шта је њихова стварна улога на овим просторима”, указао је балкански дописник Комерсанта.

Он додаје да кључно питање у деловању проруских медија на Балкану јесте колики је њихов потенцијал за дестабилизацију региона. Сисојев у том смислу наводи да они, по себи, немају толику моћ да могу да дестабилизују регион, али имају моћ да помогну оним друштвеним и политичким снагама које су заинтересоване за то. “У том смислу посебно неуралгичне тачке у региону јесу Македонија због најављеног убрзано пријема у НАТО, Босна, најпре са намером да се спречи њена унутрашња реформа и унапређење функционисања те државе, а онда, заједно са Србијом, да се спречи и наставак евроатлантских интеграција. Када је Косово у питању, проруски медији очигледно настоје да спрече или отежају нормализацију односа између Београда и Приштине, а тиме напредак и Србије и Косова према чланству у ЕУ, а у случају Косова и према чланству у НАТО-у”, указао је Сисојев. Он је закључио да стратешки циљ деловања Русије преко парамедијских структура на Западном Балкану јесте да се дестабилизацијом спрече евроатлантске интеграције региона у чему званична Москва види простор за задржавање и евентуално проширење свог утицаја у овом делу Европе.

Чак и након уласка у НАТО, Русија не одустаје од дестабилизације Црне Горе

Након неуспелог покушаја државног удара и отворене конфронтације руских државних служби и њихових плаћеника са званичним државним институцијама Црне Горе, у најмањој балканској држави дошло је до формирања нових проруских медија у склопу формирања што ширег фронта против приступања званичне Подгорице НАТО-у. Тако је проруски медијски блок у Црној Гори и на Балкану као целини добио нови подстицај и нови замах, а аналитичари који недвосмислено констатују његово постојање једино се разликују у оценама да ли је у питању аутентична локална реакција на ново заоштравање сукоба између великих сила или је пак по среди добро организован подухват руских тајних служби.

Занимљиво је да су опширан текст о новом таласу проруских медија у Црној Гори објавиле подгоричке Вијести, исти онај дневни лист који је, плаћен руским новцем, руку под руку са истим тим медијима учествовао у кампањи рушења прозападних црногорских власти. Када је постало јасно да је прозападна влада у Подгорици однела превагу у обрачуну са проруским параобавештајним и истим таквим медијским структурама, и изборила се за чланство земље у НАТО-у, Вијести су преко ноћи промениле страну и своје дојучерашње савезнике почеле свртавати у проруски медијски блок. Том приликом Вијести су само пренеле текст настао у кухињи ЦИН ЦГ, лажног медија у власништву Миодрага Мишка Перовића и Жељка Ивановића који су уједно и власници медијског система Вијести. Како би овом подухвату дао неку врсту легитимитета, Вијестима, тачније ЦИН ЦГ, се у истраживању придружио и БИРН, такође једна од парамедија финансираних од стране западних фондација.

Пописујући своје дојучерашње савезнике, Вијести су утврдиле да је само у току прве половине 2017. године, након пријема Црне Горе у НАТО, у Подгорици покренуто најмање пет проруски оријентисаних веб-сајтова. Ти сајтови су све популарнији, активни на друштвеним мрежама и цитирани у водећим медијима у Црној Гори, а у свом деловању дневно преносе садржаје који промовишу званичну политику Кремља против НАТО-а и црногорских власти, те подржавају неку од опозиционих партија Срба у Црној Гори.

Оснивачи тих сајтова нису руски медијски магнати или званичници задужени за ширење руске пропаганда, већ локални новинари, представници проруских организација или симпатизери црногорске опозиције. Из погледа на организационе структуре тих парамедија може се извесрти закључак да Русија не улаже значајна средства у армију „ботова“ и хакера пошто у Црној Гори за тим нема потребе. Оснивачи тих веб-сајтова кажу да немају много запослених и да неретко имају проблема да плате сараднике, али ипак на Русију гледају као на великог спасиоца. Ипак, инсистирају на томе да апсолутно никакав руски новац не пристиже у њихову касу.

Један од најновијих отворено проруских портла у Црној Гори јесте “Уједињење” чији је оснивач бивши црногорски посланик Добрило Дедеић који за свој пројекат тврди да је основан из чистог ентузијазма и уверења која се своде на подржавање јединства Србије, Црне Горе и Републике Српске, које, према власнику овог сајта, представљају један етнички простор који би требало да има још тешње везе са Русијом. Идентичну идеју промовише и десетак сличних десничарских сајтова који су током 2015. и 2016. покренути у Београду. Црногорски и српски сајтови редовно размењују садржаје, а исти сарадници често пишу за више сајтова у исто време. Сви они, пак, користе садржаје које на српском језику праве водећи руски медији – агенција Спутњик, онлајн медији НеwсФронт и Руссиа Беyонд.

Поред Уједињења, најновији чланови проруског медијског блока у Црној Гори јесу и сајтови Седмица, Принцип, Нова Ријеч и Магазин. Већина њих има своје налоге на друштвеној мрежи ВКонтакте, верзији Фејсбука коју користи већина Руса где се садржаји деле и промовишу на српском језику.

Међу њима, по утицају псоебно се истичу Седмица, Уједињење и Принцип који постају све популарнији. Седмицу је пре осам месеци покренуо црногорски новинар Донко Ракочевић. Захваљујући интервјуима са српским и руским политичарима, академицима и уметницима, овај сајт је веома брзо постао популаран међу члановима српске заједнице и политичарима и присталицама Демократског фронта. Ракочевић је лично написао већину коментара и интервјуа са опозиционим лидерима.

Веб-сајт Уједињење почео је са радом у јулу, промовишући националистичке ставове својих оснивача, Роберта Жижића и Добрила Дедеића. Жижић је бивши члан црногорског огранка Српске радикалне странке Војислава Шешеља, док је Дедеић бивши члан Српске народне странке у Црној Гори. Један од разлога за покретање сајта било је Дедеићево незадовољство руском амбасадом у Црној Гори за коју каже да није довољно промовисала руске интересе и анти-НАТО и просрпске ставове. Роберт Жижић је високи официр тврдолинијашке Балканске козачке војске, огранка руског традиционалног војног покрета. Такође је основао и ултранационалистички покрет Српски одбор Заветници у Црној Гори, а мишљења је „да је Русија једини прави, природни савезник Црне Горе“.

Безочна пропаганда, претње и позиви на грађански рат: Руска реч, пример пропагандног рата вођеног против Црне Горе

На челу информативног портала Принцип налази се Владимир Вуковић, црногорски новинар и сарадник неколицине проруских онлајн публикација у Београду. Редовно пише о „дискриминацији српске заједнице у Црној Гори“, о НАТО-у и о односима између Русије и Црне Горе, а за свој сајт тврди да функционише захваљујући „чистом ентузијазму“ њега и његових пријатеља. Са посебном страницом која је посвећена вестима и анализама из Русије, Принцип претежно обрађује анти-НАТО теме и поручује: „Принцип говори оно што други прећуткују!“. Поред вести о активностима црногорских опозиционих партија, анти-НАТО група и руских аналитичара, овај сајт такође редовно цитира ултрадесничарске организације из Србије, попут Заветника.

Једна од претеча и првих руских парамедијскх структура у Црној Гори јесте портал ИН4С. Сматра се да је овај медиј близак Демократском фронту зато што су неки од његових сарадника чланови или присталице ове коалиције. Уредник и оснивач веб-сајта ИН4С, Гојко Раичевић поручио је да је ово гласило направљено из потребе да се промовишу и заштите српски интереси у Црној Гори као и да се одговори на „агресивну пропаганду САД која се шири преко црногорских медија“.

Као што је већ поменуто, Раичевић се налази и на челу анти-НАТО коалиције неколицине невладиних организација под називом „Не у рат, не у НАТО“. Током председничких избора у САД његов сајт ИН4С покренуо је кампању позивајући Србе да гласају за Доналда Трампа зато што је он „пријатељ Руса и Срба“. ИН4С је постао један од водећих електронских медија, објављујући инсајдерске информације из проруских странака. Његове текстове и наводна истраживања везана за покушај државног удара често цитирају други локални и регионални медији, а редовно објављује интервјуе са московским академицима и званичницима Кремља. Интервјуи и текстови ИН4С често се помињу на суђењу за покушај државног удара које је почело у мају 2017, док адвокати одбране захтевају од тужилаштва и суда да истраже налазе и тврдње веб-сајта о улози државе у ономе за шта они тврде да је „лажни случај“.

Мада основани у Србији, проруски и десничарски сајтови као што су Восток, Факти, Кремлин.рс, СрбинИНФО, Весељенска, Национал.рс и многи други популарни су код проруске публике у Црној Гори. „Њихове редакције су малене, свега неколико људи који углавном пишу бесплатно. Против су српског председника Александра Вучића кога виде као пријатеља Запада и сматрају да би могао да изда Косово“, каже један од сарадника београдских сајтова који је инсистирао на анонимности.

Случај који је скренуо пажњу на безочност руских акција на Балкану: Британски Телеграф о покушају од Русиеј спонзорисаног државног удара у Црној Гори

Њихове публикације циркулишу друштвеним мрежама где се и коментаришу, преносе их локални црногорски сајтови, а такође објављују и садржаје црногорских сајтова и руских медија на српском чија се седишта налазе у Београду међу којима су СербИНФО, Васељенске, Срби на окупу.

Сајтови Факти и Восток у Србији имају проруску уређивачку политику. Восток, који себе описује као „вести из Русије на српском језику“, детаљно покрива догађаје из Црне Горе у својој рубрици „Регион“ и те вести се највише тичу Српске православне цркве у земљи и опозиционог Демократског фронта. У августу ове године Восток је објавио коментар опозиционог лидера Андрије Мандића који је устврдио да је у Црној Гори присутна етничка, верска и језичка дискриминација Срба.

Према извештају Европског парламента из јула 2017, руска новинска агенција Спутњик дошла је у Београд 2015. године и од тада је постала водећи извор за медије у Србији и Црној Гори која испоручује често изразито антизападни садржај. Те исте године у Београд је стигла и Россиyскаyа Газета, високо утицајна московска новина коју, под називом Руска реч, штампају у Београду утицајни дневни лист Политика и магазин Недељник, а последњих годину дана и најтиражнији црногорски дневни лист Дан.

Образлажући одлуку да се издање Руска реч штампа на српском, главни и одговорни уредник Дана, Никола Марковић (супруг Вање Ћаловић), каже да је руска страна иницирала партнерски пројекат у оквиру кога Руска реч обезбјеђује садржај, а црногорске новине штампање и дистрибуцију.

Россиyскаyа Газета покренула је у 2016. години српско издање веб-сајта Руссиа беyонд. Током протеклих месеци ово издање је интензивирало извештавање из Црне Горе и ангажовало додатне сараднике. Заменик директора дневних новина Россијскаја Газета, Јевгени Абов, изјавио је у интервју за хрватски дневник Вечерњи лист у јулу 2017. да је пројекат покренут са циљем да се побољша „слика Русије у свету и на Балкану“.

Истраживање Фондације за одбрану демократије са седиштем у САД из фебруара 2017, које се бавило руским информативним активностима на Западном Балкану, каже да су Руси „очигледно препознали прилику“, те покренули медије на српском језику из оперативног центра у Београду. Садржаје из извора попут новинских агенција Спутњик и Руссиа Беyонд Хеадлинес скоро свакодневно преносе водећи српски, црногорски и босанско-српски медији. „Тон је изразито анти-НАТО и анти-ЕУ. Такође, истинитост је често, у најбољем случају, сумњиве природе“, стоји у извештају.

Још једно истраживање, овога пута Центра за међународну медијску помоћ из 2016. године, које се бавило продирањем Русије у медијски простор, показало је да је број медија регистрованих локално у Црној Гори и Србији у порасту, као и садржај спонзорисан од стране Русије у локалној штампи. „Медији под утицајем Русије доприносе фрагментарној слици света у ком се вести кроје по мери руских политичких и економских интереса, а људи у Србији и Црној Гори добијају све мање поуздане информације“, каже се у извештају.

Сложним локалним гласовима који величају и славе свесловенско братство доприноси и већ поменути Кахетон - сајт руског тајкуна Константина Малофејева.

Константин Малофејев, 42-годишњи руски тајкун, оснивач инвестиционог фонда, анти-европски оријентисан православц који је повезан са Руском црквом и близак са руским председником Владимиром Путином

Република Српска - руска стратешка база за утицај на Балкану

Регионална спрега руских парамедија која је тежиште имала међу онима који делују на територији Републике Српске уједно је указала и на оно што је Сисојев истакао – да је, поред Македоније и Косова, Босна једна од кључних неуралгичних тачака у региону коју би Русија могла да искористи у покушајима дестабилизације и онемогућавања наставка евроатлантских интеграција овог дела Европе.

Савез за дестабилизацију Босне и Херцеговине: У знак захвалности за помоћ у очувању власти у Републици Српској, Милорад Додик је одликовао Леонида Решетњикова

О опасностима таквих намера и деловања у циљу њиховог спровођења, руска новинарка и дописница са Балкана Јулија Петровскаја, рекла је у изјави за Антидот да су проруски медији на Балкану део пропаганде мреже, коју руске власти развијају у последњих неколико година у многим земљама света (посебно на Западу и у руском окружењу). “У таквим 'медијима' често објављају нетачне информације, мишлења лажних стручњака, гласине, те најекстремније ставове без икаквих доказа и аргумената. Та мрежа се користи пре свега за промоцију политике руских власти, промоцију руске моћи, уз преувеличавање утицаја Русије у свету, те подршку конзервативним, антизападним, антиевропским, антилибералним снагама и подршку конкретним особама, којих сматрају партнерима у контексту промоције 'руских интереса', онако како их схвата ужа група људи на власти у Русији”, указала је дописница са Балкана Руског сервиса Слободне Европе.

Она је истакла да када се говори о “проруским медијима” на Балкану, треба имати у виду да у региону нема квалитетних медија, који би понудили јавности реалистичну слику савремене Русије и њеног разноликог друштва, економског развоја, друштвених проблема и културе, руских државних интереса и руског утицаја у свету и на Балкану. У таквим “медијима” нема довољно простора за квалитетне информације, као ни за озбиљну дискусију стручњака по поменутим темама.

“Руске власти путем тих медија пружају подршку конзервативним снагама на Балкану (без обзира на њихову бројност и реални утицај у друштву), ако те снаге промовишу пријатељство са Русијом, евроазијске интеграције и војну неутралност као алтернативу прозападном курсу. Иако се Русија формално залаже за БиХ као суверену државу, за њен интегритет и поштовање њених државних институција, она у исто време подржава све што долази из Републике Српске, дакле, и политику подривања државних институција. На то често указује издвојено мишљење Русије на састанцима Савета за проведбу мира (попут оног по питању референдума о Дану Републике Српске итд), као и извештаји 'проруских медија'”, истиче Петровскаја.

Она додаје да су рад “проруских медијиа” и организација често усмерени на подршку политике Милорада Додика, првенствено у контексту опструкције европске и евроатлантске агенде. “Додик није једини, али један од најзначајних и најутицајних политичара на Балкану, који отворено подржава садашњу политику Кремља (укљчујући припајање Крима). То није безначајно за Кремљ, јер у условима кризе у односима са Западом нема пуно земаља и политичара (поготово западно од Русије) који би отворено подржавали ризичну и нетранспарентну политику Путина”, каже наша саговорница.

Она, међутим, наглашава да се утицај Русије у БиХ (односно РС) често преувеличава. “Русија нема војно присуство на Балкану, регион је удаљен и није на списку приоритета, економско присуство није толико значајно како би се могло сматрати директном полугом моћи, однос трговинске размене балканских земаља са Русијом је много мањи од трговине са Европском унијом. Русија продаје енергенте, али нема у својој понуди робу за које су заинтересоване земље Балкана. У условима дубоке економске кризе и западних санкција, Москва не може понудити БиХ или другим земљама регије озбиљну финансијску помоћ, повољне кредите и нове инвестиције. Дакле, у таквим условима, доста је тешко пројектовати политички утицај”, истиче Петровскаја.

Говорећи о томе који су водећи и најутицајнији проруски медији и организације које делују у Републици Српској, наша саговорница је потврдила да је агенција Спутњик главни извор руске пропаганде на Балкану, укљчујући и РС. “Не сматрам значајним 'проруске организације', које делују у РС. Ради се углавном о маргиналним групама, од 'Заветника' па све до такозваних 'козака', 'Ноћних вукова', који су под санкцијама и више немају финансијску подршку из руског државног буџета. У њиховом деловању највише има антиамериканизма, примитивизма и најобичније мржње, а много мање потенцијала за политички утицај. Друга ствар је то што представници организација које заговарају преоријентацију ка Москви (која није изводљива из економских, географских, безбедносних и политичких разлога), имају приступ руским медијима и неким званичним скуповима без обзира на њихову стварну тежину или јавни интерес”, рекла је балканска дописница руског сервиса РСЕ.

Процењујући колики је реални утицај проруских медија у региону и да ли они имају потенцијал да изазову или допринесу дестабилизацији на неуралгичним тачакам у региону (Македонија, север Косова и Босна и Херцеговина), наша саговорница истиче следеће:

“У јеку кризе у односима Русије и Запада у Москви се отворено говорило о неопходности снажног приступа према региону и већем ангажовању Москве као хуманитарне силе. Прокремаљска пропаганда назива Балкан 'метом на првој линији'. Али, питање је колики је стварни утицај проруских медија у региону? Ако, рецимо, упоредимо број читаоца и фоловера неких медија на друштвеним мрежама, видећемо да није 'Спутњик' најпопуларнији (далеко од Балканског сервиса РСЕ, а камоли АЈБ).”

Петровскаја појашњава да се у проруском информационом простору на Балкану (као и у владиним и конзервативним медијима у Русији) ствара утисак нестабилности на Балкану, велике терористичке претње, чак и неминовног рата услед “погрешне политике Запада”. Ситуација у региону (посебно, у БиХ и на Косову) се приказује углавном као доказ неуспешне политике Вашингтона и Брисела, а најчешће мете руске пропаганде јесу прозападно оријентисани кругови, исламски фундаментализам и албански фактор, који се приказује искључиво као извор опасности. Та врста медија често служи као трибина за најконзервативније националистичке кругове.

 “Мислим да Кремљи свесно ради на јачању политичких тензија на Балкану и атмосфере 90-их, и не само преко медија. Међутим, није Кремљ створио претпоставке за те тензије и атмосферу. Јака националистичка реторика, апсурдне гласине и разноразни митови круже Балканом и без утицаја Русије. Али, сама чињеница да Русија издваја фондове за гласине и дезинформације, које су усмерене на јачање страха и међуетничке нетрпљивости карактеришу политику коју Москва заступа у овом региону”, закључила је Петровскаја.

Босна и Херцеговина – потенцијално најопасније жариште у региону

Да се након Црне Горе и Македоније, сада и Босна и Херцеговина нашла на мети проруских, а сада и директно руских снага, које изазивањем проблема на Балкану производе кризе с циљем јачања руског утицаја у региону и заустављања ових земља на путу еуроатланских интеграција, слаже се и Џенана Каруп Друшко која се у тексту “Руска офанзива на Босну и Херцеговину” [64]
аналитички позабавила растом утицаја Русије у мањем босанском ентитету. “Оно што у Македонији покушавају дипломатским пријетњама (руски амбасадор у Скопљу прошли мјесец је “дипломатски” запријетио да Македонија у НАТО-у може бити руска мета, јер учлањење Македоније у НАТО, по њему, може да нанесе “озбиљну штету регионалној сигурности”); што су у Црној Гори покушали тајним учешћем својих оперативаца у покушају државног удара и ликвидације Мила Ђукановића, у Босни и Херцеговини се, судећи по наступу Валентине Матвијенко, ради – јавно. Потврдили су то сви говори ове предсједнице горњег дома Парламента Русије током боравка у БиХ, која, злоупотребљавајући и државне инстититуције, није крила циљеве руске политике у БиХ: гашање ОХР-а, јачање ентитета, реформу Уставног суда и Тужитељства БиХ, отворену подршку Републици Српској и Милораду Додику и заустављање БиХ на њеном путу у еуроатланске интеграције”, наводи Каруп Друшко у својој анализи.

Она указује и на то да је Огњен Тадић, који је крајем прошле године напустио СДС и основао Народну странку, изјавио да је Матвијенко дошла на његов позив, да је Младен Иванић дао подршку њеним изјавама, а Милорад Додик је одликовао. “Јасно је да је гостовање Матвијенко било добро планирано и организирано како би се подржала просрпска (проруска) политика коју подједнако заступају сви лидери из РС-а. Ко ће имати највише користи од њене посјете, показат ће избори, но чини се да је Русија свакако на добитку”, наводи се у тексту.

На питање могу ли се Македонија, а поготово БиХ без уласка у НАТО одупрети проруским притисцима, поготово ако се има у виду, не само политички, већ и економски утицај који је Русија остварила посљедњих година у региону, а из чега није искључена ни Хрватска, што се јасно показало у афери Агрокор, Каруп Друшко даље наводи: “Русија која је у свему томе (догађајима у Црној Гори и Македонији) учестовала незваничним и дипломатским каналима, судећи по наступима Матвијенко, одлучила је да се у БиХ директно укључи у предстојеће изборе, а очито поучена поразима у Македонији и Црној Гори, овај пут очито неће све препустити оперативцима из сјене.”

Матвијенко је с говорнице БХ државног парламента врло агресивно критиковала политику САД-а, тврдила да је Црна Гора насилно ушла у НАТО, иако је по њој, више од 50 посто грађана против тога. Она је истовремено директно запријетила Македонији уколико крене истим путем, те јасно поручила, из Сарајева, да Русија неће дозволити ни пут БиХ у еуроатланске интеграције.

“Услиједиле су жестоке реакције појединаца, саопћења ОХР-а и Америчке амбасаде у Сарајеву, објављивање информације да је Матвијенко на америчкој и европској црној листи због ангажамана у анексији Крима. Али, услиједило је и извињење Драгана Човића, члана Предсједништва БиХ, Матвијенко због 'реакција јавности'!? Као и одликовање Матвијенко које јој је након скандала у Парламенту БиХ, у Бања Луци додијелио Милорад Додик уз објашњење да је то 'за нарочите заслуге у развијању и учвршћивању сарадње и политичких односа између РС-а и Русије, као и за немјерљив допринос у борби за физички и духовни опстанак, афирмацију и развој Републике Српске'”, наводи се у анализи Џенане Каруп Друшко.

Она је подсетила да је Додик, својевремено одликовао и Александра Залдостановавођу "Ноћних вукова" који су на америчкој црној листи због формирања паравојних група у Украјини у вријеме сукоба у овој земљи. “Очито, Милорад Додик окупља око себе све саме перјанице с америчке црне листе, које су му потребне за остваривање циљева – даљу разградњу БиХ и опструкције у еуроатланским интеграцијама. Након наступа Матвијенко маске су пале: Русија се најдиректније укључила у изборе у БиХ, односно кампању Милорада Додика у Босни и Херцеговини, све уз подршку коалиције Додик-Човић”, наводи се у анализи.

Каруп Друшко на крају указује да иако је Русија и досад имала неупитну подршку Милорада Додика и широм отворена врата у Републици Српској, уколико Додик уђе у Председништво БиХ, званична Москва може рачунати на још већи утицај, јер је Председништво БиХ надлежно за спољну политику БиХ, све међународне уговоре, сигурносну политику у оквиру које су оружане снаге БиХ али и обавештајна служба, која је већ више од годину дана мета разних фабрикованих афера, управо јер је озбиљна баријера руском роварењу у БиХ и угрожавању сигурности земље.

“Додик своју проруску политику већ дуго проводи, помјерајући границе и искушавајући западноевропске политичаре, које (уз млаке реакције) није пуно забринуо референдум у РС, извођење јединице Оружаних снага на обиљежавање Дана Републике Српске, негирање пресуда Хашког трибунала, односно почињених ратних злочина и геноцида у БиХ и дијељење одликовања пресуђеним ратним злочинцима, непровођење одлука Уставног суда, шетња руских Козака током прошлих опћих избора у Бања Луци, изјава да је Република Српска држава, шетње руских бајкера по БиХ, изјавама да не признаје државу БиХ, хушкачке реторике која подсјећа на ону из ’90-тих, националистичких изјава које граниче с говором мржње и изазивају нове, још дубље подјеле БХ друштва, јачање и наоружавање полиције РС-а, уз пријетеће изјаве које озбиљно нарушавају мир и сигурност земље. САД су једине Додика ставиле на црну листу, али иако се то очекивало, сличних потеза није било из Европске уније”, закључује се у тексту.

Ауторка указује да је посебно забрињавајуће деловање руских дипломатских и обавештајних структура у БиХ, поготово ако се зна да се опрема и људство несметано може дистрибуирати преко бањалучког аеродрома, без икакве контроле надлежних институција БиХ. “Русија очито неће поновити грешку као око државног удара у Црној Гори, поготово што сада имају директан, несматан улаз у Републику Српску, заштићен и од контроле западних обавјештајних служби, и у БиХ се могу организирати и опасније ствари него што је био покушај државног удара у Црној Гори”, закључила је Џенан Каруп Друшко.

Сличног мишљења је и Срђан Шушница, политички аналитичар из Бањалуке који сматра да поред консантне подршке политици дестабилизације БиХ и целог региона, проруски утицај се манифестује и у припремама власти Републике Српске за дуготрајан хибридни сукоб, чији је примарни циљ освајање максималне самосталности и преузимање што ширег спектра државних ингеренција. У интервјуу за портал авангардиа.ба, [65]
Шушница је истакао да је, уз помоћ својих руских ментора, лидер РС Милорад Додик своје деловање усмерио на јачање парадипломатске мреже, унутрашњег параобавештајног апарата којим заводи страховладу, интезивно изграђујући нешто што се зове “унутрашња војска”. “У својим тзв. економским представништвима режим сваке године троши на десетине милиона долара на лобирање за политичке интересе РС-а, прије свега за јачање војно-одбрамбених и дипломатских капацитета, те за отцјепљење. Најупечатљивији процес тренутно је милитаризација полиције РС”, истакао је Шушница и додао:

 “Од 2016, полиција РС шаље специјалну јединицу и будуће инструкторе на обуку у Русију, а руски инструктори су од 2014. године редовна појава у РС. У Залужанима, на 55 хектара, отворена је велика војно-полицијска база која се оспособљава да прими више од 800 људи. Хоћете даље? Ако тако милитаризованој полицији РС додамо и чињеницу појачаног присуства руских инструктора, официра за везу или присуства преко 90 наоружаних руских специјалаца у Бањој Луци у октобру 2014, те парадних демонстрација оружане моћи, милитаризације ветерана РС и других екстремих организација, онда се ситуација на терену усложњава и још више удаљава од Дејтона. Гурање проруског сепаратистичког прста у око свима у БиХ и региону озбиљно, дакле, нарушава, па и крши многобројне обавезе из Дејтона.”

Говорећи о циљевима све више распрострањене русификација система у РС, он је истакао да су власти РС-а свесно колонизовале саме себе руским инвестицијама, руском меком моћи и безбедносним елементом због чега је мањи БХ ентитет де фацто постао својеврсна руска платформа.

Одговарајући на питање да ли је Милорад Додик, уз руску подршку, заиста спреман да БиХ гурне у конфликт, Шушница је рекао да је лидер РС, уз руску подршку, обезбедио све предуслове да крене у неку врсту дестабилизације БиХ и целог региона. “То не мора бити отцјепљење, довољно је да крене у референдумско враћање надлежности РС у одбрани, дипломатији, обавјештајним пословима, да РС прогласи државом а БиХ реалном унијом, и настави са још отворенијом милитаризацијом полиције, радикализацијом друштва, кршењем Дејтонског пакета и политичким прогоном опозиције”, упозорио је Срђан Шушница у интервјуу од 2. маја ове године који је објавио сајт авангардиа.ба.

Закључак

Иако је неспорно да је коришћење извора меке ноћи у промовисању својих интереса од стране држава, па самим тим и великих сила, неупитно легитимно, у случају те врсте деловања у регион Западног Балкана од пресудне је важности да ли је та врста деловања усмерена на одржавање и поспешивање регионалног мира и стабилности или се, пак, интереси спољних сила покушавају остварити на уштрб и штету интереса балканских народа.

Посматрајући политички неутралан економско-инвестициони лакмус интереса великих сила на Балкану, у области инвестиција и спољне трговине лако је уочити доминантно присуство земаља ЕУ, пре свега Немачке и Италије, које по су  по природи ствари због тога и политички највише заинтересоване за одржавање политичке стабилности и предвидљивост политичких процеса у овом делу света. Значајен део трговине одвија се међу самим земљама региона, земљама ЦЕФТА, док на САД и Русију отпада тек занемарљив проценат спољнотрговинске размене, с тим што се САД, за разлику од Русије, ипак појављују као значајан инвеститор и, посебно, један од највећих донатора друштвено корисних пројеката у региону.

База за регрутовање екстремиста: Трагови српских добровољаца у Донбасу

Управо због ниског обима економских интереса, који се огледају у малом обиму директних инвестиција и занемарљивом учешћу у спољнотрговинској размени са регионом, али и изражених антизападних и анти-НАТО сентимената који постоје у Србији, Русија се позиционирала као спољни играч са изузетно великим деструктивним потенцијалом у региону. Њена позиција у великој мери подсећа на положај и улогу Совјетског Савеза у региону Блиског истока током 70-их и 80-их година прошлог века. Околност да је Кремљ у том региону у поменутом периоду био у стању да изазива и подстиче кризе, али не и да на конструктиван начин покрене и подржи позитивне процесе у региону, искористили су амерички председник Никсон и његови наследници да кроз политику изградње “архитектуре мира”, најпре из совјетске орбите утицаја извуку Египат и Јордан, а затим да на тој основи започну и мировни процес између Израела и арапских земаља.

Захваљујући чињеници да се Балкан данас налази окружен безбедносним прстеном НАТО и под сигурносним кишобраном ове организације која више не представља војно-политички блок, већ систем колективне безбедности који у себи обухвата различите нивое интеграција и сарадње свих регионалних актера, јасно је да све развојне перспективе региона леже у наставку и продубљивању евро-атлантских интеграција региона. Овакав закључак постаје још релевантнији уколико се у виду има околност да регион за Русију ипак представља подручје од споредног геостратешког значаја, због чега би Русија, свој велики деструктивни потенцијал могла да демонстрира уколико одлучи да у глобалном одмеравању снага са Западом ово подручје искористи као јефтину монету за поткусуривање. У том смислу посебну улогу у сејању међунационалних тензија, мржње и клице будућег сукоба имају руске парамедијске структуре и организације чији је једини циљ деловања на простору Западног Балкана злоупотреба овдашњих сложених прилика зарад реализације државних интереса Руске Федерације.
*Овај текст је спонзорисан од стране НАТО

Видети још:

Предраг Васиљевић: Нешто што себе назива „Антидот “ објавило је од стране НАТО-а спонзорисано „истраживање о руском парамедијском утицају на Балкану“

(9) Владимир Поповић је оснивач и директор Института за јавну политику и некадашњи шеф Бироа за комуникације у Влади убијеног премијера Србије Зорана Ђинђића

(10) Каић, И, Име и манипулација: Кодекс српских медија и повезаних група 2001-2016, Publisher, 2017, стр. 341

(11) Каић, И, Име и манипулација: Кодекс српских медија и повезаних група 2001-2016, Publisher, 2017, стр. 342

(12) Каић, И, Име и манипулација: Кодекс српских медија и повезаних група 2001-2016, Publisher, 2017, стр. 343

(13) Каић, И, Име и манипулација: Кодекс српских медија и повезаних група 2001-2016, Publisher, 2017, стр. 344

(14) Каић, И, Име и манипулација: Кодекс српских медија и повезаних група 2001-2016, Publisher, 2017, стр. 359

(15) Каић, И, Име и манипулација: Кодекс српских медија и повезаних група 2001-2016, Publisher, 2017, стр. 360

(16) Каић, И, Име и манипулација: Кодекс српских медија и повезаних група 2001-2016, Publisher, 2017, стр. 361

(17) Каић, И, Име и манипулација: Кодекс српских медија и повезаних група 2001-2016, Publisher, 2017, стр. 362

(18) Каић, И, Име и манипулација: Кодекс српских медија и повезаних група 2001-2016, Publisher, 2017, стр. 370

(19) Каић, И, Име и манипулација: Кодекс српских медија и повезаних група 2001-2016, Publisher, 2017, стр. 547