Zašto Srbe više brinu tuđe brige i da li nam je Lukašenko - koji deset godina radi na distanciranju od Rusije - bitniji od Vučića?

Nedavno održani predsednički izbori u Belorusiji, uveli su ovu zemlju u novu fazu političke krize. Nezadovoljstvo Lukašenkom, koji je jedini predsednik postsovjetskeBelorusije već 26 godina, kulminiralo je odmah po proglašenju prvih izbornih rezultata. U konačnom zbiru Centralna izborna komisija Belorusije je objavila da je Lukašenko osvojio 80% glasova, opozicioni kandidat Tihanovska 10%, a ostali opozicioni kandidati, Kanopacka, Dmitrijev i Čerečen, po manje od 2%.

Sezona hapšenja pred izbore

Međutim, čitav izborni proces je bio obeležen tenzijama i skandalima, tokom kojih je Lukašenko uhapsio svog glavnog protivkandidata Viktora Babariku, donedavnog šefa Belgasprom banke koja je direktno vezana za rusku Gasprom banku. Čim su ankete u Belorusiji pokazale da Babariko ima podršku glasača, a time i šansu da pobedi aktuelnog predsednika, protiv njega je pokrenut sudski proces pod optužbama za nelegalne finansijske transakcije. Nakon hapšenja Babarika, CIK je poništila njegovu kandidaturu.

Pored Babarike, koji je važio za proruskog kandidata, uhapšen je i Sergej Tihanovski, muž opozicionog kandidata Svetlane Tihanovske, pod optužbama za kršenje javnog reda i mira, odnosno organizovanja protesta koji su u Belorusiji počeli još krajem maja.  Jurij Gubarevič, još jedan kandidat, kažnjen je administrativnom zabranom zbog narušavanja reda i mira, ali je ostao na slobodi.

Na sednici beloruske RIK 30. juna odbijena je kandidatura 5 opozicionih kandidata, među kojima i Valerija Cepkala. Cepkalo je posle Babarika imao najveći rejting među opozicionarima, a nakon što mu je kandidatura bila odbijena nastavio je da učestvuje u protestnim akcijama. Zbog opasnosti da će biti uhapšen, napustio je Belorusiju sa porodicom pre održavanja izbora. Nažalost, represija prema opozicionom delovanju nije nova pojava u Belorusiji. Ona je utemeljena  sa dolaskom Lukašenka na vlast i njegovim obračunom sa opozicionim političarima iz devedesetih godina, Zaharenkom, Gončarom i dr.

Konačno, najveći skandal se desio neposredno pred izbore, kada je Lukašenko uhapsio 32 ruska vojnika iz privatne vojne kompanije Vagner i optužio ih za pripremu državnog udara. Ovi vojnici su se nalazili na teritoriji Belorusije u tranzitu ka Africi, jer nije bilo redovnih avio-letova usled epidemije korone. Ni na koji način nisu bili povezani sa optužbama koje im je beloruski režim učitavao.

Razloga za nezadovoljstvo je mnogo

Aleksandar Lukašenko nije izašao ni na jednu debatu sa opozicijom u okviru predizborne kampanje. U predizbornoj kampanji se najviše posvetio širenju straha od spoljnog mešanja optužujući naizmenično i Zapad i Rusiju.

Umesto proslave još jedne istorijske pobede, Lukašenko se suočio sa najvećim protestima u novijoj istoriji Belorusije.  Desetine hiljada ljudi su izašli na ulice mnogih gradova da bi mu poručili „Uhodi!“. U generalni štrajk su stupili i radnici mnogih državnih preduzeća, kombinata, novinari beloruskog državnog kanala.

Nezadovoljstvo Lukašenkom je prevazišlo sve granice trpeljivosti, inače veoma pitomog beloruskog naroda i ovakav scenario je bio sasvim očekivan.

Predsednik Belorusije se već 26 godina održava na vlasti zahvaljujući uspehu koji je postigao nakon raspada SSSR. On je uspeo tada da sačuva Belorusiju od pogubnih privatizacija, da održi njenu industriju i da se izbori sa kriminalom i korupcijom. Za razliku od Rusije, Belorusija je uspela da očuva sistem i izbegne negativne posledice tranzicije. Međutim danas je taj sistem zaostao u mnogim segmentima i ne može da se meri sa ruskim koji je nakon stabilizacije modernizovan.

Rusija je jedna od vodećih zemalja na polju digitalizacije, razvija velikom brzinom infrastrukturu i uvodi nove moderne tehnologije, u vojno-bezbednosnom sektoru je konkurentna na svetskom nivou, napreduje u nauci, medicini i ekonomiji.

Zbog toga poslednjih godina sve više mladih ljudi odlazi iz Belorusije u Rusiju, smatrajući da u svojoj zemlji nemaju perspektivu.

Ekonomska situacija u Belorusiji se drastično promenila kada je prepolovljen izvoz u Rusiju, jer je Rusija nakon što joj je Zapad uveo sankcije, počela da razvija sopstvenu proizvodnju. Beloruski proizvodi, koji su inače vrhunskog kvaliteta, izgubili su time udeo na tržištu i povlašćenu poziciju. 

Na spoljnopolitičkom planu Lukašenko nije podržavao inicijative Rusije, držao se toga da je Krim deo Ukrajine i uporno je vodio neiskrenu politiku prema Rusiji uz istovremeno koketiranje sa Zapadom. Govorio je kako ga Rusija ucenjuje i pritiska, pokušavajući da nađe razumevanje kod Zapada. Već deset godina je kočio čvršće ekonomske integracije sa Rusijom i pokazao se kao veoma nepouzdan i neiskren saveznik

Lukašenko je bezuspešno pokušavao da nadoknadi taj gubitak, nalaženjem novih tržišta. Situacija se dodatno pogoršala kada je Rusija odlučila da ukine povlašćene cene energenata Belorusiji. Predsednik Lukašenko je za ekonomsku stabilnost u svojoj zemlji mogao da zahvali Rusiji zbog jeftinih kredita koje je dobijao, kao i povlašćenih cena nafte i gasa. Međutim umesto zahvalnosti, Lukašenko je za ruski novac poslednjih deset godina gradio nacionalni identitet Belorusije i odvajao svoju zemlju od Rusije. Ovi procesi su sprovođeni u gotovo svim sferama, od administracije gde je „čistio“ proruske kadrove i dovodio prozapadne, do medija koje je držao čvrsto pod kontrolom, preko crkve gde je isto uticao na udaljavanje od Moskve. Na spoljnopolitičkom planu Lukašenko nije podržavao inicijative Rusije, držao se toga da je Krim deo Ukrajine i uporno je vodio neiskrenu politiku prema Rusiji uz istovremeno koketiranje sa Zapadom. Govorio je kako ga Rusija ucenjuje i pritiska, pokušavajući da nađe razumevanje kod Zapada. Već deset godina je kočio čvršće ekonomske integracije sa Rusijom i pokazao se kao veoma nepouzdan i neiskren saveznik.

Današnja manifestacija nacionalne ideje Belorusa, koju možemo da vidimo na demonstracijama, rezultat je Lukašenkove potrebe da zadrži vlast po svaku cenu. Smatrao je da će to postići diferencijacijom ruske i beloruske kulture, odnosno razdvajanjem ruskog i beloruskog naroda. On je proteklih godina uporno uklanjao sovjetsku i rusku simboliku, menjao nazive ulica i ukinuo dvojezične table, iako 85% stanovništva govori ruski jezik. Između ostalog takvi postupci su doveli do toga da veđina demonstranata danas izražava svoje nezadovoljstvo pod belo-crvenom zastavom  Beloruske narodne Republike iz 1918. godine kada je pod nacionalnim nabojem proglašena  nezavisnost nakon revolucije u Ruskoj imperiji i dolaska boljševika na vlast. Međutim, takvi procesi nisu ni na koji način umanjili narastanje nezadovoljstva protiv njegovog režima, jer su to nezadovoljstvo izražavali kako nacionalisti sa sve većim prohtevima, tako i većina proruskog stanovništva kojoj se nije svidela izgradnja barijere prema Rusiji.

Lukašenkovi fanovi u Srbiji

Ono što je meni bilo fascinantno proteklih nedelja je to koliku je podršku Lukašenko obezbedio u Srbiji, iako nisam imala nedoumica oko toga da većina naših ljudi ima pogrešnu predstavu o Lukašenku i Belorusiji i da nije upoznata sa procesima i dešavanjima u ovoj zemlji. U većini slučajeva zaključke o Belorusiji, Srbi zasnivaju na umišljenoj ideji da je Lukašenko Putinov rođeni brat.

Uz to dodatno pamte Lukašenkov dolazak u Srbiju 1999. godine za vreme NATO bombardovanja. To jeste bio hrabar i prijateljski čin, ali to ne može da bude razlog za podršku nekome ko preti svom narodu automatskom puškom i pesnicama i puca u njega bojevom municijom. Beloruski narod ne zaslužuje takav vid nasilja, represije i diktature i uvek bih više bila zainteresovana za sudbinu jednog naroda, nego za sudbinu vlastodršca, posebno ako se pokazuje da on ne vodi politiku u skladu sa voljom većine naroda koji zastupa.

Poseban problem je to što podržavaoci Lukašenka u Srbiji nisu voljni da saslušaju ni jedan argument, već automatski optužuju svakoga ko je protiv njega, da lobira za NATO.  Deo opozicije zaista jeste vezan za zapadne strukture, ali oni i nemaju preveliku podršku jer nezadovoljstvo naroda prevazilazi sve okvire opozicionih političkih partija koje na kraju krajeva u uslovima potpune kontrole vladajućeg režima, nisu ni mogle da se razvijaju ili opstanu. Najveći problem beloruskog naroda ogleda se u tome da on i nema svoje političke predstavnike ili uzdanice, zbog toga što uslovi u Belorusiji nisu omogućavali njihovo postojanje.

Ono što je meni uvek bilo zanimljivo je poređenje rusko-beloruskih i rusko-srpskih odnosa, jer u njima ima dosta sličnosti. Istu neiskrenu politiku prema Rusiji vodi i predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Zbog toga mislim da svaki pristalica Lukašenka u Srbiji, svesno ili nesvesno, jeste i pristalica Aleksandra Vučića.

Istu neiskrenu politiku prema Rusiji vodi i predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Zbog toga mislim da svaki pristalica Lukašenka u Srbiji, svesno ili nesvesno, jeste i pristalica Aleksandra Vučića

Posebno mi je ostao u sećanju Lukašenkov samouvereni i bahati nastup u Skupštini Srbije iz decembra 2019. godine. Nakon što je ishvalio velike „uspehe“ Aleksandra Vučića, obrušio se na srpsku opoziciju rekavši da ne razume zbog čega ona protestuje i da vlast ne može da se osvaja na ulicama, već na izborima. Naravno, izbori koje organizuje Aleksandar Vučić ne razlikuju se previše od onih koje organizuje Lukašenko.

Uz to se pohvalio činjenicom da on nema opoziciju u Parlamentu Belorusije, ne zbog toga što on ne želi da je ima, već zbog toga što za nju niko ne glasa. Eh, kada bi sada mogao ponovo da izgovori te reči, dok ima stotine hiljada ljudi u štrajku.

Podrškom Aleksandru Vučiću, Lukašenko nama misli dobro, isto koliko i dobro misle beloruskom narodu svi fanovi Lukašenka u Srbiji.

Ipak više od oduševljenosti likom i delom „batke“ koga fanovi u Srbiji brane svom silom, fascinantno mi je to da isti nisu previše zainteresovani za odbranu Kosova i Metohije u sastavu Srbije na primer, ili odbranu srpskih svetinja u Crnoj Gori.

Mogli bi voljenom Lukašenku da postave pitanje kako to da je odobrio posetu ratnog zločinca Hašima Tačija Belorusiji, gde je isti lobirao za plan razgraničenja koji je tajno napravio sa Vučićem? Time je i Lukašenko dao podršku predaji Kosova i Metohije albanskim separatistima, koju Vučić namerava da sprovede. I zbog čega bi uopšte prosečnog Srbina Belorusija mogla da interesuje više nego Srbija i najvažnija srpska pitanja?

Na kraju mislim da Lukašenkovi navijači u Srbiji neće imati previše čemu da se nadaju. Sigurna sam da će on morati da snosi posledice za svoju neodgovornu politiku i da neće još dugo opstati na vlasti. Iako je nakon izbora izjavio da bi organizovanje novih izbora značilo smrt za Belorusiju (ovakve opsesivne ideje su poznate kod samodržaca ubeđenih u parolu: država, to sam ja), sada je već prešao i na organizovanje „sahrane“.  Naime, nakon suočavanja sa stepenom nezadovoljstva ljudi, shvatio je da ovoga puta neće moći da probleme gurne pod tepih i nastavi da vlada. Najavio je promenu Ustava i organizovanje izborana svim nivoima.

Rešenje za političku krizu u Belorusiji može da bude uspostavljanje dijaloga između vlasti i opozicije, odnosno dijaloga između političkih struktura i javnosti. Međutim, Lukašenko neće moći da bude neko ko će voditi takav dijalog, već tu ulogu treba da preuzme neki drugi političar vlasti koji će imati kapaciteta da vodi taj proces. Lukašenkova uloga treba da bude u tome da proceni ko bi to mogao da bude i da pomogne u sprečavanju svih negativnih po Belorusiju procesa. Nasilje prema demonstrantima i pretnje od strane predsednika, treba odmah da budu obustavljene. Garant političkog suvereniteta Belorusije može da bude jedino Rusija. Zbog toga je važno da nakon tranzicije vlasti Belorusija krene u proces čvršćih integracija sa Rusijom kroz Savez Rusije i Belorusije, što do sada nije bilo moguće pod Lukašenkom. Opozicija će u budućnosti svakako imati veću ulogu u političkom životu Belorusije, ali najbitnije je da dođe do reformi u vladajućoj stranci, suprotnih od onih koje je sprovodio Lukašenko poslednjih deset godina gradeći barijeru između Belorusije i Rusije. Od ključne važnosti je da situacija u Belorusiji ne izmakne kontroli i da Zapad ne organizuje obojenu revoluciju, ali mislim da su male verovatnoće da se tako nešto desi. Belorusija ima jaku i dobro naoružanu vojsku, kao i ruske vojne baze na svojoj teritoriji.

Ono što je najinteresantnije od svega je to da je Lukašenko u roku od nekoliko nedelja promenio retoriku od toga da je optuživao Rusiju za pokušaj destabilizacije i mešanje u unutrašnja pitanja Belorusije, do toga da je telefonirao Putinu kako bi ga zamolio za pomoć. Zaista je teško ne oduševiti se Lukašenkom.

(Autor je direktor Centra za geostrateške studije)

Uputnice:

https://www.danas.rs/politika/taci-na-konferenciji-u-minsku/

https://www.youtube.com/watch?v=ncdoFTxHz10&t=149s

https://www.danas.rs/svet/belorusi-tvrde-da-su-uhapsili-ruske-placenike/

http://www.politika.rs/scc/clanak/447233/Svet/Svada-izmedu-Putina-i-Lukasenka-prilika-za-SAD