Зашто Александар Вучић, упркос обећању датом у Народној скупштини, још увек није послао писма председницима Руске федерације и Народне Републике Кине са захтевом да не дозволе пријем тзв. "Косова" у УН

На Покров Пресвете Богородице у трон Светог Саве у Пећкој патријаршији уведен је четрдесет шести поглавар Српске православне цркве, Његова светост патријарх српски Порфирије. Желим му многаја љета, као и много мудрости и снаге која ће достојном пастиру требати у сложеним временима која долазе.

Светосавска традиција представља један од темеља српског националног идентитета, који у континуитету опстаје више од осам стотина година, упркос значајним историјским изазовима.

То морамо имати на уму када говоримо о статусу наше јужне покрајине Косово и Метохија, где се налазе неке од наших највећих светиња. Уколико бисмо их се одрекли, пресекли бисмо везу са својим вековним идентитетским кореном. То би био тежак ударац напорима да се будућим генерацијама пренесе свест о колективном постојању, без које бисмо се суочили са ишчезавањем у вртлогу светских превирања, попут многих других народа у историји.

Чланство такозваног “Косова” у Уједињеним нацијама, незаустављиво би водило стварању јединствене албанске државе на Балкану - неважно да ли за пет, десет или више година. Кажем незаустављиво, јер не постоји мирнодопски међународни механизам којим би се то могло спречити. У Уједињеним нацијама (УН), на пример, све што би две пуноправне државе чланице које су одлучиле да се уједине (конкретно Албанија и Косово) требало да ураде је да пошаљу заједничко писмо Генералном секретару УН у којем би га обавестиле о тој својој одлуци. Око чланства у УН те нове, уједињене државе, не било никакве расправе, гласања, или могућности нечије употребе вета. Не треба гајити илузије да би процес албанског уједињења спречила Америка, Европа или интересни кругови у Тирани који би се тиме осетили угрожени. Та ствар би можда на одређено време могла бити одложена, али би се извесно, након краћих политичких и дипломатских комешања, окончала у складу са природном тежњом већине албанског становништва са обе стране границе и из дијаспоре.

Чланство такозваног “Косова” у Уједињеним нацијама, незаустављиво би водило стварању јединствене албанске државе на Балкану - неважно да ли за пет, десет или више година

Имајући у виду бројност албанске националне мањине у суседним земљама, оваквим преседаном створена јединствена албанска држава би несумњиво гајила претензије према њима, проузрокујући нестабилност у региону. Када је реч о светињама Српске православне цркве на Косову и Метохији, које би се у том случају нашле на територији јединствене албанске државе, међународно-правно афирмисане кроз чланство у УН, неизбежно би се отворило питање њиховог статуса. Општепозната норма у православном свету је да на територији једне државе може постојати и деловати само једна канонски призната помесна црква. Иако је током историје било повременог одступања од тог правила, тежња Васељенске патријаршије у Цариграду, прве међу једнакима у православном свету, је да то правило одржи (а са њим и своју посебност, имајући у виду да неупитно признање црквеног статуса мора стићи из Цариграда). С обзиром да је Албанска православна црква у потпуности аутокефална и призната у православном свету, покренула би се тема административног управљања нашим светињама попут Пећке патријаршије, Грачанице или Високих Дечана.

Албански званичници и историчари су до сада већ у више наврата отворено доводили у питање порекло православног културног наслеђа на Косову и Метохији, и то не само у УНЕСЦО-у. Стварање јединствене албанске државе би том деловању дало нови замах, а Цариград би се суочио са притисцима да “пресуди” у њихову корист, односно да призна албанско преузимање контроле над православним богомољама на територији новостворене државе. Случај “Православне цркве у Украјини”, којој је, упркос жестоком противљењу Руске православне цркве, Цариград 2019. године доделио томос о аутокефалности, даје повода за бригу. Ако је Цариград био спреман да у решавању питања које се директно тиче нечијих идентитетских темеља одбаци став Московске патријаршије, неупоредиво утицајније него што је наша, чему онда ми можемо да се надамо?

Политика Народне странке у вези са статусом наше јужне покрајине је јасна и непроменљива - Косово и Метохија је неотуђиви део Србије. Њен повратак у уставно-правни поредак Србије мора бити дугорочни циљ сваке одговорне власти, колико год то деловало неоствариво у светлу актуелних околности. Међутим, треба имати у виду да су историјске прилике у којима се налазио српски народ бивале и знатно теже, као и да су односи у свету подложни променама. Зато не треба губити наду, марљиво и системски радећи на снажењу наше економије, друштва и државе.

Будући да смо мала и недовољно развијена земља, морамо разумети и пратити савремене токове и избегавати сукобе који би нас могли скупо коштати. То подразумева и рационалан приступ решавању постојећих проблема у вези са Косовом и Метохијом, у које су укључени и актери чији се интереси данас разликују од наших - посебно имајући у виду чињеницу да нам је аутономни капацитет да заштитимо наш народ и светиње у покрајини значајно ограничен.

Народна странка је приликом недавне скупштинске расправе о Косову и Метохији предложила свеобухватну резолуцију у којој су наведени конкретни кораци које бисмо као држава требало да предузмемо на унутрашњем и спољнополитичком плану. Верујући да бисмо по овом питању сви морали да учинимо све што је у нашој моћи да би се постигло јединство, били смо спремни да у отвореној расправи прихватимо сваку разумну примедбу на план који смо представили. Нажалост, наша резолуција није чак ни стављена на разматрање, нити је од стране власти предочен било какав алтернативни план даљег деловања.

Имајући у виду све учесталије и недвосмисленије изјаве високих страних  званичника да односи Београда и Приштине у блиској будућности морају бити у потпуности нормализовани, са посебним акцентом на узајамно признање и чланство “Косова” у УН, од изузетног је значаја да председник своје јавно обећање дато у Народној скупштини што пре испуни

Једини вербални уступак који је током скупштинске расправе присутни председник Републике јавно учинио је прихватање нашег предлога (једног од двадесетак) да хитно упути званична писма председницима Руске Федерације и Народне Републике Кине. У тим писмима би се од њих експлицитно затражило да уколико чланство такозваног “Косова” у УН икада буде стављено на дневни ред Савета безбедности УН, те земље искористе право вета које имају приликом доношења одлука у том телу светске организације и тиме блокирају апликацију Приштине. С обзиром да је Повељом УН недвосмислено дефинисано да је пуноправно чланство у УН могуће остварити искључиво уз експлицитну сагласност Савета безбедности, као и да је актуелни став Москве и Пекинга да ће се по питању Косова и Метохије у УН поставити онако како Београд то од њих буде затражио, овим би се отклониле многе нејасноће у вези дијалога Београда и Приштине, бар када је реч о лимитирању међународних амбиција заговарача косовске независности.

Колико ми је познато, упркос јавно изреченом обећању у Народној скупштини, председник Републике до данашњег дана та писма није послао. У међувремену, пропустио је и да у свом обраћању на отварању годишњег заседања Генералне скупштине УН каже да је за Србију чланство такозваног “Косова” у УН неприхватљиво. Тешко је поверовати да је по среди био само превид, с обзиром да је председниково излагање у Њујорку, за разлику од претходних година, у дипломатском и језичком смислу било састављено на изузетно стручан начин, као и да га је читао.

У међувремену, пропустио је и да у свом обраћању на отварању годишњег заседања Генералне скупштине УН каже да је за Србију чланство такозваног “Косова” у УН неприхватљиво. Тешко је поверовати да је по среди био само превид

Имајући у виду све учесталије и недвосмисленије изјаве високих страних  званичника да односи Београда и Приштине у блиској будућности морају бити у потпуности нормализовани, са посебним акцентом на узајамно признање и чланство “Косова” у УН, од изузетног је значаја да председник своје јавно обећање дато у Народној скупштини што пре испуни. То би био важан корак у борби за очување територијалне целовитости и допринос напорима да обезбедимо то да и четрдесет седми духовни пастир српског народа буде уведен у трон Светог Саве под сводом Пећке патријаршије.

(Аутор је председник Народне странке и бивши председник Генералне скупштине УН)