Vučićevo lobiranje u Rusiji i kreiranje sukoba na relaciji Moskva-Beograd (I)

S obzirom na to da je Aleksandar Vučić gotovo uspeo da uguši svaki slobodan glas u Srbiji, umislio je da je toliko moćan da može isto to da sprovede i u Rusiji.

Zbog čega mu je bitno da do Rusije ne stigne nikakva kritika njegovoj politici?

Iz prostog razloga što je njegovo biračko telo proruski orijentisano i zbog toga ne sme da izgubi rusku podršku. S druge strane, on je uveren da je uspeo da ubedi Ruse kako je njihov veliki prijatelj.

Iako se Vučić predstavlja kao veliki ruski prijatelj, za vreme vladavine režima Srpske napredne stranke u Srbiji je ruski uticaj sveden na minimum, ali ni to ne može da zadovolji zapadne sile, dok se on potpuno ne ukloni. Zbog toga je poslednjih meseci organizovano niz provokacija protiv Rusije, od napada „ruske duboke države“ na Vučića i izmišljanja špijunske afere, do skrnavljenja spomenika Crvenoj armiji.

Iako se Vučić predstavlja kao veliki ruski prijatelj, za vreme vladavine režima Srpske napredne stranke u Srbiji je ruski uticaj sveden na minimum

Americi se žuri jer im je jasno da gube trku sa vremenom i zbog toga će pritisci na srpsku vlast da prizna Kosovo biti sve jači. Ključ za konačno uklanjanje Rusije sa Balkana je rešavanje kosovskog pitanja. Amerikanci kao glavni kreatori kosovske nezavisnosti imaju u vidu da sticanjem nezavisnosti Kosovo ulazi u NATO, a za njim i ostatak Srbije, kao i Bosna i Hercegovina. Time bi SAD zaokružile integraciju prostora Balkana i uklonile glavne protivnike - Rusiju i Kinu - sa ovog prostora.

Aleksandar Vučić je uložio ogromnu energiju da ubedi građane Srbije kako nam je Kosovo teret koji više ne možemo da nosimo, posebno zbog toga, kako on tvrdi, što na Kosovu nemamo ništa. I zaista, ostalo je malo toga, jer je od dolaska Srpske napredne stranke na vlast uspostavljena klasična granica između Kosova i ostatka Srbije, ugašene su institucije države Srbije, srpski policajci u pokrajini su obukli uniforme „nezavisnog“ Kosova, a srpske sudije su položile zakletvu pred Hašimom Tačijem. Srbija je time izgubila kontrolu nad pokrajinom, ali u pravnom smislu, Kosovo i Metohija su i dalje sastavni deo Srbije. To garantuje i važeća Rezolucija 1244, koju Aleksandar Vučić ne voli da spomene ni u snu. Dokle god opstaje Rezolucija 1244, kosovska nezavisnost u međunarodno-pravnom poretku ne postoji i Srbija ima šansu da jednog dana povrati kontrolu nad svojom teritorijom.

I zaista, od dolaska Srpske napredne stranke na vlast uspostavljena je klasična granica između Kosova i ostatka Srbije, ugašene su institucije države Srbije, srpski policajci u pokrajini su obukli uniforme „nezavisnog“ Kosova, a srpske sudije su položile zakletvu pred Tačijem

Aleksandar Vučić nije postigao rezultate, iako se svojski trudio - i većina građana Srbije ne želi da se odrekne južne srpske pokrajine ni po koju cenu. Takođe, Srpska pravoslavna crkva stoji na jasnim pozicijama da je Kosovo sastavni i neotuđivi deo Srbije. Treći faktor koji čuva srpsko Kosovo je jasan stav Ruske Federacije, da ovaj problem može da se reši isključivo u skladu sa Rezolucijom 1244 i poštovanjem međunarodnog prava.

Ipak, u Rusiji ima i onih čiji se stavovi razlikuju od zvanične Moskve.

Kako je to lepo objasnio g. Kolerov na okruglom stolu IA Regnuma (ovde): „Može li se spasiti srpsko Kosovo?“, „Problem srpske pokrajine Kosovo tradicionalno se razmatra sa dva međusobno oprečna stanovišta: sa stanovišta srpskih patriota, koji poriču separatizam, i sa stanovništa Zapada, predsednika Vučića i njegovih obožavalaca u Moskvi i moskovskih kabinetnih teoretičara spoljne politike“.

Eksperti okupljeni oko projekta Balkanist (ovde) se već dve godine uporno bave temom Kosova i Metohije, podržavajući ideju da kosovski problem mora da se reši po svaku cenu, pa i po cenu priznanja Kosova. Oni u tome podržavaju Vučićevu politiku prema južnoj srpskoj pokrajini. Osim Kosovom i Metohijom, Balkanist se bavi još i promocijom lika i dela predsednika Srbije.

Interesantno je da se vreme pokretanja projekta Balkanist poklapa sa početkom Vučićeve lobističke kampanje u Moskvi. Treba napomenuti da je to prvi put posle Miloševićevog vremena da neki predsednik Srbije vodi kampanju u Rusiji.

Ideja Aleksandra Vučića je bila da ulepša sliku o svojoj politici u Rusiji i suzbije kritičke glasove, što uostalom radi i u Srbiji. Protiv neistomišljenika upotrebljava sva moguća sredstva, od medijskih napada u cilju kompromitacije političkih protivnika, do cenzure i marginalizovanja, a u najboljem slučaju ih pridobija nuđenjem radnih mesta, honorara i beneficija. Nažalost, Aleksandar Vučić je zaista uspeo u tome da pridobije mnogobrojne protivnike, koji su preko noći umesto kritičkog odnosa, počeli da ispoljavaju simpatije prema njemu. I sama sam imala  priliku da postanem Vučićev simpatizer, s obzirom na to da mi je 2018. godine ponudio da nastavim razvoj diplomatske karijere u okviru Ministarstva za spoljne poslove Srbije.

Takvu ponudu sam odbila s obrazloženjem da su naše spoljnopolitičke pozicije različite i da ne vidim kako bismo mogli da ih približimo. Zapravo, bila sam uverena da će Aleksandar Vučić nastaviti sa politikom kapitulacije u odnosu na suverenitet i teritorijalni integritet Srbije, posebno u vezi sa Kosovom i Metohijom i da će napraviti spoljno-politički otklon od Rusije, a meni su takvi potezi neprihvatljivi. S druge strane, bila sam uverena da MSP nije potrebno moje znanje i iskustvo, već da je Vučiću potrebno da me ućutka i drži pod kontrolom. U svakom slučaju, nisam se prevarila u proceni oko spoljno-političkih smernica. Ubrzo nakon „ponude“ počele su da se dešavaju provokacije protiv Rusije, a sa Vašingtonskim sporazumom je došlo do spoljno-političkog zaokreta i otklona od Rusije i Kine, odnosno još većeg približavanja SAD. Takođe, Vašingtonski sporazum je još više udaljio Kosovo od ostatka Srbije, jer je Aleksandar Vučić potpisao da se neće protiviti ulasku Kosova u međunarodne organizacije (uključujući i UN) i da će Srbija odustati od kampanje lobiranja za povlačenje priznanja Kosova.

Sa Vašingtonskim sporazumom je došlo do spoljno-političkog zaokreta i otklona od Rusije i Kine, odnosno još većeg približavanja SAD. Takođe, sporazum je još više udaljio Kosovo od ostatka Srbije, jer je Vučić potpisao da se neće protiviti ulasku Kosova u međunarodne organizacije (uključujući i UN) i da će Srbija odustati od kampanje lobiranja za povlačenje priznanja Kosova

Specijalni izaslanik bivšeg predsednika SAD, Ričard Grenel, povodom potpisivanja Vašingtonskog sporazuma, izjavio je (ovde):

„Dve zemlje su se dogovorile da prošire svoje izvore energije, što znači da je za Srbiju veoma važno jer 100 odsto njene energije dolazi iz Rusije, i dogovorile su se da prošire svoj izvor energije i napuste Rusiju“, rekao je Grenel i dodao da otvaranje ambasada Kosova i Srbije u Jerusalimu znači „kretanje regiona zapadnog Balkana ka zapadnoj strani i držanje podalje od Rusije i Kine“.

Pored toga izjavio je (ovde) da je Vašingtonski sporazum velika pobeda Donalda Trampa jer „za američku administraciju ključne stavke dokumenta o “ekonomskoj normalizaciji” nalaze se u tome što on uređuje odnose dve strane sa Izraelom i što ih “udaljava od Rusije i Kine“. 

Svoju analizu Vašingtonskog dogovora predstavila sam u tekstu za ruski REGNUM pod nazivom: „Srpski predsednik stavio je Balkan na potpuno raspolaganje Sjedinjenim Državama“ (ovde).

Odmah nakon toga napao me je u medijima autor Balkanista, ali osim praznih reči i pohvala Aleksandru Vučiću, nije izneo nikakve argumente (ovde).

I pored toga što je Vašingtonski sporazum proslavljen kao pobeda SAD nad Rusijom i Kinom, paradoksalno je da je on našao svoje pobornike i u Moskvi. Ekspert Balkanista, Petar Iskanderov, napisao je u svom tekstu (ovde), da Vašingtonski sporazum ne remeti odnose Srbije sa Rusijom i Kinom, pozivajući se na britanski izveštaj Kraljevskog instituta za odbranu i bezbednost (ovde) o jačanju uticaja ove dve sile u Srbiji. Tom prilikom nije propustio mogućnost ni da napadne srpsku opoziciju, što redovno čine eksperti Balkanista koji objavljuju svoje tekstove na tom portalu.

Dobar primer za to su Katarina i Dmitrij Lane koji kao dopisnici ruskih medija rade iz Beograda. Ranije su pisali veoma objektivne izveštaje (ovde) i snimali priloge sa svim predstavnicima političke scene u Srbiji (ovde), da bi od 2018. godine (baš otprilike u isto vreme kad sam i ja dobila ponudu za posao u MID), počeli iskuljčivo da hvale srpske vlasti i da redovno napadaju opoziciju. Oboje se vode kao eksperti Balkanista. Katarina Lane je povodom Vašingtonskog sporazuma napravila intervju sa jednim od Vučićevih najbližih saradnika (ovde). Indikativno je da svi eksperti Balkanista hvale Vašingtonski sporazum iako za to ne postoje nikakvi argumenti, o čemu su pisali ruski mediji (ovde).

Povodom protesta koji su u julu prošle godine spontano izbili u Beogradu, Jelena Ponomarjova, koja takođe piše za Balkanist i vodi se kao njihov ekspert, piše da je reč o obojenoj revoluciji i pripremi puča (ovde). Međutim, građani su se tom prilikom okupili spontano, nezadovoljni najavom ponovnih mera zaključavanja zbog pandemije i nisu dozvolili nikome od političara iz opozicije da preuzme inicijativu na tim protestima. Ono što gospođa Ponomarjova u svom tekstu ne navodi, to je da Vučićevu vladu čine saradnici američkog NVO sektora (na čelu sa premijerom i ministrom energetike koja vodi kampanju za suzbijanje ruskog uticaja u energetici), da je do nedavno kancelariju za Kosovo i Metohiju vodio Marko Đurić, bivši član Otpora koji je sada postavljen za ambasadora Srbije u Vašingtonu i da među članovima Vučićeve Srpske napredne stranke ima mnogo onih koji su 5. oktobra rušili Miloševića (iz DS, DSS, G17 i drugih stranaka). Takođe, jedan od Vučićevih savetnika je Toni Bler, u Srbiji prezren kao jedan od najvećih lobista za bombarodvanje Srbije 1999.

Na moje iznenađenje, kampanja protiv srpske opozicije u Moskvi se vodi toliko aktivno, kao da je reč o političkim strukturama koje učestvuju u političkom životu Rusije, a ne Srbije. Tako sam 2019. godine na konferenciji u Moskvi koja se ticala Afrike, upoznala jednog mladog gospodina koji mi je tom prilikom uručio propagandni materijal o pripremi novog srpskog „Majdana“ pod nazivom: Tehnologije i metode socijalno-političkog pritiska Zapada na vlast u Srbiji“ (ovde). U sadržaju dokumenta (ili bolje reći slikovnice), mogu se naći vrlo pojednostavljene konstrukcije sa jasnim ciljem da se vlasti Srbije na čelu sa Aleksandrom Vučićem predstave u pozitivnom svetlu, a opozicija u krajnje negativnom.

Propagandni materijal ne predstavlja realnu sliku političke scene Srbije i potpuno ignoriše Vučićevu pro-zapadnu poziciju koja se najbolje ogleda u saradnji sa NATO, o čemu su svojevremeno pisali i eksperti Balkanista

Propagandni materijal ne predstavlja realnu sliku političke scene Srbije i potpuno ignoriše Vučićevu pro-zapadnu poziciju koja se najbolje ogleda u saradnji sa NATO, o čemu su svojevremeno pisali i eksperti Balkanista, pre nego što su došli do zaključka da je Vučić najbolji, najlepši i najpametniji, odnosno od 2018. godine i početka rada Balkanista. Spomenuti „dokument“ izradili su eksperti iz Balkanista u saradnji sa Agenstvom za socijalni inženjering (ovde), kojim rukovodi Anton Davidčenko (ovde), izbeglica iz Ukrajine. Rukovodilac Agenstva za socijalni inženjering ne poznaje problematiku Balkana, u šta sam mogla i lično da se uverim, pa se postavlja pitanje: kako je došao na ideju da se bavi ovom temom i da na konferencijama koje se bave afričkim problemima skreće pažnju na srpsku opoziciju i deli propagandni materijal?

Rukovodilac projekta Balkanist, gospodin Oleg Bondarenko (ovde), svakako najaktivnije podržava Vučićevu politiku redovnim istupima u javnosti.

U jednom od svojih poslednjih tekstova on iznosi niz nerealnih navoda o stanju srpske privrede i ekonomije: „Treba reći da je poslednjih godina i tokom vladavine Vučića Srbija počela da napreduje velikim koracima — zemlja je postala evropski lider u pogledu rasta, postoji kolosalni priliv investicija sa svih krajeva sveta: iz Kine, EU, Sjedinjenih Država, Rusije i naftnih monarhija Persijskog zaliva. Ali postoji i loša strana ovog razvoja — Srbija jednostavno nema dovoljno stručnjaka i radnih ruku. Dolazi do toga da se čekaju radnici… iz Indije!“.

Iz priloženog se vidi da su to zapravo floskule koje Aleksandar Vučić plasira javnosti, iako je Srbija najsiromašnija zemlja Evrope sa velikim odlivom mladog i obrazovanog stanovništva, koje u Srbiji ne vidi nikakvu perpsektivu.

Međutim, gore od iznošenja netačnih činjenica, na koje mnogi reaguju podsmehom, je to da gospodin Bondarenko vodi jednu uvredljivu, tabloidnu kampanju protiv Vučićevih neistomišljenika (ovde), želeći da ih diskredituje na sve moguće načine i to uvredama na ličnoj osnovi, s obzorom na to da mu nedostaju realni argumenti.

Gospodin Bondarenko se zalaže za plan takozvanog razgraničenja sa Kosovom ili bilo koji vid dogovora sa Albancima, tobož zbog postizanja trajnog mira. Za iste takve predloge se zalažu i Amerikanci, koji su glavni kreatori kosovske nezavisnosti, kao i predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Trajni mir bi podrazumevao da će Srbija, Kosovo i Bosna i Hercegovina postati deo iste vojno-političke organizacije - NATO.

Ipak, nejasno je koji su motivi Olega Bondarenka i ostalih eksperata iz Balkanista da se tako vatreno zalažu za realizaciju kosovske nezavisnosti, suprotno zvaničnoj politici Ruske Federacije i da svojim istupanjima u javnosti stvaraju konflikte na relaciji Moskva-Beograd.

O tome više u nastavku, odnosno drugom delu ovog teksta.

(geostrategy.rs)